Crnoslovlje: Trlogija - Slava svetlu/služba tami

Koji je najbolji način da se načne godina? Ako je vaš odgovor ćevapi u lepinji sa pretopom, vrlo ste blizu odgovora. Ako je odgovor underground horor, pomešan sa heavy metal muzikom i odevni predmeti oslikani nakaradnim mozaikom ukrajinca vagabunda, onda ste u pravu sto posto. Crnoslovlje je za kratko vreme od ideje napravilo brend. Ne samo to. Brend koji se sa svakim brojem širi i, kako se čini, nema nameru da prekine u skorije vreme. Insajd informacija koja vam neće otkriti ništa - Iako deluje kao veliki korak, ovo je tek zagrevanje pred sprint. Velika ostvarenja su na pomolu.

Broj jedan bio je samo uvod u dijaboličnost umova trojca zaduženih za ovo nedelo. Broj dva proširio je vidike i doneo nešto novo, dok, broj tri, iz fanzina je evoluirao u knjigu. Stranice su dobile slike, krv je dobila boju, a moje atrofirano telo idealan način da opet bude privlačno. Novu brendiranu majicu Crnoslovlja. E sad... šta trilogija sadrži na svih svojih 130 strana (Posebna pohvala za Daniela Tikvickog i muški posao koji je odradio) i zašto ovo čitate umesto da klikćete na oficijelnu FB stranicu i poručujete svoj broj? Ukratko, rečima Crnoslovena:

 Tri priče i tri gostujuća autora

 Tri antirecenzije

Tri stripa

To je vrlo ukratko. E sad... Tri gostujuća autora nisu bilo koji autori i tri priče nisu tek nekakve priče. Priče su ekskluzivno pozajmljene Crnoslovlju i predstavljaju premijere za nadolazeće zbirke autora. U ovom broju, Gloubtrotersi su srpski fudbal u poređenju sa Trilogijom. Imamo dva Dejana. Sklizovića i Ognjanovića, dva jaka imena u virtuelnom svetu i Mladena Milosavljevića , koji sa bedema, svoje večne kuće nadzire Jezavu. Zanimljivo je da u sve tri priče nema cenzure, nema povlačenja i nema pokajanja. Kao u pravom undergroundu, rečnik je sirov, psovke se nižu, a protagonistima je greh, razvrat, blud i kurcobolja stalno uključena aplikacija u mozgu. No, da budemo realni... hoće li iko biti fin kada dođe kraj sveta ili kada mrtvi ustanu iz grobova?

Pričom broj jedan, nazvanom "Klanica", Dejan Sklizović otvara zbirku. Dejan je bivši urednik u AVKF-u i veliki poznavalac horor i filmske kulture. Klanica je trejler za njegovu prvu samostalnu zbirku (trenutno u procesu otelotvorenja u fizički oblik) pod nazivom "Mijazmični predeli". Klanica je lična priča na više nivoa (Uključujući i onaj najteži). Prvo, jer se dešava u Nišu, na domaćem terenu. Drugo, jer je autor lično pro/pre/živeo i treće jer se "Klanica" zaista dogodila. Dobro, možda ne baš klanica, ai festival koji je inspirisao priču, zaista je bio održan u Nišu i svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna... ili da li je (hammerheart orgulje u pozadini)?

Glavni protagonista je ljubitelj horora, koji na festivalu strave dolazi u kontakt sa čovekom koji će ga preko virtuelne realnosti ubaciti u njegovu ličnu klanicu. E sad... pitanje se nameće. Koliko virtuelni svet ima nivoa i koliko torture čovečiji mozak može da podnese? Gde prestaje klanica svesti, a počinje disekcija mesa u realnom svetu? Zašto ima toliko krvi svuda i zašto se čovek zadužen za virtuelnu stvarnost toliko smeje? Od jedne bezazlene večeri i pokušaja da se tuga za devojkom udavi u pivu, izlazak je otišao u totalno drugom smeru i razum je krhk koliko i telo.

Druga priča, nazvana "Naprata" je zapravo prequel. Mladen je po priči snimio istoimeni film pre tačno jedne decenije, koji možete pogledati na YouTube-u. Svi oni koji su čitali "Jezavu" ili "Večnu kuću", upoznati su sa stilom i folklornom jezom koja se nalazi iza tih stranica. Ova priča je deo univerzuma koji je Mladen vrlo umešno stvorio, takođe ukotvljen na muzgavoj obali Jezave.

Priča se okreće oko grupe novinara koji snimaju prilog o nasilju nad ženama. Put ih nanosi u zabačeni Livat, koji pored šamara koje napaja alkohol, krije još nešto. Naša grupica će to saznati na teži način. Otkriće livatsku misteriju u svoj svojoj veličini i imati tu "privilegiju" da bude deo nje. Samo što... ritual daje, ali ritual uzima. I dok shvatite šta se desilo, možda je već kasno da se preokrene. Prokletstvo nije džabe prokletstvo.

Priča broj tri "Vanredno stanje" je nova priča davno napisana i hajlajt je ove zbirke. Doktor za horor, u virtuelnom svetu poznatiji kao Gul, a u literarnom kao autor "Prokletija", "Zavodnika" i "Naživo" romana, nam specijalno za Crnoslovlje daje insajd u nadolazaću zbirku priča. Privilegija koju nemaju mnogi. Ova priča je nekada davno bila dostupna na Gulovom blogu, ali je uklonjena zbog objavljivanja. Sećam je se kao kraće priče, vrlo uprošćene u odnosu na ovu, ali sa istim ishodom. Dobro... u prvoj priči atmosfera je bila malo življa. Ako mislite da se južnije u Srbiji Niš ne dešava, varate se. Ovo je druga priča koja potiče iz istog grada i prati razmišljanja dva prostodušna lika koji saznaju da mrtvi više nisu mrtvi. Za razliku od svake histeriče reakcije kakvih ste se nagledali u filmovima i video igrama sa nemrtvima, ova priča donosi dva tvista. Prvi je totalno drugačija percepcija protagonista, a drugi totalno obrnuta definicija pišanja po sirotinji. 

Ovo bi bio teksualni eyegasm, a za vizuelni imamo pet osoba i tri stripa. Prvi strip je (koliko je meni poznato) prvo autorsko ostvarenje "Neveste", a zove se "Najbolji". Tematika je rađena po scenariju Yoga i predstavlja neutralizaciju nultog pacijenta, proverenom eutanazijom. Crtež je jednostavan i poprilično efektan u predstavljanju priče publici. Odličan uvod i nadam se da ćemo nevestu i njene kreacije viđati još. Obzirom da su table na svega par stranica, ne želim da otkrivam ništa više.

Drugi strip je, za razliku od ručno-crtanog "Najbolji", uzeo digitalni pristup da priču Milana Kovačevića "Pustite nas da umremo", otelotvori u slikama. U ovoj, nulti pacijent nije svestan svoje "nultosti". Miloš Pujić se jako lepo snašao u digitali i uspeo je da dočara sve efekte post-apokalipse.

Treći strip je zvezda večeri i verovatno razlog zbog koga će neko na dijetu usled cene štampe fanzina. Šalu na stranu, Tihana Švarcmajer nam donosi maestralnu reprezentaciju lirike raspevanog somalijera Bunjevca, pod dirigentskom palicom vazda kreativnog Joga. Nema potrebe da vam objašnjavam dalje, samo ću reći da je pesma "Sedela sam za mašinom" dobila žensku verziju leatherface-a.

Pomenuo sam da ima pet autora i sramota je da im ne damo itekako zasluženu čast. Mladen Oljača, čije ilustracije, stripove i karikature ste mogli videti širom časopisa već decenijama unazad (opet ekskluzivno za Crnoslovlje) iskače iz svojih bezbrižnih ilustracija i predstavlja nam malo mraka u vidu antropomorfnih kreatura, kakve niste imali prilike da vidite od njega.

Poslednji autor i onaj koji je Crnoslovlje učinio crnim je ukrajinski mistik Andrei Strahov. Andrei je kriv za dizajn naslovnice, boksa, kao i ilustracija na majicama. Ovaj kolaž koji je napravio za broj tri je meni lično najbolja naslovnica koju smo do sada imali prilike da vidimo.

Nakon svega ovoga i dalje nije kraj. I dalje vas čeka još uživanja. Prvo je trilogija intervjua sa svom trojicom autora. Yog je novinarski odradio svoj posao i sve što ste hteli da znate, a niste imali prilike da pitate, Yog je to uradio umesto vas. Mladen, Dejan i Gul otkrivaju svoje dalje planove, impresije i ideje, kao i neke najave... kao i do sada... vrlo ekskluzivno.

Za kraj imamo pravi šlag na torti. Trojica Crnoslovena sede za velikim stolom Valhale. Ispred njih nekad živo biće sada je simbioza krtine i ukusa. Krčazi su puni piva i rekapitulacija počinje. Svako ima svoju tačku ključanja, a aktivacija besa je individualna. Stalni smenski posao, hronični nedostatak vremena ili jednostavno činjenica da advokati postoje, dovoljan je preduslov za nervozu, a kulminacija gneva je samo pojačana lošim filmskim ostvarenjem. U tri anti-recenzije, možete videti koje ostvarenje je svakog od urednika nateralo da pomisle o ubijanju golim rukama.

I poslednja ekskluziva za kraj (obećavam) je muzički doprinos Crnoslovena narodu. Prvi box, nudio je "Ashen epitaph", drugi speed trash "Krvolok", a treći... pa da vam ne otkrivam baš sve. U pitanju je kompilacija pesama koja definitivno neće razočarati ni underground, a ni one koji ovo čitaju. Jer... ko je došao do Crnoslovlja, zna šta da očekuje. Sećate se kad sam pre jedne rečenice rekao da neću da otkrivam sve. E pa, evo ga sve u kompilaciji SlavaSvetlu/SlužbaTami. Uživajte.

1.Satan Panonski: Advokat 

2.Jane Dark: Falen (New version) 

3.Amentes: Ascend 

4.Satan's Acolytes: No Blasphemy 

5.Pasha: Lampoon (Celebration) 

6.Praznina: Obličje i Ništavilo 

7.Plamen Večnosti: Enemies to Servants, Allies to Foes 

8.Strahor: My Last Breath 

9.Ptomain: Immaculate Divine 

10.Yog x Протонеурозис - Oral Sex Demon (Redux) 

11.Urok: (Last page of) Chronology of Dead Worlds 

Poručite Crnoslovlje, podržite Vragovesti i očekujte neočekivano.

PROGNAN - Naši životi više ne postoje (2023)

 

So... new year’s wishes sometimes do came true and „all best“ actually came in form of „all blackest“. No worries... when metal is in order, black is more than welcome. As much as i try to be informed with happenings on scene, there are books, comics, movies, series and it is simply impossible to track everything new. „Prognan“ with their new album caught me off guard, much because i wasn’t expecting it (shamefull i know). However, after first song strikes i became hopelessly addicted to this album and now we are far past turning point. Having this album on your CV is something that none of black metal scene giants would be ashamed of. „Naši životi više ne postoje“ is fast - yet melancholic at times, raw – but yet emotional, heavy – yet on other side painted with ethnic melodies of great Helm, warlike, yet waving white flag of peace. Also it is melodic, hymn-like, anthemic and history oriented album. Now, this is just a quick impression of what this disc really contains. Let me explain my exitement in detail.

As someone who is serious „Sabaton“ fan, especially their thematic and lyrical song construction, Prognan’s album in start had everything that in my criteria contains recipe for success. Interesting fact is that just few weeks ago i was fanatically listening to Ukrianian veterans „1914“, whose album „Where fear and weapons meet“ tells same story, but from different pair of eyes. Comparision between these two albums is inevitable but each of them presented horrors of blood filled trenches in their own, unique way, therefore immortalized one important part of history. History that showed different times... where many countries acted as one, against world’s biggest force.

Black metal as music movement is very subjective. Fans of BM are probably most honest fans of any genre that i saw, but at the same time, fans with fastest dissapointment point and rejection of band. If beloved band starts experimenting or taste even smidge of commercial success, it’s impossible that will hold on to all of it’s fanbase. Experiments are really dangerous occurrences in BM music, but „Prognan“ from the start describes themselves as bend that pushes their own limits far outside of comfort zone. Although this is their first album, band is not young. They had their first demo „Follow the blind“ in 2009. and after that „Vuk“ (Wolf) in 2011. In 2012. they had their last release called „Jama“ (The pit) done by magnificent poem of Ivan Goran Kovačić. Despair and hopelesness that Kovačić described, Prognan turned into music filled with anger, sorrow and naration. Since that EP, this band potential was more than obvious. Unfortunately, whole decade needed to pass, so this album could see light of day.

Was it worth it, though, waiting that decade? Hell yeah... We are presented with one, without exaggeration, marvelous work of art and reading band’s history i can understand why. Writer of music, Kob, created music for many Hollywood projects, making this gun shell covered history even more epic in form of “Naši životi više ne postoje”. Before i present songs by name, what makes this whole project special?

I never enjoyed repetitive composition, trash, black or punk. I don’t like where during the song everything seems the same. No intro, bridge, chorus, outro, beginning or end. I like modulations, epic choirs, i like experiments and above all… melody. What can i say… BM and hit-like melody. Shoot me if you must. Someone fails very badly in these experiments, but someone, like “Gavranovi” or “Prognan” hits jackpot. Of course i do understand black metal’s initially raw creation, given birth from frost forests of Scandinavia and thematically uniformed with religious principles. BM is music that needs to represent raw emotions in it’s primal form. Just like Quorthon or Nodtveit expressed themselves outside the board, Prognan does the same with theatricality in their own music.

 „Naši životi više ne postoje“ like the title implies is a homage to heroes of the Great war. Both lyrically and musically. Story itself can be viewed from two angles. First is history. From very beginning of war and assassination of Franz Ferdinand, until it’s conclusion. Other is psychological aspect, straight from soldier’s mind. Unprepared martyrs who were pulled from their homes, just to be toss into vortex of death and gunpowder with only one thought on their mind. How to get back home when this all ends.

Here we come to exact part of what makes this album float above the sea of metal projects and makes it a masterpiece. That part is experiment that integrate Balcan ethno music into raw core of black metal. Melodies of well known folk songs are put in so they match music as well as stories they represent. Like i stated in review of „Centurion“ album, „Prognan“ guys also managed to paint a picture with music. Heavy melodies, driven by depression of history, sucessfully evoke sorrow and misery that war brings. Death is sad, but it’s always comes with music afterward. Here, aftermath of battle is represented by slow music, whilst anger, explosions and rifles are followed with fast riffs and double bass pedal. Mourning of lost soldiers is imaged with quiet, calm piano. This album which lasts over an hour is compiled of ten songs. So... not to spoil joy of first listen, i will stroll through songs. Now... in words of band itself with some of my own, let’s start with bang.

1. 28061914 – Opening song and date when everything began. Second half of the song is exactly what i was talking about. Kob sings words that Gavrilo Princip wrote on the jail wall, over old cossack folk song „Tam šli dva brata“, which speaks of brothers return from Turkish frontline.

2. Neprijatelj pred vratima – Attack of middle forces and first battle that started it all. Mountain of Cer. Beginning of First World War. Song that starts with amazing vocals of slavic-etno opera singer Andrea Krux.

3. Naši životi više ne postoje – After battle of Cer, Austro-hungarian army attacks again. 130 infantry battalion, 136 artillery batteries, 4 plain sections, followed with more than 20 ships. Domestic forces are discarded and powerless. City, aside of soldiers is defended by civilians. Desperate fight, day three…

4. Golgota – Decision has been made: Crossing over frozen mountains and abandoning the capitol. Soldier is wounded and in delirium. Winter is coming. Culmination is ahead, battle continues. This time we have melodies of song “Ej dragi dragi”. Although it might sound like it couldn’t work, prepare to be surprised.

5. Po ovoj zimi nalazimo smrt – Soldier comes to himself after being wounded. Miles from home, parted from his wife and son. Harsh winter, hunger and despair took lives of many. Sometimes, near fire, after many hellish days, soldiers find courage by singing old songs. Not to spoil everything, this song is merged with one, very famous folk song, which with it’s powerful choir gives new, epic note to it. Ending is especially emotional and soothing narration leads us to…

6. Spas – Army survives and arrives to destination. Piles of dead bodies are left behind them. Seemingly happy event is overshadowed by sorrow for lost men. Preparations for getting back to war. This one is purely Viking-like instrumental that reminds of soldier’s respite while polishing their axes, waiting for next battle.

7. Kapija slobode – First stage of frontline. Army returns to war. Mountain top of 2525 meters high. Strategic location and conquer of that top would mean first step towards regaining country. Kaymakchalan

8. Krvavi rovovi – Soldiers: Torn, scattered, stumbling on rocky cliffs. With tattered boots, bloody, they are advancing inch by inch. Through screams, combat now is hand to hand – gun don’t help anymore. This is crucial battle of the frontline. Number of dead bodies in plane sight has not yet be seen in this magnitude. Trenches nearly two meters deep, partially completely full. One by one they lie in piles. Veternik.

9. Naša straža je gotova – Decision has been made: Final storm into freeing city that was abandoned four years ago. Soldier cannot even fathom that only kilometers are between him and his wife and son.

10. Mrtvi moji – Neumrli – Soldier stands in front of burnt down house. His wife is murdered, and son nowhere to be found. Thinking they are both dead, he is one step from death. Narrative ending of this spiritual experience perfectly presents entering of one and coming in to another insanity. Was it all in vain? What was the purpose of it all? Why it needed to come to this?

With expansion of technology, with one computer, anyone can make album. However… I know, from first hand how much of a chore is to record/produce/sing/master one album, especially if that recording like in this case consists of live choir and non-standard instruments. Believe me that time, patience, Murphy’s law and finances are not working in your favor. So… don’t believe this review. I will consider this as a success if this text makes you go and listen to “Prognan”. Fans of digital music, go to their YT page, or official bandcamp and check it out. Fans of physical formats... hurry. Limited amount of CD’s are in print and if you want your hands on one, be quick. This release will contain 50 page novel written by Kob.  

Brothers from Vukovar exceeded my expectations. Will it be case with you as well, find out. Maybe lives of soldiers don’t exist anymore, but their stories will most definitely live.

 

In lives one, as in death

We will be one soul for all times…

Mladen Milosavljević - Večna Kuća

 

Znate onaj osećaj kad pogledate prvu sezonu fenomenalne serije koja vam rasplamsa maštu, zagolica i zaintrigira um, a onda kad je najbolje... kraj do daljeg. Tu dolazi neizbežan očaj jer treba sačekati godinu – dve do druge sezone i nastavka. Imao sam sreće da taj očaj izbegnem sopstvenim nemanjem vremena. Tek što su mi se slegli utisci o sveže pročitanoj „Jezavi“ ,a oduševljenje bilo na vrhuncu, izašla je i „Večna kuća“. Sve i da sam čekao tih par godina, čekanje bi bilo vredno. Tada nisam znao, ali sada znam da je ovo ta „druga sezona“. Mladen se opet pokazao kao izvrstan domaćin i pripovedač. Uz prepoznatljiv osmeh, dočekao nas je sa čašicom zlatne, domaće rakije, hladnom vodom što teče podno Livata i uveo nas u prostrani dom Kostadinovića. Seli smo, on je otpio gutljaj i krenuo u priču. Non stop se meškoljim jer, kao da odozgo čujem škripanje stare naslonjače. Što je čudno, obzirom da znam da gore nema nikoga. Hmm...

E sad... da pojasnim sve ovo. Onome ko nije čitao „Jezavu“, „Večna kuća“ će biti samo priča za sebe. Što u suštini i jeste. Međutim... ko jeste, videće povezane niti, protkane kroz ceo „univerzum“ Mladenove kreacije.  Inzmut u vidu Livata, Jezava u koritu Miskatonika, a umesto ribolikih maloumnih ribara, obitavaju seljaci, čiji život i sudbine su obeležene naravima njih samih. Te naravi čine akcije, akcije za posledice imaju krojenje budućnosti. Nažalost... tragedija se mnogo lakše kleše od sreće, jer za sreću čovek treba da se potrudi.

„Večna kuća“ je deo univerzuma „Jezave“, jer u njoj pratimo dešavanja u krugu jedne porodice. Naravno, kroz priču vidimo fragmente onoga što se u „Jezavi“ već dogodilo, isprepletana vremena, isprepletane sudbine generacija. Udatih, oženjenih, zavađenih, zaljubljenih, povezanih silom ili krvlju.

Ovu knjigu sam praktično pročitao dva puta. Čitao sam je u povratku iz noćne smene i pažnja mi je bila na nuli. Sve sam posle morao da dočitavam, kako bih povezao dešavanja. Kao neko, ko bi sopstveni stil pisanja opisao kao haotičan ili sa memento-like scenosledima, sad vidim kako je to. Ovde imamo preplet iz prvog u treće lice, iz mrtvih u žive, iz prošlosti u sadašnjost, stoga, vrlo je bitno čitati sa razumevanjem. Takođe, sam stil izražavanja varira od toga da li je pisano iz pera naratora, da li je pisano iz ugla demografske psihologije Livaćana ili jednostavno iz glave seljaka, njegovim prostim izražavanjem. Ovo je knjiga koja, pored toga što čitaoca vuče da čita dalje, jednostavno teče. Namerno sam napravio paralelu sa serijom, jer scenski, stiče se utisak kao da gledate stari film o životima ljudi koje ne znate, a saosećate sa njihovim sudbinama.

„Kuća“ je sazdana od više priča. Neke su duže, neke kraće, ali svaka čini jednu ciglu u izgradnji „Čuvarnice“. Priča prati sudbinu jedne porodice, a počinje sahranom. Glava kuće, Miodrag je umro i naizgled tu nema ničeg čudnog. Uz svetlost lojanica, tiho se priča, tiho se pije. Zaplet kreće kada ubrzo nakon toga unuk, nazvan po dedi, počinje da oseća „simptome“ bolesti koji ga vezuju za kuću. Što se više udaljava od njenog praga, tako kreće da kopni. Majka je očajna i uradila bi sve da ga izleči. Otac je naizgled nezainteresovan, izgubljen u svojim mislima i nelagodom kojom stara očeva kuća odiše. Ono što u svojoj brizi ne vidi, jeste da kuća utiče ne samo na njega, već na sve. Ne vidi da je dečakovo stanje daleko ozbiljnije nego što iko može zamisliti i ne vidi tajne sa kojima pokojnik umire. Tajne koje lebde nad čitavim Livatom, ne samo pod njhovim krovom. Ne vidi da dečak skoro pa više nije tu.

Kroz priče saznajemo neke od tih tajni. Saznajemo zašto ljudi čine stvari koje čine.  Saznajemo istoriju večne kuće i koliko duša je učestvovalo u njenom utemeljavanju. Pored stila pisanja i rečnika direktno iz suvih grla Livaćana, ova knjiga interesantna je i po tome što obiluje mitovima i pričama koje niste mogli čuti nigde.

Kako se bira savršen položaj za gradnju? Koji su rituali za odabir zemlje? Da li je ta zemlja podobna za uzgoj odojčadi ili će ukućane stići sudbina „Groblja kućnih ljubimaca“ južne Srbije? Kakva je odmazda neimara za loš tretman ili lošu reč? Da li treba uzimati tuđe, želeti više ili imati manje? Mladen poprilično dobro vlada ruralnim mentalitetom. Iako su likovi fiktivni, nije teško uvideti sličnost među stvarnima koje poznajemo lično. Kao što pomenuh gore, sudbine ljudi kroje se za šaku ponosa, šaku kovanica, jednu litru bliže cirozi, jednostavno, zao jezik ili zao pogled.

U suštini, ovo je folklorna fantastika sa elementima strave. Ti elementi strave su vezivno tkivo koje ovaj roman čini onim što jeste. Tragične sudbine, kako se čini, su konstanta kojom je proklet Mladenov svet. Protagonista romana, arhitekta je sopstvene sreće i, kako ćete videti, nesreće. Da li može duša da se nanese mistrijom i ostane večno među hladnim zidovima jeste ključno pitanje. Na čitaocu je da to otkrije. Takođe, kažu da krv nije voda. U ovoj knjizi, definitivno nije, jer... voda nema ukus. Krv ima.

Uđite u predvorje „Večne kuće“ i otkrijte misterije ispod natrulih dasaka. Kako se kreću senke i kako život može visiti o koncu. Bukvalno....

 

Kim Jung Gi 1975 - 2022

 

Uzimam za primer sebe... Želim da nacrtam tenk. Desno od mene je papir, levo monitor sa slikom tenka. Pogledao sam u monitor, okrenuo glavu ka papiru, krenuo da vučem prve linije i shvatio da se sećam da tenk ima veliku cev i gusenice. To je to. Prošlo je čitavih 30 sekundi, a ja sam već krenuo da crtam kormilo. Tužno, slažem se... Ali, dve stvari su još tužnije. 

Prva. Juče je neko od mojih virtuelnih prijatelja napisao "RIP Kim" u statusu. Naivno, otišao sam na google, nasmejano tražeći uzrok smrti nasmejanog diktatora. Ni na kraj pameti mi nije bio Kim o kome sad pišem. A to nas dovodi do druge stvari. 

Ono što je daleko tužnije od mog pamćenja zlatne ribice je činjenica da smo juče izgubili jednog od najvećih umetničkih umova današnjice. Srčani udar je odneo jednog od najuticajnijih i najkreativnijih individua u svetu crtanja. Apsolutno sam svestan da postoji mnogo umetnika hiperrealizma ili jednostavno čarobnjaka devete umetnosti, ali Kim je bio posebno genijalan. Ovaj moj uvod sa tenkom nije slučajan. Iako je napisan sa dozom humora, vrlo je tačan. Dok sam ja u stanju da zapamtim izgled kocke i iz glave mogu da je ponovim na papiru, Kim gorepomenuti tenk nakon 10 godina može ponoviti na papiru u svakom svom varu, svakoj sklopci, detalju, matici ili šrafu. 

Upravo to je bilo ono što je ovog čarobnjaka pretvorilo u živu legendu. Fotografsko pamćenje i abnormalan osećaj za postavku i perspektivu. Dok su neki sumnjali u njega, neki nisu uopšte verovali, Kim je bio više nego voljan da svoje umeće predstavi svetu. Nasmejan, vazda pričljiv i opušten poput nekoga ko treba da popije koktel pored mora, kretao je na posao. Crteži, počevši od skečbuk papira do onih preko celog zida su najbolji pokazatelj njegovog talenta. Vrlo brzo, postao je atrakcija i predmet divljenja. 

Zahvaljujući dobu u kome živimo, svi u svojim džepovima nose kamere, a Kimov kanal "Super ani" na Youtube-u ima popriličan broj zabeleženih artističkih akrobacija koje je izvodio na kojekakvim Comic con-ovima i konvencijama. Zato, moja preporuka. Nećete se pokajati. Kim je za života objavio, ako se ne varam, 6 skečbukova sa preko 4500 stranica čiste imaginacije u kojima nije prezao ni od čega. Crtao je od super heroja i stripova, preko scena iz svog života i okoline do čiste erotike i seksa.

Na kanalu, videćete kako se snalazio u prostoru sa svojom vernom "paint-brush" olovkom i diviti se kako njegov mozak funkcioniše. Kako od jednog detalja krenu da se sklapaju slike i mozaik na kraju od naizgled haosa, postaje perfektna simetrija jedne scene. O da... bitna stvar. Kim je sve radio "na keca", bez pomoćnih linija, referenci, brisanja ili obične olovke. Samo bi krenuo, onako kako je to u glavi vizuelizovao i bum... par sati kasnije od beline imate sto karaktera sa svim svojim ekspresijama i zadatim poslovima.

Veliki Džim Li, za njega je rekao da je jedan od najbojih, a to priznanje, složićete se, nije mala stvar. Koga interesuje, postoji vrlo interesantan "duel" između njih dvojice u crtanju. Ne obraćajte pažnju na infantilnog voditelja / moderatora, nego uživajte u kreacijama.

Zbogom legendo. Prerano si otišao.

Mladen Milosavljević - Jezava

 

Kad sam bio mali, odrasli su pored svih ostalih sredstava za dobrobit moje sigurnosti, koristili i onaj najefikasniji... strah. Naravno da to tada nisam znao i da sam od tih priča zamišljao kojekakve karakondžule koje iz mraka vrebaju decu koja su neposlušna. Ipak... reč odraslih je nešto što mora biti istina, zar ne? Kako god, kroz istoriju se ta strategija pokazala vrlo uspešna. Od nasmejanog, punačkog dekice, koji deli poklone deci koja su bila dobra, preko baba jaga, pa sve do skandinavskog vladara snova koji deci sipa pesak u oči ako ne spavaju. Još gore... taj folklorni sijaset aveti, nesrećne sudbine čine još nesrećnijim kada se navodno dogode nekome koga smo poznavali u stvarnom životu. Taj neko ko je nestao, obogaljio se ili umro, biće ovekovečen aurom nesreće usled neposlušnosti zarad dobrobita odojčadi. 

Ruralni predeli prednjače u strašnim legendama, jer u nedostatku televizije ili interneta, reč mudrih staraca bila je zakon i jedino "provereno" verovanje. "Znaš li slepog Savu? E pa, oslepeo je jer je pogledao u bunar". Istina je da je siroti Sava oslepeo jer je pijan punio patrone za dvocevku, ali misija uspela. Detetu više neće pasti na pamet da  priđe strašnoj, mračnoj rupi.

No, da se vratim strahu i zašto mi je blizak. Nedaleko od moje kuće u selu, bila je  oronula, napuštena kuća, koja je ,jasno, privlačila našu dečiju znatiželju. Usled bojazni da se nešto ne obruši, potencijalnih zmija ili raznih povreda, rečeno nam je da tamo živi izvesni "bradonja" koji izlazi samo noću, a preko dana tu spava. Naravno da me je ta misterija još više morila i naravno da mi nije padalo na pamet da odlazim tamo sam. Poput operski raspevane žabe u crtanom filmu, taman kada bi se bradonja "pojavio" i neko od starijih ga "video", zamakao bi u šumu momenta kada bih usplahireno dotrčao da ga vidim. Baš nisam imao sreće.

Godinama kasnije, kada sam konačno ušao u to famozno zdanje, našao sam samo rastinje, propalu drvenariju i potencijalno izvrnuće zglobova. Vrlo bedno razrešenje decenijske misterije.

E sad... kakve veze ima sve ovo sa zbirkom priča "Jezava"? Upravo u odabiru horora, načinu, stilu pisanja, kao i njenim predstavljanjem čitaocima. Mladen je odabrao nama najbliži, folklorni, iskonski strah, baziran na mitovima i legendama, koje smo u nekoj varijanti verovatno čuli u određenom momentu života.

E sad#2 Ova knjiga je folklorna fantastika sa elementima strave, a ne horor u osnovi. Da pojasnim.

Jezava je ime koje najbolje opisuje atmosferu ove knjige. "Jeza" jeste ono što nas čeka između stranica, ali... ako ste očekivali torturu, gore, snaf ili bilo kakav vid brutalnosti, onda ovo nije za vas. Ova knjiga je zbir stradalnika, čije nesrećne sudbine su uz čašicu ljute šljivovice zapisane nad kamenim postoljem "zapisa". Tragedija je ovde neminovna i iako dolazi u bajkovitom obliku, ne nosi ništa manje brutalnu sudbinu od sudbina kakve su nam predočili bajkovita braća Grim. Imena uklesana u kamenu su jedno, ali način na koji je meso postalo epitaf, nešto sasvim drugo.

Ova knjiga pored toga što je zbirka priča, zbirka je i folklornih mitova i legendi. Po meni je povest, sazdana od dvanaest povezanih priča od kojih svaka može fukncionisati kao priča za sebe. Kao što pomenuh, jedan od najvećih kvaliteta ove knjige je način pisanja i odabir izražavanja. Moram napomenuti ovde, da je Mladen dplomirani antropolog/etnolog i ovo delo se u neku ruku može smatratio njegovom studijom i ličnom kolekcijom mitova koje je tokom godina sakupljao u pravom Vuko-Karadžićevskom duhu, koje je, kao takve, spojio u svoj univerzum što utječe u Dunav pod Smederevom.

Jezava je reka koja teče jugom Srbije, a njeno korito othranilo je mnoge generacije meštana, ali i pohranilo mnoge mračne tajne, koji su ti isti meštani želeli da u njoj udave. Svih dvanaest priča su isprepletane, a povezanost likova je prisutna direktnim potomstvom, sećanjem, pomenom ili samo legendom na tragediju. Zbog ovoga rekoh da je ovo povest. Crna istorija jednog mesta, u kojoj je svako imao svoju mračnu tajnu i svoju zlu auru. 

Način pisanja - tačnije jezik kojim je dijalog vođen je originalni, seoski jezik, pisan direktno iz glave ubogog, prostodušnog seljaka. Ovde se primećuje Mladenovo poznavanje materije, jer, čitajući ovo, stiče se utisak kao da priču slušate direktno od predaka, dok uz svetlo lojanice, čekate da prestane kiša. Najbolji primer je u tursko-srpskom dijalogu, kojim Mladen maestralno vlada. Neću otkrivati ništa, na vama je da zavirite međ' trošne kuće podno Jezave.

Takođe, osim jezika i samog razmišljanja seljaka, postupci su im jednako naivni i očajni... tj. ljudski. Svi smo mi vrlo svesni da nada umire poslednja i učinili bismo nezamislive stvari zarad nekih ciljeva. Ozdravljenja, ljubavi, života. Jedino o čemu ne razmišljamo jesu posledice tih akcija. Sada... te posledice su čistilište. Smrt u nekim slučajevima ni izbliza nije najgora stvar koja čoveka može zadesiti. Hladan tok Jezave zna da smrt je samo početak večnosti. A bivstvovanje u njoj, bira sam čovek. Nekada, neke stvari samo trebamo pustiti...  bar dok nam se ne ponudi alternativa.

U ovoj knjizi vas očekuju kleve, ljubav, zaveti, prokletstva, izdaja, pohlepa... ili jednostavno "pogrešno vreme na pogrešnom mestu". Knjigu otvara priča o starom radio voditelju, koji ima emisiju "Priče iz starog mlina". On se vraća u svoje rodno mesto, samo da bi otkrio da mu je sve ono što je voleo, brutalno oduzeto zarad koristi. Tu kreće i priča o Jezavi. Preko starog voditelja, prelazimo u narednih jedanaest priča, gde ćete se pitati "Kakve sad ovo veze ima sa prethodnom?", samo da bi vas jedno ime ili pomen određene lokacije vratilo u kolosek priče. Imaćemo posla sa napratama, omajama, zduhaćima i svim vragovima za koje niste čuli. Videćete da i Srbija krije svoje Ktulue, samo se malo drugačije zovu i ambicije im nisu toliko globalne.

Uz izuzetan ambijent, bitno je naglasiti da se i nivo jeze eksponencijalno povećava. Kulminacija onostranog dostiže svoj vrhunac i ovde vidimo na šta je sve čovek sposoban. Nije ovde reč o ugnjetavanju seljaka, kako se na prvi pogled čini, već šta radimo jedni drugima i zarad čega. Vremenski, knjiga je razbacana iz sadašnjosti u prošlost. Likovi i njihove sudbine se prepliću iz kolena u koleno, sa tek toliko vremenskog intervala da ih ne zaboravimo.

Ovo je jedna izvrsno izvedena mešavina narodskih strašnih priča, sa istorijskom potporom i određenom dozom fantastike, a sve to kako bi se napravio mali svet, koji se vrti oko jedne reke. 

Znam da sam jako malo rekao oko same radnje priča. Razmišljao sam se da dam kratak sinopsis svake, ali mislim da bi to bilo previše. Ovo je priča koja teče. Kada knjigu uzmete u ruke, svaka priča će vas, poput posebne bajke, voditi kroz svoju naraciju i kroz bolno razrešenje, preći u sledeću. 

Ukoliko i dalje imate pitanja ili nedoumice, prilažem YT link, gde možete čuti maestralno pročitanu radio dramu jedne od priča, nazvane "Zduhać". Tu ćete videti sve ovo o čemu sam pisao, a koga zainteresuje, knjigu može poručiti direktno od Mladena, kao i preko "Bedem" (kliknite ovde) izdavaštva koji je pokrenuo sa svojom boljom, lepšom i pametnijom polovinom.

Naravno, ukoliko vam se svidi "Jezava", Mladen je autor i romana "Kal Juga", kao i dečije poeme "Olalije", koja se takođe vrti oko folklornih priča, koje Mladen u ovoj formi čuva od zaborava.

Knjiga o lavirintu

 

Od kako sam pročitao "Gideon Falls" (impresije možete videti ovde), i čuo sve najbolje za "Royal City", par rečenica na poleđini su me instant ubedile da posegnem za novčanikom. 

Reči kažu sledeće: " Usamljeni građevinski inspektor koji još uvek tuguje zbog gubitka svoje ćerke koja je volela lavirinte jedne noći prima tajanstveni poziv od devojčice koja tvrdi da je njegova ćerka i da je izgubljena u centru lavirinta. Ubeđen da mu je ćerka živa, on kreće u potragu za njom lavirintom ulica fantazmagoričnog grada, rizikujući sve, pa čak i da potpuno izgubi sebe".

To je bilo nakon par rečenica, dok, nakon čitanja, jasno mi je bilo zašto Džef Lemir svoje ime ispisuje zlatnim slovima u bulevaru zvezda devete umetnosti. 

E sad... ne mogu, a da ne budem kompletno iskren. Ono što me je odbilo, u prvom prelistavanju je poprilično prost i prozaičan crtež. Šta čini dobar strip? Priča i crtež. Naravno, tu spadaju i kadrovi, izbor stila, boja... ali suštinski to su dve stvari. Ja sam neko ko zarad jedne, umanjuje vrednost druge vrlo nesvesno. Recimo... Kvalitet crteža u odnosu na priču "Tehnoočeva" ili maestralnost priče u odnosu na bolan crtež "Sendmena". Naravno, svako ima svoja merila i standarde i ja to poštujem. U ovom delu, početno nezadovoljstvo jednostavnošću crteža je iščilela, a da to nisam ni primetio. 

U jednom momentu, uzeo sam svesku, a u sledećem je spustio... na kraju priče. Davno mi se nije desilo da mi nešto toliko drži pažnju i toliko drži u neizvesnosti prema onome što bi moglo doći. Vrednost teksta, ovde je učinila da samo posmatram slike, razmišljajući o onome što čitam. Slike su postale nebitne. Lemir me je maltene naveo da navijam, zajedno sa protagonistom u svojoj potrazi, iako sam morao znati da od toga nema ništa. Dakle... da pojasnim.

Sinopsis koji sam gore naveo, a koji se nalazi na poleđini stripa je u suštini sve. Kratko i jasno. Međutim... priča je previše slojevita da bi bilo samo "kratko i jasno". Glavni protagonista ovog stripa je depresivni građevinski insprektor, koji ne može da prestane da sanja / misli na ćerku koje više nema. Šta joj se desilo? Da li je umrla, oteta, izgubljena? Ne znamo. Par indikacija je u nekoliko tabli gde se prikazuje u bolničkom krevetu, ali ništa više od toga. Znamo samo da je više nema. Tačnije, vezuje sećanje za njen crveni džemper koji je najviše volela. Iz nekog razloga, njeno lice je bledo. Sve ostalo je u jačem sećanju. On tumara kroz život, upravo onako kako bi tumarao čovek koji je izgubio sve, grčevito se držeći za to malo sećanja na ono što ga je poslednje činilo srećnim.

Pravi zaplet dolazi u vidu poziva u sred noći gde neko ko se predstavlja kao njegova ćerka mu poručuje da požuri da je nađe i da je u lavirintu. Ovde dolazi gorepomenuta slojevitost priče. Ko, zapravo, pronalazi koga. Ko spašava čiju dušu i čije oslobađanje od izjedanja čuva Minotaur u sredini lavirinta? Njegova ćerka je bila opsednuta lavirintima. Uvek je rešavala svaki lavirint iz prve, bez greške... koji lavirint nije rešila? 

Glavni junak naše priče (Vil), slomljeni otac nalazi nov smisao života. Ubeđen je da ako reši misteriju ovog lavirinta naćiće i nju. Na tavanu, među kutijama njenih stvari, nalazi nedovršeni lavirint, koji kad stavi preko mape grada, dobija krajnji cilj. Ovo je priča o čoveku koji je zbog sećanja, spreman da prođe kroz zid zarad nade u koju bi želeo da veruje svim srcem. 

Slojevitost dolazi u vidu analize onoga što je bitno i iluzije onoga što čovek želi. Vil se ovde nalazi između prekida starog i mentalne nemogućnosti da počne novi život. Komšinica mu pokazuje naklonost kakvu godinama nije imao, utočište i pažnju, dok on, samo želi da otkrije šta misteriozni pozivi znače. Da li krenuti novi život i odbaciti sećanja. To je zapravo rešenje onoga što minotaur čuva. Vendi, njegova ćerka i on će u jednom momentu zaista biti sjedinjeni. Vil će naći poslednju tačku lavirinta i doista će proći kroz zid, ali tamo će naći samo način kako da se pravilno oprosti. Kako da nastavi i kako da zaboravi. Momenta kada se rastane sa njom, ona ponovo počinje da bledi, kao i u početku. Samo, ovog puta on je srećniji. Ispunjen. Ako bih morao da izvedem zaključak ove priče, to bi bilo - Kako da neke stvari pustimo i nastavimo dalje.

Crtež... Iako zaista nije po mom ukusu, ovaj monohromatski, bledi akvarel, sa haotičnim linijama, zaista uspeva da uhvati emocije likova. Propadanje i depresiju Vila, sav čemer okoline, ali i toplinu. Monohromatika nam daje mogućnost da se istakne nešto bitno. Recimo... crvena nit džempera koja se kroz table provlači, zaista deluje kao da pratimo hemijsku olovku kroz zavojite hodnike lavirinta. Takođe, boja je ubačena u sećanja. Sećanja su lepa, stoga, tu je i boja. Kada se vrati monohromatika, vraća se i tuga.

Iako mi ovo nije u rangu sa Lemirovim najboljim delima, nema sumnje da je kreator u usponu i jedan od najboljih u biznisu. Sposobnost da prenese čistu emociju u priču i uhvati ono "stvarno" iz života svih nas je njegov najveći adut. Videćemo kuda će nas odvesti dalje.

2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.