Zvono je zazvonilo i počela je druga runda između mene i Korone. Pored kašlja, dobio sam vremena čak i da odigram video igru dužu od standardne par Quake 3 partije. "Vanishing of Ethan Carter" imam na radaru jako dugo, prvenstveno zbog njene atmosferičnosti i povezanosti priče sa vrlo mi obožavanim H. P. Lovecraft-om. Igra je svetlost dana ugledala, sada već davne 2014-te godine, razvijena i izdata od strane poljske kuće "The Astronauts". Od tada, igra je primila sjajne kritike od korisnika i do sada, prodato je preko milion primeraka širom sveta, čak je 2015-te odnela nagradu kao najbolja inovativna igra od strane "British academy games awards" (BAFTA).
VOEC je u suštini horor avantura, point and click stila sa vrlo malo mehanike i poprilično jednostavnim načinom igranja. Horor se, doduše, ovde svodi na sećanja, pisma, raskrinkavanje priče... i poprilično detektivskog posla. Nema toliko gore momenata, šikljanja krvi i iznutrica, ali zato glavna karta na koju su kreatori ove igre pucali je atmosfera. I mogu vam reći da su uspeli u tome. Iako je igra open world, na moju veliku žalost, postoje limiti. Open world se prostire do određenih granica, stoga usled grafike, igra prosto vuče da se otisnemo u nepoznato, ali... kao i u pričama gorepomenutog gos'n Lavkrafta, nepoznato ostaje nepoznato, a dometi su u našoj mašti. No, igrač ima više izbora kojim putem da krene i, iako su svi praktično spojeni, neminovno je vraćanje nazad radi provere da li smo nešto propustili ili prevideli određeni artefakt. Tako da, lutanja ima poprilično. Kao što rekoh... gameplay je vrlo jednostavan. Toliko da se sve svodi na par komandi. Pronađi predmet, stavi ga na pripadajuće mesto, tine poveži redosled događaja u jednu celinu i sklopi celokupnu priču. Zvuči pre-jednostavno, slažem se, ali, kao što rekoh, atmosfera je takva da prosto vuče istraživanju. O samoj grafici nešto kasnije. Priča kaže sledeće:
Glavni protagonista je istraživač paranormalnog, Pol Prospero, koji dolazi da istraži nestanak dvanaestogodišnjeg Itana Kartera, čije je pismo prethodno dobio. Itan je, nehotice otvorio nešto... vrata koja nije smeo i neko zlo van ovog realma je zaposelo celu njegovu porodicu. Sada.....jedini cilj njegove poludele porodice je probuditi to zlo, koje nazivaju "Spavač", a mali Itan je postao žrtveno jagnje posesivnoj majci, bratu siledžiji i pokornom, nemoćnom ocu. Naravno, tu su i ostali članovi porodice, čije smrti su samo "prolazna stvar" u procesu buđenja uspavanog boga. Protero, kako se čini je jedina nada ta dečakov spas i otkrivanje misterije "Nestanka Itana Kartera", posebno što ima specijalan "dar" i vizije onoga što je prethodilo smrti žrtve. Rasplet dolazi kada istraživajući sve priče i vizije, Protero shvata da je samo produkt mašte nesrećnog Itana i tad dolazi do pitanja - da li bi stvari bile drugačije da je Prospero ranije stigao i otkrio Itanovu kućnu samicu koju je sam napravio, pokušavajući da se sakrije od porodice. Neću otkrivati previše, na vama je da saznate šta je u toj "samici" Prospero našao i u kakvom stanju.
E sad. Glavni adut i ovo što igru čini specijalitetom. Grafika. Predeli i krajolik u kojim se krećemo je prokleto predivan. Zalasci sunca, šuma, jezera, pećine... sve izgleda nestvarno dobro. Da ovu igru mogu probati u VR modu, verovatno bi me alergija na polen trajno osakatila. Iako ima svega par gigabajta, deluje kao da je daleko ispred svog vremena i komotno može da parira igrama današnjice. Činjenica da ima par gigabajta, umesto standardnih par desetina, koliko nove igre sadrže, upravo jesu razlozi ograničenog kretanja i jednostavne mehanike. Garantujem vam da ćete se zadržavati gledajući teksturu hrastova iz zoom-a, mahovinu na stenama, talasanje vode ili pomeranje svake travke usled dejstva vetra. Gomila detalja, koji odvlače pažnju, poput svetlosti koja prodire između grana ili žbunova koji se njišu i jesu ono što igru čini dužom. Sve to je upotpunjeno blagom ambijentalnom muzikom, koja zaista deluje kao relax terapija dok se šetate kroz šumu. Naravno, ambijentalnost se menja u jezovitost kako priča postaje napetija. I pored svega ovoga...
Raznovrsnost nivoa nije prevelika i veći deo je tumaranje po prirodi, ali su se dizajneri potrudili da nam unesu malo živosti. Seoce na priobalju i istraživanje kuća unutar njega, brana, rudnik, njegovi hodnici i podzemne pećine su otvoreni za istraživanje, gde poseban naglasak hororu dajem na nivo u pećinama. Upokojeni čuvari su čisto podsećanje na "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" i žao mi je što nema više takvih momenata u igri.
Jedina zamerka koju bih imao je, pored kratkog gameplay-a (otprilike dva sata) je povremena sporost. Igrač ima dve brzine kretanja, regularan hod i nešto brže trčanje. Hod je u početku prihvatljiv, jer je sve novo i sunčano, ali brzo postane monoton, stoga ćete prst držati na dugmetu za trčanje i nikada ga nećete pustiti. Čak i to je u određenim momentima sporo, jer, ukoliko ste nestrpljivi, poput mene i shvatite da ste zaboravili item na drugoj strani mape, potrebno je nekoliko minuta hoda, za koje ponekad vrlo nemam živaca jer želim da priču nastavim tog momenta.
Takođe, naviknut na pucačine, svakog momenta se nadam da će protagonista izvući mač, pištolj ili rocket launcher. Nažalost, toga ovde nema, jer nije potrebno. Doduše, saznao sam da postoji secret rifle negde u kamenjaru plićaka, ali sam bio previše lenj da je tražim. Svakako, ti razlozi su toliko minorni da skoro nisu vredni pomena i nimalo ne utiču na kvalitet samog doživljaja ove igre.
Nažalost, sve što je lepo mora imati kraj, stoga "Astronauts" je poprilično zamro po pitanju novih izdanja, ali... nova nada se ipak rodila. Najnovije ostvarenje, pod imenom "Witchfire" je FPS pucačina sa najboljim sklopom svega u ovoj recenziji navedenog. Grafike, detalja, prirode, čudovišta, onostranog horora i, konačno, kontrole igrača da oružjem natera zlo da krvari. Izlazak je najavljen za ovu godinu, a svi palčevi su stisnuti u nadi da gameplay ostane blizu onakvog kakvim ga je teaser predstavio.
Moj savet. Prepustite se pejzažu i otkrivajte priču. To će biti vrlo dobro utrošenih par sati.
