Richard Corben - Bloodstar

Zamislite moje ushićenje dok sam kao klinac prelistavajući stare Stripoteke pored Hogara, Asteriksa, Redova Bilija, Taličnog Toma i ostale vesele družine naleteo na užasne, stravom inspirisane vizije Ričarda Korbena. Onakav nightmare-inducing crtež, a pogotovo priča je nešto što je tada totalno oduvalo moj krhki, maleni mozak. Naravno, tek mnogo godina kasnije, saznao sam zašto je on jedan od najboljih ilustratora horora koga je deveta umetnost iznjedrila. Korben možda i nije najbolji crtač koga ćete videti (u smislu viđao sam i bolje....svi smo) ali njegovo poznavanje mračne literature, a pogotovo Lavkrafta i Poa čini ga nenadmašnim i donekle nedostižnim za neke stvari. U "Bladstaru", posao mu je bio olakšan samom činjenicom da je pisac originalne priče sam ubacio Lavkraftovske elemente, a na Korbenu je bilo samo da je dotera i udari svoj pečat prepoznatljivosti.

Kad već pomenusmo Lavkrafta, da stvar bude još zanimljivija, autor ove priče Robert E. Hauard je bio njegov savremenik, veliki poštovalac i ne samo to. Njih dvojica su čak bili poprilično dobri pen-pal prijatelji, što je proizišlo iz Robertovog pisma hvale upućenog "Weird Tales" magazinu za Lavkraftovu priču "Pacovi u zidovima". Ta međusobna diskusija i razmena ideja se takođe odražavala u njihovim pričama (Lovecraft circle). Tačno se može osetiti komešanje međusobnih stilova pisanja između dvojice velikana svog žanra. Robert je svakako širem auditorijumu najpoznatiji kao tvorac legendarnog Konana varvarina, mišićavog sina Simerije čiju snagu ne zna ni (ne)milostivi Krom, a mnogi ga zbog toga smatraju ocem "Sword and sorcery" žanra.
Rođen 1906. godine u Teksasu, gde je proveo veći deo svog naglo završenog života. Veliki ljubitelj knjiga i boksa, maštao je da postane pisac avanturističkih romana, a prvu veću slavu okusio je tek oko svoje 23. godine. Robert je u zaostavštinu ostavio zavidan broj kratkih priča i romana, počevši od detektivskih priča, preko priča o boksu, horora, fantazije, do vestern romana koje je pisao pred kraj života. Nedugo nakon što je napunio trideset godina, juna 1936. godine, njegova majka je utonula u nepovratnu komu usled bolesti, a kada je čuo da se više neće probuditi, Robert je odšetao do svog automobila, izvadio "Kolt automatik" i pucao sebi u glavu. Glasine o njegovom mentalnom stanju su diskutabilne ali sigurno je da se sa tom mišlju nosio već neko vreme sudeći po unapred obavljenim pripremama, počevši od kupovine grobnih mesta za celu porodicu, preko nabavke pištolja do pisanja testamenta sa instrukcijama šta da se radi nakon njegove smrti. Nažalost sa njim su otišle i ko zna kakve nenapisane priče ali makar je za života uspeo da stvori dela po kojima će ga svakako upamtiti.











No, da se vratimo na glavnu temu. Korbena kao umetnika neću (više) pretereano hvaliti, otprilike sam sve rekao u fenomenalnom "Svetu mutanata", a to se nalazi ovde. "Bladstar" je nešto drugo, iako su po mnogo stavki slični. U oba stripa, radnja počiva na post-apokaliptičnom zgarištu civilizacije, ali priče su drugačije, sami likovi, kao i međusobni odnosi među njima. Za početak zamislite priču koja ima elemente epske fantastike u kojoj se ljudi umesto zmajeva bore sa neshvatljivim amorfnim užasima koji ko zna kako su se stvorili na ovom svetu, no doćićemo i do toga. Kao u "Svetu mutanata" i ovde je okruženje surovo i otrovno, a nagon za preživljavanjem je i dalje stavka broj jedan, sa tom razlikom što tamo likovi deluju kao da su digli ruke od svega, tumarajući za hranom i živeći svoj jadni život takav kakav je od danas do sutra. Sa druge strane u "Bladstaru" ljudi imaju želju za ponovnim začetkom koliko-toliko normalne životne zajednice i istorija mora da se napiše ponovo jer prethodna leži zaboravljena u sarkofagu prekrivenom travom i rđom.

Sama priča, po kojoj je "Bladstar" nastao je elementarno povezana sa originalom. Originalna priča Roberta Hauarda nosi naziv "The valley of the worm", objavljena 1934. godine za "Weird tales" magazin. Ukratko, to je priča iz njegovog opusa fantazije, a govori u o junaku Niordu i sukobu između dva plemena. Esira i Pikta. Niord pošteđuje život Gromu, suparničkom ratniku koji postaje njegov nerazdvojni prijatelj. U dolini kamenja i polomljenih, zaboravljenih stubova, čuje se šištavi zvuk stvorenja u naslovu opisanog kao "Crv". E sad....sve je osim standardnog crva (još jedan od Lavkraftovskih momenata). Da bi uspeo da ubije crva, Niordu treba otrov od gigantske zmije. On se farba ratničkim bojama i kreće. U najkraćim mogućim crtama to je suština. Ukoliko želite da pročitate punu priču, može se naći online bez problema. E sad, malo opširnije.....

.... naša priča počinje globalnom katastrofom. Nismo imali baš nikakvu šansu da se odbranimo i nije postojalo mesto gde smo mogli da se sakrijemo. Srećni su oni koji su preživeli. Ako se to može nazvati srećom. Ko zna koliko godina posle sve se zaboravilo. Maniri, lepe reči, religija, tehnologija....ništa nije ostalo. Sa druge strane divlji, animalni instinkti ponovo su se probudili, kao i želja za samoodržavanjem. Čovečanstvo se prisilno vratilo u plemenske zajednice kako bi počelo sve iz početka. Čini se kao da ništa nismo naučili (ako smo nekad nešto i znali) i ponovo se rađa želja za vlašću, rađa se ljubomora, zavist, bes, jednostavno rađa se čovek. To nas, naravno, vodi u nove ratove, osvajanja teritorija, robovlasništvo, progone i nova ubijanja. Istoriju uvek pišu pobednici.

Kao što pomenuh, struktura priče je ista kao u originalu. Korben je ovde malo produbio radnju dodajući emocije svih vrsta. Ljubav momka i devojke, oca i ćerke, kao i najboljeg prijatelja. U njegovoj verziji Grom nam melanholično priča legendu o svom prijatelju Bladstaru (Niord) i tome kako je pobedio crva iz doline. Svi ključni elementi originalne Hauardove priče su tu, borba sa zmijom, sabljozubim tigrom, plemenske borbe i sve to pre suočavanja sa samim crvom. Korben nam u svojoj verziji dočarava život u jednom plemenu. Poglavica Birdag je prestar za vođstvo. Kao novi vođa i naslednik bira se ratnik Loknar, kome samim tim pripada Birdagova ćerka Helva. Naravno, kako to već biva, ona voli Bladstara, a nakon tog saznanja njega na poprilično brutalan način šalju u izgnanstvo ali ne pre nego što je u duelu obogaljio Loknara koji beži osramoćen. Sa Bladstarom u progon odlazi ne samo njegov verni Grom već i Helva. E sad.....mračan deo priče polako se nadvija nad nama. Bladstar i Helva žive, kako se čini u spokoju sve dok se ne pojavljuje misteriozni užas koji Bladstaru oduzima (skoro) sve.


Taj prvi užas je samo glasnik onoga što će tek doći. Glasnik nečeg što je prizvano iz dubina samog pakla da seje smrt prizvanu manijakalnim sviranjem u frulu. Ovo je jedan od onih delova koje sam na početku pomenuo gde pisci dele kreacije i mitove jedni od drugih. Svima koji poznaju Lavkraftov univerzum jasna je referenca na poludelog frulaša, a Hauard nam čak nagoveštava uspavano zlo koje je obožavano od strane malog broja sledbenika. Recimo, direktna povezanost sa Lavkraftom u rečenici: "The Old Ones had long vanished into the limbo from whence they crawled in the black dawn of the universe, but their bestial god and his inhuman slave lived on". Kako je sve ovo Robert Hauard naslikao rečima, Korben je vizuelno dočarao čitaocima. Nakon saznanja ko je poludeli frulaš i šta se desilo sa Helvom, Bladstar se suočava sa samim crvom u ruševinama nekadašnjeg sveta.





Crtački, Korbenov stil je poprilično prepoznatljiv, međutim svoje stripove radi na više načina. Po meni ovo je definitivno vrhunac njegovog umeća. Podelio bih njegove radove na crtačke i one više slikarski orjentisane. Uzmimo za primer Poovu adaptaciju "Kuće na granici" (izdatu kod nas pod "Darkwood"-ovim budnim okom) i obratimo pažnju na stil crteža. Složićete se da je poprilično drugačiji, a opet likovi su isti, figure, pokreti....Nešto što moram da napomenem kao fascinantnu stvar je to koliko Korben fenomenalno barata sa izrazima lica i emocijama prikazanim na svojim likovima. Strah, tuga, bes, sve se vidi u očima, bradi, vratu, usnama i po prvi put sam se kao klinac sa tim susreo kod njega. Dakle.....što se "Kuće" tiče, uz nju imamo i "Bigfoot", "Cage", "Starr the slayer"....koji su rađeni tim više "crtačkim" stilom, gde se tačno vidi svaka linija tuša i senčenje je odrađeno linearno ili u tačkicama. Takođe imamo i ovaj "slikarski" pristup u kome se Korben ističe, a to su "Svet Mutanata", "Den", "Bladstar" ili "Arabian nights", gde se jasno vidi zašto osećam potrebu da ga ovoliko hvalim.

Darkwood je odlično počeo sa Korbenom kod nas. Adaptacije Poa i Lavkrafta u jezovnik ediciji, pa i sam specijal posvećen njemu su izašli u svoj svojoj slavi, a dok čekamo odgovarajuća izdanja za priče poput "Bladstara", dunite prašinu sa ukoričenih stripoteka i bacite se na čitanje. Garantujem ne-razočarenje i dobro potrošeno vreme.

RICHARD CORBEN - Mutant world (1985)

Sa Korbenovim radovima upoznao sam se baš davno u ukoričenim „Stripotekama“ koje sam nasledio od oca. Sećam se da sam uživao u crtežu, kao i u njima generalno, ali sam bio previše mali da skapiram njegov dijabolični mozak. Sada godinama kasnije dok se vraćam na to....i dalje ne kapiram njegov dijabolični mozak ali svakako sam naučio da više cenim njegovu umetnost, stil, kao i da više pažnje posvećujem pričama, čije slike su me toliko oduševljavale.

Poslednjih godina u Srbiji deveta umetnost je doživela popriličnu ekspanziju na gotovo svim poljima. Tako je i gospodin Korben (konačno) ovde dočekao svoj, predugo odlagani, odavno zasluženi specijal u vidu „Darkwood“-ove edicije „Jezovnik“. S obzirom na to koliko je izdanje obimno, da ima popriličan broj stranica u boji, da je papir i povez kvalitetan, cena je malo jača. Zato smanjite malo bombe Zaječarca i zalepite kasicu prasicu nazad. Vreme je za „štekanje“. Ričard Korben je stigao na velika vrata.

Ovaj specijal nam donosi 40-ak kratkih priča sa, samo njemu jedinstvenim, fenomenalnim ilustracijama. Ovde imamo izobilje svega. Od naučne fantastike, preko horora, adaptacijama Edgar Alan Poa do provokativnih, golotinjom i melon-like sisama nabijenih bajki.

Ovde ćemo ipak govoriti o nekim opskurnjim stvarima, a kada to kažem mislim na noviju tj. mlađu generaciju ljubitelja stripova, koji se nisu susreli sa njegovim radovima ranije objavljanim. 

Priča koja je mene bukvalno oduvala beše „Svet mutanata“, post apokaliptična drama savršeno sprovedena u delo. 

Jaka priča koja ne ostavlja ravnodušnim već čitaoca šutira u jaja dok viče „ jebi se“.

Lično smatram da je Korben jedan od onih crtača kome češće bolje ide boja nego crno-beli crtež. Naravno zavisno od toga koliko je raspoložen da detaljiše. Ilustracija Poovog „Gavrana“ je dobar primer. „Svet mutanata“ sa druge strane je na momente malo umetničko delo. Iako šaren i pun kolorita, pričom je daleko od vesele bajke. Doduše u ovoj svi JESU živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Gotovo svi na svetu. 

Treba iskoristiti priliku i da se pohvali autor priče, čovek zvani Jan Strnad koji je u kolaboraciji sa Korbenom odradio popriličan broj kratkih stripova i priča.

Prva stranica  počinje sa rečima: „We don't really know why the world ended or how long it took......“, a završava sa: „But life went on....sort of. If you call this life“. To mu je otprilike to. Svet je otišao dovraga, konačno smo uspeli da se sjebemo i ako ima Boga neka nam je u pomoći, mada kako stvari stoje okrenuo je leđa „pokipelom“ eksperimentu i dao se u druge projekte.

Već na drugoj strani surova brutalnost ovog sveta udara svom silom i ne popušta do samog kraja. U svega tri sličice sabio je svu tugu, svu okrutnost i jednostavno čistu realnost nagona za preživljavanjem u novom svetu čiji je moto „svako za sebe“.

Ovaj "novi svet", nikako nije zajednica bratstva i herojstva gde ljudi žele da vrate civilizaciju na noge i sagrade porušeno. Hmmm.... u sekundi mi ova rečenica zazvuča poznato.....mora biti da sam slušao vesti.... Ovaj svet je puko preživljavanje gde je svako meta, svako je zamenjiv i svako je hrana za nekog drugog. 

Pogrbljeni heroj ovog našeg žalosnog mesta nije Klark Kent, nije Piter Parker, nije Brus Vejn.....njegovo ime je Dimento. Mišićave spoljašnjosti, ali šuplje unutrašnjosti Demento, pardon Dimento tumara kroz ruiniranu zemlju sa jednim jednostavnim ciljem, a to je - naći nešto za jelo. 

Praćenje ovih niskih standarda veoma dobro mu je išlo sve dok nije upoznao ženu. Melon-tittied heroinu koja klizi kroz život kao da je nesvesna svega oko sebe.

Tu prvi put dolazi do izražaja njegova dobrota i tu po prvi put vidimo koliko je on zapravo taj koji je nesvestan života. 

 U stranicama koje dolaze vidimo Dimenta kako dolazi u kontakt sa raznim kreaturama koje gamižu mrtvom zemljom i biva iskorišćen od gotovo svih. Njegova naivnost i lakovernost ga samo uvlače dalje u dubine ovog nemilosrdnog okruženja i u njegovom slučaju ipak izgleda kao da neka viša sila još nije digla ruke od svega. Došlo je do toga da se ne zna šta je zlato niti dijamanti, ali se zato razbija glava kamenom zbog jedne jabuke ili polu-jestive lešine nekog stvora. 

Kako se priča razvija i ide svojim tokom, tako počinjemo da stičemo svest o tome šta se nalazi iza zavese, tj. da nije samo preživljavanje i bezumlje jedino što vlada. Dolazimo u kontakt sa "Father Dove"- om koji je neka vrsta sveštenika sa čudnim simbolom na čelu. Dakle ipak se neko seća religije i šta je to Bog. No svakako ne možemo reći da se padre ponaša samarićanski ni prema Dimentu, a ni prema ostalim stvorovima čim se ne libi da ih batina do smrti dok propagira svoju veru.

Zatim imamo sijaset likova koji jednostavno uživaju u novonastaloj anarhiji radeći sve ono za šta su sposobni. Ubijanja, mučenja, silovanja samo su deo užitka kojima se slade. 

Iz svega proizilazi da je Dimento jedini istinski dobar/istinski zalutao lik u svemu ovome.

A šta se krije iza gvozdene zavese? Ili bolje ko?

Dok se Dimento trudi da spase svoju polu mrtvu, do neprepoznatljivosti izmrcvarenu devojku koja ga je dvaput nasamarila tj. melon-tittied heroinu zvanu Džuli, shvatamo da nisu samo naše oči uprte u njega.

Iznenada apokalipsa se pretvara u "Trumanov šou" i celim svetom kao jednim veliki zoološkim vrtom sa mutantima umesto životinjama ili možda još bolje pokusnih kunića. Iza kamera velikog brata vidimo vojnike, vidimo naučnike, vidimo embrione sa čudnim simbolom na čelu, vidimo LJUDE. Konačno ljudi koji su jednostavno ljudi, okupljeni sa nekim ciljem koji nije razaranje i smrt.

Opet, to ne mora biti plus, jer i kod tih ljudi učavamo klasično ljudsko ponašanje koje, kako se čini, nije ostalo zakopano u ruševinama starog sveta. To što je i dalje ostalo aktivno je bes, požuda, nasilje, strah i želja za kontrolom.

Kažu da nijedno dobro delo ne prođe ne nagrađeno, Dimento pored svih prolivenih suza, krvi i znoja  dobija svoje mesto pod suncem. Ova horor drama konačno dobija svoj romantični twist gde naš junak završava pustolovinu onako kako dolikuje.

A što se tiče kraja iza zavese.....hmmmmm.....neću vam ništa reći. Ostaviću samo par pitanja. Ko je Dimento, zašto je Dimento, ko je Džuli, da li je Džuli? Saznaćemo....možda.

Što se samog stripa tiče, nažalost, pored "Stripoteke", još nije doživeo samostalno izdanje. Tako da dok čekamo i nadamo se tome, preporučujem englesku verziju ili koga ne mrzi da pohvata nekih 30ak brojeva stripoteke pa da to sve lepo skupi u jedno štivo.