Eto.....navrši se ova godina i to brže nego što je iko očekivao. E pa hajd'mo da se vratimo i napravimo jedno poređenje šta smo to lepo i korisno uradili za ovih 365 dana. Spisak sa "To do" listom na kojoj su bile želje, buduća životna ostvarenja i motivacioni govori upućeni svojoj unutrašnjoj lenjosti je ostao požuteo i poharan paučinom na mestu na kom sam ga i ostavio negde otprilike u ovo vreme prethodne godine. Na svu sreću nije sve tako crno, neki ljudi su svoju listu za ovu godinu ostvarili i sada ćemo se diviti plodovima njihove kreativnosti i marljivog rada sve dok ne počnemo da ih mrzimo zarad smanjivanja sopstvenih kompleksa (smajli). No, dotle uživaćemo u zaista sjajnim albumima, probranim iz raznih žanrova teškog i malo lakšeg metala. Spremite uši i iskrckajte vratne pršljenove za provod od atmosferičnog metala, preko heavy-ja i powera do headbang-om nabijenog, crnilom obojenog black i death-a. Krećemo od.....
BEAST IN BLACK - BERSERKER
Okej...looks like santa came early this year. Album prvenac i to kakav jebeni prvenac. Beast in Black je projekat nastao 2015. godine kada je gitarista Anton Kabanen raskrstio puteve sa matičnim tadašnjim bendom Battle Beast. Da li zbog preterane orijentisanosti ka muzici koju je do tada radio sa Battle Beast-om, za razliku od nekih muzičara u sličnim situacijama, Anton se nije trudio da pobegne od tog stila. Prihvatio ga je kao svoj i snašao se u njemu više nego odlično. Ne može a da se ne primeti sličnost između ova dva benda počevši od muzike, tekstova, pa do samog omota albuma (radio isti dizajner). Prva pesma koja je najavila album bila je "Blind and frozen" za koju je urađen i spot. To je jedna od onih pesama koju kad čujem, jasno mi je da ću slušati ovaj bend sve dok nas smrt ili demencija ne rastavi. Pesma kao da je proistekla sa zadnjeg Battle Beast albuma koji su zajedno radili "Unholy saviour" ali to je samo početak. Iako album obiluje dobrim aranžmanima, hitičnim refrenima (čitaj "Blind and frozen"), najveće iznenađenje definitivno je vokal grka Janisa Papadopulosa. Norin vokal je fenomenalan i zaista ga je teško kvalitetno zameniti, ali ovo što Janis radi je nerealno. Prva pomisao pri slušanju Blind and frozen pesme je "Gde je žena koja peva ove deonice i zašto non stop prikazuju ovog bradonju"? E pa ispostavilo se da bradonja ima nekoliko "boja" glasa i ne plaši se da ih koristi. Režanje (pesma Beast in black), "ženski falset (Ghost in the rain)" i visinu (Go to hell) na kojoj bi mu većina power pevača dobrano pozavidela su samo neki od momenata koji vas očekuju tokom albuma. Tekstovi i tematika su rađeni po uzoru na manga strip "Berserk" koji je verovatno nešto najbolje što postoji na internetu (o da!), a koji prati život ratnika Gatsa od rođenja preko pomračenja, žrtvovanja i odrastanja uz plaćenike, demone, prijatelje, dobro i zlo (Kompleksnost stripa se jednostavno ne može opisati na brzaka). Beast in black je definitivno nastavak "Unholy saviour"-a, a kome se svideo taj album vrlo neće biti razočaravajuć uz fenomenalnu muziku, produkciju i hitičnost. Nestrpljivo čekamo dalje rezultate rada benda.
Preporuke sa albuma: Beast in Black, Blind and Frozen, Born Again, Crazy, Mad, Insane...
KREATOR - GODS OF VIOLENCE
Moćna nemačka artiljerija pod imenom Kreator se vratila. Neću da kažem "bio je jebeni red", ali bio je jebeni red. Prošla godina je bila izuzetno plodonosna što se tiče trash veterana i donela nam je novi Megadeth, Testament, Metaliku, Death Angel, Sodom, Destruction....stoga bi jedino pravo bilo da se i Kreator oglasi povodom toga, obzirom da ništa manje nisu vredni od gorepomenutih saboraca iz osamdesetih. I bogami jeste.....petogodišnja pauza nam je donela najsvežije izdanje, četrnaesti po redu album pod nazivom "Gods of Violence". Ovo je zvuk koji mom uvetu izuzetno prija. Da se razumemo, nikad nisam bio fan totalno repetitivne muzike, bio to trash, black ili punk. Uvek sam voleo melodiju i pevljivost, a Kreator na novom albumu toga donose i te kako. Klasični brzi trash, agresivni rifovi, poduprti gitarskim temama, koji celom albumu udišu melodiju i naravno Mille-ov fenomenalni vokal koji i dalje nakon decenija ostaje jednako moćan. Poslušajte samo "Totalitarian Terror" ili naslovnu himnu "Gods of Violence" i shvatićete šta je ovaj album zapravo. Možda za nijansu manje (muzički) zanimljivija od ostatka "Satan is Real" sa svojim epskim zadnjim refrenom je upravo zbog Mille-ovog prezentovanja postala jedan od najvećih hitova sa albuma. Takođe, dobar primer za ovo o čemu sam pričao je "World War Now", koja kao da je sklopljena iz dve pesme. Prvi deo je sirov i mosh-pitovski nabojen, dok u drugi upada melodija i provlači se do kraja. Dobro je što živimo u eri hiper-produkcije gde tehnologija radi u korist muzičara. Produkcija ovde je vrlo dobra i Mille-ov vokal znatno dolazi do izražaja. Gitare su upravo onakve kakve i trebaju da budu u ovoj vrsti muzike, sirove i suve ali čuje se svaki rif i piking koji Petrozza i Sami odsviraju, u nekim momentima čak stvarajući Mejdenovski vajb (Army of Storms). Svakako, ništa manje za pohvalu je Ventorovo bubnjarsko umeće. Apsolutna preporuka za sve fanove melodičnog treša, a Kreator još jednom pokazuje zašto i kako velikani stiču status velikana.
Preporuke sa albuma: Gods of Violence, Satan is Real, Totalitarian Terror.....
STONE SOUR - HYDROGRAD
Nervirao vas Kori Tejlor ili ne, niko ne može osporiti da je prokleto kreativan i bolesno hiperaktivan. Okej, uzevši u obzir da Slipknot ne svira toliko koncerata i nisu preterano studijski aktivni, ostavlja mu malčice mesta da izbacuje albume sa Stone Sour-om, radi svirke sa njima, piše knjige, radi stand-up/akustik svirke i skuplja akcione figurice. Malo.....mogao je da ubaci još i koju tezgu sa strane i kulinarski šou dok osvaja Mont Everest. Šalu na stranu, Stone Sour, kao drugo Korijevo čedo ili prvo, zavisi kako gledate (ipak je SS osnovan pre Slipknot-a), donosi nam "Hydrograd", šesti po redu studijski album. Od kako su se za ozbiljnije reaktivirali, pogotovo od 2010. godine, ne manjka im ni ideja, ni novog materijala. Slipknot je posebna priča i za njega ne važe nikakva pravila izbacivanja materijala. Novi album dolazi onda kad su svi u elementu, kad se ideje svih članova dovoljno skupe i uopšte kad budu hteli da ga rade. SS ostavlja Korija sa mnogo više kreativne slobode i rasterećenja što se samog procesa stvaranja pesama tiče, a to ne znači da je kvalitet lošiji. "Hydrograd" je sam najavio kao "Rock 'n' Roll u svojoj najboljoj formi" i koliko god to pretenciozno zvučalo, nije razočarao. Prethodno dvostruko ostvarenje "House of Gold and Bones" je konceptualna priča koja odiše mrakom i besom, dok ovaj album predstavlja rasterećenje u muzičkom smislu, donoseći nam dozu komercijalnosti i opšte prihvaćenosti zbog svojih temelja stare škole roka, rifova (Kristijan se odlično pokazao), hitičnosti i Korijevog vokala. Počevši od "Taipei Person/Allah Tea", najboljeg primera ultra-hit refrena, preko prvog singla "Fabuless", u kom se blago oseća nit Nu metala, sve do udarničkih poput naslovne "Hydrograd", zatim "Whiplash Pants" ili "Somebody Stole my Eyes". Takođe, album je bogat baladičnim numerama, koje me vratiše u doba "Audio Secrecy" perioda. Krenuvši preko pesama poput "When the Fever Broke", "St. Marie" do možda najboljeg/komercijalnijeg momenta albuma i najbližeg hitovima poput "Through Glass", a to je "Song #3", koja se automatski plasirala kao standardni deo set liste, kako na regularnim, tako i akustičnim izvođenjima. Naravno stvar koja preovladava i SS čini bendom kakav jeste je vokal. Preskočiću hvale o tekstovima pesama i pokušaću da budem objektivan kao što većina ljudi u pogledu sa Korijem nije. Razdvojimo lik i delo. On je jedan od najkompletnijih pevača, a slušajući brojne obrade koje je odradio, zaista se ne dovodi u pitanje pevačka sposobnost i raznovrsnost stilova koju poseduje. Složili se samnom ili ne, pred nama je jedna sjajna hard rok ploča koja pokazuje zašto je SS tu gde jeste.
Preporuke sa albuma: Taipei Person/Allah Tea, Fabuless, Song #3, Hydrograd....
CRADLE OF FILTH - CRYPTORIANA - THE SEDUCTIVNESS OF DECAY
Na tankom smo ledu ovde, rizikujem da izgubim kredibilitet u mnogobrojnim krugovima ljudi koji čitaju ove redove :) Cradle of Filth je jedan od onih bendova za koji sam čuo najviše podeljenih mišljenja među metal publikom. Što zbog stajlinga, koji je uticao i na njihovu fan bazu, što zbog Denijevog vokala, a posebno su ih dušmani dočekali na zub sa "gothic" erom. CoF je za mene jedan sjajan bend. E sad, pre nego što drvlje i kamenje počne da šišti virtuelnim binarnim jedinicama, dozvolite da iznesem argumente. Prva tj. rana faza benda, death metal koji je odskakao od svojih granica i težio ka nečemu drugom, trajao je vrlo kratko ( npr.Total Fucking Darkness). Druga faza je ona na kojoj su stekli svoje fanove i zasluženu slavu, a to je simfonijski black metal i kasnije najviše osporavana, extreme gothic faza, iako im je donela hordu novih fanova (Nymphetamine). Meni lično, najviše je odgovarala ova druga i ne samo zato što su pesme bile dobre, već prvenstveno zbog priča koje je Deni tako maestralno znao da ispriča. Počevši od mitologija, Lavkrafta, satanizma, preko horor priča, do mračne gotske romantike, Deni je pokazao zavidan nivo svestranosti i poetike koji je u to vreme malo koji bend za koji sam ja znao radio na taj način. Poslušajte recimo epsku "Bathory Aria" sa, lično grofici posvećenog, "Cruelty and the Beast" albuma i otprilike ćete steći sliku o onome o čemu pričam. Uprkos armiji muzičara koji su prošli kroz bend tj. bio CoF one man band ili ne, kreativnost je neosporna, a ovde je reč o dvanaestom studijskom albumu "Cryptoriana: The Seductivness Of Decay". Ova ploča je sjajan nastavak prethodnika "Hammer of the Witches" i još više dolazi do isticaja kad se sluša vezano za nju. Pesme su miks najboljeg sa čime se bend godinama hvatao u koštac. Black, melodeath, gothic. trash kombinacija rezultirala je jednim fenomenalnim symphonic black metal albumom koji se komotno može svrstati sa najboljim ostvarenjima iz zlatnog perioda benda. Sagu započinjemo vriskom u "Exquisite Torments Await" i otprilike je u njoj sve jasno. Epski, čak donekle klasično dramski momenti praćeni prepoznatljivim vokalom nastavljaju da se ređaju kroz numere kao "Wester Vespertine", koja je jedan od primera "starog" CoF-a, zatim "You Will Know the Lion by His Claw" i da ne zaboravim predobru "Vengeful Spirit", na kojoj su još jednom ugostili Liv Kristin. Specijalan pomen ljubitelje obrada. Na digipak verziji nalazi se "Alison Hell" od Annihilator-a i vrlo, vrlo je treba poslušati. Sve u svemu, krenite u užitak od skoro sat vremena i osetite mračnu atmosferičnost koju ovaj album stvara svojom teatralnom hororičnošću.
Preporuke sa albuma: Osam pesama.
IMMOLATION - ATONEMENT
Prvo! Immolation su živi dokaz da Rigor Mortis nije samo stanje ukočenosti, čak naprotiv. Drugo Immolation su jedan od onih bendova koji definišu muzički žanr. Kada je reč o death metal sceni, uspeli su da steknu gotovo kultni status. Takođe, uz malo eksperimentisanja zadržali su staru bazu fanova, a stvorili novu u procesu. Nakon četvorogodišnje pauze i vrlo dobrog "Kingdom of Conspiracy", Immolation se vraća na scenu sa desetim studijskim albumom "Atonement". Viđao sam bendove koji već nakon prvenca izgube početnu ideju ali to ovde definitivno nije slučaj. Nakon gotovo trideset godina postojanja Immolation nam poručuju da i te kako imaju šta da kažu. Iako su pretrpeli nedavne izmene u postavi, činjenica je da ovaj bend jesu dva čoveka. Pevač i basista Ros Dolan i gitarista Robert Vigna koji misle kao jedan dijabolični mozak. Pesme su tehničke, nabijene ludačkim rifovima, brze i iako ovo nije ploča koja mnogo odudara od njihovog standardnog muzičkog stila, svakako jeste ploča koja ovaj bend čini esencijom svoje branše i album koji iznova podseća zašto je Immolation tu gde jeste. Surova brutalnost počinje pet sekundi nakon prve odsvirane note uvodnom pesmom "The Distorting Light" sa manijakalnim rifovima koji kao da stvaraju vertigo efekat u glavi i Rosovog vokala, čiji me duboki growl u momentima podseća na Krisa Barnsa iz "Six Feet Under". Vigna maestralno prelazi sa sporijeg na brži tempo, a u nekim pesmama kao što su "Rise the Heretics" ili "When the Jackals Come" može se čuti izraženiji black metal piking u pozadini. Takođe, ne mogu a da ne pomenem bas i bubanj mašineriju. Najbolji primer tehnikalija koje izvode možda bi bila "Destructive Currents" ili "Thrown in the Fire" sa svojim stoner momentima. Sve u svemu ovo je album koji se ne sme zaobići i svakako jedno od najvažnijih izdanja death metal scene ove godine.
Preporuke sa albuma: The Distorting Light, Destructive Currents, Rise the Heretics.....
THE FERRYMEN - THE FERRYMEN
Opa, evo nama nove supergrupe.....ili možda je bolje novog superprojekta, pošto još nisu imali vremena da postanu valjana grupa dalje od studijskog angažmana. Ferrymen je jedan sjajan projekat sastavljen od poznatih članova svetske metal scene. Magnus Karlson, čovek koji se bavi svime pomalo vezano za muziku, od sviranja bukvalno svega do komponovanja i produciranja. Multi-talentovan lik, koji trenutno svira gitaru u bendu "Primal Fear", a ukoliko se ne varam gotovo sve pesme na ovom albumu su njegovih ruku delo. Zatim, tu je Roni Romero, mladi čileanski pevač. koji nam je pažnju privukao radom u bendu "Lords of Black", a sada ga možete gledati u ulozi pevača i nimalo lakoj zameni legendarnog Dia u velikom "Rainbow"-u. Poslednji član je ludi bubnjar Majk Terana, koji je verovatno u ovom momentu sarađivao sa svim muzičarima na svetu i čije sviranje zaista nema potrebe objašnjavati. Ujedno težak poduhvat i zbog udaljenosti i zbog prezauzetosti da se sva trojica spoje kako bi radili lajv nastupe. A koja vrsta muzike je Ferrymen uopšte? Okarakterisao bih ga kao melodični metal koji blago koketira sa powerom. Ono što ga udaljuje od klasičnog powera je definitivno vokal, koji nije standardni high-pitch clean (Hammerfall, Edguy, Stratovarius...). Vokal je kombinacija tri Ronija. Poprilično je hrapav i podseća na Dia u kolaboraciji sa Pretty Maids-om u momentima, a od toga veće pohvale nema. Akcenat je dat na bubanj i gitaru tj. rifove, a klavijatura služi kao pozadinski instrument čisto da upotpuni ceo ugođaj i ovaj album učini još boljim. Aranžmani su besprekorni i čini se da Magnus ima svoj recept za perfektnu ploču koji koristi vrlo uvežbano. Tu je brzina, tu je šredovanje kad zatreba, tu je akustika i melodija da atmosferu učini laganom, tu su dobri rifovi i sjajan vokal. Činjenica je da album ne puca od komercijalnih hitova za svačije uši, ali svakako ovo je jedan od albuma koji će "leći" svim ljubiteljima dobrog heavy zvuka. Za kraj posebna pohvala za omot. Pokazali su kako se to radi. Definitivno jedno od boljih iznenađenja ove godine.
Preporuke sa albuma: Ferryman, Still Standing Up, Welcome To My Show, End of the road....
BATTLE BEAST - BRINGER OF PAIN
Zanimljivo je da se i Battle Beast i Beast in Black nalaze na ovoj listi, uzevši u obzir zajedničku istoriju... ali svakako ne bez zasluga. Komentari za prethodni album "Unholy Saviour" su, kao i za ovaj podeljeni i to sa zadovoljstvom primećujem u korist pozitivne kritike. Evo kako ja to vidim. BB sviraju čist heavy metal, nabijen hitićnošću, sa ženskim vokalom. Ipak...nije ni to baš tako jednostavno. Napredovali su u svakom pogledu. Od muzike do produkcije, što je eskaliralo na "Unholy Savior"-u, koji je svakako naj-hevi ostvarenje benda. Nakon tog albuma imao sam ogromna očekivanja što se tiče dalje produktivnosti. "Bringer of Pain" me je uhvatio nespremnog iz više razloga. Prvo....heavy zvuk kojem su težili još od prvog albuma je smanjen, Heavy metal je spustio tonalitet u hard rock, a celokupan zvuk je poprimio malo drugačiju, blažu nijansu. Da li je to dobrim delom posledica odlaska Antona iz benda tj. manjak njegovog doprinosa ili je samo bend hteo da uradi nešto drugačije, ne znam. U svakom slučaju eksperiment je uspeo, a pred nama je jedna hitična hard rok ploča. Prvo što mora da se istakne, a što svakom ko ovaj bend voli predstavlja osamdeset posto užitka je vokal. Nora je moderna metal Valkira čiji poderani vokal baca u senku popriličan broj muških pevača, a tu svakako nije reč samo o studijskom pevanju. Pesma koja otvara album je ona koja će odrediti vaš odnos prema ovom albumu. Svi gemovi albuma kreću redno. Čim čujete sam početak "Straight to the Heart", znaćete o čemu se radi, a hit refreni će vam se uvući nepovratno u glavu na pesmama kao "Familliar Hell" ili "Bastard Son of Odin". Album varira od brzih poput naslovne "Bringer of Pain" do laganih "Lost in Wars" ili fantastične "Far from Heaven". Svakako album koji pokazuje zašto je Battle Beast bend koji samo grabi uzlaznom putanjom.
Preporuke sa albuma: Straight to the Heart, Beyond the Burning Skies, Familliar Hell, Bringer....
DIMMU BORGIR - FORCES OF THE NORTHERN NIGHT (LIVE)
Pošto se među zidinama "Mračne tvrđave" ne dešava gotovo ništa već godinama, prinuđen sam da stavim lajv album, kad već regularan ko zna kad i dal' ćemo dočekati. Mada, ruku na srce, momci najavljuju naveliko rad na novom materijalu, a i neki nastupi su već zakazani (tipa Hellfest), tako da ipak ima nade. O ovom izdanju neću preterano da tupim jer sam sve već rekao ovde. Jedino što mogu da dam je stoprocentna preporuka za dobar užitak. Zavalite se, pustite HD i slušajte norvešku crnu mašineriju sa simfonijskim orkestrom u pozadini.
Preporuke sa albuma: Samo redno....
WITH OUR ARMS TO THE SUN - ORENDA
Odakle početi.....uh. "Orenda" je jedna čudna tvorevina. Bar za mene koji nisam navikao na ovakav zvuk. "With Our Arms to the Sun" je bend nastao 2012. godine i poprilično mi je promaklo sve što su do sad uradili (dva albuma "The Trilogy" i "Far Away Wonder"). Ovaj album, međutim, sam iz nepoznatog razloga preslušao i iz još nepoznatijeg razloga mi je u datom momentu prijao. Što se mene lično tiče, ovo nije nešto za svaki dan. Što uopšte ne znači da je loše. Kako bih opisao ovu kreaciju četverca iz Arizone? Kombinacija Tool-a, Mastodona i Opeth-a bi bila možda najpribližniji opis svega što se na ovoj ploči nalazi. E sad, sudeći po reputaciji koju sva tri benda uživaju, ovo ne može nikako biti loše, zar ne? Na vama je da prosudite. "Orenda" kao reč je ime poteklo od plemena Irokeza i predstavlja spititualnu moć koja se nalazi u nasledstvu ljudi i sveta oko nas. Ukratko to je sila koja čini obične ljude da budu specijalniji ukoliko nauče da je "ukrote" iz okoline, pa i iz sebe samih (npr. Šamani). Muzika savršeno odgovara ovom opisu. Slušajući ovaj album zatvorenih očiju (bez uticaja bilo kakve vrste opijata (mogu misliti šta bi tek tad bilo, verovatno bih počeo astralno da se projektujem)), bukvalno krećete u atmosferičnu psihodeliju počevši od teških rifova i besnog vokala (Disdain: Why Am I? ili Homebound: March of the Trees) preko smirujućih, gotovo uspavljujućih, naracijom praćenih "Doorway to Realization" ili "Doorway to Ascension" (Pink Floyd anyone?), dajući svemu neki meditativan, hipno osećaj. "The War: Light the Shadows", recimo, je sjajan primer baladične pesme koja i kad postane tvrđa ostaje u istom opuštajućem ritmu. Ovo je album koji nije za svakoga, ali onom kome se svidi će verovatno biti najbolji na svetu. Momci iz WOATTS bi trebalo da budu zadovoljni. Mission accomplished.
Preporuke sa albuma: The War: Light the Shadows, Doorway to Realization, Homebound....
ENSLAVED - E
Početkom devedesetih godina, sa ekspanzijom black-a iz predela hladne skandinavije, a pogotovo Norveške, izrodila se masa u crno (/belo) obojenih sinova metala. Enslaved je svakako bio jedan od njih, a sada već pionir koji je stekao reputaciju kultnog i vrlo muzički poštovanog benda. Karijeru započevši kao old school, tradicionalni black metal, pogotovo na prvim demoima, znatno su kroz godine eksperimentisali sa zvukom, a za razliku od recimo Opeth-a, nikad se nisu totalno izvukli iz okvira matičnog black-a. Četrnaesti studijski album, jednostavnog naziva "E", ne donosi nam ništa revolucionarno, ali više nego uspešno nastavlja put kojim su krenuli još posle "Axioma Ethica Odini" perioda i iako lično više preferiram "RIITIIR", konačan sud ću doneti tek kad se malo slegne slušanje novog albuma. Od momenta kada su ubacili klavijature, njihov celokupan zvuk pocinje da dobija nove prog elemente, a osetnu psihodeličnu atmosferu na "E" možemo pripisati novom članu, klavijaturisti Hakon Vinje-u. Aranžmani variraju, od furioznih, ka sporim, melanholično ka melodičnim i da budem iskren, obzirom da su pesme poprilično duge, ne bih želeo da se pogube stvaranju što progresivnijih aranžmana. Pesme, same po sebi idu od brzih "Storm Son", preko malo melanholičnije "The River's Mouth", pa do vikinški obojene "Sacred Horse". Čak i doom momenata sa grupnom Pink Flojdovskom mantrom na poslednjoj "Hiindsiight". Za ljubitelje dobrog koncepta, eksperimentalnog prog metala sa black korenima, bacite uvo na novi "E"nslaved.
Preporuke sa albuma: Storm Son, Sacred Horse, Hiindsiight....
E sad. Dolazimo do dela zvanog kratki rezovi iz više razloga. Prvo, jer sam overio od kucanja glavnog teksta, drugo, da ne bih udavio sve one koji su izdržali i do ovde i treće jer ne znam više šta da pričam, a da se ne ponavljam. Dakle.....albumi svakako vredni pomena su:
EXIT EDEN - RHAPSODIES IN BLACK
Mrzite me koliko god, ali ovo zvuči poprilično originalno. U pitanju je album sa obradama poznatih pop i rock hitova ali u totalnom metal maniru. Produkcija je fenomenalna, sami aranžmani su perfektno napisani koketirajući sa klasikom i operom, a ono što ga čini unikatnim jesu četiri pevačice iz četiri različite države sa četiri različita vokala. Sve u svemu jedan od boljih projekata i uspelijih eksperimenata koje sam čuo u poslednjih.....jako dugo.
MORBID ANGEL - KINGDOMS DISDAINED
PALLBEARER - HEARTLESS
Jedan od najboljih doom metal izdanja ove godine i upravo pokušavam da skapiram zašto više o njemu nisam napisao. Totalno atmosferično ludilo sa posebnim osvrtom na Kembelov vokal, koji je glavni adut albuma. Must hear!
DEAD CROSS - DEAD CROSS
Tradicionalni, stara-škola hardcore album sa metal elementima. Jedini razlog mog razglabanja ovde je onaj ludak od Majk Patona za mikrofonom i akrobacije koje izvodi vrišteći, urlajući, grolujući, skičeći i režeći. Nakon više od trideset snimljenih albuma i skoro pedeset godina života, ne znam šta sam od njega očekivao ali svakako me je uhvatio nespremnog. Čekirajte
OBITUARY - OBITUARY
Death legende sa Floride su ponovo tu sa desetim albumom i upravo je ono što možete očekivati od njih. Brzina, adrenalin i treš vokali su ponovo tu da razbiju uspavanu masu.
Mogao bih da ubacim još gomilu bendova ali bilo bi dobro da ovo privodim kraju. Dakle, tu su i Municipal Waste, Xandria, Mastodon, Tombs, Overkill, Accept, Arch Enemy i još mnogi drugi koje svakako vredi čuti. Recap cele godine.... više nego zadovoljavajuće. Puno novih bendova koje sam sa zadovoljstvom otkrio, dok oni stariji nisu razočarali. Kako lagano prelazimo u sledeću godinu, već cupkamo za najavljenim albumima 2018.
Strpljenje je vrlina.......ne bih rekao.
