Regia Fantastica 8

Od sedam milijardi ljudi na ovoj mokroj lopti, koliko njih možemo nazvati imenom "kompletan umetnik"? Naravno, neki ljudi su talentovaniji od drugih, neko je i virtuoz, ali naći se u nekoliko vrsta umetnosti ili veština i ovladati u njima na svetskom nivou, nije mala stvar. Dejvid Bouvi je jedno od tih imena. Čovek koji je bio rođen za scenu i rođen da bude zvezda. Volele su ga kamere, volele su ga uši miliona, volele su ga žene, voleli su ga muškarci. Bio je pesnik, pevač, glumac, imitator... bio je kameleon. Intrigantna ličnost u najmanju ruku. Čovek bi pomislio da se o njemu može napisati sijaset naučno-fantastičnih priča, uzevši samo priče iz života. To sam mislio i ja, dok se zahvaljujući uredniku Tihomiru Jovanoviću nisam uhvatio u koštac sa temom.

Regia Fantastica je upravo ono što sam naslov nagoveštava. Zbirka naučno fantastičnih priča iz pera regionalnih autora. Nastala davne 2014-te godine u svega 51. primerku, doživela je svoje, godišnje, osmo izdanje o kome pišem danas. Svaka zbirka specifična je po tome što je tematski određena, počevši od omaža Herbertu Velsu, Filipu Diku, preko svetionika, vremeplova, nastavka filmova sve do Dejvida Bouvija. Tema broj osam me je zaintrigirala, prvenstveno zato što osim opštepoznatih podataka, nisam mnogo znao o samom pevaču. Znao sam da je glumio u nekolicini filmova, znao sam da je imao više "likova", kao i da je imao dva različita oka. Neko bi pomislio "zar to nije dovoljno?" Nisam bio ni blizu ideje o čemu bih pisao. To je bila jedna od stvari zbog koje sam želeo da se što pre dokopam zbirke... da vidim kako su se pisci snašli u temi i koji pogled su zauzeli.

Interesantno je da što više otkrivate detalja o nekoj osobi, iako naizgled nebitnih, lampice inspiracije lagano se pale. Čitajući o životu pevača, saznao sam da su postojali zdravstveni problemi, duboko ukorenjeni u DNK porodice Džons. Da mu je stariji polu brat bio veliki uzor i inspiracija, kao i da nije bilo njega, verovatno ne bismo imali Bouvija u ovom obliku i izdanju. Saznao sam da se jedno vreme bavio okultizmom, da je eksperimentisao sa svim mogućim supstancama i da je bio profesionalac u svakom poslu koji je prihvatio.

Još interesantije je to koliko nisam bio u pravu po pitanju šarenolikosti priča i ideja. Kada je fizički primerak stigao, bio sam više nego impresioniran dijapazonom ideja i veštinom sprovođenja istih u delo. Evo brzog preletanja kroz priče, bez otkrivanja detalja.

1. Svetislav Filipović Filip - Major Tom

Izgubljena posada, crna kutija i sećanje na razgovor sa "sadašnjim" majorom Tomom. Šta se desilo sa svemirskim putnikom i kakvu sudbinu krije crna kutija?  Priča bazirana na istoimenoj pesmi.

2. Marko Fančović - Alphaville 2

Bouvi je u ovoj realnosti divljeg zapada kameleon ubica. Dva likvidatora, na tragu jedan drugome, dolaze do iščekivanog sastanka u restoranu i konačnog obračuna. Rečima Gorštaka...  na kraju može biti samo jedan. 

3. Biljana Kosmogina - Gospodar milosrdne smrti

Priča koja me je oduševila svojom idejom i izvedbom. Gospodar drži veto nad likom i delom popularnog pevača, kao i totalitarnu kontrolu nad njegovom muzikom. Samo odabrani mogu da čuju tu muziku i u odabranom trenutku. Milosrdni gospodar to blaženstvo daje kao poslednji pokrov Edena. Dok je i milosrđe i dalje u opticaju...

4. Tihomir Jovanović - Odlazak mršavog belog vojvode

Volšebni prelaz iz sadašnjosti i Dejvidove svirke u srednjevekovno, nepoznato okruženje. Odlazak iz jedne realnosti u drugu gde mršavi beli pevač, postaje neustrašivi vitez-vojvoda i pravi heroj, makar na jedan dan. Odlična manipulacija vremenom i prostorom.

5. Ilija Bakić - Quik-squik-op-cvrc-prc

Naizgled šaljivo, ali ozbiljno napisana spejs opera iz ugla pauka s' Marsa. Njihova strategija, rečnik, odnos i pre svega velika mržnja prema prokletom Zigiju Stardastu.

6. Stevan Šarčević - Pregladnele

Barkerovska horor priča o submisivnom čoveku koji dolazi na vampirsku žurku. Pored spektra zadovoljstva, spoznaje i ostatak svog života... tačnije kakav će on biti. Predpostavljam, pisan po uzoru na Bouvijev erotski horor film "Hunger".

7. Tamara Berger - Red shoes for Dancing Blues

Let's dance, poručuje Bouvi. Interesantan pristup... tokom čitanja ove priče, nikako nisam mogao da se otmem utisku i atmosfere "Petog elementa". Tamara je Dejvida zaista napravila herojem. Sajber pank revolucionarom jednakih čarapa.

8. Saša Šebelić - Affame

Affame, francuska reč za "izgladneli", aludira na film "Hunger", čijeg uticaja ima u priči. Radnja se smenjuje između "onda" i "sada", gde kustos muzeja i čovek različitih očiju vode svoju priču. Interesanta, gotovo filmski ispričana priča.

9. Nenad Šakota - Zemlja nula

Bajkoviti SF o dečaku koji prati svoj san. I baš kao u snu, dolazi do osobe koja će mu pokazati njegovu suštinu i razlog postojanja, ujedno sudbinu i poslednje odredište. Vrlo lepa avantura.

10. Zlatko Geleski - Crna Zvezda

Čuli smo za izraz "Zvezda je rođena", ali ovde dobijamo detaljno objašnjenje zašto, ko i odakle? Gde prestaje Bouvi, a počinje Džons i da li uopšte može i sam da uvidi tu razliku?

11. Milan Simić - Čovek koji je pao na zemlju

Priču nam pripoveda lekar sanatorijuma. Da li je Dejvid Bouvi bio ono što jeste ili samo jedan od inteligentnih ludaka? Priča se prepliće sa stvarnim događajima vezanim za Dejvidovog brata Terija i stvarne tragedije koju je proživeo. K-pax?

12. Tanja Gavrlilović - Gost iz kosmosa

Simpatična SF priča  Asimovskih primesa o entitetu koje stiže na zemlju da nama, kao daleko primitivnijem obliku života pokaže neke, do tada nam, nedostižne stvari, a ujedno istraži zemljane i nauči nešto o našoj istoriji.

13. Adnadin Jašarević - I reč beše u Davida

Priča mozaik. Filozovska struktura, koja je rastrzana između biblijske i realne priče o Davidu, sa uplivima istorije i mitologije. Komplikovana naizgled, ali ništa komplikovanija od kompozicije pesme. Oko toga se sve zapravo vrti, zar ne?

14. Dinko Osmančević - Zvjezdani čovjek

Još jedna od priča koja predstavlja podvojenu ličnost. Deluzija čoveka i svetske zvezde. Zvezdana iz Sarajeva i Zvezdanog čoveka iz Holivuda.

15. Radovan Petrović - O duši i muzici

Fantazmagorično putovanje kroz sećanja i uspomene čoveka. Ne znamo šta je lucid, a šta san. Glavni objekat je kuća iz detinjstva u kojoj se vreme preklapa sa muzikom, a realnost sa prošlošću. Jedina konstanta je kreacija Dejvida Bouvija. 

16. Lazar Vuković - Talasi Athea-e

Jedan drugačiji pogled na entitet koji je predstavljao Bouvijevu umetnost. Priča je napisana iz ugla "običnog" fana koji doživljava prosvetljenje na jednom od koncerata "Dejvida". Vrlo interesantan prilaz temi. 

17. Goran Ćurčić - Čovek koji je pao na Mars

Ljubavna poruka voljenoj osobi jedinog budnog čoveka u univerzumu, kao i prihvatanje njegove sudbine. Igra reči i omaž Bouvijevoj karijeri provlačenjem referenci na pesme, filmove i albume.

18. Mile Kostov - Major Tom zemaljskoj kontroli

Rat besni između zemljana i Atilijanaca... major Tom se vraća na zemlju kao heroj. U svačijim očima heroj, osim u sopstvenim. Da li izdaja otkriva istinu i da li istina daje pobedu?

19. Petra Rapaić - As the world falls down

Evo jedne priče koja je bazirana po filmu "Lavirint". U ovom slučaju memljivi hodnici lavirinta kriju mračnu tajnu kralja Goblina. Mračniju nego što se na prvi pogled čini. Divlji dečko samo želi da živi, bude slobodan i ispuni svrhu svog postojanja.

20. Tanja Jočić Stamatović - Nikola Tesla to David Bowie

Vrlo zanimljiva postavka. Iako bazirana po filmu "Prestiž", vodi se iz ugla majstora za specijalne efekte, koji je učestvovao na snimanju filma. Akcenat je dat na međuljudskim odnosima, koliko ekipe koja vodi priču, tako između glumaca i njihovih alter-ega.

21. Alma Zornić - Iris

Kompleksna spejs opera sa sajberpank uticajem. Avanture se brzo smenjuju, čak na momente podsećajući na epsku fantastiku. Obilje likova i avantura, obilje izraza i bića, obilje aludiranja na Bouvija i jedno spašavanje udaljene planete spojeno na nekoliko stranica.

22. Nešo Popović - Maksimilijan Džons

Ako ne najoriginalnije, onda svakako jedno od originalnijih pristupa temi. Priča je jako kratka, pa da ne otkrivam previše... Sve u svemu, vođa se vraća sa druge planete nabijen znanjem koje je stekao. Držite prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže.

23. Nataša Milić - Konačni preobražaj

Još jedna kratka priča o biću čije se poreklo ne može odrediti. Izrazito je lep i glavni problem je naći primalno biće čiji je oblik uzeo... ako je to moguće.

24. Ranko Rajković - Registar vanzemaljskih pojava

Originalna spojnica između Dejvida Bouvija i Endija Vorhola. Šta vezuje ova dva umetnika, osim što su u stvarnom životu obojica voleli da menjaju identitet? Da li su zapravo bili umetnici ili samo dve obične dangube?

25. Ivan Šokić - Svedok sa tamne strane

Spejs avantura koja teče brzo. Kao virtuelna arkada, akcija se smenjuje, dok detektiv leti iz jedne opasnosti u drugu pokušavajući da spase devojku. Baš poput "Totalnog opoziva", Mars je pun nindža, ubica i jurnjave.

Za sam kraj, ostavljene su tri poslastice za ljubitelje lika i dela Zigija Stardasta. Intervju sa jednim od najpoznatijih rock fotografa, čovekom koji je prvi put zaplakao i potrčao na vreloj kaldrmi dorćola. Brajanom Rašićem. Potom, Svetislav Filipović pripremio je iscrpnu biografiju, sa svim važnim detaljima, vezanim za Dejvida Bouvija. Na samom kraju, nekoliko tabli stripa fenomenalnog Vlade Veskovića i njegovih vizija futurističkog SF sajberpanka, kako bi i deveta umetnost bila zadovoljena i ispoštovana.

Nadam se da će ljubiteljima dela poznatog pevača ovaj prikaz makar zagolicati maštu dovoljno da bace pogled među njene stranice i nađu svoju odgovarajuću realnost i odgovarajući scenario svoje savršene priče. Zainteresovani za kupovinu ove anualne zbirke, možete se javiti uredniku Tihomiru Jovanoviću na FB stranicu.

"I don’t know where I’m going from here, but I promise it won’t be boring."

D.B.

BESAN #2: Priče za besanu noć - Grupa autora

I tako......pucnuli smo prstima, a 365 dana se konvertovalo u jedan momenat, ostavivši nas da se pitamo "Šta se, dovraga, desilo". Desila se nova godina, prosto i jednostavno, a deja vu čuči u tome da je, kao i prethodna, prošla brzinom svetlosti. Ova "nova",doduše, odlučila je da taj deja vu razbije. Kako ga je razbila? Oh, you know......Australija je maltene izgorela, ekonomije su padale, vlasti uzdizale, šišmiš je otvorio vrata epidemiji, karantin je sva ta vrata pozatvarao. Kucnuo je čas promene. Nažalost, taj čas je bio policijski. Beli čovek je odlučio da ubije crnog čoveka, time izazvaši građanski rat. Gumeni meci su pucali, brane su pucale, Rusi su nešto tajili, Tramp je nešto tajio...drugim rečima, navukli su maske, gomila ljudi je ostala bez posla, gomila bez života .......a najbolji deo...još nisam ni došao do teorija zavere. Dakle, da rezimiramo. Horor na sve strane u svom punom jeku.

Posle svega ovoga, imate svako pravo da pitate: "Zar nam je potrebno još horora"? Moj odgovor na to je "Da". Ne zato sto želimo da vas "zaplašimo", već zato što želimo da vas mentalno uposlimo i odvedemo misli na neku drugu stranu. Recimo "Šta ako me još pored pandemije napadne vampir"? ili "Da li nam nakon pandemično-apokaliptičnog razgrabljivanja toalet papira ostaju samo tri školjke"? No, da ubacimo i malo ozbiljnosti za promenu, ljubitelji horora željno iščekuju svako novo ostvarenje kako bi u svoj trenutni beg od stvarnosti ubacili malo adrenalina, misterije, a pre svega, dobre zabave. E, pa mi smo poželeli da tu dobru zabavu prebacimo u olovom otisnute reči. Na vama je da budete glavni recenzenti, ukažete nam na greške i utičete na nas da u svakom pogledu budemo bolji. 

Besan 2 je svoj literarni horor započeo davno pre ovog realnog. Sa krajem prethodne godine, bio je i kraj konkursa za kratku horor priču i svi oni koji su se prijavili, dočekani su raširenih ruku. Nažalost, nije bilo moguće objaviti sve priče svih autora, ali ja se iskreno nadam da ćemo nečija imena ugledati u narednom izdanju. E sad....šta sadrži Besan 2 i po čemu je drugačiji od svog prethodnika. Lično, smatram da je kvalitet ove zbirke za nivo porastao u odnosu na prošlu. Kad to kažem mislim i na "stare" autore sa novim pričama. Opet..... kao neko ko je tu od samog starta, ne mogu da budem sto posto objektivan koliko god se trudio i neću preterano da se bavim analizom samih stilova. Samo ću reći da mi je izuzetno drago što svako piše na sebi svojstven način. Sam horor....ili još bolje elementi horora, prisutni su u svakoj priči bila ona više SF, gotik ili folklorno orijentisana. Međutim.....on za svakoga predstavlja posebno viđenje. Po mom ukusu, moglo je i krvoločnije, ali po mišljenjima ljudi koji su imali priliku da pročitaju priče u pripremi, najbolje su im one u kojima se horor naslućuje, ali ne udara direktno, bajonetom u butnu arteriju. Naravno, sam horor ima univerzalni jezik. Stoga, posebno mi je drago da su pisci, ne samo raštrkani širom Srbije, već i van nje. a da to prelazi u sada već standardnu stvar iz godine u godinu.

Najveća novina u odnosu na prošlogodišnju zbirku je vizuelni deo. Tačnije deo sa slikama. Ovo je bila zajednička odluka nas i naših izdavača kako bismo dve vrste umetnosti spojili u jedno delo. U zbirci se uz deset priča, nalazi i deset slika koje su odabrane da predstavljaju svaku. Autor ovim Dalijevsko-Pikasovskim stilom je Atelje Todor, a radimo na tome da se kopije slike po želji mogu kupiti da nekoj od budućih promocija. Ja se nadam da će postati ustaljeno, da u svakoj sledećoj zbirci, ubacujemo nešto novo, bile to slike, pesme ili nešto treće.  

Za razliku od moje najave prethodne knjige, ovaj put neću zalaziti u sinopsis i pojedine priče, već ču samo dati neku vrstu teasera. Dakle......u ovoj knjizi imamo crno na belo:

Crni numor - Postoji li neki drugi humor?

Uklete kuće - Jer obične kuće nisu interesantne

Psihoze - Jer dobra psihoza pravi dobar zločin

Vampiri - Jer nikada dosta vampira

Izgubljene ljubavi - Dobro....ovo i nije toliko strašno

Klovnovi - Ovo čak ne moram ni da objašnjavam

Čukčiji - Jer zašto da ne

Kućni ljubimci sa nesrećnom sudbinom - U ovoj knjizi ima ih više nego što mislite iz nekog razloga.

Košmari - Jer nijedan horor nije sto posto potpun bez košmara

Krv - Jer bez nje nema života

Urin - Jer nam je krvi ponestalo

Ukleti televizori - Jer......zar nisu svi ukleti?

I još poneka sitnica.....

Ovim putem bih se, naravno, zahvalio svim ljudima bez kojih ovo ne bi bilo moguće izvesti. Izdavačima "Slovensko Slovo", prvenstveno Janji za svo zalaganje, zatim Dušanu Todoroviću, koji je naše delo pretvorio u lik, Mariji Miketić, koja i sad oseća zebnju usled naših priča (trebalo je ovo sve lektorisati i korektovati). Posebna zahvalnost Snežani Kanački, koja je radila sve ono za šta sam ja bio lenj i na svojim plećima iznela i ideju i mene. Naravno, čestitke svim piscima, pogotovo onima kojima je Besan bio prvo objavljivanje. I, naravno, hvala Goranu Skrobonji, koji je izdvojio vremena da pročita i napiše blurb za Besan.

Ako je nekoga ovo zainteresovalo (a ne vidim zašto ne bi....mislim stvarno) knjiga još uvek nije u Delfi knjižarama (biće uskoro) ali svakako se može poručiti preko oficijelne FB stranice. Cena je, zbog masnih strana i većeg obima neznatno skuplja od prethodne i iznosi 600 dinara. E sad, ko hoće da kupi obe, to može učiniti po specijalnoj ceni od 1000 dinara. Upozorenje: Ostalo je svega 50ak primera prvog Besana, zato požurite. Dakle....600 dinara vi nama, a mi vama:

Nenad Mitrović - Topli vetar nad Sibirom

Goran Kremenović - Kraljica iglica

Zora Davidović - Procep

Nataša Vajić - Spavaj sada, dušo

Ivana Milaković - Mirkova Drijada

Milan Simić - Još jedan rez

Snežana Kanački - Deus ex machina

Eric Johansson - Sve samoubojice idu u raj

Radovan Petrović - Pas nikada ne zaboravlja

Ivan Rogošić - Poslednji krvavi mesec

Dušan Todorović - Todorci (o slikama)

Što bi rekao matori lisac Alis:

"Welcome to my nightmare, i think you are going to like it"

BESAN: Priče za besanu noć - Grupa autora

Horor iz dvadeset ruku......

E pa, došao je red na post koji sam odavno priželjkivao, ali nisam ni sam mogao da znam kada će se dogoditi. Ja mislim da svako ko se bavi nekom vrstom autorskog pisanja, za ultimativni cilj ima to da mu reči iz elektronskog oblika pređu u mastilom izbrazdana dela na papiru.
Ono što je počelo kao ideja, naizgled nedostižna zbog popriličnog broja otežavajućih faktora, izrodila se u nešto što preti da postane jedna vrlo lepa priča. Veća od ovoga što već jeste. Međutim, o tome kada dođe vreme. Idemo laganim koracima. Ne treba se saplesti. Pred vama je zbirka pod nazivom "Besan: Priče za besanu noć", potpisana kao zajednica grupe autora. Ja bih iskreno voleo da nas je literarni horor i razdvojio, a ne samo spojio. Jednom prilikom sam rekao da smo ovim pomerili sve granice, a to sam mislio i bukvalno. Autori okruglog stola su razbacani svuda pomalo, što mi predstavlja posebno zadovoljstvo. Pozdrav za sve ambasadore straha iz Hrvatske, Republike Srpske, Makedonije (poreklom), Rumunije (korenima) i sve ostale širom Srbije.
Šta možete da očekujete od ove knjige?
150 strana horora, onakvog kakvim ga njegovi autori vide. Od uticaja američke škole. preko folklornih predanja i bajki, urbanih legendi i mitova, do vradžbina, put naših protagonista se završava na samo jedan način. Mrakom. Ipak....znate u šta ste se upustili, zar ne? Srećni krajevi su predviđeni za dobru decu. Koja uče, ne lažu, ne kradu i ne igraju se sa silama izvan ovog univerzuma. Zbirka se sastoji iz deset priča, od kojih je svaka posebna na svoj način. Ja ću vam u ekstremno kratkim crtama reći koje su to priče. a za eventualne spojlove, kao i biografije autora, moraćete da zasučete rukave, krenete u disekciju i gurnete ruke u organizam onoga što BESAN jeste. Dakle.....imamo redom.


Nataša Vlajić - Pod ukletim krovom

Priča o tome kako majčina kletva može čoveku da zagorča život. Prokleta kuća, sagrađena od prokletih para. Ponekad dug ostaje i nakon smrti.

Vanja Vidović - Stakato

Stakato je, po definiciji, izraz za muzičku artikulaciju u kojoj se prava dužina tonova skraćuje. Takođe može značiti odsečeno, skraćeno ili odvojeno. Zanimljivo......a zašto? Kažu da ludaka od genija deli tanka linija. Sedite i slušajte......simfonija počinje.

Marija Ilić - Strah

Jednostavno i bez okolišanja, dobri stari svevrebajući strah. Zadatak koji se morao obaviti, a kako se ispostavilo, nije bio nimalo lak. Stara škola pripovedanja o samom strahu.

Lazar Vuković - Motel "Čvrsti snovi"

Hteli ste horor? Izvolite. U celom svom gnusnom, krvavom, rasparajućem, manijakalnom i ludačkom naboju. Dejvid Linč i Isijavanje ulaze u pakao. Hromi Daba ne zna za milost. Uživajte i čvrste snove želim.

Boris Mišić - Kuća bola

Još jedna kuća u ovoj zbirci koja predstavlja krug pakla. Pinnhead u ptičijem obliku je došao po svoju žrtvu. Sadomazohizam i prihvatanje sopstvene propasti, sodome i gomore u svom najboljem obliku.

Eric Johansson - Moje carstvo ispod

Za sve ljubitelje prave Lavkraftovske atmosfere, psihotičnih glasova i senki koje vode u ludilo, onda je ova priča za vas. Opet......svesno prihvatanje sopstvene propasti u svojm najboljem izdanju.

Jovana Knežević - Susret na groblju

Jednostavno, a efektivno. Mlada devojka sa misijom koja naizgled deluje lako. Ali groblja nisu samo večna odmorišta. Ili ipak jesu......za sve.

Milan Simić - Dol

Kažu da su oči ogledalo duše. Haotična, vremenski razbacana priča o strahu, plaču, bežanju iz mraka i ulasku u isti. Da li lutke išta osećaju?

Snežana Kanački - Selfi Gorijana Dreja

Upravo je onako kako ste pročitali. Znate tu priču? Ipak, mislim da ne znate. Folklorom prožeta, staračkom kletvom prokleta, ova priča je našla načina da kroz binarni kod isisa život. Pazite šta radite. Mladost je vrlo, vrlo prolazna.

Igor Ristovski - Marija milosti puna

Da li je rođenje dugo iščekivanog deteta blagoslov? Svi bi se složili da jeste. Zar ne? Da li je dar od Boga ili on nema nikakve veze sa tim? Ova priča će vas ostaviti u razmišljanju i preispitivanju. Šta je majka spremna da uradi zarad svog deteta. Da li je to njen lični sebičluk ili pakt sa Đavolom?

Počeli smo vrlo stidljivo sa prikupljanjem priča za ovaj projekat. Još stidljivije sa ulaskom u dogovor oko izdavanja. Bar što se mene tiče, ponos je stao na mesto gde je nekad ta stidljivost bila. Ispostavlo se da je najbolji mogući ishod po nas bio saradnja sa Slovenskim slovom i ovde ću iskoristiti priliku da zahvalim par ljudi za njihov doprinos ovom projektu.

Marija Miketić - Hvala za sve muke (a znamo koliko ih je bilo) oko lekture, sastavljanja, rastavljanja i formulisanja priča da bi dobile oblik u kom su sada.

Janja Todorović - Hvala za podršku i sav trud uložen u to da ova zbirka dobije svoj fizički oblik

Dušan Todorović - Hvala za prelom, fenomenalnu naslovnu koricu i lični pečat koji je zbirku učinio ovakvom kakva jeste.

Za kraj, hvala svima vama, koji ste verovali u nas kao autore, čak i onda kada mi nismo.

Ukoliko neko želi da poruči zbirku, požurite dok rigor mortis ne nastupi. Broj knjiga je ograničen. Cena za Srbiju je svega 500 dinara, a za slanje van Srbije, kontaktirajte nas preko oficijelne FB stranice, preko ovog bloga ili na mail m.simich88@gmail.com

Požurite. Nikad nije kasno da se uplašite.

Chaos writes itself #4 - "Rođenje"

Prvi put sam umro kada sam imao svega deset godina.

I

Gubimo je.
Previše je izgubila krvi. Doktore. Doktore. Čujete li me?
Da.....skalpel. 

II

Iako znam da ovo pismo verovatno neće ugledati svetlost dana, ja moram da olakšam dušu i makar sa nevidljivim čitaocem podelim ovo prokletstvo koje me tišti. Evo, čak i sad dok se moj život bliži kraju, ja se ipak plašim. Ne smrti. Smrt je nešto za čime žudim i za čime vapim još od prvog momenta kada sam shvatio. Ali avaj. Neko bi možda i plakao nad mojom sudbinom, ipak molim vas, ja ne želim sažaljenje. Želim samo da ponovno rođenje prestane. Evo...čujem rulju kako kliče. Pozdravljaju smrt nekoga ko nije niko njima drag. Kroz rešetke čujem glasove razularene mase koja samo želi krv. Krv i bes. Znate, mogu da je osetim u vazduhu, da je namirišem. Samu smrt. Taj opori smrad truleži, beznađa i pepela. Uvek pred kraj je isto. Plačem i dok ovo pišem. Ne od straha. Plačem za nadom. Nadam se da će mi ovo biti poslednje pismo. Moje ime je Vilijem i ja se ne plašim smrti. Plašim se života, a ovo je moja priča.

III

Prvi put sam umro kada sam imao svega deset godina. Tačnije bio sam vrlo svirepo ubijen. Ono malo detinjstva kojeg mogu da se setim, uglavnom pamtim kao bezbrižno. Najranija sećanja su mi vezana za Berlin. Kažu da sam tu i rođen. Sećam se trčanja za loptom, mokrih, kamenih ulica i mirisa toplih kolača sa šećerom. Sećam se, usled prevelike želje da ga probam, vođen detinjim umom, ukrao sam jedan dok pekar nije gledao. Sećam se.....Sećam se crnog medveda u blatu.
Mislim da više nemam lepih sećanja. Ono što je usledilo potom je haos. Haos koga se, nažalost najjasnije sećam. Usledili su crni vojnici sa puškama i maskama. Jauci, krici sa svih strana, krv, vatra i žica. Kažu da je ta noć bila kristalna. Možda zato što se u njoj sve slomilo u sekundi. To je bio poslednji put da sam video roditelje. Otrgnuti su mi iz sna jednim pokretom. Otac mi je nešto dovikivao dok su mu ti crni ljudi navlacili vreću na glavu. Majku i sestru nisam ni video. Čuo sam pucnje praćene vriskom. Da li pištolj može da vrišt? Zažmurio sam, misleći da sanjam. Čovek sa maskom mi je prišao, video sam kundak, zatim bol i mrak.
Sećam se ljudi-kostura iza žice. Sećam se plišanog, crnog medveda u blatu.
Jako slabo pamtim period proveden u logoru smrti. Sećam se da nisam smeo da spavam, da sam stalno bio gladan i da mi je stalno bilo hladno. Često sam dozivao roditelje. Pitao sam se kada će doći po mene? Međutim niko nije došao. Nikada. Dobio sam jak kašalj koji je prerastao u neizdrživ bol. Ionako sam bio mršav pre nego što sam doveden ovde, sada mi se činilo da sa svakim naporom vidim svoje srce kako kuca kroz kožu. Moj život tragično se završio dan pred moj deseti rođendan. Gotovo iznemogao od bolesti, izveden sam na livadu gde su nas ugurali u kavez ispleten od bodljikave žice. Nisam znao šta se dešava. Sve mi je bilo mutno. Neko je glasno plakao. 

Neko je molio za milost. Neko drugi se smejao. Počeo sam da drhtim. Osvrtao sam se oko sebe u nadi da ću saznati šta se dešava. Video sam odrasle ljude kako plaču, neki koji se mole. Video sam devojčicu bez kose sa plišanim medvedom koga je stezala uz sebe. Da li je to bio plišani medved? Otkud on tu? U tom momentu sve je utihnulo. Molitve su stale. Plač je stao. Čovek u metalnom odelu je prišao ogradi i otvorio vrata. Rekao je da možemo da idemo. Tada sam je prvi put osetio. Smrt. Njeno odvratno prisustvo koje ni jedna voda ne može da ispere. Niko se nije pomerio. Čovek u metalnom oklopu je razvukao usne u osmeh i ponovio rečenicu. Mogao je vrlo lako biti smrt lično. Pitao sam se da li još neko oseća ovo, a onda je počeo pakao.
Čuo sam u svom tom ludilu da je neko rekao hvala, a zatim bljesak. Iz puške čoveka u oklopu suknula je vatra koja je mlela sve pred sobom. Stajao je na ulazu i pržio. Opšta histerija je bila jeziva. Ljudi su urlali dok su pokušavali da pobegnu kroz redove bodljikave žice, ne primećujući da se sve više zapliću u istu i da postaju deformisani objekti od krvi umesto ljudi. Neko me je gurnuo ispred sebe i tada je naišla. Isprva lagano, kao da me miluje, želeći da me ugreje i prigrli u svoje naručje nakon sve one hladnoće. Odmah potom je nastupila agonija. Od količine bola nisam mogao ni da vrisnem, vrelina mi je uletela kroz usta u pluća. Video sam sopstvene ruke kako se naduvavaju i crne. Pao sam. Zadnja misao mi je bila da je sve ovo kazna zato što sam ukrao onaj šećerni kolač.  Pre nego što sam utonuo u mrak video sam ga.
Crni plišani medved. Ležao je u blatu i krvi.

IV

Bat koraka prenuo me je iz pisanja. Ovaj papir gužvam i ubacujem između cigala u zidu. Možda će ga nekada neko naći. Izgleda da je došlo vreme. Da li će boleti jako? Ne razmisljam o tome. Dok sam hodao duž memljivog hodnika shvatio sam da smrt iščekujem nestrpljivo. Umoran sam. Očekujem da skinem breme koje me pritiska. Želim samo da bude gotovo. Stao sam na sredinu malenog dvorišta, a ljudi oko mene su klicali. Pitam se zašto su srećni? Dali su mi cigaretu i rekli mi da stanem ispred zida, belog poput kreča. Stao sam. Pitali su me želim li maramu preko očiju? Odgovorio sam negativno. Smrt i ja smo stari poznanici. Ljubavnici koji jedno drugo iznova varaju, pa se opet mire. Gledaću je kako dolazi. Streljački vod je dobio svoja naređenja. Momenat tišine. Grmljavina. Zid više nije beo, a oružje ipak ume da vrišti.
Mrak.

V

Svetlo. 
Jarko svetlo i plač.
Doktore......ima li nade?
Ne. Izgubili smo je. Dete je, na sreću živo. Nosite ga u inkubator odmah.
Kako da ga zavedemo? 
Zvala ga je po imenu u bunilu. Beba će se zvati Vilijem.

Chaos writes itself #3 - "Marama kao krv crvena"

Prolog:

Starac je bio na kolenima i plakao, a ja nisam osetio ništa. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Sećam se....

Još se sećam mog dečijeg oduševljenja kada sam od oca za svoj šesti rođendan dobio komplet plastičnih vojnika. Mojoj sreći ne beše kraja. Satima sam se igrao sa njima, pravivši im skloništa, kopavši zamršenu mrežu rovova, postavljavši kamenje i veštačko žbunje radi boljeg kamufliranja svojih trupa. Razvijao sam borbene taktike i crtao šeme sa pozicijama svih svojih vojnika. Imao sam posvećenost i predanost na kojoj bi mi pozavideli i profesionalni igrači šaha. Ležeći mitraljesci bi bili na prvim linijama fronta, dok bi im leđa čuvali oni u čučećem položaju sa zoljama na ramenima. U brdima, zemljom pokriveni, ležali bi snajperisti kao poslednja linija odbrane zajedno sa mnom. A ja? Ja sam zamišljao da sam general. Čak sam isekao od kartona kapu koju sam obojio i šarene činove koji su krasili moje grudi. Nisam popuštao svojoj vojsci. Nijedan dobar general to ne radi. Bili smo nepobedivi. Sve do katastrofe.



Video sam na televiziji efekte lažne eksplozije sa barutom i shvatio da je to upravo ono što mom imaginarnom ratu treba. Posuo sam sav barut koji sam našao u očevoj garaži, okupio vojsku na gomilu i zapalio šibicu. Trebalo je da bude veličanstveno. U neku ruku i jeste bilo. Razneo sam dobar deo svoje čete, ostavivši im samo nagorele patrljke od udova, glava i pušaka. Otac je bio van sebe od besa, a ja sam pod bolnim udarcima kaiša jecao crvenog lica. Istina, nije me mnogo bilo briga za udarce, moja vojska je bila ono što ne mogu da prežalim. Izneverio sam ih.
Iako su od tog nemilog događaja prošle godine, moja ljubav prema armiji i vojnom životu samo je bila jača. Sa dvanaest godina znao sam ime i broj svakog tenka, oznaku gotovo svakog borbenog aviona koji je ikad poleteo u bici. Znao sam čak i imena svih poznatijih i manje poznatih vojskovođa i generala. Može se reći da sam bio opsednut time dok su ostala deca gubila vreme igrajući fudbal i slične igre. Ustvari, mislim da me nikad nisu volela. Delom iz prostog razloga što nisam umeo da gubim. Ne u sportu, već u igrama rata. Bilo da smo bili kauboji protiv indijanaca, bilo da puzimo po rovovima, koristeči vatromet radi boljih efekata, bilo da jurišamo u osvajanje bunkera na brdu, ja sam bio predvodnik. Nisam dao da mi se govori šta da radim, a želeo sam da bude po mom. Poraz nije dolazio u obzir, što se poprilično često završavalo rascepanim usnama i raskrvavljenim nosevima zbog mojih izliva besa. Konačno, to je dovelo do moje totalne izopštenosti iz društva. Bio sam izgnanik. Dezerter protiv svoje volje. Nisam mario. Bilo je bitno pobediti i ostati živ.

Kada sam navršio petnaestu, dobio sam najlepši poklon koji neko može dobiti. Autentičnu vojnu uniformu sa sjajnom dugmadi, epoletama i maramom oko vrata, crvenom kao krv. Nije bilo jutra da sam se probudio, a prvo ne pogledao nju. Iako mi je bila velika, nije mi padalo na pamet da je obučem. Sama pomisao na to da se pocepa ili isprlja me je užasavala. Marljivo sam je čistio od prašine, polirao dugmad i ispravljao naboranu tkaninu. Otišao sam dotle da sam ukrao lutku iz butika, obukao je u uniformu i postavio kao čuvara iza svog kreveta. Izgledala je nestvarno. A onda, pre nego što sam shvatio, desio se stvaran život oko mene. Pogodio me je kao grom i dok sam se osvrnuo, imaginarni rat se pretvorio u realan. Srce je počelo da mi lupa toliko da sam mislio da ću dobiti napad panike. Ne od straha, da se razumemo, već od uzbuđenja. Konačno.....desilo se nešto što mom celokupnom životu daje smisao. Kao da sam se čitavo detinjstvo pripremao za ono što će uslediti. Ako smo svi rođeni sa nekom svrhom, moja je bila to. Da branim bližnje i otadžbinu. Nikada svog oca nisam video bešnjeg nego tad kada sam mu saopštio odluku da idem u dobrovoljce. Mislio sam da će se ugušiti od urlanja i uz par šamara povukao sam se u svoju sobu duboko razočaran u njegov kukavičluk. On. Čovek na koga sam se ugledao. Još iste noći sam se spakovao, uzeo nešto para iz porodične ušteđevine i pobegao u noć. Iz poštovanja, uniformu sam ostavio tamo gde jeste. Salutirao sam lutki-vojniku i otišao dok je crvena marama boje krvi drhtala na tihom povetarcu.

Za godine me niko nije ni pitao. Sve se desilo toliko brzo da sam i dalje zbunjen načinom kako je sve ispalo. Jednog momenta bio sam dečak sa nepunih sedamnaest godina, pobegao od kuće, a sledećeg čovek sa nepunih sedamnaest u uniformi, vozeći se u nepoznatom pravcu. Može se reći da sam napredovao brzo. Moja urođena ljubav prema vojsci me je vodila poput mašine. Isticao sam se u gotovo svakoj disciplini, a komad drveta koji sam nosio kao dete se pretvorio u komad drveta koji seje smrt. Prvi put kada sam ubio čoveka nisam celu noć zaspao. Tresao sam se i grlio pušku. Rekli su mi da je to od straha i da će proći. Nisu bili u pravu. Nije od straha i nije prošlo. Svaka sledeća smrt je bila sve lakša. Smatrao sam da treba da nestanu sa lica zemlje oni koji ugrožavaju moju bezbednost i bezbednost moje zemlje. Jednostavno je bilo sve to. Ako ja ne pucam prvi, umirem. Davno je prestala da bude dečija igra. Nije me grizla savest i nije me bilo briga za moral. Napadnut sam, logično je da se branim.

U vremenu koje je usledilo postao sam senka samog sebe. Vratio sam se u doba kad sam bio mali i nisam hteo da dozvolim da me iko pobedi. Takmičio sam se protiv vremena i protiv sebe. Ubijao sam poput divlje životinje. Manjak sna i višak adrenalina su me pretvorili u čudovište koje nije biralo plen. Muškarci, žene, starci, ponekad deca. Posebno sam voleo ubijanje nožem i znao sam sve vitalne tačke u čovekovom telu. Nož je najhladnije oružje i ujedno najličnije. Zadnjih meseci gotovo da nisam spavao.....nije mi bilo bitno gde smo, sve dok može da se puca. Mislim da sam juče napunio osamnaest godina. Nikog nije bilo da mi čestita. Pomislio sam na porodicu. Gde li su oni? Da li su pobegli negde kao išutirani drumski psi ili su ostali da hrabro brane svoju imovinu? Nisam znao.

Jedne olujne noći iz delirijuma me je probudio prasak. Vrlo moguće da sam uspeo da zaspim u kamionu, više ne znam ni sam. Eksplozija nedaleko od nas je nagoveštavala neprijatelja. Nisam znao gde smo i nisam znao koliko je prošlo od mog zadnjeg boravišta. Skočio sam po pušku i krenuo u trk do najbližeg zaklona. Nebo i zemlja su se pretvorili u jedno, kao i zvuci oko mene. Nisam razlikovao udare groma od udara granata. Dobovanje kiše o cerade kamiona se pretvaralo u rafal mitraljeza. Bljesci eksplozija su bolno delovali na moja ionako preosetljiva čula. Gotovo slep, bauljao sam po blatu, tu i tamo zastajući da se sakrijem od nadolazeće opasnosti. Osim glasova koji su u daljini vikali neke nerazumljive reči, nisam nikog video. Kroz mrak i kišu. razaznao sam ostatke malog sela i siluete koje su proletale na sve strane. Skinuo sam par njih bez problema i omamljen, teško dišući stao uz prozor kuće koja se držala najbolje od svih. U glavi mi je pulsiralo i bilo mi je muka. Taman sam se spremao da potrčim kad mi je srce stalo. Čuo sam glasove. Poput duha sam prošao kroz vrata stare kuće i našao se lice u lice sa oronulim starcem. Kada me je video iskolačio je oči, pao na kolena i počeo da plače. Pokušao je nešto da kaže, ali za neprijatelje nema milosti. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Epilog:

Ušao sam u malu mračnu sobu i posmatrao. Udario je grom, čini mi se jači od svih prethodnih i obasjao okolinu u kojoj sam se nalazio. Uniformisana prilika je stajala predamnom. Zavrištao sam od užasa koji me je istog momenta obuzeo i počeo nekontrolisano da plačem. Plač je prešao u histeričan smeh koji je odzvanjao i gubio se negde u golim brdima. Tog trenutka sam shvatio sve.....oronuli starac......udar groma. Izvadio sam svoj ispolirani nož i uperio ga ka sebi. Prestao sam da se smejem i gledao u vojnika predamnom. Njegov izraz lica nije nagoveštavao ništa. Lutka obučena u uniformu je stajala sa, sjajnijom nego ikad, oko vrata maramom, kao krv crvenom.

Chaos writes itself #2 - "Draga majko"

Prolog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Draga majko:

Ja, Filip Petrovič, iz četvrtog bataljona – broj pločice 12151920, pišem ti u nadi da će ovo pismo nekad stići do tebe. Pišem ti ove iste redove po ko zna koji put. Ne dobijam tvoje odgovore, mada verujem da je to zato što nas često premeštaju. Ipak, neki moji drugovi su dobili pisma. Čudno je to majko... iako smo se dugo borili rame uz rame, više im se ne sećam imena, a likovi su im mutni, kao u nekoj magli. Plašim se što se ne sećam ni kada sam došao ovde. Da li to sme da bude tako? Da li je to normalno? Ne znam više ni sam. Imam osećaj kao da puzim u beskrajnom rovu. Takođe ne mogu da se setim ni kada smo poslednji put promenili lokaciju. Ovde je toliko depresivno da ne znam odakle da počnem sa pričom. Rovovi su duži nego ikada i utiču na mene poput lavirinta. Ponekad mi deluje kao da trčim kilometrima u sivu maglu i pepeo samo da bih se obreo u novom rovu nepregledne dužine. Sve je tako jednolično oko mene. Pitaću pukovnika kada ga budem video....sigurno da hoću. Kad smo već kod toga, mojih saboraca gotovo da više nema. Ne znam šta se desilo sa njima. Samo znam da sam ih viđao sve manje i sve ređe. Dugo je prošlo od kada sam video nekoga. Kad sad stavim prst na čelo, deluje mi kao čitava večnost. Majko, moram tebi ispričati jer nemam kome. Desilo mi se nešto jako čudno. Pre određenog vremena, ne umem da odredim kad, jedan vojnik me je video i potom isčezao u magli. Mislim da je bio ranjen. Iako je krvario iz glave delovao je tako srećno. Smešio se. O majko, tako sam se bio uplašio. Pre nego što mi je mahnuo, delovalo je kao da se rasplinuo u vazduhu. Nije to jedina čudnovata situacija. Ne pamtim kada sam zadnji put jeo nešto. Imam utisak kao da ne osećam glad. Vodu isto tako, gotovo da i ne pijem. Mada, dobro se držim, nisam smršao puno. Možda sam bolestan, pa zato ne mogu da jedem ili sam prosto izgubio apetit ophrvan užasima kojima sam prisustvovao ovde. Mislim da je to to. Nema drugog objašnjenja.

Evo baš sad, dok ti pišem ovo, sklapam oči i kao da mogu da dodirnem tvoju pitu sa bundevama koja se puši na stočiću pokraj prozora. Zamišljam to sve, a deluje mi kao da sanjam. Sve bih dao da mogu još jednom da osetim daj miris. Ovde sve smrdi. Zemlja, vazduh, rat. Počeh da pušim iz beznađa. Znam.....nemoj me osuđivati, ni ja ga sam ne volim. Muka mi je od njega ali on ponajbolje zamaskira sve što se oko mene dešava. Otupi mi čula dovoljno da ne osetim smrad baruta i krvi, neoprane kože, starih čizama....jednom rečju smrad smrti. Kopam po uspomenama da još jednom osetim miris tvoje pomade od divljih ruža ali ne uspevam nikako. Još jedna u nizu čudnih stvari je da mi više ne smeta ni ovaj odurni smrad što se razliva oko mene. Da li sam se samo toliko navikao da ga ne primećujem više ili su mi jednostavno čula poremećena, ne znam. Malo me je strah od toga, ali verujem da će sve biti bolje kada se vratim kući, popijem šolju bele kafe i lepo naspavam. Nadam se da je tata sredio onaj čamac. Voleo bih da odemo na to pecanje za koje sam uvek smišljao izgovore da ne odem. Oh majko, puno mi nedostajete.

Kako si ti? Nadam se da si dobro i da me se setiš ponekad. Ja, evo, trudim se da te zamislim kako izgledaš sada. Pokušao sam opet da namestim radio prijemnik. Svaki put se nadam da ću konačno uhvatiti frekvenciju. Toliko sam se navikao na prazno krčanje da mi deluje kao da nikada i nije bio namenjen da svira. Par puta mi se učinilo da sam čuo razgovor dok sam okretao dugme za traženje stanica. Pripisao sam to svom izmučenom umu i umornom telu. Patim od strašne nesanice i stalno se trzam kada pokušam da spavam. Sinoć sam opet čuo razgovor na radiju. Šta se to dešava samnom? Delovalo je kao da neko priča sa nekim negde daleko. Glasovi su bili kao iz bunara. Učinilo mi se da sam čuo ime. Miler. Nikada nisam upoznao nikakvog Milera....bar koliko se sećam. Oh majko, kako je mozak čudna stvar.

Bojim se.

Bojim se mraka, a nikada ga se nisam bojao pre. Čak sam ga i voleo donekle. Možda je to neka vrsta kazne.

Majko………ja….ubio sam čoveka.

Stalno mi se vraća pomisao na plavokosog momka, ledeno plavih očiju. Držao je pušku i samo gledao u mene. Jako sam se uplašio. Zažmurio sam i samo čuo prasak. Pao je bez ijednog zvuka. Nesvestan šta radim, video sam svoj prst na orozu. Uzeo sam mu život u treptaju oka. Život za koji je trebalo da napravi porodicu, posao, da ostari, ja sam mu uskratio pokretom prsta. Iako je bio na neprijateljskoj liniji, ništa mi nažao nije uradio. Da li bi me ubio bez razloga? Da li me je mrzeo? Ja njega nisam, zašto bih? Čak ga nisam ni poznavao. Veruj mi da od tada oka nisam sklopio. Nikada se nisam ovako osećao sam. I plašio se....

Pomozi mi. Dođi po mene i povedi me kući sa sobom. Ne želim više da budem ovde. Plašim se. Plašim se jednako kada svane jutro kao i kada padne noć. Dođi po svog sina.

Molim te......                                                                                                           

                                  

                                                                                                                                      Tvoj Filip.

Epilog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Dva čoveka u belom stoje nad krevetom.

-     Doktore Miler, kakvo je stanje danas?

-     Nažalost isto, nema od ovog momka ništa. Povreda glave je jednostavno bila preteška.

-     Razumem.

-     On nas nikada neće čuti, čak sam ubeđen da u tom telu nije ostalo apsolutno ništa osim praznine. Iako ga aparati održavaju u životu u njemu nema emocija, nema sećanja. A svakako nema buđenja. 

-     Šta ćemo sad sa njim?

-    Ništa. Majka mu je umrla pre neki dan. On više rođaka nema, a svaki krevet i aparatura su dragoceni. Njemu, nažalost spasa više nema. A i u kakvom bi stanju bio da se probudi iz kome nakon dvadeset godina? Uostalom, ko bi pazio na njega?

-   Dvadeset godina, mora da se šalite ?

-   Ni najmanje....toliko je imao i kada je primljen ovde. Prokleta šteta.

-   A znamo li bar kako se zove?

-   Da, samo sekund...... zove se Filip Petrovič.

Chaos writes itself #1 - "Srećna nova godina"

Pet minuta do ponoći. Mrak je i grmi......sa svih strana odjekuju pucnji i urlici. Bleštava svetla svih boja stvaraju fleševe i konfziju u glavi. Grbava prilika trči. ("Zašto?") Ugojeni stariji čovek obučen u, za svoje godine, neprikladno drečavo odelo izvodi neku vrstu parkour-a preko neuglednih krovova. Nekome bi to bilo simpatično, čak smešno, a opet u neku ruku fascinantno za čovečuljka njegove konstitucije. Međutim......strah čini čuda. ("Ne razumem... zašto?") Ugojeni stariji čovek u neprikladnom drečavom odelu ne čuje ništa. On misli da je gonič ostao za njim. Ne vidi ga više. Odnekud se kroz eksplozije čuje režanje pasa. Režanje eskalira u lavež....lavež u zavijanje, zavijanje u muk. Jedan nepažljiv korak bio je dovoljan da mu leva noga odleti poput krpene lutke. Dok se u padu grčevito hvatao za zastrašujuće prljav odžak, debeljko užasnut shvata da mu sopstvena grba pada sa leđa. Pleteni džak, koji se do tad nekim čudom još držao na njemu, sada rasporen sipa lepo uvijene kutije svih veličina u ništavilo ispod njega. ("Ne"!). Snagom, koju ni sam nije znao da ima, podigao se i prigrlio čađavu ciglu, teško dišući uz samu njenu teksturu. ("Šta sam ja njemu uradio?", čovečuljak zavapi skoro na glas) Nije ni primetio kada su pucnji utihnuli, pesma zamrla, a urlici se pretvorili u blago šaputanje. Sve što je osetio beše jeza duž čitave kičme. Prestao je da diše....smirio se. Znao je da stoji iza njega. Žmurio je držeći oči zatvorene što je čvršće mogao......ali znao je da neće otići. Slabašno se okrenuo i gotovo vrisnuo.
"Ti! Ali zašto.....Hel.....bio si tako dobro dete." 
Figura je stajala naspram njega odevena samo u iscepan crni plašt sa kapuljačom ispod koje se, osim mraka, nije videlo ništa. Sve oko nje se vijorilo stapajući se, prelazeći granicu gde počinje noć, a sama figura završava. Sekund, kao večnost, a potom se začu hrapavi smeh.
"Ma daj, Hel je tako arhaično......mada.....možeš me zvati kako hoćeš. Ionako su me zvali svakojakim imenima. Jama, Mot, Tanatos.....ili jednostavno Grim. Kako god ti odgovara, meni je svejedno." 
Čovečuljak je gledao u tanku figuru koja se sama po sebi vijorila na vetru kao da će se svakog časa srušiti.
"Šta ti se desilo?", konačno upita. "Čemu sve ovo?"
"Balans"....odjeknu odjednom, kao iz pet grla istovremeno. Glas je izlazio ali se ispod kapuljače nije pomeralo ništa. Zvuk kao da je dolazio iz samog mraka. "Ako si ti proglasio sebe za sudiju, ja sam u tom slučaju inkvizitor, izvršitelj.....dželat. Ja sam tama na početku, a svetlo na kraju puta." 
"Ti si najobičniji ubica. Ja nisam nikada osudio na smrt."
"Nisi li? Kako uopšte možeš samu smrt da nazoveš ubicom? Ti, nadonošo. Reci mi? Da li su fizički darovi ikada pomogli mentalnoj boli? 
"Jesu. Naravno da jesu. Moj poklon sleduje onima koji ne znaju ništa o životu. Uživaju u svojoj bezbrižnosti i nevinosti. Moji dar je isključivo njihova želja i sreća". Sedi čovek je izgledao još starije i umornije nego što je to malopre bio.
"Ma bravo. Daj im ono što nisu ni svesni da traže. A kada postanu svesni svojih želja, biće prestari za njihovo ispunjenje. A onda......žaljenje. I mani me nepotrebne poetičnosti. Sreća zaokupljenošću nekom fizičkom stvari je ništa drugo do skretanje pažnje. Beg u introvertnost dok ti vršiš svoj fantazmagorično-teatralni akt. Ti si mađioničar sa trikovima fatalnih posledica."
"Ja nisam.....ja sam....ja.....ja samo želim sreću." Stari čovek sede kose, sada gotovo da je nije više imao. Obrazi su mu upali, a čelo se proredilo brazdama. Staro odelo od crvene tkanine kao da je bilo staro stotinu godina. Noge su ga izdale i on sede, nemoćno sa zaboravljenim rukama i dalje ukrštenim oko dimnjaka.
"Klause..... Ti pružaš iluziju. Ja ljude primam bez obmana.....posle straha, bez obećanja i posle agonije. Mene mrze ali znaju šta da očekuju i znaju da je neizbežno, dok u tebe ni sami ne veruju, a ubeđuju decu da ćeš doći. Daju im lažnu nadu, a kad se ne pojaviš to u njima stvara mržnju i prezir. Shvataš li......?" 
Debeljuškasti čovek više nije ni bio debeo....staklastim očima je gledao kroz mračnu figuru, Pružio je koščatu ruku. "A postojim li ja zaista?" 
"Naravno Klause"......pogledaj u zvezde. Nisu to samo zvezde. Oh, već je ponoć. Moramo da idemo".
"Idemo?"
"Gotovo je Klause"......."Srećna ti nova godina".
"Srećna nova godina Hele".