Prvi put sam umro kada sam imao svega deset godina.
I
Gubimo je.
Previše je izgubila krvi. Doktore. Doktore. Čujete li me?
Da.....skalpel.
II
Iako znam da ovo pismo verovatno neće ugledati svetlost dana, ja moram da olakšam dušu i makar sa nevidljivim čitaocem podelim ovo prokletstvo koje me tišti. Evo, čak i sad dok se moj život bliži kraju, ja se ipak plašim. Ne smrti. Smrt je nešto za čime žudim i za čime vapim još od prvog momenta kada sam shvatio. Ali avaj. Neko bi možda i plakao nad mojom sudbinom, ipak molim vas, ja ne želim sažaljenje. Želim samo da ponovno rođenje prestane. Evo...čujem rulju kako kliče. Pozdravljaju smrt nekoga ko nije niko njima drag. Kroz rešetke čujem glasove razularene mase koja samo želi krv. Krv i bes. Znate, mogu da je osetim u vazduhu, da je namirišem. Samu smrt. Taj opori smrad truleži, beznađa i pepela. Uvek pred kraj je isto. Plačem i dok ovo pišem. Ne od straha. Plačem za nadom. Nadam se da će mi ovo biti poslednje pismo. Moje ime je Vilijem i ja se ne plašim smrti. Plašim se života, a ovo je moja priča.
III
Prvi put sam umro kada sam imao svega deset godina. Tačnije bio sam vrlo svirepo ubijen. Ono malo detinjstva kojeg mogu da se setim, uglavnom pamtim kao bezbrižno. Najranija sećanja su mi vezana za Berlin. Kažu da sam tu i rođen. Sećam se trčanja za loptom, mokrih, kamenih ulica i mirisa toplih kolača sa šećerom. Sećam se, usled prevelike želje da ga probam, vođen detinjim umom, ukrao sam jedan dok pekar nije gledao. Sećam se.....Sećam se crnog medveda u blatu.
Mislim da više nemam lepih sećanja. Ono što je usledilo potom je haos. Haos koga se, nažalost najjasnije sećam. Usledili su crni vojnici sa puškama i maskama. Jauci, krici sa svih strana, krv, vatra i žica. Kažu da je ta noć bila kristalna. Možda zato što se u njoj sve slomilo u sekundi. To je bio poslednji put da sam video roditelje. Otrgnuti su mi iz sna jednim pokretom. Otac mi je nešto dovikivao dok su mu ti crni ljudi navlacili vreću na glavu. Majku i sestru nisam ni video. Čuo sam pucnje praćene vriskom. Da li pištolj može da vrišt? Zažmurio sam, misleći da sanjam. Čovek sa maskom mi je prišao, video sam kundak, zatim bol i mrak.
Sećam se ljudi-kostura iza žice. Sećam se plišanog, crnog medveda u blatu.
Jako slabo pamtim period proveden u logoru smrti. Sećam se da nisam smeo da spavam, da sam stalno bio gladan i da mi je stalno bilo hladno. Često sam dozivao roditelje. Pitao sam se kada će doći po mene? Međutim niko nije došao. Nikada. Dobio sam jak kašalj koji je prerastao u neizdrživ bol. Ionako sam bio mršav pre nego što sam doveden ovde, sada mi se činilo da sa svakim naporom vidim svoje srce kako kuca kroz kožu. Moj život tragično se završio dan pred moj deseti rođendan. Gotovo iznemogao od bolesti, izveden sam na livadu gde su nas ugurali u kavez ispleten od bodljikave žice. Nisam znao šta se dešava. Sve mi je bilo mutno. Neko je glasno plakao.
Neko je molio za milost. Neko drugi se smejao. Počeo sam da drhtim. Osvrtao sam se oko sebe u nadi da ću saznati šta se dešava. Video sam odrasle ljude kako plaču, neki koji se mole. Video sam devojčicu bez kose sa plišanim medvedom koga je stezala uz sebe. Da li je to bio plišani medved? Otkud on tu? U tom momentu sve je utihnulo. Molitve su stale. Plač je stao. Čovek u metalnom odelu je prišao ogradi i otvorio vrata. Rekao je da možemo da idemo. Tada sam je prvi put osetio. Smrt. Njeno odvratno prisustvo koje ni jedna voda ne može da ispere. Niko se nije pomerio. Čovek u metalnom oklopu je razvukao usne u osmeh i ponovio rečenicu. Mogao je vrlo lako biti smrt lično. Pitao sam se da li još neko oseća ovo, a onda je počeo pakao.
Čuo sam u svom tom ludilu da je neko rekao hvala, a zatim bljesak. Iz puške čoveka u oklopu suknula je vatra koja je mlela sve pred sobom. Stajao je na ulazu i pržio. Opšta histerija je bila jeziva. Ljudi su urlali dok su pokušavali da pobegnu kroz redove bodljikave žice, ne primećujući da se sve više zapliću u istu i da postaju deformisani objekti od krvi umesto ljudi. Neko me je gurnuo ispred sebe i tada je naišla. Isprva lagano, kao da me miluje, želeći da me ugreje i prigrli u svoje naručje nakon sve one hladnoće. Odmah potom je nastupila agonija. Od količine bola nisam mogao ni da vrisnem, vrelina mi je uletela kroz usta u pluća. Video sam sopstvene ruke kako se naduvavaju i crne. Pao sam. Zadnja misao mi je bila da je sve ovo kazna zato što sam ukrao onaj šećerni kolač. Pre nego što sam utonuo u mrak video sam ga.
Crni plišani medved. Ležao je u blatu i krvi.
IV
Bat koraka prenuo me je iz pisanja. Ovaj papir gužvam i ubacujem između cigala u zidu. Možda će ga nekada neko naći. Izgleda da je došlo vreme. Da li će boleti jako? Ne razmisljam o tome. Dok sam hodao duž memljivog hodnika shvatio sam da smrt iščekujem nestrpljivo. Umoran sam. Očekujem da skinem breme koje me pritiska. Želim samo da bude gotovo. Stao sam na sredinu malenog dvorišta, a ljudi oko mene su klicali. Pitam se zašto su srećni? Dali su mi cigaretu i rekli mi da stanem ispred zida, belog poput kreča. Stao sam. Pitali su me želim li maramu preko očiju? Odgovorio sam negativno. Smrt i ja smo stari poznanici. Ljubavnici koji jedno drugo iznova varaju, pa se opet mire. Gledaću je kako dolazi. Streljački vod je dobio svoja naređenja. Momenat tišine. Grmljavina. Zid više nije beo, a oružje ipak ume da vrišti.
Mrak.
V
Svetlo.
Jarko svetlo i plač.
Doktore......ima li nade?
Ne. Izgubili smo je. Dete je, na sreću živo. Nosite ga u inkubator odmah.
Kako da ga zavedemo?
Zvala ga je po imenu u bunilu. Beba će se zvati Vilijem.
Нема коментара:
Постави коментар