Sajam knjiga 2024 - Nove nabavke u trezoru haosa

Ovogodišnji sajam knjiga rastužio me je bar na tri stavke. Prvo... završen je. Drugo... ovo je poslednji sajam na svima poznatoj lokaciji (dogodine ko zna gde i ko zna kad) I treće.. sad već ustaljene, ali nikad prežaljene, surove stvarnosti sentimentalnog pogleda na pregrade novčanika. Zapravo, ta stega oko srca se skuplja jer pregrade, koje su nekad bile privremeni dom za šarene papiriće sa likovima znamenitih Srba, sada samo pregrade ispunjene neostvarenim željama, nadolazećom zimom i obrocima sačinjenim od sendviča sa više hleba nego priloga.

No... nema kukanja (iako svaki post o sajmu počinje kukanjem), ovo je igra u koju smo svi svesno ušli. Kolekcionarski gen nije nešto što sam birao, ali nije ni nešto od čega sam se branio... naprotiv, lepo sam ga uhranio. Na slici 1 su par pred-sajamskih nabavki i nekoliko interesantnih stvari uzetih prvog dana. Naime... volim prvi dan sajma. Želim da verujem da je najbolja ponuda tada i da se može lepih stvari ugrabiti u hali 4. Osamdeset posto vremena proveo sam u antikvarnom delu, lutavši po holu, plašivši gospodu. Pa, aj'mo redom.

Pred-sajamski ulov - Dan 0

Rječnik simbola - Kao neko ko voli sve vezano za okultizam, misticizam, simboliku, parapsihologiju i slična štiva, ova enciklopedija mi je bila na radaru već neko vreme. Uspešno sam izgubio licitaciju na Limundu, ali se niotkuda pojavio gotovo neprimetno oštećen primerak i 500 dinara sam brže potegao iz džepa nego Jul Briner revolver. 

Kako sam podnaslov kaže: Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi... 

Detaljan osvrt možda... nekad.

Damir Pavić Septic - Ex Inferis - Dan pred sajam knjiga, imali smo tu čast da se zateknemo na Festivalu srpskog podzemlja u novosadskoj "Fabrici". Događaj je bio posvećen subotičkom umetniku Septic-u, a sa braćom iz "Crnoslovlja", mislim da smo mu odali počast kakvu je zaslužio. "Ex inferis" je, koliko je meni poznato, jedina knjiga koja je sakupila njegove radove i objavila u štampanoj formi. Opet... nažalost, neke slike su lošije rezolucije, a crno-bela varijanta oduzima na Damirovoj kreativnosti.Više bih voleo da je u koloru. Pored svega toga, ipak, zbirka radova za koju smatram da se mora imati.

116 strana stripova i ilustracija.

Kad već spommenuh "Crnoslovlje", specijal (koji je trebao biti drugačiji, ali to je već druga horor priča) uz znoj (bio), suze (skoro) i krv (zamalo), je ugledao svetlost dana, urađen isključivo za FSP. U njemu, možete naći dve horor priče. "Smrt slobodno hoda ove noći", Save Bogića i "Ceremonija", Lazara Vukovića. 

Takođe, tu je i iscrpan izveštaj sa "Slaughter festa", direktno iz pera Milana Kovačevića. Zatim muzičke preporuke od misteriozne stranice "Recenzije iz pakla" i za kraj, intervju sa Milanom Rakićem, verovatno najzaslužnijim čovekom za gledanje skoro svih bendova koji nisu iz Srbije.

Naslovnica i unutrašnjost su obogaćeni upravo Damirovim ilustracijama i crtežima. Do jubilarnog, petog broja, uživajte u ovom specijalu.

Milan Milojević - Crni leptir - Prvenac perspektivnog aleksinačkog pisca ugledao je svetlost dana neposredno pred sajam. Za ovu zbirku sam bio posebno euforičan, jer usled malog, ličnog doprinosa, a samo pozitivnih reči hvale za Milanovo pisanje, jedva sam dočekao da mi padne šaka. Tek sam je započeo i nakon prve tri priče mogu reći da je pred nama jedna izvrsna, jezom obojena, hororična smeša folklora, ruralnog verovanja i ljudske brutalnosti, pomešanih sa onostranim faktorima, koji se pojavljuju samo da bi sejali smrt i patnju. 

Imao sam tu čast da upoznam autora (pretposlednjeg dana sajma) i po ko zna koju put mogu da potvrdim... Pisci horora su totalna suprotnost svojim književnim (ne)delima... u najboljem mogućem smislu. Obratite pažnju na ovu knjigu, a detaljan rivju, vrlo uskoro na blogu.

Sajamski ulov - Dan 1

Ovog izdavača zaista nema potrebe posebno predstavljati. Možete da se ne slažete sa načinom izdavanja, izborom pisaca ili čime god, ali morate imati poštovanja za ovoliki trud. Tri knjige su izašle za ovaj sajam i to: 

Klajv Barker - Knjige krvi tom 2 - Sa ovom zbirkom (velikog, Nekronomikon formata), završen je opus barkerovog najboljeg dela. Ovo je novo, obogaćeno izdanje, a Bobove ilustracije, zamenile su Ivicine. Kao i naredne dve... must have.

Hauard F. Lavkraft - Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda - Dekster je doživeo više formi kod nas. Počevši od Behemota, Bigza, preko Logosa i Tabernakla, dolazimo do najkompletnije verzije sa svim potrebnim fusnotama, dodatcima i pogovorom. Upravo onako kako ovaj roman zaslužuje.

Dafne Di Morije - Ne gledaj sada - E, zbog knjiga poput ove, Orfelin je vredan poštovanja. Po prvi put na našem jeziku, sedam priča strave i jeze, dolaze u pažljivo odabranoj zbirci.

Ovo je, ako se ne varam, 36-ta knjiga u ediciji strave (malo li je?). Ne bih ulazio u dublje detalje o knjigama jer je Gul (D. Ognjanović) na svom blogu već rekao sve što treba da se kaže o njima. Tako da, ko nije upućen, sa par klikova, prebacite se na "The cult of ghoul" i vidite da li je ovo vaša "šoljica čaja".

Miljan Ristić - Smrtonosne i opasne knjige

Kad već spomenuh gos'n Gula, sledeća knjiga dolazi direktno iz njegove preporuke sa bloga (iskreno, nisam znao da je izašla). Takođe, kad već spomenuh šoljicu čaja, ova je upravo po mom ukusu. 

U izdanju Presinga, "Smrtonosne i opasne knjige" su baš to što naslov predstavlja. Koliko pisana reč može biti "štetna"? Svi ste svedoci šta "novinarstvo" može da napravi od reputacije čoveka. Zamislite sad knjige koje utiču na čitav svet, narod, masu... religijske, magijske, ratne, opskurne, zabranjivane, spaljivane, cenzurisane... Miljan je obradio preko sto naslova u ovoj knjizi i jedva čekam da zaronim u ovu, pa može se reći studiju koja po sadržaju datira stotinama godina unazad.

Mladen Milosavljević - Naprata - Mladen me je sa "Jezavom" kupio za sva vremena, a "Večna kuća" je to mišljenje samo zacementirala. Mladen ima vrlo izražen smisao za ruralnu, folklornu jezu i vrlo duboko poznavanje starih, narodnih običaja, predanja, mitova i legendi. Moje viđenje ova dva romana možete videti ovde i ovde, dok "Naprata" stiže čim završim "Crnog Leptira".

Prvo otelotvorenje "Naprate" došlo je u vidu filma od sat vremena čak deceniju pre ove knjige. Pod Mladenovom režiserskom palicom, demon iz vode je izronio, a film u celosti možete pogledati na Youtube-u.

Na istom štandu, gde sam prijatno proćaskao sa uvek raspoloženim Mladenom, pogled mi je privuklo nešto drugo. Gramofonska ploča. Kao i većina kolekcionara, nisam ograničen na hoardovanje jedne celine, već tu mora biti i muzika, pokoja ploča, disk, kasete, pa onda je tanka linija do znački, salveta, numizmatike, Titove memorabilije, kartona i kamenja... uh... Elem... dugo sam razmišljao da li je "Boja izvan svemira" meni lično najbolja Lavkraftova priča. Nisam odlučio, ali je tu negde. "Žir" nam donosi audio dramu u trajanju od oko 40ak minuta fino ispresovanu u prozirni vinil. Ono malo test probe koje sam na štandu čuo, zaintrigiralo me je... kiša, bat konjskih kopita, atmosfera... sve kako treba. Jedini (na oko) minus je kvalitet samog omota. No... za prvo izdanje, neću da kukam. Želim da im ovo bude prvo od. 

                                                                Sajamski ulov - Dan 2

Pingvin - Nebitan čovek - Što bi rekla ona reklama... "Svetsko, a naše". Stevana Subića ne treba predstavljati, njegova dela govore više od hiljadu reči. Svojim brašpenom, uklesao je svoje ime u aleju velikana svetske devete umetnosti, a njegova dela imali smo prilike da vidimo na stranicama Konana, Zagonetača i Lavkraftovštine"Treći dan" u izdanju "Veselog četvrtka". 

"Pingvin" je fenomenalno izdanje "Čarobne knjige", gde imamo dve verzije nebitnog čoveka. Kolor i crno belu. Istoimena serija je trenutno vrlo visoko kotirana, tako da je vreme za izbacivanje stripa odlično. Kao što naslov sugestira, pratimo priču lika, koji od neprimetnog prokletnika dolazi u sam vrh kriminala Gotama i postaje jedan od ikona-negativaca.

Tardi - Ledeni Demon - Priznanje #1. Demona nisam čitao (zabezeknuti smajli). Otprilike znam o čemu se radi, ali me je specifičnost crteža iz nekog razloga odbila. Kao "Vrana"... koliko god legendarna priča bila, nešto me ne vuče tom izdanju. No... nakon mnogo pohvala od ljudi za koje smatram da imaju kredibilitet, morao sam da pokleknem. Verujem da nisam pogrešio i da će ova Žil Vernovska, natprirodna, snegom prekrivena fikcija biti zaista dobra avantura.

Kaza - Arhe & Lejla - Priznanje #2. Nisam pojma imao šta je ovo, dok nisam video najavu na sajtu. Za razliku od gore-pomenutog "Ledenog demona", pažnju mi je privukao izuzetno specifično-fenomenalan crtež. Ima tragova Kordeja, ranijeg Bilala, ali stil je većinom nepogrešivo Mebijusovski. Ovo je jedno od onih izdanja u koje jedva čekam da uronim i vidim da li je unutrašnjost ukusna kao što na oko deluje.

Kolin Vilson - Misterije - Iz istog razloga kao i "Rječnik simbola", ovaj dvojac mi je bio na radaru već neko vreme. No, obzirom da nije raritet, nije mi ni bilo prehitno sa kupovinom. Sada je prilika bila dobra, cena dobra... sadržaj dobar. 

U principu, ovo nisu klasične misterije tipa "Gde nestaju avioni u Bermudskom trouglu?". Ovo je studija koja se fokusira na okultno, paranormalno i natprirodno, a prezentuje stvarne slučajeve i tekstove. poprilično detaljno dokumentovane. Sastoji se od četiri poglavlja, a sadržina je: 

Duhovi, sablasti i klatna, Džinovi i veštice, Staza zmajeva, Bezvremena zona, Koliko mojih ja postoji, Silazak u nesvesno, Evolucija, Velika tajna, Druge dimenzije, Oni drugi svetovi, Ponovno otkriće magije...

Znak Sagite - Znak sagite je krenuo sa objavljivanjem davne 1993. godine i uz nekad malu, nekad veću pauzu, dođosmo do 27 broja... nije loše. Skoro pa jedna godišnje i preko 6000 stranica domaćih priča, stranih autora, studija, recenzija, festivala, ilustracija, stripova, tematskih brojeva... Prolazeći kroz prethodne brojeve, uhvatila me je nostalgija i morao sam popuniti rupu u biblioteci. Uz cene koje su se volšebno menjale, došli smo do razumnog dogovora, koji je obojici odgovarao. Posebna pohvala za par poslednjih brojeva, koji su urađeni poprilično kvalitetno i neštedljivo. 27-mica je posebno "masna".

Žive Rane - Slomen i Kidis - Autobiografija Entonija Kidisa nije nešto što me je interesovalo na prvu loptu. Nisam preveliki fan RHCP-a, međutim, ova knjiga mi je bila "uvaljena" u ruke i  na nagovor sam je pročitao davno, još u prvom "Alnari" izdanju. Ne pamtim sve detalje, ali onaj dobar deo kojeg se sećam mi je bio izuzetan.

Naravno... nemoguće je utvrditi tačan procenat istine u svim ovim "rock and roll superstar" biografijama, bez da sam u njegovoj koži, ali svakako, lud život, luda psiha i lude šanse, koje su ga iz pakla droge i samog dna koje je zbog nje dotakao, vratile u normalu su zaista avantura vredna čitanja. 

Za svega 300 dinara i skoro neprimetno "oštećen" primerak, ova knjiga je iz samog grotla "Vulkana" pošla put Žarkova.

Sve u svemu, rame iščašeno, pare potrošene, wanted lista za kupovinu se nije smanjila. Nisam video sve ljude koje sam želeo  (jbg... život), nisam dočekao Subićev crtež (jbg...vreme), ali sam sreo poprilčan broj dragih lica, a upoznao i neka nova. Jedan od razloga zašto volim sajam je taj što smo svi tu u potrazi za istim ciljem, pa ljude iz različitih sfera mogu videti sve na jednom mestu. Ostalo je još ponešto od knjiga, stripova, ali nema žurbe...

2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.

BESAN #3: Priče za besanu noć - Grupa autora (Uskoro)

 

Imam za vas jednu lepu, jednu lošu vest, kao i jednu poslasticu. Spremni? Loša je ta da sam i dalje beznadežno zaposlen i beznadežno vremenski ograničen. Lepa je da sam se vratio nabijen temama o kojima bih mogao da pišem. E sad, poslastica je u slici iznad. Besan 3 je na pomolu, a ja ne mogu biti ponosniji na ono što smo zajedničkim snagama stvorili.

Sudbina je htela da mi prvi post nakon godinu dana neaktivnosti na blogu bude upravo ovo. Tako da, usled frapantno-zapostavljenog bloga, delom zbog manjka vremena, delom zbog temeljne razočaranosti apsolutno svime, ipak nisam sedeo skrštenih ruku. Za 365 dana uspeo sam da: započnem roman, tri muzička projekta, dve slike, kao i desetinu priča. Ubacite sve u blender i godinu dana kasnije, od svega pomenutog imamo jednu celu, kratku priču, koju ćete moći pročitati u nadolazećoj zbirci. Ruku na srce, da ne beše Snežane i njene neumorne upornosti, ta priča bi završila, kao i zbirka......umesto horora, u naučnoj fantastici.

Najbitnije, i ono što je u suštini krucijalno za nastanak Besan 3 zbirke jesu nova poznanstva koje sam/smo ostvarili ove i prethodne godine. Nekako, kada je sve loše i kada je beznađe opšte rasprostranjeno usled ovog života na kašičicu, svi smo se našli, da makar u nekoj vrsti umetnosti, ostavimo deo sebe. Ovo je prva stvar koja Besan čini posebnom.

Dozvolite mi da na momenat postanem rok zvezda i vrlo pompezno najavim novu zbirku kao "najbolju i najkvalitetniju do sada". Znam da je kliše i znam da svi to rade, ali jednostavno utisak mi je toliko jak posle čitanja i izbora priča, da mesta za skromnost ima jako malo. Dokaz za ovu smelu tvrdnju za koji dan ide na finalnu korekturu i prelom, tako da friško, olovom nabijeno izdanje, možemo očekivati već sredinom maja u svom punom obliku.

Kao svako ko "svoje čedo nuna", imam obavezu da vas navedem da, makar ovu knjigu pozajmite i date svoj sud nakon čitanja. Ono što ovu zbirku čini boljom i naprednijom u odnosu na prve dve je za početak IZBOR. Kada smo sastavljali prvu knjigu pre tri godine, jedva smo se sakupili i ispunili kvotu strana. Sada......izbor je bio toliki da osim toga što smo povećali broj pisaca, imali smo petostruko više u inboksu mejla nego prethodne godine. Toliko je teško bilo izvršiti finalni izbor, da se čak i sada pitam zašto nismo proširili još više. Svakako.....želim da verujem da će ti isti ljudi da se jave sledeće godine za četvorku. A kad pomenuh PROŠIRENJE, umesto standardnih 10 autora i 10 priča, izbor je pao na 13, a u poslednjem momentu smo stali na 14. 

Jugonostalgičarski, vraćamo se u kraljevinu SHS i na moju veliku radost, imamo čast da ugostimo, pored pisaca iz Hrvatske, Republike srpske i Srbije, po prvi put autora direktno iz Celja. Usled prezervacije originalne ideje, izabrali smo da je ne prevodimo iz dva razloga. Prva, autentičnost, a druga, reklama i promocija u Sloveniji, koju su nam naši susedi nesebično ponudili. Ista priča važi i za Hrvatsko govorno područje. 

I dolazimo do najbitnijeg dela...PRIČE. Smatram da je ovo najkvalitetnija zbirka do sada, gledano u celosti. U dvojci, malo smo akcenat prebacili na SF, ali u ovoj, od samog početka imamo različite teme i različite varijacije. Sve se završavaju tragično......ipak......znali ste u šta se upuštate, zar ne?

Dakle, sada je vreme za tizer. A on nam donosi: 

Ruralni horor, pretočen u šejk blata, fekalija, sukrvice i creva, koji za rezultat ima razdor porodice.

Folklorni horor, koji se sastoji iz legendi, mitova, snova i nažalost vrlo stvarne jeze, koju se nadam da nećete iskusiti.

Inkvizicija......pravo osveženje i poslastica koju jedva čekam da pročitate i delić mojih impresija preuzmete na sebe.

Crni humor i morbidnost. Treba znati snaći se u toj temi, a mislim da smo uspeli u nameri.

Lavkraftovsko-Barkerovski uticaji. Zar to uopšte može biti išta drugo osim pozitivne stvari?

Zombiji. Konačno.......dočekali smo i naš "zombi momenat". Imali smo vampire, kletve, monstrume, neobjašnjivi užas sa one strane kosmosa, ali šta je horor zbirka bez dobre ljudske ljušture isprane od misli i emocija......mada....da li je baš tako?

I naravno, igranje sa mitovima, legendama, biblijom i bajkama je ono na šta autor daje svoj unikatni pečat. A sve to vam priređuju:

1. Milena Stojanović – Štriga

2. Milan Kovačević – Dan svinje

3. dr Marjan Urekar – Teško meni sa tobom

4. Dunja Milanković – Zombizam

5. Vanja Vidović – Razjapljena usta kosmosa

6. Lazar Vuković – Čovek iz magle

7. Ivan Nešić – Pod prozorom

8. Eric Johansson – Posljednja kritika

9. Snežana Kanački – Strigoj

10. Milan Simić – Sipa

11. Siniša Sušić – Sedam prinčeva

12. Tihomir Jovanović – F-1

13. Igor Ristovski – Pomozi mi

14. Bojan Ekselenski – Vampirska večerja

Nadam se da vas je sve ovo iole zainteresovalo. Pogotovo u kombinaciji sa fenomenalnom naslovnicom koju je odradio Dušan Todorović, a čiju punu lepotu imate priliku da vidite ovde. Strpite se još malo. Čak ni sve ovo nije kraj. Imamo još par kečeva u rukavu, ali to....svojim tokom. Detaljniji uvid u priče, kao i posebne pohvale i zahvalnice, moći ćete videti na ovom blogu čim knjiga bude izašla. A do tada......be afraid....be very afraid.....muahahahaha!

Riznica Haosa - Rođenje i prve tri godine.

Obzirom na to da nisam ljubitelj obeležavanja svog rođendana jer mi ne znači preterano, verovatno podsvesno ništa nisam napisao ni o rođenju ideje za VoC. Kopajući po "arhivi" postova i započetih tema, u nedostatku inspiracije, pomislih da je vreme za jedan osvrt na to šta smo uradili za svo ovo vreme i da li je bilo vredno truda? Još koji mesec pa će ravno tri godine od prvog posta koji sam na ovom blogu napravio. Iskreno, ne znam šta sam očekivao, ne znam i dalje šta da očekujem, ali znam šta sam mislio dok sam pravio blog, kao i koja je ideja bila iza svega ovoga. 

Da se vratimo u godinu 2016-tu, mesec je jun, a ja sam bez posla, bez para, nadrkan na ceo svet, nadrkan na sebe, počeo sam da lagano plovim u lagume slatke depresije,a na ivici da odlepim zbog činjenice da kradem bogu dane ne radeći apsolutno ništa korisno. Neću da pišem ona sranja tipa "Ovo mi je dalo vetar u leđa za nov početak" ili "pisanje bloga mi je vratilo veru u ljude, osetio sam mirise vesnika proleća i video nove boje za koje nisam ni znao da postoje"......ne. Jednostavno "Vault of chaos" je pokrenuo neke stvari iz nulte faze, otrgao me od hronične lenjosti koja me je poprilično stegla u to vreme i naveo da počnem da radim nešto zašta nisam ni bio svestan da mogu.

1. Pisanje. Proširio sam "vidike" što se samog pisanja tiče i uradio nešto za šta se ranije nisam usuđivao. Šta to znači? Lično, nikada nisam bio preterano dobar u pisanju. Pogotovo je osnovna škola bila kritičan period. Zašto? Iz prostog razloga što nisam shvatao kako treba da se izražavam. Mislio sam da je dramsko-teatralni pristup ono što se traži. U neku ruku, takođe, plašio sam se da kažem ono što stvarno mislim zbog nedostatka samopouzdanja, a i nisam imao dovoljno izražen rečnik da misao uobličim i pretočim drugima onakvu kakva mi je u glavi. Stoga često mošti tih misli otkopavam i dalje. Pisanje za VoC je svakako učinilo stvar malo boljom, tj. učinilo da izađem iz te sigurne zone ličnog komfora i svoja razmišljanja prenesem onakva kakva su. Naravno, ona nikako ne moraju biti ispravna (i ne trebaju da budu). Tu se slažemo sto posto. Ali su makar stoprocentno moja i nenametnuta od strane drugih.

To sa sobom automatski povlači rešavanje problema sa izražavanjem i uzgojem muda. Još učim i nikad neću prestati. Jedina sigurna konstanta je priznavanje činjenice da uvek može bolje i da uvek ima neko bolji na koga se treba ugledati. Samo to će me činiti naprednijim u svakom pogledu i podsetiti da ne postoji problem koji je nerešiv. Samo mu treba znati/hteti prići.

Možda najveći plus u ovoj stavci jedan je što sam se okuražio da pišem svoje priče. Za sad samo tri na blogu, a još je nekolicina koja čeka svoj momenat napisana i spremna. Nisam neko ko želi da sluša hvalospeve, ali reči ohrabrenja i podrške, kao i sama činjenica da se nekome sviđaju moje priče me čini izuzetno ponosno-srećnim. A ako bude sve išlo kako treba ove godine bih mogao da očekujem i prvu priču zvanično objavljenu. No.....o tome kad dođe vreme.

2. Rođenje. Ideja oko pokretanja bloga nastala je samim tim što sam bio previše ogorčen količinom smeća, šunda i kiča koje nam svakodnevno "novine" trpaju pod nos, samim tim popularizujući isto. Ne kažem da treba da se veliča horor, Lavkraft, King, Heavy metal ili Alister Krouli, ali broj stvari koje odskaču u bilo kom smislu od onoga što je trenutno "trend" je sveden na minimum minimuma i čami zabudžen po radio emisijama, cvili sitnim fontovima ispod "bitnih" vesti ili je jednostavno bačen u ostatke termina manjih televizija. Pa čak i taj jebeni Krouli je imao obilje toga da kaže na sijaset različitih tema, pogotovo u odnosu na sadašnje televizijske ličnosti koje nam nameću kao predstavnike kulture i idolopoklonika mladih ljudi. Više sam pametnih stvari čuo čitajući Antonovu "Satansku bibliju" nego od samoprozvanih javnih ličnosti, lajf koučova i influensera. Što će reći.... 

Ne kažem da sam u pravu i ne gledam na sebe kao na mesiju koji će zaslepljenima otvoriti oči istinom. Samo hoću da svoja interesovanja podelim sa drugim ljudima, možda im neke teme približim i zainteresujem ih, a da za njih nisu ni znali, opet samim tim sebe maksimalno distanciram od gore-navedenog. Svaki komentar "Wow, nisam znao za ovo. moram ovo da čekiram", smatram za malu ličnu pobedu.

3. Umetnost. Usko povezano sa brojem dva. Kao neko ko se bavi umetnošću, slikanjem, crtanjem, sviranjem, pisanjem, osećam potrebu da tu istu umetnost približim kroz ovaj blog. Imam dosta planova, koji jednostavno čekaju svoj red.  Pokrio sam neki broj književnika, nažalost daleko manji broj slikara. Pisao sam malo o Beksinjskom, Korbenu, na par mesta samo spomenuo Gajgera. U začetku pravi post o Daliju, Bošu, Gajgeru kako dolikuje, zatim Rikardo Federiči, čijem se radu u devetoj umetnosti divim do imbecilnosti, Joakim Luetke i Bielak iz sveta metala, pa onda Dejvid Firt, pionir YouTube-a i bolesno-apstraktno-genijalnih videa, pa Danijelevski sa svojom "Kućom listova"......list goes on and on.

Muzika kao ogroman faktor u mom životu čini verovatno polovinu ovog bloga jer je aktivno slušam polovinu svog života. Metal, rock, pank i svih milion podžanrova su od vajkada karakterisani kao "Metalike", "Satanisti", "Drogoši" i ostalim divnim epitetima, delom zbog, opet, "trendova", delom zbog upišanog Miše Tumbasa koji se jednog jutra probudio i odlučio da je dobra ideja da urla u kameru, delom zbog opšte zatucanosti i neprihvatanja u startu. Ja podržavam da neko veliča svaku vrstu muzike, jer je ona umetnost na više načina. Bio to Džez, Klasika, Fank, Pop, Rep, svako se u nekoj od njih pronašao i našao svoj "zen". Kao pobornik heavy metala, osećam se dužnim da na ovim stranicama satkanim od nula i jedinica napišem onoliko koliko mogu i koliko razumem o muzici za koju mislim da je najbolja na svetu. Što nas dalje vodi na.....

4. Postovi. Slažem se, i tu opravdanja nema, da je broj postova neoprostivo mali za ovoliki period. Iako imam spreman šaržer izgovora, jednostavno ću ispaljivati ćorke šta god rekao na tu temu. Opet.....moram da se branim. Ja kad pišem o nečemu, jednostavno ne mogu da pišem preko kurca. Želim da istražim temu, da dam svoj lični pečat i napišem post kojim ću biti zadovoljan. Mogao sam da lepo razbijem jedan post na deset minijaturnih i ispunim "kvotu" postavljanja objava, ali nekako sa svakim imam utisak da napredujem i iza svake objave mogu da stanem u odbranu. Posao koji radim ima ogromnu ulogu u deficitu pisanja. Jednostavno kada se vratim iz smene od 12 sati nisam ni za šta. Pisanje me opušta, kao i istraživanje o samoj temi, ali jednostavno to nije to ako se primoravam da pišem na silu. Ja nisam istreniran i dovoljno potkovan da kad imam temu samo ispaljujem članak. Moram imati određenu dozu inspiracije, kao i strpljenja, a i odmora da bi to ispako kako valja. Takođe, nadam se da će se ovo stanje ubrzo promeniti na bolje. Planovi su veći od samog trezora haosa. 

I čemu sve ovo:

Gde smo. šta smo? Čemu ova tirada? Upravo sam pregledao statistiku bloga i mogu vam reći da mi je nateralo suze na oči. Ne može biti jadnije (lagumi depresije vraćam se). Ostaje da se potrudim više, pa se sledeći put možda i obradujem kad kliknem na tu opciju. No, kako god da je. imamo muzičke recenzije, recenzije stripova, moja viđenja knjiga, pa čak i par video igara. što sam mislio da tek neću raditi. Tri autorske priče, od kojih je prva nastala slučajno, kao uvod u neku temu i sve to na popriličnom broju stranica. Uz najveću pobedu koja je donela abnormalan broj pregleda kada je Sabaton sa svoje stranice šerovao rivju Last Stand-a. Prc! U svakom slučaju za nekog ko se ovim bavi iz hobija i nije dinara video, a kako je počelo i neće, ja sam zadovoljan. Sad ću potenciometar sarkazma smanjiti na nulu, cinizma takođe i govoriću od srca. Hvala svima koji su što preko poruka, što lično uputili neku lepu reč hvale i podrške. Isto tako hvala i za kritike. One čine da budem bolji. Iako ređe, ali haos je uvek prisutan. Živeli.

Chaos writes itself #1 - "Srećna nova godina"

Pet minuta do ponoći. Mrak je i grmi......sa svih strana odjekuju pucnji i urlici. Bleštava svetla svih boja stvaraju fleševe i konfziju u glavi. Grbava prilika trči. ("Zašto?") Ugojeni stariji čovek obučen u, za svoje godine, neprikladno drečavo odelo izvodi neku vrstu parkour-a preko neuglednih krovova. Nekome bi to bilo simpatično, čak smešno, a opet u neku ruku fascinantno za čovečuljka njegove konstitucije. Međutim......strah čini čuda. ("Ne razumem... zašto?") Ugojeni stariji čovek u neprikladnom drečavom odelu ne čuje ništa. On misli da je gonič ostao za njim. Ne vidi ga više. Odnekud se kroz eksplozije čuje režanje pasa. Režanje eskalira u lavež....lavež u zavijanje, zavijanje u muk. Jedan nepažljiv korak bio je dovoljan da mu leva noga odleti poput krpene lutke. Dok se u padu grčevito hvatao za zastrašujuće prljav odžak, debeljko užasnut shvata da mu sopstvena grba pada sa leđa. Pleteni džak, koji se do tad nekim čudom još držao na njemu, sada rasporen sipa lepo uvijene kutije svih veličina u ništavilo ispod njega. ("Ne"!). Snagom, koju ni sam nije znao da ima, podigao se i prigrlio čađavu ciglu, teško dišući uz samu njenu teksturu. ("Šta sam ja njemu uradio?", čovečuljak zavapi skoro na glas) Nije ni primetio kada su pucnji utihnuli, pesma zamrla, a urlici se pretvorili u blago šaputanje. Sve što je osetio beše jeza duž čitave kičme. Prestao je da diše....smirio se. Znao je da stoji iza njega. Žmurio je držeći oči zatvorene što je čvršće mogao......ali znao je da neće otići. Slabašno se okrenuo i gotovo vrisnuo.
"Ti! Ali zašto.....Hel.....bio si tako dobro dete." 
Figura je stajala naspram njega odevena samo u iscepan crni plašt sa kapuljačom ispod koje se, osim mraka, nije videlo ništa. Sve oko nje se vijorilo stapajući se, prelazeći granicu gde počinje noć, a sama figura završava. Sekund, kao večnost, a potom se začu hrapavi smeh.
"Ma daj, Hel je tako arhaično......mada.....možeš me zvati kako hoćeš. Ionako su me zvali svakojakim imenima. Jama, Mot, Tanatos.....ili jednostavno Grim. Kako god ti odgovara, meni je svejedno." 
Čovečuljak je gledao u tanku figuru koja se sama po sebi vijorila na vetru kao da će se svakog časa srušiti.
"Šta ti se desilo?", konačno upita. "Čemu sve ovo?"
"Balans"....odjeknu odjednom, kao iz pet grla istovremeno. Glas je izlazio ali se ispod kapuljače nije pomeralo ništa. Zvuk kao da je dolazio iz samog mraka. "Ako si ti proglasio sebe za sudiju, ja sam u tom slučaju inkvizitor, izvršitelj.....dželat. Ja sam tama na početku, a svetlo na kraju puta." 
"Ti si najobičniji ubica. Ja nisam nikada osudio na smrt."
"Nisi li? Kako uopšte možeš samu smrt da nazoveš ubicom? Ti, nadonošo. Reci mi? Da li su fizički darovi ikada pomogli mentalnoj boli? 
"Jesu. Naravno da jesu. Moj poklon sleduje onima koji ne znaju ništa o životu. Uživaju u svojoj bezbrižnosti i nevinosti. Moji dar je isključivo njihova želja i sreća". Sedi čovek je izgledao još starije i umornije nego što je to malopre bio.
"Ma bravo. Daj im ono što nisu ni svesni da traže. A kada postanu svesni svojih želja, biće prestari za njihovo ispunjenje. A onda......žaljenje. I mani me nepotrebne poetičnosti. Sreća zaokupljenošću nekom fizičkom stvari je ništa drugo do skretanje pažnje. Beg u introvertnost dok ti vršiš svoj fantazmagorično-teatralni akt. Ti si mađioničar sa trikovima fatalnih posledica."
"Ja nisam.....ja sam....ja.....ja samo želim sreću." Stari čovek sede kose, sada gotovo da je nije više imao. Obrazi su mu upali, a čelo se proredilo brazdama. Staro odelo od crvene tkanine kao da je bilo staro stotinu godina. Noge su ga izdale i on sede, nemoćno sa zaboravljenim rukama i dalje ukrštenim oko dimnjaka.
"Klause..... Ti pružaš iluziju. Ja ljude primam bez obmana.....posle straha, bez obećanja i posle agonije. Mene mrze ali znaju šta da očekuju i znaju da je neizbežno, dok u tebe ni sami ne veruju, a ubeđuju decu da ćeš doći. Daju im lažnu nadu, a kad se ne pojaviš to u njima stvara mržnju i prezir. Shvataš li......?" 
Debeljuškasti čovek više nije ni bio debeo....staklastim očima je gledao kroz mračnu figuru, Pružio je koščatu ruku. "A postojim li ja zaista?" 
"Naravno Klause"......pogledaj u zvezde. Nisu to samo zvezde. Oh, već je ponoć. Moramo da idemo".
"Idemo?"
"Gotovo je Klause"......."Srećna ti nova godina".
"Srećna nova godina Hele".