Mladen Milosavljević - Večna Kuća

 

Znate onaj osećaj kad pogledate prvu sezonu fenomenalne serije koja vam rasplamsa maštu, zagolica i zaintrigira um, a onda kad je najbolje... kraj do daljeg. Tu dolazi neizbežan očaj jer treba sačekati godinu – dve do druge sezone i nastavka. Imao sam sreće da taj očaj izbegnem sopstvenim nemanjem vremena. Tek što su mi se slegli utisci o sveže pročitanoj „Jezavi“ ,a oduševljenje bilo na vrhuncu, izašla je i „Večna kuća“. Sve i da sam čekao tih par godina, čekanje bi bilo vredno. Tada nisam znao, ali sada znam da je ovo ta „druga sezona“. Mladen se opet pokazao kao izvrstan domaćin i pripovedač. Uz prepoznatljiv osmeh, dočekao nas je sa čašicom zlatne, domaće rakije, hladnom vodom što teče podno Livata i uveo nas u prostrani dom Kostadinovića. Seli smo, on je otpio gutljaj i krenuo u priču. Non stop se meškoljim jer, kao da odozgo čujem škripanje stare naslonjače. Što je čudno, obzirom da znam da gore nema nikoga. Hmm...

E sad... da pojasnim sve ovo. Onome ko nije čitao „Jezavu“, „Večna kuća“ će biti samo priča za sebe. Što u suštini i jeste. Međutim... ko jeste, videće povezane niti, protkane kroz ceo „univerzum“ Mladenove kreacije.  Inzmut u vidu Livata, Jezava u koritu Miskatonika, a umesto ribolikih maloumnih ribara, obitavaju seljaci, čiji život i sudbine su obeležene naravima njih samih. Te naravi čine akcije, akcije za posledice imaju krojenje budućnosti. Nažalost... tragedija se mnogo lakše kleše od sreće, jer za sreću čovek treba da se potrudi.

„Večna kuća“ je deo univerzuma „Jezave“, jer u njoj pratimo dešavanja u krugu jedne porodice. Naravno, kroz priču vidimo fragmente onoga što se u „Jezavi“ već dogodilo, isprepletana vremena, isprepletane sudbine generacija. Udatih, oženjenih, zavađenih, zaljubljenih, povezanih silom ili krvlju.

Ovu knjigu sam praktično pročitao dva puta. Čitao sam je u povratku iz noćne smene i pažnja mi je bila na nuli. Sve sam posle morao da dočitavam, kako bih povezao dešavanja. Kao neko, ko bi sopstveni stil pisanja opisao kao haotičan ili sa memento-like scenosledima, sad vidim kako je to. Ovde imamo preplet iz prvog u treće lice, iz mrtvih u žive, iz prošlosti u sadašnjost, stoga, vrlo je bitno čitati sa razumevanjem. Takođe, sam stil izražavanja varira od toga da li je pisano iz pera naratora, da li je pisano iz ugla demografske psihologije Livaćana ili jednostavno iz glave seljaka, njegovim prostim izražavanjem. Ovo je knjiga koja, pored toga što čitaoca vuče da čita dalje, jednostavno teče. Namerno sam napravio paralelu sa serijom, jer scenski, stiče se utisak kao da gledate stari film o životima ljudi koje ne znate, a saosećate sa njihovim sudbinama.

„Kuća“ je sazdana od više priča. Neke su duže, neke kraće, ali svaka čini jednu ciglu u izgradnji „Čuvarnice“. Priča prati sudbinu jedne porodice, a počinje sahranom. Glava kuće, Miodrag je umro i naizgled tu nema ničeg čudnog. Uz svetlost lojanica, tiho se priča, tiho se pije. Zaplet kreće kada ubrzo nakon toga unuk, nazvan po dedi, počinje da oseća „simptome“ bolesti koji ga vezuju za kuću. Što se više udaljava od njenog praga, tako kreće da kopni. Majka je očajna i uradila bi sve da ga izleči. Otac je naizgled nezainteresovan, izgubljen u svojim mislima i nelagodom kojom stara očeva kuća odiše. Ono što u svojoj brizi ne vidi, jeste da kuća utiče ne samo na njega, već na sve. Ne vidi da je dečakovo stanje daleko ozbiljnije nego što iko može zamisliti i ne vidi tajne sa kojima pokojnik umire. Tajne koje lebde nad čitavim Livatom, ne samo pod njhovim krovom. Ne vidi da dečak skoro pa više nije tu.

Kroz priče saznajemo neke od tih tajni. Saznajemo zašto ljudi čine stvari koje čine.  Saznajemo istoriju večne kuće i koliko duša je učestvovalo u njenom utemeljavanju. Pored stila pisanja i rečnika direktno iz suvih grla Livaćana, ova knjiga interesantna je i po tome što obiluje mitovima i pričama koje niste mogli čuti nigde.

Kako se bira savršen položaj za gradnju? Koji su rituali za odabir zemlje? Da li je ta zemlja podobna za uzgoj odojčadi ili će ukućane stići sudbina „Groblja kućnih ljubimaca“ južne Srbije? Kakva je odmazda neimara za loš tretman ili lošu reč? Da li treba uzimati tuđe, želeti više ili imati manje? Mladen poprilično dobro vlada ruralnim mentalitetom. Iako su likovi fiktivni, nije teško uvideti sličnost među stvarnima koje poznajemo lično. Kao što pomenuh gore, sudbine ljudi kroje se za šaku ponosa, šaku kovanica, jednu litru bliže cirozi, jednostavno, zao jezik ili zao pogled.

U suštini, ovo je folklorna fantastika sa elementima strave. Ti elementi strave su vezivno tkivo koje ovaj roman čini onim što jeste. Tragične sudbine, kako se čini, su konstanta kojom je proklet Mladenov svet. Protagonista romana, arhitekta je sopstvene sreće i, kako ćete videti, nesreće. Da li može duša da se nanese mistrijom i ostane večno među hladnim zidovima jeste ključno pitanje. Na čitaocu je da to otkrije. Takođe, kažu da krv nije voda. U ovoj knjizi, definitivno nije, jer... voda nema ukus. Krv ima.

Uđite u predvorje „Večne kuće“ i otkrijte misterije ispod natrulih dasaka. Kako se kreću senke i kako život može visiti o koncu. Bukvalno....