The Vanishing of Ethan Carter - Lavkraftovska šetnja kroz šumu.

 

Zvono je zazvonilo i počela je druga runda između mene i Korone. Pored kašlja, dobio sam vremena čak i da odigram video igru dužu od standardne par Quake 3 partije. "Vanishing of Ethan Carter" imam na radaru jako dugo, prvenstveno zbog njene atmosferičnosti i povezanosti priče sa vrlo mi obožavanim H. P. Lovecraft-om. Igra je svetlost dana ugledala, sada već davne 2014-te godine, razvijena i izdata od strane poljske kuće "The Astronauts". Od tada, igra je primila sjajne kritike od korisnika i do sada, prodato je preko milion primeraka širom sveta, čak je 2015-te odnela nagradu kao najbolja inovativna igra od strane "British academy games awards" (BAFTA).

VOEC je u suštini horor avantura, point and click stila sa vrlo malo mehanike i poprilično jednostavnim načinom igranja. Horor se, doduše, ovde svodi na sećanja, pisma, raskrinkavanje priče... i poprilično detektivskog posla. Nema toliko gore momenata, šikljanja krvi i iznutrica, ali zato glavna karta na koju su kreatori ove igre pucali je atmosfera. I mogu vam reći da su uspeli u tome. Iako je igra open world, na moju veliku žalost, postoje limiti. Open world se prostire do određenih granica, stoga usled grafike, igra prosto vuče da se otisnemo u nepoznato, ali... kao i u pričama gorepomenutog gos'n Lavkrafta, nepoznato ostaje nepoznato, a dometi su u našoj mašti. No, igrač ima više izbora kojim putem da krene i, iako su svi praktično spojeni, neminovno je vraćanje nazad radi provere da li smo nešto propustili ili prevideli određeni artefakt. Tako da, lutanja ima poprilično. Kao što rekoh... gameplay je vrlo jednostavan. Toliko da se sve svodi na par komandi. Pronađi predmet, stavi ga na pripadajuće mesto, tine poveži redosled događaja u jednu celinu i sklopi celokupnu priču. Zvuči pre-jednostavno, slažem se, ali, kao što rekoh, atmosfera je takva da prosto vuče istraživanju. O samoj grafici nešto kasnije. Priča kaže sledeće:

Glavni protagonista je istraživač paranormalnog, Pol Prospero, koji dolazi da istraži nestanak dvanaestogodišnjeg Itana Kartera, čije je pismo prethodno dobio. Itan je, nehotice otvorio nešto... vrata koja nije smeo i neko zlo van ovog realma je zaposelo celu njegovu porodicu. Sada.....jedini cilj njegove poludele porodice je probuditi to zlo, koje nazivaju "Spavač", a mali Itan je postao žrtveno jagnje posesivnoj majci, bratu siledžiji i pokornom, nemoćnom ocu. Naravno, tu su i ostali članovi porodice, čije smrti su samo "prolazna stvar" u procesu buđenja uspavanog boga. Protero, kako se čini je jedina nada ta dečakov spas i otkrivanje misterije "Nestanka Itana Kartera", posebno što ima specijalan "dar" i vizije onoga što je prethodilo smrti žrtve. Rasplet dolazi kada istraživajući sve priče i vizije, Protero shvata da je samo produkt mašte nesrećnog Itana i tad dolazi do pitanja - da li bi stvari bile drugačije da je Prospero ranije stigao i otkrio Itanovu kućnu samicu koju je sam napravio, pokušavajući da se sakrije od porodice. Neću otkrivati previše, na vama je da saznate šta je u toj "samici" Prospero našao i u kakvom stanju.

E sad. Glavni adut i ovo što igru čini specijalitetom. Grafika. Predeli i krajolik u kojim se krećemo je prokleto predivan. Zalasci sunca, šuma, jezera, pećine... sve izgleda nestvarno dobro. Da ovu igru mogu probati u VR modu, verovatno bi me alergija na polen trajno osakatila. Iako ima svega par gigabajta, deluje kao da je daleko ispred svog vremena i komotno može da parira igrama današnjice. Činjenica da ima par gigabajta, umesto standardnih par desetina, koliko nove igre sadrže, upravo jesu razlozi ograničenog kretanja i jednostavne mehanike. Garantujem vam da ćete se zadržavati gledajući teksturu hrastova iz zoom-a, mahovinu na stenama, talasanje vode ili pomeranje svake travke usled dejstva vetra. Gomila detalja, koji odvlače pažnju, poput svetlosti koja prodire između grana ili žbunova koji se njišu i jesu ono što igru čini dužom. Sve to je upotpunjeno blagom ambijentalnom muzikom, koja zaista deluje kao relax terapija dok se šetate kroz šumu. Naravno, ambijentalnost se menja u jezovitost kako priča postaje napetija. I pored svega ovoga...

Raznovrsnost nivoa nije prevelika i veći deo je tumaranje po prirodi, ali su se dizajneri potrudili da nam unesu malo živosti. Seoce na priobalju i istraživanje kuća unutar njega, brana, rudnik, njegovi hodnici i podzemne pećine su otvoreni za istraživanje, gde poseban naglasak hororu dajem na nivo u pećinama. Upokojeni čuvari su čisto podsećanje na "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" i žao mi je što nema više takvih momenata u igri.

Jedina zamerka koju bih imao je, pored kratkog gameplay-a (otprilike dva sata) je povremena sporost. Igrač ima dve brzine kretanja, regularan hod i nešto brže trčanje. Hod je u početku prihvatljiv, jer je sve novo i sunčano, ali brzo postane monoton, stoga ćete prst držati na dugmetu za trčanje i nikada ga nećete pustiti. Čak i to je u određenim momentima sporo, jer, ukoliko ste nestrpljivi, poput mene i shvatite da ste zaboravili item na drugoj strani mape, potrebno je nekoliko minuta hoda, za koje ponekad vrlo nemam živaca jer želim da priču nastavim tog momenta. 

Takođe, naviknut na pucačine, svakog momenta se nadam da će protagonista izvući mač, pištolj ili rocket launcher. Nažalost, toga ovde nema, jer nije potrebno. Doduše, saznao sam da postoji secret rifle negde u kamenjaru plićaka, ali sam bio previše lenj da je tražim. Svakako, ti razlozi su toliko minorni da skoro nisu vredni pomena i nimalo ne utiču na kvalitet samog doživljaja ove igre.

Nažalost, sve što je lepo mora imati kraj, stoga "Astronauts" je poprilično zamro po pitanju novih izdanja, ali... nova nada se ipak rodila. Najnovije ostvarenje, pod imenom "Witchfire" je FPS pucačina sa najboljim sklopom svega u ovoj recenziji navedenog. Grafike, detalja, prirode, čudovišta, onostranog horora i, konačno, kontrole igrača da oružjem natera zlo da krvari. Izlazak je najavljen za ovu godinu, a svi palčevi su stisnuti u nadi da gameplay ostane blizu onakvog kakvim ga je teaser predstavio.

Moj savet. Prepustite se pejzažu i otkrivajte priču. To će biti vrlo dobro utrošenih par sati.

Gideon Falls - Šta se krije u crnom ambaru?

 

Ko ne veruje u čuda, krajnje bi vreme bilo da počne. Izdavač "300 čuda" nam posle, sada naveliko kultnog" Helboja, donosi "Gideon Falls", ostvarenje koje po mišljenju mnogih zaslužuje da se nađe u samom vrhu devete umetnosti. Ovo fenomenalno delo, donosi nam dvojac, Lemir i Sorentino, koji su svoju reputaciju zacementirali u radovima poput "Old Man Logan" i "Green Arrow". Džef Lemir, koji je zadužen za scenario i kreativni je mozak iza sveta Gideona je izgradio lepu reputaciju i zaradio još lepše poštovanje u svetu stripa. Trenutno, aktivna je serija "Sweet tooth" o avanturama malog rogonje, rađena po njegovoj kreaciji. 

Elemm da se vratimo na temu.....šta je Gideon Falls? 

Gideon Falls je koktel horora, misterije i naučne fantastike.....i na kraju krajeva samo "običan grad". A takav koktel zaista ne može da bude loš. Cela priča se sastoji od 27 brojeva, koji bi kod nas, ako se ne varam trebali da izađu u 4 ili 5 svesaka. Prve dve, možete poručiti putem njihove FB stranice ili uzeti lično u bolje snabdevenim striparnicama. Treća je trenutno u razvoju. No.....ono što svaki strip čini malim umetničkim delom jeste priča i crtež. Svako ko je pratio moje pisanje, zna da mi je prvenstveno ideja bitna, pa tek onda na drugom mestu izvedba. Poštujem onoga ko misli obrnuto. Prvo, par reči o samoj radnji, pa onda o Sorentinovoj umetnosti.

Šta da kažem, a da ne odam previše? Zaista ću se truditi da ne spojlujem priču, jer, najgore je kad vam neko razreši deo misterije u ostvarenju koje je samo po sebi misterija. Takođe, kod nas su izašla svega dva dela, koja sadrže možda trećinu priče. Dakle......radnja Gideona počinje u istoimenom gradu i prati opsesivnog čoveka po imenu Norton, koji kad nije kod psihijatra, svoju opsesiju nalazi u đubretu. Ali......ne bilo kakvom đubretu. Norton, koji se kao devetogodišnjak pojavio na ulicama Gideona, ne seća se ničega osim svog imena. Njegova potreba da ispuni svrhu sopsvenog postojanja je neobjašnjiv poriv koji ga vuče ka đubretu da nađe deliće slagalice. Sitne komadiće drveta, eksere.......slagalice koju on od malena viđa u snovima. Deliće crnog ambara. Ne zna šta zapravo ambar predstavlja, ali oseća da je u njemu nešto zlo i izopačeno.

Paralelno sa njegovom pričom, pratimo i starog katoličkog pastora koji dolazi u ruralni deo Gideona kao zamena nastradalom prethodniku. Tu kreće paralela između mladog Nortona i pastora Frenka, a jedino što ih spaja jeste priviđanje crnog ambara, ludačke nasmejane figure koja u njemu obitava........i smrt koja sve to pomno prati. Ruralni i urbani deo su naizgled dve totalno zasebne realnosti, ali su povezane mnogo bliže nego što to naizgled deluje. Za sada. Kako priča odmiče, saznajemo da postoji još ljudi koji znaju ili naslućuju postojanje crnog ambara. Neki više, neki manje, neki tek postaju vernici, a neki ljudi iz senke su poprilično dobro upućeni u pakao koji je u njemu pohranjen. Pitanja je i previše? Ko je Norton zapravo? Šta se desilo prethodnom pastoru i zašto je Frenk tu gde jeste? Ko još zna za ambar? Da li su oni na neki način povezani? Da li je Norton totalno lud? Činjenica je da ljudi brutalno umiru, a odgovora trenutno nema.

Cela priča oko Gideona možda nije sto posto originalna, ali je vraški dobro sprovedena u delo. Imamo isprepletane realnosti, vremena i likove. Vrlo prosto, cela priča se može posmatrati kao borba odabranog tima ljudi protiv zla kako bi spasli celu planetu od zaraze istim. Međutim, nije baš toliko prosto. Recimo da postoji Morfeus, bišop dobra, koji zna šta se krije u Matriksu. Ostatak planete i "normalnih" ljudi je totalno neupućen i slep za ono sa čime se oni susreću. Samo što, za razliku od junaka pomenute franšize, protagonisti, zastupnici dobra u Gideonu su na smrt prestrašeni, jer ne znaju sa čime se suočavaju i poput svakog normalnog ljudskog bića, odbijaju da prihvate košmar kao nešto što se njima događa. 

Jedan čovek, ekscentrični genije, davnih dana, rovareći po vremenu i onome što ljudima nije namenjeno da vide, nabasao je na dimenziju iz koje ga je nešto pogledalo i uzelo mu razum, totalno ga zaposevši. Tada, rodio se i "crni ambar" u kome se nalazi sadašnjost, prošlost, paralela, budućnost, apokalipsa sa svim svojim odvratnim nožicama i smrt sa ludačkim osmehom. Smrt je zarazna i smrt je prelazna. Lemir je fenomenalno skrojio priču tako da sa svakim brojem donosi nešto novo i svojim završetkom tera čitaoca u iščekivanje sledećeg broja. Kao da je sa namerom pravio da bude scenario za buduću seriju, a ako sam dobro saznao, prava za ekranizaciju su već otkupljena. Koncept vremena, likova, kao i njihove povezanosti u istom univerzumu može biti vrlo konfuzan, ali na kraju svi delovi slagalice dođu na svoje i stoga je bitno ispratiti sve, bez preskakanja. Pored farme, grada, ovde imamo prošlost sa gotskim elementima, budućnost sa SF, steampunk prizvukom, kao i post-apokaliptično, tribalno utočište ljudi, koji su na svojoj koži osetili ukus poraza.

Naravno, kao i u svakoj priči gde više ljudi deli istu sudbinu i ovde su zastupljeni međuljudski odnosi. Ljubav, nada, tuga, žrtva......sve je tu. Ali, opet.....nije toliko isforsirano, ipak je u prvom planu razrešenje misterije zla i borbe protiv istog. Ne sumnjam da će se to radikalno promeniti prilikom ekranizacije Gideona, ali u stripu, emocije su sveprisutne, ali ispadoše sekundarne jer priča vuče i tera protagoniste samo ka jednom cilju, ne dajući im vremena da se i sami oporave od šoka. A cilje je zaustaviti zlo i ludilo.

Ono što ovaj stip čini specifičnim je Sorentinov crtež. Apsolutno razumem zašto se nekome ne sviđa pristup. Kao u "Ludnici Arkam", za koju sam čuo iznenađujuće podeljena mišljenja i ovde mi je crtež sjajan. Haotičan, mračan.....baš onakav kakav treba da bude. Sorentino eksperimentiše sa tablama, pa imamo okrenute table, reprezentujući paralelnost dimenzija, iseckane, nabacane sličice, ali sve je zarad toga kako se priča odvija. Kao što Lemir vodi tekstom, Sorentino pokušava da prati kadriranjem. U njihovoj verziji "Starca Logana", možete videti isti primer eksperimentisanja kadrovima. Crtež je 80 posto istog stila, ali u momentima varira. Unutar košmara postaje haotičniji, kao da je crtan u strahu, a unutar ambara prelazi u šareniji, Mebijusovski stil, kako bi jednu realnost odvojio od druge. Originalne, crno bele table, deluju kao škola Frenka Milera, ali boja mu dodaje potpuno nov smisao. U nekim momentima, dobija čak i monohromatski prizvuk. Ne znam koliko sam ljubitelj digitalne boje u ovom ruhu, da je crtež drugačiji, možda se i ne bi toliko "primila", ali uzevši u obzir detalje samog tuša, ova kombinacija funkcioniše sasvim okej.

Gotovo da je nemoguće izmisliti nešto novo. Pogotovo u svetu digitalizacije gde je svaka ideja, svaki crtež, svaka misao, na drugoj strani sveta za svega par sekundi. Međutim, samo dobra ideja ne garantuje dobar proizvod. Moraju se poklopiti sve kockice. Gideon možda nije ultimativno delo devete umetnosti, ali delo, koje svakako morate imati na svojim policama.