2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.

Filip Drije - "Noć"

 

Trezor haosa danas donosi pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Alien-a", ovo izdanje pretvorila u stvarnost.Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici. A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.

Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven i unikatan. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"? 

Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju........imamo bol i imamo fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, "every tribe for itself" pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.

Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru....zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima. 

Nakon ovog dela, sam Drije je upao u auto-destruktivnost alkoholom, opijatima, kao i u ponore duboke depresije, a rezultati toga se vide na stranicama, kao i u oblačićima teksta. Priča, iako konfuzna i nerazumljiva, ipak teče. Iako nema svoj početak, čitalac brzim kadrovima leti kroz ovaj heavy metal, šareni, praistorijski svet. Radnja prati bandu bajkera i njihovo preživljavanje kroz "svako za sebe" okruženje. Život je minoran i bezvredan......do onog momenta kada otkriju poentu svog bivstvovanja.

Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju......osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.

Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.

Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.

“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.

 

Džo Hil - Rogovi (knjiga)

"Kad počešeš sveca pazi da ne izviri đavo". Stariji sin velikog Stivena Kinga prvi put kod nas se pojavljuje kao autor knjige "Rogovi", svojim drugim samostalnim romanom. Pored toga, autor je knjiga "NOS4A2" i "The Fireman", a ove godine izlazi kolekcija priča "Strange Weather". Prvi roman objavljen kao takav beše 2007. godine i nosi naziv "Heart-Shaped Box", za koji je dobio i "Bram Stoker" nagradu kao najbolju knjigu-prvenac. Iz nepoznatog razloga, relativno skoro saznao sam da je izašla i kod nas u ediciji "Vulkan".
Šta nam ova knjiga donosi i šta su zapravo "Rogovi"? Hajde da počnemo od samog opisa koji se nalazi na njenoj poleđini pa ćemo videti kako dalje.








"Ig Periš  proveo je noć pijan, radeći grozne stvari. Sledećeg jutra probudio se strašno mamuran, s neopisivom glavoboljom i.... rogovima. U početku, Ig je mislio da halucinira, da su rogovi podsvesna projekcija njegovog besa i tuge. Proteklu godinu proveo je u usamljeničkom. privatnom purgatorijumu u koji se povukao zbog smrti svoje devojke Merin, koja je silovana i ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima...
Merinina smrt oduzela je Igu sve što je imao: udoban život, poštovanje, ljubav bližnjih i voljenu devojku. Jedini osumnjičeni za ubistvo bio je... on sam. Iako je na sudu oslobođen zbog nedostatka dokaza, Ig nije uspeo da spere ljagu sa svog imena. Napustili su ga svi, pa i sam Bog. Svi, osim đavola koji se krio u njemu. Otkad ima rogove, Ig poseduje užasnu moć da mu svi saopštavaju svoje najintimnije misli, one koje ponekad teško saopštavamo i sebi samima. Pritom, ljudima to deluje sasvim normalno. Ig je besan, a to što je bio pošten i dobar donelo mu je samo bedu i jad. Čini mu se da je došlo vreme da se neki dugovi vrate....izgleda da je đavo došao po svoje".



Ukratko, to bi bio najgrublji i najopširniji opis u isto vreme ali time bismo samo zagrebali površinu onoga što ova knjiga jeste. Dakle....Hil bez sumnje zna da piše. Takođe, svesno ili ne, ljudi će ga porediti sa slavnim ocem, koji je stvorio neka, po meni, zaista kapitalna dela. Zadnjih godina King ispaljuje knjige, šetajući po žanrovima i to radi solidno. Hil, sa druge strane, to radi polako. Da li je ipak bolje sačekati ili je stvar samo u idejama, ostaje da se vidi. Mada Stiven je odavno stekao reputaciju koja ga čini Kraljem, sve ostalo je probrano. No, vratimo se na temu Rogova i same priče o nesrećnom Igu. Knjigu ne bih mogao da svrstam u određenu kategoriju horora, trilera, misterije ili drame. Otprilike, to je isprepletana priča svega pomenutog sa utemeljenom ljubavnom osnovom koja je gorivo koje pokreće svaku akciju i ljude pretvara u anđele ili demone zavisno od njihovog karaktera. Kao što gore pomenuh, Hil zna da piše, ali neka to sad ostane po strani. Ono što nas stvarno "udara" od samog početka je njegov bezobrazluk u pisanju. u momentima jači i bolji nego kod oca, samim tim savršeno svojstven mladom, besnom piscu koji tek ima šta da nam poruči.

Bezbožno, bezdušno pluvanje po svim aspektima života, svim svetinjama i stvarima u koje se obični smrtnici plaše da diraju zbog urođeno-naučene discipline i bogobojažljivog vaspitanja, kod Hila je najnormalnija stvar. Pre nego što počne zgražavanje, da razjasnimo. Ne znam kakvi su njegovi lični stavovi, ali kao književnog lika, Iga je Bog napustio, oduzeo mu je sve i otišao. Đavo sa druge strane je bio taj koji je podvrnuo rukave da mu pomogne. Zbog toga i celokupnih međuljudskih odnosa koje Ig u knjizi dobija, kako od neznanaca, tako i od najbližih prijatelja i porodice, pisanje je baš onakvo kakvo treba da bude. Ipak, ogorčenost i bes zbog očigledne nepravde i nemoći, uvek su bili najjači motiv za počinjena (ne)dela. Hil razbija tabu teme, poprilično silovito nam ih sasipajući u lice. "Gospodo, došli ste na moj šou, onda slušajte". Sada nema pokrivanja ušiju šakama, Hil bljuje vatru, a na vama je da li ćete da se oprljite.






Već od druge strane ove knjige Hilova blasfemija počinje preko misli kao što su: "....neko je, verovatno Merinina majka, ostavio ukrasni krst sa priheftanim žutim ružama i plastičnu devicu Mariju sa blaženim idiotskim osmehom kakav se sreće kod blago retardiranih osoba", pa sve do maestralno održane propovedi zmijama u napuštenoj livnici. Uvređeni već? Naravno, sve se da upropastiti vrlo lako, kao i svaki bezobrazluk izgovoren na (po)grešan način neće naići na odobravanje čitalaca i treba biti sam Bukovski kako bi svaka reč zvučala onako kako je i namenjena. E sad, kako ne bi ispalo da je samo to ono što ovu knjigu čini dobrom, ovde imamo sijaset likova, svaki sa svojim ličnim demonima, tajnama, kompleksima, frustracijama i zabranjenim željama. Ova knjiga nas vodi kroz jedno putovanje očajnog čoveka da dokaže svetu, porodici, pa i samom sebi da nije čudovište kakvim ga svi predstavljaju.

 

Kako to već u malom mestu biva, gde svako poznaje svakoga, posle ubistva, Ig je u očima svih već osuđen i razapet. Tu su još i njegov brat Teri, ostvareni muzičar, zatim najbolji prijatelj, čudnjikavi i ćutljivi Li, sa svojim istreniranim smehom sociopate i užasnim tajnama. Glena, njegova sadašnja devojka, svesna svojih kompleksa i njegove neugašene ljubavi prema Merin. Na kraju i sama Merin koja se nalazila pred životnom raskrsnicom uzdrmana emocijama prema Igu i svojoj budućnosti sa njim. Dakle, pored samog pripovedanja događaja i same radnje, poseban osvrt imamo na psihologiju svakog od likova i njihovim razmišljanjima.
Ignejšus Periš (Nestao u vatri....well done mr. Hill) , kao glavni junak je jedan harizmatičan i voljen lik koji posle Merinine smrti dobija sasvim drugačiji tretman. Da li se iko od nas zapitao šta li ljudi zaista misle o nama, a drže za sebe? Rogovi daju odgovore na ta pitanja. Svi prijatelji, rodbina, nasumični ljudi otkrivaju Igu ono što niko neće da čuje. Evo jedan od primera. Kada je otišao kod oca u kancelariju dobio je: "Mrzim što moram da se pretvaram da radim nešto kako ne bih morao da pričam sa tobom...." ili majka kad kaže "Ne želim da više budeš moje dete, volela bih da sam samo rodila Terija.... Kad kreneš da pričaš o svojim problemima, želim da zapušim uši i počnem da pevam". To je ono što čitaoca pogađa direktno. Brutalna iskrenost podstaknuta misterioznim rogovima koji iz nekog razloga ne utiču na Lija. Dobrog Lija koji je Igu jednom prilikom spasao život.





Sami rogovi su neka vrsta poravnanja. Ne mogu a da ne primetim "Vrana" efekat u ovoj priči, gde glavni lik nad kojim je počinjena ozbiljna nepravda dobija drugu šansu da, ojačan natprirodnim uspe da se osveti i makar spere ljagu sa svog imena, jer vraćanja natrag nema. Što je učinjeno, učinjeno je. Pođite kroz ovu priču i budite svedoci kako mirni i dobri Ig, uzdrman sveopštim nerazumevanjem, bogohuljenjem i pljuvanjem prihvata đavola u sebi i rešava da "dar" koji mu je uručen iskoristi u potpunosti.

Ova knjiga ima sve elemente klasične ljubavne priče. Vrhunsku zaljubljenost, prijateljstvo, izdaju, tragediju, tugu i osvetu, a opet nije ispričana na standardni način. Radnja se prepliće između sadašnjosti ispunjene tugom i nerazumevanjem i prošlosti, dana blaženstva i sreće, a svaki taj odlomak iliti fleš sklapa deo po deo slagalice koje čine celokupnu priču.










Takođe ovo je roman koji nam dopušta da saznamo ko je ubica, ne ostavlja nas u napetom isčekivanju do samog kraja. To, naravno, nikako ne umanjuje tenziju koju Hil stvara.  Iako Ig zna ko je ubica, kako to dokazati, ko će mu verovati, šta uraditi dalje? Igova borba protiv ubice je standardna borba dobra i zla, sa nestandardnim karakterima. Bog u ovoj priči kao da je zauzeo drugu stranu, a ipak pobeđuje dobro i zajednička bratska ljubav. Hil je stvorio jedno napeto, mračno delo koje svakako vredi pročitati zarad razumevanja zla u svim njegovim oblicima i učenja kako ukrotiti čudovište u sebi, Samo Hil može obući đavola u plavu haljinu, a da to ne izgleda nimalo smešno.

Chaos writes itself #2 - "Draga majko"

Prolog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Draga majko:

Ja, Filip Petrovič, iz četvrtog bataljona – broj pločice 12151920, pišem ti u nadi da će ovo pismo nekad stići do tebe. Pišem ti ove iste redove po ko zna koji put. Ne dobijam tvoje odgovore, mada verujem da je to zato što nas često premeštaju. Ipak, neki moji drugovi su dobili pisma. Čudno je to majko... iako smo se dugo borili rame uz rame, više im se ne sećam imena, a likovi su im mutni, kao u nekoj magli. Plašim se što se ne sećam ni kada sam došao ovde. Da li to sme da bude tako? Da li je to normalno? Ne znam više ni sam. Imam osećaj kao da puzim u beskrajnom rovu. Takođe ne mogu da se setim ni kada smo poslednji put promenili lokaciju. Ovde je toliko depresivno da ne znam odakle da počnem sa pričom. Rovovi su duži nego ikada i utiču na mene poput lavirinta. Ponekad mi deluje kao da trčim kilometrima u sivu maglu i pepeo samo da bih se obreo u novom rovu nepregledne dužine. Sve je tako jednolično oko mene. Pitaću pukovnika kada ga budem video....sigurno da hoću. Kad smo već kod toga, mojih saboraca gotovo da više nema. Ne znam šta se desilo sa njima. Samo znam da sam ih viđao sve manje i sve ređe. Dugo je prošlo od kada sam video nekoga. Kad sad stavim prst na čelo, deluje mi kao čitava večnost. Majko, moram tebi ispričati jer nemam kome. Desilo mi se nešto jako čudno. Pre određenog vremena, ne umem da odredim kad, jedan vojnik me je video i potom isčezao u magli. Mislim da je bio ranjen. Iako je krvario iz glave delovao je tako srećno. Smešio se. O majko, tako sam se bio uplašio. Pre nego što mi je mahnuo, delovalo je kao da se rasplinuo u vazduhu. Nije to jedina čudnovata situacija. Ne pamtim kada sam zadnji put jeo nešto. Imam utisak kao da ne osećam glad. Vodu isto tako, gotovo da i ne pijem. Mada, dobro se držim, nisam smršao puno. Možda sam bolestan, pa zato ne mogu da jedem ili sam prosto izgubio apetit ophrvan užasima kojima sam prisustvovao ovde. Mislim da je to to. Nema drugog objašnjenja.

Evo baš sad, dok ti pišem ovo, sklapam oči i kao da mogu da dodirnem tvoju pitu sa bundevama koja se puši na stočiću pokraj prozora. Zamišljam to sve, a deluje mi kao da sanjam. Sve bih dao da mogu još jednom da osetim daj miris. Ovde sve smrdi. Zemlja, vazduh, rat. Počeh da pušim iz beznađa. Znam.....nemoj me osuđivati, ni ja ga sam ne volim. Muka mi je od njega ali on ponajbolje zamaskira sve što se oko mene dešava. Otupi mi čula dovoljno da ne osetim smrad baruta i krvi, neoprane kože, starih čizama....jednom rečju smrad smrti. Kopam po uspomenama da još jednom osetim miris tvoje pomade od divljih ruža ali ne uspevam nikako. Još jedna u nizu čudnih stvari je da mi više ne smeta ni ovaj odurni smrad što se razliva oko mene. Da li sam se samo toliko navikao da ga ne primećujem više ili su mi jednostavno čula poremećena, ne znam. Malo me je strah od toga, ali verujem da će sve biti bolje kada se vratim kući, popijem šolju bele kafe i lepo naspavam. Nadam se da je tata sredio onaj čamac. Voleo bih da odemo na to pecanje za koje sam uvek smišljao izgovore da ne odem. Oh majko, puno mi nedostajete.

Kako si ti? Nadam se da si dobro i da me se setiš ponekad. Ja, evo, trudim se da te zamislim kako izgledaš sada. Pokušao sam opet da namestim radio prijemnik. Svaki put se nadam da ću konačno uhvatiti frekvenciju. Toliko sam se navikao na prazno krčanje da mi deluje kao da nikada i nije bio namenjen da svira. Par puta mi se učinilo da sam čuo razgovor dok sam okretao dugme za traženje stanica. Pripisao sam to svom izmučenom umu i umornom telu. Patim od strašne nesanice i stalno se trzam kada pokušam da spavam. Sinoć sam opet čuo razgovor na radiju. Šta se to dešava samnom? Delovalo je kao da neko priča sa nekim negde daleko. Glasovi su bili kao iz bunara. Učinilo mi se da sam čuo ime. Miler. Nikada nisam upoznao nikakvog Milera....bar koliko se sećam. Oh majko, kako je mozak čudna stvar.

Bojim se.

Bojim se mraka, a nikada ga se nisam bojao pre. Čak sam ga i voleo donekle. Možda je to neka vrsta kazne.

Majko………ja….ubio sam čoveka.

Stalno mi se vraća pomisao na plavokosog momka, ledeno plavih očiju. Držao je pušku i samo gledao u mene. Jako sam se uplašio. Zažmurio sam i samo čuo prasak. Pao je bez ijednog zvuka. Nesvestan šta radim, video sam svoj prst na orozu. Uzeo sam mu život u treptaju oka. Život za koji je trebalo da napravi porodicu, posao, da ostari, ja sam mu uskratio pokretom prsta. Iako je bio na neprijateljskoj liniji, ništa mi nažao nije uradio. Da li bi me ubio bez razloga? Da li me je mrzeo? Ja njega nisam, zašto bih? Čak ga nisam ni poznavao. Veruj mi da od tada oka nisam sklopio. Nikada se nisam ovako osećao sam. I plašio se....

Pomozi mi. Dođi po mene i povedi me kući sa sobom. Ne želim više da budem ovde. Plašim se. Plašim se jednako kada svane jutro kao i kada padne noć. Dođi po svog sina.

Molim te......                                                                                                           

                                  

                                                                                                                                      Tvoj Filip.

Epilog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Dva čoveka u belom stoje nad krevetom.

-     Doktore Miler, kakvo je stanje danas?

-     Nažalost isto, nema od ovog momka ništa. Povreda glave je jednostavno bila preteška.

-     Razumem.

-     On nas nikada neće čuti, čak sam ubeđen da u tom telu nije ostalo apsolutno ništa osim praznine. Iako ga aparati održavaju u životu u njemu nema emocija, nema sećanja. A svakako nema buđenja. 

-     Šta ćemo sad sa njim?

-    Ništa. Majka mu je umrla pre neki dan. On više rođaka nema, a svaki krevet i aparatura su dragoceni. Njemu, nažalost spasa više nema. A i u kakvom bi stanju bio da se probudi iz kome nakon dvadeset godina? Uostalom, ko bi pazio na njega?

-   Dvadeset godina, mora da se šalite ?

-   Ni najmanje....toliko je imao i kada je primljen ovde. Prokleta šteta.

-   A znamo li bar kako se zove?

-   Da, samo sekund...... zove se Filip Petrovič.

AGONY - Welcome to Hell

Za sve one koji su se pitali kuda naša napaćena duša odlazi nakon što napusti ovozemaljsko telo, "Madmind Studio" (The Division, Witcher 3, Sniper: Ghost Warrior...) nam donosi odgovor. Dovraga......ali bukvalno. "Agony" je projekat u razvoju i za sada smo dobili jedan demo čisto da okusimo mrvicu kolača. Da li je to dovoljno? Naravno da nije, ali šta nam drugo preostaje osim da čekamo. Igra je najavljena za ovu godinu i to za PC, PS4 i Xbox One platforme. E sad, šta me je to toliko privuklo da pišem o njoj iako je tek u najavi? Slična stvar kao i za "Scorn". osim što je to naša igra, pa patriotia u meni kliče dok se ponosno busa u grudi. Kod "Agony" pre svega tu je sama originalnost igre i kao kod pomenute "Scorn" nešto do sada novo i unikatno, a opet dovoljno opskurno (čitaj bolesno samo sam ga lepo upakovao da zvuči manje strašno) i kreativno da automatski uđe u "golden listu" trezora haosa.

O gameplay aspektu igre, kao i samoj priči za sad znamo veoma malo. Igra je survival-tip iz prvog lica, a prati izmučenu dušu pokojnika koji luta paklom bez ikakvog sećanja o svojoj prošlosti. Nalazimo se u astralnoj formi koja zaposeda tela ljudi na koje nailazi, pa čak i bezumnih, slabijih demona. Istraživanjem i tumaranjem kroz sodomu i gomoru organskog okruženja shvatamo da postoji izlaz iz pakla, a to zahteva susret sa mističnom Crvenom Boginjom. Ekipa iz "Madmind"-a je bila toliko velikodušna da nam otkrije makar toliko. E sad recite da vas ovo nije zaintrigiralo?





A kako uopšte preživeti u paklu? Sam demo otkriva nam fragment igre. Imamo "jednostavan" zadatak koji glasi: "Zauzmi telo demona okovanog na dnu". E sad. Tu kreće lutanje i tu kreću šokovi. Unapred bih preporučio ljudima koji su slabo tolerantni na boleštine, slabo tolerantni na horor, slabo tolerantni na blicajuće fleševe i jumpscare demone da se manu ove igre. Jednostavno se pretvarajte da ne postoji i nađite zabavu u stotinama drugih bezazlenih igara. Naravno, uvek će biti aktivista i moralista koji će se potruditi da pokvare ugođaj, ali kada su preživeli "Postal", "Hatred", "Manhunt".....preživeće i ovo.....valjda. Kad samo pomislim da je udruženje majki svojevremeno protestvovalo da se zabrane "Beavis & Butthead", dođe mi da zaplačem. Šta bi tek rekle za hodnik prepun ljudskih udova, obešenih, izmučenih jadnika, pa čak i beba (o da....hell is indeed real).

Ako ste ikada zamišljali kako bi sam pakao mogao da izgleda, ovo nije ni nalik tome, a siroti Dante nam definitivno nije pomenuo ovo u svojim krugovima. Detalji i pažnja posvećena svakom "ukrasu" prosto je fascinantna. Svaka prostorija, svaki hodnik, čošak ili rov vrve od strahota koje kao da samo čekaju na vas da budu kompletni. U određenim delovima čak ima i nameštaja koji je krojio Ed Gein lično. Čini se kao da je sve oko nas živo....u nekoj meri. Tela i delovi ljudskih ostataka su svuda. Stalaktiti od istih koji se pomeraju, ljudi koji vire iz zidova, raščerečeni, spaljeni ili jednostavno skupljeni i bezumni čuče u uglu cvileći. Zidovi su sazdani od zuba, mesa i šiljaka, a okruženje je prepuno mističnih svetala, varnica i ambisa bez dna. Atmosfera sama po sebi je totalno psihotična, a kada to kažem, mislim da sto posto odgovara okruženju. U principu je mirno, ponekad se nešto neodređeno čuje, neka vrsta "panične" melodije kao kad treba nešto da se dogodi, ponekad je muk sa jecajima i plačem, a ponekad se čuje pucketanje vatre u kombinaciji batova vaših koraka koji odjekuju krckanjem kostiju. Krećete se kroz nepoznati lavirint napravljen od noćnih mora i sve što čujete je sopstveno disanje. To još više dodaje atmosferi i konstantnom strahu od: "Šta li će sad da se desi?", "Jebote, šta je ono i da li će da me napadne?" ili "Na kakav užas ću sad da naletim iza ćoška?"

Od bilo kakve vrste oružja za sad nismo videli gotovo ništa. Jedino što nam služi za prividnu odbranu (čitaj teranje) sitnih insekata i aveti , nemam pojma kako ćemo se boriti protiv vragova tamničara. Druga bitna stvar vredna pomena je da ovo nije samo igra lutanja. Po svemu sudeći ima poprilično puzzle elemenata u vidu skupljanja svakojakih figura i artefakta, zatim traženja i memorisanja određenih simbola i znakova u cilju progresije u sledeći deo. Umiranje u paklu i da li je to uopšte moguće? Da bi došli do određenih soba, morate proći pored demona neprimećeni. Tu nastupa klasični stealth mode, sveprisutniji u igrama još od prvog "Metal gear"-a. Ukoliko vas demon uhvati i raščereči (a dešavaće se...dosta), jednostavno se vraćamo u duhovnu formu jer, kako kaže sama igra: "U Agoniji, smrt je samo deo tvog putovanja. Iskoristi svoje astralno telo da nađeš slabije kreature pre nego što tvoja duša nestane". Dakle.....čuli ste. Elem, koliko sam shvatio, zaista se može dogoditi neka vrsta smrti u paklu. Ukoliko ne nađete "domaćina" za vašu dušu u određenom vremenskom roku, ona bledi, iščezava i nestaje u ništavilu koje je, kako izgleda, ispod samog pakla. Čini mi se da se isto može desiti ukoliko upadnete u neku od beskrajnih provalija koje su više nego česte. Što bi Ozovci rekli "Follow the yellow brick road", s tim što ovaj naš put nije baš sasvim sazdan od cigala. Ako je "Oz" bio san, "Agony" je najgora noćna mora, bez magičnih cipela koje će nas vratiti nazad u udobnost doma.

Preliminarni termin izlaska igre najavljen je za jun ove godine. Informacije o njoj iz prve ruke možete pratiti preko oficijalne fejsbuk stranice, steam naloga, a obzirom da je ovo projekat manje izdavačke kuće i trenutno bez pokroviteljstva sponzora, finansijsku podršku timu u razvoju celog projekta možete dati preko "Kickstarter"-a na ovom linku.
Sav ovaj opis ne može ni približno da opiše atmosferu igre, tako da za sve zainteresovane bacite pogled na gameplay demo videa sa njihovog oficijelnog kanala, a dok ne izađe kompletna igra dozvolite da se izratim meteorološki:
                                                     
                                                          Čeka nas jedno pakleno leto.



                                                         Official Kickstarter gameplay  

                                                                     Extended trailer