2024 - Crnoslovlje (je) Mrtvo

Desilo se upravo onako kako su rekli da će biti. 2024-ta je godina. Trebalo bi da je hladno, ali iz nekog razloga nije. Nema dece da se sankaju, igraju u snegu... nema zimske čarolije. Kada je vest stigla do mene, dugo sam ćutao. Delom zbog toga što sam ostao nem usled novonastalog šoka, delom jer sam sam kod kuće, pa vokalna priča i nema mnogo smisla. Ostaje pitanje - kao kad drvo padne u pustoj šumi. Ako nikoga nema da čuje, da li se zapravo i dogodilo? Međutim... poruka u četu bila je jasna. Sahrana počinje, a ja moram da održim reč. Dok sabiram misli, sabiram i sećanja. Ovde nema ni vetra... čudno. Obično na groblju mrzne i kad je toplo. Posmatram okupljene... jadne budale. Neka su blagosloveni. Tu i tamo poneka suza, poneki glasni uzdah... iz dubine i pokoji suzdržan smeh. Mali kovčeg stiže, a dva rakijom zadojena pomoćnika spremno prihvataju užad. Šteta... tuga je neopisiva. Tek je napunilo četiri. Gledam u natpis, a osmeh sete mi zatitra na usnama.

Crnoslovlje (je) mrtvo. I dok poslednje ostatke mlađanog čeda spuštamo u raku, tamni pesnik nad njom stoji, ni sam ne znajući kome nariče. Strune na njegovoj crnoj violini vibriraju pod lakim pritiskom jagodica, izbacujući svoju tužbalicu teskobe... U vazduhu, pored uskovitlane prozaičnosti, mogla se čuti samo melodija obojena gorčinom... Samo zvuk... 

Tekeli-li, tekeli-li

Dragi moji! Hvala što ste se okupili u ovolikom broju da ispratimo ovo izdanje kako dolikuje. Pre svega, želim da se zahvalim za kompletnu organizaciju i vizuelnu sliku ovoga što gledate. Umetnik, po prvi put, nije Andrej Strahov. Ne brinite, on je Crnosloven, jednako kao vi ili ja i njegovi radovi će biti sveprisutni, ali sada smo dobili, specijalno za ovaj povod, originalne ilustracije direktno od Džeremija Famira iz Češke. Poklon koji se ne odbija. Poklon, a i još jedna od granica koja je blago pomerena u kratkom životu Crnoslovlja. Sada, želeo bih da pozovem raspopa Yoga da kaže koju reč i otvori ovaj događaj.

Nakon uvoda i kratke introdukcije, koja je, nadam se pojasnila neke stvari, pred narod, izašao je Boris Mišić, poprilično iskusan pisac, koji ume i ima šta da kaže. Boris nam je ispričao priču nazvanu „Bela tama“. Mistično-metafizičku horor priču, ispričanu direktno iz usijanih vojnih rovova. Lično, vrlo sam intrigiran ratnim temama. Jasno je da rat je horor i tu nema mnogo da se kaže. Međutim... u ratu je sve dozvoljeno, a kreativan pisac stvara kreativne krajeve. Metak nije jedini način da se pređe „na onu stranu“. Boris u ovoj priči eksplozijom pomera granice realnosti kakvu poznajemo. Otkriva nam delić onoga šta nas čeka izvan ovog života i da li je „to“ što se sa one strane nalazi bolje nego ovo u čemu smo trenutno? Izuzetno dobro ispričana priča koja odiše hladnom atmosferom jeze.

Nakon Borisa, Nišlija Dušan Stojmenović se zakašljava, okrzne pogledom svakog od prisutnih i počinje. Pisac specifičnih priča, specifičnog stila. Sa njegovim delima, upoznao sam se relativno skoro. Krenuo sam u čitanje zbirke „Izlaz i druge priče“ i poprilično sam iznenađen kvalitetom iste. U momentima podseća na Ransoma Rigsa, u momentima iz fantazije prelazi u satiru, ali svaka je obojena mrakom i teškim osećanjima iz dubine čovekove duše... što nije čudno, jer je Dušan diplomirani sociolog i pedagog. Priča „Dolazi nam Vrag u posetu“, upravo je najbolji primer ovoga što sam pomenuo. „Vrag“ u ovom slučaju je vrlo romantičan... neki bi čak rekli beznadežno zaljubljen. Ova priča je ljubavno pismo Džeka Trboseka, a beznadežnost ima rešenje. Sve dok je čovek uporan, ljubav nije jednostrana. Osećanja možda i jesu, ali telo je zajedničko i ko ima pravo da svoje zadrži samo za sebe? Ovde ćete otkriti zašto je Dušan majstor psihološke gradacije perverzne opsesivnosti i do kog nivoa gradacija može da ode.

Napravićemo malu pauzu. Poslužite se svi prisutni, pored dve beline, najbelje na sahrani su ipak vanilice. A nakon „Bele tame“ dolazi nam „Bela kapela“, priča koju će nam ispričati Nenad Mitrović. Nenad je odveć prekaljen pripovedač, kome ne treba posebno predstavljanje. „Kapela“ je priča koja se savršeno uklapa u univerzum Crnoslovlja. Ne samo zato što je horor, već zato što je beskompromisna brutalnost u kojoj cenzuri nema mesta. Ovo je slojevita priča, krimi karaktera sa vrlo poremećenim negativcem. Zapravo... kao što u prvoj priči, zadovoljstvo stiže nakon života, u drugoj zadovoljstvo je telesno, u ovoj zadovoljstvo je čist receptor koji ga stvara. A za razliku od druge priče, ovaj Džek Trbosek seče zadovoljstvo i uzima ga samo za sebe. Imao sam priliku da čitam Nenadove priče i ranije i mogu reći da je u njegovim pričama kvalitet konstanta koja se ne menja. Kao što rekoh... vrlo brutalno i vrlo oštro.

Kao i pre svake sahrane, izobličeno, unakaženo lice, šminkom će pokriti veštak i učiniti ga ponovo lepim za poslednji (s)provod. Džeremi je uredio ovo koje sad gledamo, ali mnoga druga u(ne)redio je čovek, koji jednom nogom naveliko gazi u legendu scenografije i šminke... Miroslav Lakobrija. Svoja iskustva, doživljaje i razmišljanja, podelio je sa, već dobro znanom nesebičnošću kroz razgovor vođen sa Yogom. 

Kako je Crnoslovlje multi-umetnički fanzin, od starta je bio orijentisan od priča, preko ilustracija, do muzike i filma. Već ste u prethodnim brojevima imali prilike da čitate strip, specijalno za Crnoslovlje napravlljen, pa da ne odskačemo od postavljenih standarda. „Lovecraftum“ je delo na koje sam posebno ponosan, jer je prvi strip koji sam u celosti nacrtao i prvi koji je zvanično objavljen. Stil je mešavina tuša i malo digitale, ali u suštini, ispunio je moja očekivanja. Mali omaž velikom piscu.

Mustafa Musa Sejdinović sada je ustao, držeći praznu plastičnu čašu rakije, duboko uzdahnuo, uzeo reč i istresao svoje frustracije u jednoj dobroj, gnevnoj, novogodišnjoj antirecenziji.

Naravno, ne bi bilo kompletno da nema muzike. I kako drugačije ispratiti povorku nego sa doom-death metalom. „The bloody earth“ je bend iz Niša, aktivan od sredine devedesetih. Iako iza sebe imaju samo dva albuma, trenutno su u procesu stvaranja trećeg. Za one koji ih ne znaju, bend je počasni gost fanzina i svi koji kupe Crnoslovlje Box, dobijaju promo disk, urađen za ovu priliku, a muziku premijerno možete čuti na YT linku, jednim klikom ovde. Naravno (još jedared), majica sa radom Strahova, friško je odštampana i čeka ljudsku veličinu koja će je nositi. I tako... 

...došlo je vreme... užad se izvlači ispod sanduka, dok se drvo sjedinjuje sa zemljom. Teški uzdasi se prolamaju prostorom. Poneki jecaj leti ka nebu... kletva upućena samom kreatoru. Sveštenik otresa svetu vodicu, a istom pogođeni tamni pesnik se vrišteći baca na zemlju, držeći se za lice. I dok se svi pitamo koji mu je kurac, drugo pitanje se nameće... odakle se sveštenik stvorio ovde i šta, dovraga, radi? Nema crnog metala i nema blasfemičnih misli. Koliko on zna.

I dok grumenje crnice bubnji po poklopcu kovčega, tužbalica para vazduh. Tamni pesnik leleče u nepostojećoj agoniji, a muzika je sve tiša. U brdima samo odjekuje... 

Vječnaja pamjat... vječnaja pamjat.... vječna ja pa a a a amjaaat...

Crnoslovlje: Trlogija - Slava svetlu/služba tami

Koji je najbolji način da se načne godina? Ako je vaš odgovor ćevapi u lepinji sa pretopom, vrlo ste blizu odgovora. Ako je odgovor underground horor, pomešan sa heavy metal muzikom i odevni predmeti oslikani nakaradnim mozaikom ukrajinca vagabunda, onda ste u pravu sto posto. Crnoslovlje je za kratko vreme od ideje napravilo brend. Ne samo to. Brend koji se sa svakim brojem širi i, kako se čini, nema nameru da prekine u skorije vreme. Insajd informacija koja vam neće otkriti ništa - Iako deluje kao veliki korak, ovo je tek zagrevanje pred sprint. Velika ostvarenja su na pomolu.

Broj jedan bio je samo uvod u dijaboličnost umova trojca zaduženih za ovo nedelo. Broj dva proširio je vidike i doneo nešto novo, dok, broj tri, iz fanzina je evoluirao u knjigu. Stranice su dobile slike, krv je dobila boju, a moje atrofirano telo idealan način da opet bude privlačno. Novu brendiranu majicu Crnoslovlja. E sad... šta trilogija sadrži na svih svojih 130 strana (Posebna pohvala za Daniela Tikvickog i muški posao koji je odradio) i zašto ovo čitate umesto da klikćete na oficijelnu FB stranicu i poručujete svoj broj? Ukratko, rečima Crnoslovena:

 Tri priče i tri gostujuća autora

 Tri antirecenzije

Tri stripa

To je vrlo ukratko. E sad... Tri gostujuća autora nisu bilo koji autori i tri priče nisu tek nekakve priče. Priče su ekskluzivno pozajmljene Crnoslovlju i predstavljaju premijere za nadolazeće zbirke autora. U ovom broju, Gloubtrotersi su srpski fudbal u poređenju sa Trilogijom. Imamo dva Dejana. Sklizovića i Ognjanovića, dva jaka imena u virtuelnom svetu i Mladena Milosavljevića , koji sa bedema, svoje večne kuće nadzire Jezavu. Zanimljivo je da u sve tri priče nema cenzure, nema povlačenja i nema pokajanja. Kao u pravom undergroundu, rečnik je sirov, psovke se nižu, a protagonistima je greh, razvrat, blud i kurcobolja stalno uključena aplikacija u mozgu. No, da budemo realni... hoće li iko biti fin kada dođe kraj sveta ili kada mrtvi ustanu iz grobova?

Pričom broj jedan, nazvanom "Klanica", Dejan Sklizović otvara zbirku. Dejan je bivši urednik u AVKF-u i veliki poznavalac horor i filmske kulture. Klanica je trejler za njegovu prvu samostalnu zbirku (trenutno u procesu otelotvorenja u fizički oblik) pod nazivom "Mijazmični predeli". Klanica je lična priča na više nivoa (Uključujući i onaj najteži). Prvo, jer se dešava u Nišu, na domaćem terenu. Drugo, jer je autor lično pro/pre/živeo i treće jer se "Klanica" zaista dogodila. Dobro, možda ne baš klanica, ai festival koji je inspirisao priču, zaista je bio održan u Nišu i svaka sličnost sa stvarnim događajima je slučajna... ili da li je (hammerheart orgulje u pozadini)?

Glavni protagonista je ljubitelj horora, koji na festivalu strave dolazi u kontakt sa čovekom koji će ga preko virtuelne realnosti ubaciti u njegovu ličnu klanicu. E sad... pitanje se nameće. Koliko virtuelni svet ima nivoa i koliko torture čovečiji mozak može da podnese? Gde prestaje klanica svesti, a počinje disekcija mesa u realnom svetu? Zašto ima toliko krvi svuda i zašto se čovek zadužen za virtuelnu stvarnost toliko smeje? Od jedne bezazlene večeri i pokušaja da se tuga za devojkom udavi u pivu, izlazak je otišao u totalno drugom smeru i razum je krhk koliko i telo.

Druga priča, nazvana "Naprata" je zapravo prequel. Mladen je po priči snimio istoimeni film pre tačno jedne decenije, koji možete pogledati na YouTube-u. Svi oni koji su čitali "Jezavu" ili "Večnu kuću", upoznati su sa stilom i folklornom jezom koja se nalazi iza tih stranica. Ova priča je deo univerzuma koji je Mladen vrlo umešno stvorio, takođe ukotvljen na muzgavoj obali Jezave.

Priča se okreće oko grupe novinara koji snimaju prilog o nasilju nad ženama. Put ih nanosi u zabačeni Livat, koji pored šamara koje napaja alkohol, krije još nešto. Naša grupica će to saznati na teži način. Otkriće livatsku misteriju u svoj svojoj veličini i imati tu "privilegiju" da bude deo nje. Samo što... ritual daje, ali ritual uzima. I dok shvatite šta se desilo, možda je već kasno da se preokrene. Prokletstvo nije džabe prokletstvo.

Priča broj tri "Vanredno stanje" je nova priča davno napisana i hajlajt je ove zbirke. Doktor za horor, u virtuelnom svetu poznatiji kao Gul, a u literarnom kao autor "Prokletija", "Zavodnika" i "Naživo" romana, nam specijalno za Crnoslovlje daje insajd u nadolazaću zbirku priča. Privilegija koju nemaju mnogi. Ova priča je nekada davno bila dostupna na Gulovom blogu, ali je uklonjena zbog objavljivanja. Sećam je se kao kraće priče, vrlo uprošćene u odnosu na ovu, ali sa istim ishodom. Dobro... u prvoj priči atmosfera je bila malo življa. Ako mislite da se južnije u Srbiji Niš ne dešava, varate se. Ovo je druga priča koja potiče iz istog grada i prati razmišljanja dva prostodušna lika koji saznaju da mrtvi više nisu mrtvi. Za razliku od svake histeriče reakcije kakvih ste se nagledali u filmovima i video igrama sa nemrtvima, ova priča donosi dva tvista. Prvi je totalno drugačija percepcija protagonista, a drugi totalno obrnuta definicija pišanja po sirotinji. 

Ovo bi bio teksualni eyegasm, a za vizuelni imamo pet osoba i tri stripa. Prvi strip je (koliko je meni poznato) prvo autorsko ostvarenje "Neveste", a zove se "Najbolji". Tematika je rađena po scenariju Yoga i predstavlja neutralizaciju nultog pacijenta, proverenom eutanazijom. Crtež je jednostavan i poprilično efektan u predstavljanju priče publici. Odličan uvod i nadam se da ćemo nevestu i njene kreacije viđati još. Obzirom da su table na svega par stranica, ne želim da otkrivam ništa više.

Drugi strip je, za razliku od ručno-crtanog "Najbolji", uzeo digitalni pristup da priču Milana Kovačevića "Pustite nas da umremo", otelotvori u slikama. U ovoj, nulti pacijent nije svestan svoje "nultosti". Miloš Pujić se jako lepo snašao u digitali i uspeo je da dočara sve efekte post-apokalipse.

Treći strip je zvezda večeri i verovatno razlog zbog koga će neko na dijetu usled cene štampe fanzina. Šalu na stranu, Tihana Švarcmajer nam donosi maestralnu reprezentaciju lirike raspevanog somalijera Bunjevca, pod dirigentskom palicom vazda kreativnog Joga. Nema potrebe da vam objašnjavam dalje, samo ću reći da je pesma "Sedela sam za mašinom" dobila žensku verziju leatherface-a.

Pomenuo sam da ima pet autora i sramota je da im ne damo itekako zasluženu čast. Mladen Oljača, čije ilustracije, stripove i karikature ste mogli videti širom časopisa već decenijama unazad (opet ekskluzivno za Crnoslovlje) iskače iz svojih bezbrižnih ilustracija i predstavlja nam malo mraka u vidu antropomorfnih kreatura, kakve niste imali prilike da vidite od njega.

Poslednji autor i onaj koji je Crnoslovlje učinio crnim je ukrajinski mistik Andrei Strahov. Andrei je kriv za dizajn naslovnice, boksa, kao i ilustracija na majicama. Ovaj kolaž koji je napravio za broj tri je meni lično najbolja naslovnica koju smo do sada imali prilike da vidimo.

Nakon svega ovoga i dalje nije kraj. I dalje vas čeka još uživanja. Prvo je trilogija intervjua sa svom trojicom autora. Yog je novinarski odradio svoj posao i sve što ste hteli da znate, a niste imali prilike da pitate, Yog je to uradio umesto vas. Mladen, Dejan i Gul otkrivaju svoje dalje planove, impresije i ideje, kao i neke najave... kao i do sada... vrlo ekskluzivno.

Za kraj imamo pravi šlag na torti. Trojica Crnoslovena sede za velikim stolom Valhale. Ispred njih nekad živo biće sada je simbioza krtine i ukusa. Krčazi su puni piva i rekapitulacija počinje. Svako ima svoju tačku ključanja, a aktivacija besa je individualna. Stalni smenski posao, hronični nedostatak vremena ili jednostavno činjenica da advokati postoje, dovoljan je preduslov za nervozu, a kulminacija gneva je samo pojačana lošim filmskim ostvarenjem. U tri anti-recenzije, možete videti koje ostvarenje je svakog od urednika nateralo da pomisle o ubijanju golim rukama.

I poslednja ekskluziva za kraj (obećavam) je muzički doprinos Crnoslovena narodu. Prvi box, nudio je "Ashen epitaph", drugi speed trash "Krvolok", a treći... pa da vam ne otkrivam baš sve. U pitanju je kompilacija pesama koja definitivno neće razočarati ni underground, a ni one koji ovo čitaju. Jer... ko je došao do Crnoslovlja, zna šta da očekuje. Sećate se kad sam pre jedne rečenice rekao da neću da otkrivam sve. E pa, evo ga sve u kompilaciji SlavaSvetlu/SlužbaTami. Uživajte.

1.Satan Panonski: Advokat 

2.Jane Dark: Falen (New version) 

3.Amentes: Ascend 

4.Satan's Acolytes: No Blasphemy 

5.Pasha: Lampoon (Celebration) 

6.Praznina: Obličje i Ništavilo 

7.Plamen Večnosti: Enemies to Servants, Allies to Foes 

8.Strahor: My Last Breath 

9.Ptomain: Immaculate Divine 

10.Yog x Протонеурозис - Oral Sex Demon (Redux) 

11.Urok: (Last page of) Chronology of Dead Worlds 

Poručite Crnoslovlje, podržite Vragovesti i očekujte neočekivano.

Kim Jung Gi 1975 - 2022

 

Uzimam za primer sebe... Želim da nacrtam tenk. Desno od mene je papir, levo monitor sa slikom tenka. Pogledao sam u monitor, okrenuo glavu ka papiru, krenuo da vučem prve linije i shvatio da se sećam da tenk ima veliku cev i gusenice. To je to. Prošlo je čitavih 30 sekundi, a ja sam već krenuo da crtam kormilo. Tužno, slažem se... Ali, dve stvari su još tužnije. 

Prva. Juče je neko od mojih virtuelnih prijatelja napisao "RIP Kim" u statusu. Naivno, otišao sam na google, nasmejano tražeći uzrok smrti nasmejanog diktatora. Ni na kraj pameti mi nije bio Kim o kome sad pišem. A to nas dovodi do druge stvari. 

Ono što je daleko tužnije od mog pamćenja zlatne ribice je činjenica da smo juče izgubili jednog od najvećih umetničkih umova današnjice. Srčani udar je odneo jednog od najuticajnijih i najkreativnijih individua u svetu crtanja. Apsolutno sam svestan da postoji mnogo umetnika hiperrealizma ili jednostavno čarobnjaka devete umetnosti, ali Kim je bio posebno genijalan. Ovaj moj uvod sa tenkom nije slučajan. Iako je napisan sa dozom humora, vrlo je tačan. Dok sam ja u stanju da zapamtim izgled kocke i iz glave mogu da je ponovim na papiru, Kim gorepomenuti tenk nakon 10 godina može ponoviti na papiru u svakom svom varu, svakoj sklopci, detalju, matici ili šrafu. 

Upravo to je bilo ono što je ovog čarobnjaka pretvorilo u živu legendu. Fotografsko pamćenje i abnormalan osećaj za postavku i perspektivu. Dok su neki sumnjali u njega, neki nisu uopšte verovali, Kim je bio više nego voljan da svoje umeće predstavi svetu. Nasmejan, vazda pričljiv i opušten poput nekoga ko treba da popije koktel pored mora, kretao je na posao. Crteži, počevši od skečbuk papira do onih preko celog zida su najbolji pokazatelj njegovog talenta. Vrlo brzo, postao je atrakcija i predmet divljenja. 

Zahvaljujući dobu u kome živimo, svi u svojim džepovima nose kamere, a Kimov kanal "Super ani" na Youtube-u ima popriličan broj zabeleženih artističkih akrobacija koje je izvodio na kojekakvim Comic con-ovima i konvencijama. Zato, moja preporuka. Nećete se pokajati. Kim je za života objavio, ako se ne varam, 6 skečbukova sa preko 4500 stranica čiste imaginacije u kojima nije prezao ni od čega. Crtao je od super heroja i stripova, preko scena iz svog života i okoline do čiste erotike i seksa.

Na kanalu, videćete kako se snalazio u prostoru sa svojom vernom "paint-brush" olovkom i diviti se kako njegov mozak funkcioniše. Kako od jednog detalja krenu da se sklapaju slike i mozaik na kraju od naizgled haosa, postaje perfektna simetrija jedne scene. O da... bitna stvar. Kim je sve radio "na keca", bez pomoćnih linija, referenci, brisanja ili obične olovke. Samo bi krenuo, onako kako je to u glavi vizuelizovao i bum... par sati kasnije od beline imate sto karaktera sa svim svojim ekspresijama i zadatim poslovima.

Veliki Džim Li, za njega je rekao da je jedan od najbojih, a to priznanje, složićete se, nije mala stvar. Koga interesuje, postoji vrlo interesantan "duel" između njih dvojice u crtanju. Ne obraćajte pažnju na infantilnog voditelja / moderatora, nego uživajte u kreacijama.

Zbogom legendo. Prerano si otišao.

Knjiga o lavirintu

 

Od kako sam pročitao "Gideon Falls" (impresije možete videti ovde), i čuo sve najbolje za "Royal City", par rečenica na poleđini su me instant ubedile da posegnem za novčanikom. 

Reči kažu sledeće: " Usamljeni građevinski inspektor koji još uvek tuguje zbog gubitka svoje ćerke koja je volela lavirinte jedne noći prima tajanstveni poziv od devojčice koja tvrdi da je njegova ćerka i da je izgubljena u centru lavirinta. Ubeđen da mu je ćerka živa, on kreće u potragu za njom lavirintom ulica fantazmagoričnog grada, rizikujući sve, pa čak i da potpuno izgubi sebe".

To je bilo nakon par rečenica, dok, nakon čitanja, jasno mi je bilo zašto Džef Lemir svoje ime ispisuje zlatnim slovima u bulevaru zvezda devete umetnosti. 

E sad... ne mogu, a da ne budem kompletno iskren. Ono što me je odbilo, u prvom prelistavanju je poprilično prost i prozaičan crtež. Šta čini dobar strip? Priča i crtež. Naravno, tu spadaju i kadrovi, izbor stila, boja... ali suštinski to su dve stvari. Ja sam neko ko zarad jedne, umanjuje vrednost druge vrlo nesvesno. Recimo... Kvalitet crteža u odnosu na priču "Tehnoočeva" ili maestralnost priče u odnosu na bolan crtež "Sendmena". Naravno, svako ima svoja merila i standarde i ja to poštujem. U ovom delu, početno nezadovoljstvo jednostavnošću crteža je iščilela, a da to nisam ni primetio. 

U jednom momentu, uzeo sam svesku, a u sledećem je spustio... na kraju priče. Davno mi se nije desilo da mi nešto toliko drži pažnju i toliko drži u neizvesnosti prema onome što bi moglo doći. Vrednost teksta, ovde je učinila da samo posmatram slike, razmišljajući o onome što čitam. Slike su postale nebitne. Lemir me je maltene naveo da navijam, zajedno sa protagonistom u svojoj potrazi, iako sam morao znati da od toga nema ništa. Dakle... da pojasnim.

Sinopsis koji sam gore naveo, a koji se nalazi na poleđini stripa je u suštini sve. Kratko i jasno. Međutim... priča je previše slojevita da bi bilo samo "kratko i jasno". Glavni protagonista ovog stripa je depresivni građevinski insprektor, koji ne može da prestane da sanja / misli na ćerku koje više nema. Šta joj se desilo? Da li je umrla, oteta, izgubljena? Ne znamo. Par indikacija je u nekoliko tabli gde se prikazuje u bolničkom krevetu, ali ništa više od toga. Znamo samo da je više nema. Tačnije, vezuje sećanje za njen crveni džemper koji je najviše volela. Iz nekog razloga, njeno lice je bledo. Sve ostalo je u jačem sećanju. On tumara kroz život, upravo onako kako bi tumarao čovek koji je izgubio sve, grčevito se držeći za to malo sećanja na ono što ga je poslednje činilo srećnim.

Pravi zaplet dolazi u vidu poziva u sred noći gde neko ko se predstavlja kao njegova ćerka mu poručuje da požuri da je nađe i da je u lavirintu. Ovde dolazi gorepomenuta slojevitost priče. Ko, zapravo, pronalazi koga. Ko spašava čiju dušu i čije oslobađanje od izjedanja čuva Minotaur u sredini lavirinta? Njegova ćerka je bila opsednuta lavirintima. Uvek je rešavala svaki lavirint iz prve, bez greške... koji lavirint nije rešila? 

Glavni junak naše priče (Vil), slomljeni otac nalazi nov smisao života. Ubeđen je da ako reši misteriju ovog lavirinta naćiće i nju. Na tavanu, među kutijama njenih stvari, nalazi nedovršeni lavirint, koji kad stavi preko mape grada, dobija krajnji cilj. Ovo je priča o čoveku koji je zbog sećanja, spreman da prođe kroz zid zarad nade u koju bi želeo da veruje svim srcem. 

Slojevitost dolazi u vidu analize onoga što je bitno i iluzije onoga što čovek želi. Vil se ovde nalazi između prekida starog i mentalne nemogućnosti da počne novi život. Komšinica mu pokazuje naklonost kakvu godinama nije imao, utočište i pažnju, dok on, samo želi da otkrije šta misteriozni pozivi znače. Da li krenuti novi život i odbaciti sećanja. To je zapravo rešenje onoga što minotaur čuva. Vendi, njegova ćerka i on će u jednom momentu zaista biti sjedinjeni. Vil će naći poslednju tačku lavirinta i doista će proći kroz zid, ali tamo će naći samo način kako da se pravilno oprosti. Kako da nastavi i kako da zaboravi. Momenta kada se rastane sa njom, ona ponovo počinje da bledi, kao i u početku. Samo, ovog puta on je srećniji. Ispunjen. Ako bih morao da izvedem zaključak ove priče, to bi bilo - Kako da neke stvari pustimo i nastavimo dalje.

Crtež... Iako zaista nije po mom ukusu, ovaj monohromatski, bledi akvarel, sa haotičnim linijama, zaista uspeva da uhvati emocije likova. Propadanje i depresiju Vila, sav čemer okoline, ali i toplinu. Monohromatika nam daje mogućnost da se istakne nešto bitno. Recimo... crvena nit džempera koja se kroz table provlači, zaista deluje kao da pratimo hemijsku olovku kroz zavojite hodnike lavirinta. Takođe, boja je ubačena u sećanja. Sećanja su lepa, stoga, tu je i boja. Kada se vrati monohromatika, vraća se i tuga.

Iako mi ovo nije u rangu sa Lemirovim najboljim delima, nema sumnje da je kreator u usponu i jedan od najboljih u biznisu. Sposobnost da prenese čistu emociju u priču i uhvati ono "stvarno" iz života svih nas je njegov najveći adut. Videćemo kuda će nas odvesti dalje.

CRNOSLOVLJE 2 - Nastavak

 

Da je ovo godina literarnog horora, u to nema sumnje. Nešto što je delovalo poprilično daleko i nedostižno, uobličilo se u svoj svojoj strahoti brzinom svetlosti. Neke stvari su tu, pred nama, a na neke ćemo sačekati još samo malo. No, do tada Zbirka priča "Divlja kapela", svoj fizički oblik ugledala je nedavno, a odmah za njom i Besan 4, regionalna zbirka horor autora  (o kojoj poseban post ide uskoro). Najnovije "Crnoslovlje" je predstavnik andergraunda u svim njegovim mračnim oblicima, a "Vragovesti" su na putu. Za njih, kao i za "Kapelu", poseban osvrt, čim završim sa Besanom.

Ne mogu dovoljno da iskažem nezadovoljstvo manjkom vremena i viškom posla. Dva faktora, koja su me sprečila da prisustvujem promociji Crnoslovlja i jednako friškog Besana 4, održanoj u nedelju na tajnoj lokaciji u Novom sadu. Ipak... u svemu ima i nešto dobro, a moje zadovoljstvo je da vam na ovom blogu predstavim najnovije ostvarenje iz kuhinje novosadsko-subotičkog tria. Jedini andergraund fanzin posvećen hororu upravo je dobio drugi deo. "Crnoslovlje" #2: Nastavak -  je izašlo iz štampe i putem "Sokola" doletelo u moje ruke. 

Sa jednako luksuznim promo box-om, ovaj fanzin polako iz istog prelazi u knjižicu. Obim se utrostručio u odnosu na prvi broj, a sadržaj postaje raznovrsniji. Nekoliko umetnosti se spajaju u jedno crno delo. Horor priče, recenzije, poezija, artwork, strip i intervju. No, poznajući kreativne umove tvoraca ove sjajne abominacije, prave stvari su tek u začeću.

Crnoslovlje #2: Nastavak - donosi pet priča. Ovaj put, na moje lično zadovoljstvo, tri priče su od Daniela Tikvickog, jednog od 33% Crnih i 100 % Librariona, i iako su minijature, vrlo je jasno šta je pisac hteo da keže. Za horor je dovoljna jedna sekunda, jedan rez, jedan pucanj, jedan metak... jedna grozna smrt, a za dobrog pripovedača i jedna rečenica. Nakon uvodne reči, Daniel fanzin otvara sa "Čista duša jedne muve" kratkom pričom u kojoj se život, sažaljenje, tuga, oproštaj i smrt sreću u jednoj stranici.

Potom, dolazimo do jedne od dve duže priče. Sa prvom, pod nazivom "Vražja boginja Kali" debituje sociolog Nemanja Rajak, koji nam približava agoniju i brutalnost rata iz perspektive nekolicine dezertera. U priči, strah ubrzo zamenjuje glad, a kukavičluk zamenjuje perverzija i animalni poriv. Hladnoću spira krv, a prijateljstvo spira metak. Dokle glad može da ide i do koje tačke prestaje čovek, a počinje životinja? Rajak je lepo dočarao, ubacivši taj "stvarni" momenat nečega što se vrlo lako moglo desiti i van mašte pisca. 

"Pečen" je druga minijatura Tikvickog i, ovaj put, je samo uvod u priču. Naizgled Svini Tod-ovska priča počinje ispovešću lika koji je voleo miris sprženog mesa. Možda i previše. Nakon duge terapije, on je novi čovek, ali ga poseta misteriozne devojke vraća u ponore iz kojih se tako mukotrpno uspeo i svojom isprženom kožom ponovo aktivira ugašene porive.

"Exto", iz pera Ivana Nešića, druga je duža priča i donosi interesantan pogled na "pohlepu". Protagonista je Robert. Čovek koji se bavi preprodajom, a čiji morali i načela su gurnuti u blato zarad bilo kakvog profita. Ubrzo, čovek primećuje misteriozno @ koje ga svuda prati i kreće u spiralu ludila, gde u matriksu devete umetnosti upoznaje "novog" sebe. Dok jedan raste, drugi rapidno propada. Pohlepa je čudna stvar.

Poslednja Danielova minijatura nazvana "Plodova voda i kreč" je nešto drugačije. Bajkovita legenda o sakatim krojačima je priča koja me je neodoljivo podsetila na priče Ransoma Rigsa. Izuzetna ideja i priča o potrošnim ljudima koji su tu da rade, rađaju se i umiru? Jedina moja zamerka nakon čitanja je što hoću još. Još razrade, još priče.

Nakon nekoliko pesama mračne poezije dolazimo do intervjua sa Danijelom Vizijem. Čovekom koji je zadužen za stvaranje dve vrste umetnosti. Stripa i piva. Ovde, na nekoliko stranica, možete saznati sve planove, ideje, impresije, kao i šta je "Memento Mori", šta je "Post mortem" i koje pivo je najbolje u ovim vrućim danima.

A kad smo već kod stripa, ovde imate sneak peak u scenario i nekoliko tabli za delo nazvano 8MM. Vizijeva vizija i Tarabićev crtež, kreiraju brutalno snaf delo, koje služi kao savršen trejler za sve one koji razmišljaju da li da kupe "Memento mori" ili "Post Mortem". Nakon ovih kadrova, dileme više nema.

Kao i u prvom broju, glupo bi bilo proći bez antirecenzije, a za ovu, Milan je, poprilično stručno i krvoločno napravio disekciju naveliko hvaljenog "Northman"-a. Svi znate njegove recenzije preko stranice "Recenzije iz pakla". Ova je upravo to. Namerno upotrebih izraz "krvoločno", jer, oni koji su uz box imali sreću da dobiju "Krvolok - Demo", sada mogu pored horor reči, čuti i horor vokal Milana Kovačevića u svom prajmu, pre otiska u literarne vode.

I za kraj, nešto što i sam jedva čekam. Najava za "Vragovesti" sa sinopsisom svake priče koju u sebi nosi.

Naravno. Ne mogu, a da ne pomenem vizuelni dvojac ovog broja, a to su: Nenadmašivi mistik iz Ukrajine, čiji morbidni radovi krase prvi broj - Andrei Strachov, koji je ovde doneo čak tri slike. Za box, majicu i sam fanzin. Naravno, kome se sviđaju ovi dijabolični kolaži, može ih kupiti direktno preko stranice "strachovart". 

Uz njega, nekoliko ilustracija donosi nam i fenomenalni Damir Pavić - Septic. Sa svojim Đunđi Ito-vskim morbidnim radovima, obogatio je unutrašnjost fanzina i dao mu taj dodatni horor, andergraund šmek.

Za ovaj broj... toliko. Malo li je?

Gideon Falls - Šta se krije u crnom ambaru?

 

Ko ne veruje u čuda, krajnje bi vreme bilo da počne. Izdavač "300 čuda" nam posle, sada naveliko kultnog" Helboja, donosi "Gideon Falls", ostvarenje koje po mišljenju mnogih zaslužuje da se nađe u samom vrhu devete umetnosti. Ovo fenomenalno delo, donosi nam dvojac, Lemir i Sorentino, koji su svoju reputaciju zacementirali u radovima poput "Old Man Logan" i "Green Arrow". Džef Lemir, koji je zadužen za scenario i kreativni je mozak iza sveta Gideona je izgradio lepu reputaciju i zaradio još lepše poštovanje u svetu stripa. Trenutno, aktivna je serija "Sweet tooth" o avanturama malog rogonje, rađena po njegovoj kreaciji. 

Elemm da se vratimo na temu.....šta je Gideon Falls? 

Gideon Falls je koktel horora, misterije i naučne fantastike.....i na kraju krajeva samo "običan grad". A takav koktel zaista ne može da bude loš. Cela priča se sastoji od 27 brojeva, koji bi kod nas, ako se ne varam trebali da izađu u 4 ili 5 svesaka. Prve dve, možete poručiti putem njihove FB stranice ili uzeti lično u bolje snabdevenim striparnicama. Treća je trenutno u razvoju. No.....ono što svaki strip čini malim umetničkim delom jeste priča i crtež. Svako ko je pratio moje pisanje, zna da mi je prvenstveno ideja bitna, pa tek onda na drugom mestu izvedba. Poštujem onoga ko misli obrnuto. Prvo, par reči o samoj radnji, pa onda o Sorentinovoj umetnosti.

Šta da kažem, a da ne odam previše? Zaista ću se truditi da ne spojlujem priču, jer, najgore je kad vam neko razreši deo misterije u ostvarenju koje je samo po sebi misterija. Takođe, kod nas su izašla svega dva dela, koja sadrže možda trećinu priče. Dakle......radnja Gideona počinje u istoimenom gradu i prati opsesivnog čoveka po imenu Norton, koji kad nije kod psihijatra, svoju opsesiju nalazi u đubretu. Ali......ne bilo kakvom đubretu. Norton, koji se kao devetogodišnjak pojavio na ulicama Gideona, ne seća se ničega osim svog imena. Njegova potreba da ispuni svrhu sopsvenog postojanja je neobjašnjiv poriv koji ga vuče ka đubretu da nađe deliće slagalice. Sitne komadiće drveta, eksere.......slagalice koju on od malena viđa u snovima. Deliće crnog ambara. Ne zna šta zapravo ambar predstavlja, ali oseća da je u njemu nešto zlo i izopačeno.

Paralelno sa njegovom pričom, pratimo i starog katoličkog pastora koji dolazi u ruralni deo Gideona kao zamena nastradalom prethodniku. Tu kreće paralela između mladog Nortona i pastora Frenka, a jedino što ih spaja jeste priviđanje crnog ambara, ludačke nasmejane figure koja u njemu obitava........i smrt koja sve to pomno prati. Ruralni i urbani deo su naizgled dve totalno zasebne realnosti, ali su povezane mnogo bliže nego što to naizgled deluje. Za sada. Kako priča odmiče, saznajemo da postoji još ljudi koji znaju ili naslućuju postojanje crnog ambara. Neki više, neki manje, neki tek postaju vernici, a neki ljudi iz senke su poprilično dobro upućeni u pakao koji je u njemu pohranjen. Pitanja je i previše? Ko je Norton zapravo? Šta se desilo prethodnom pastoru i zašto je Frenk tu gde jeste? Ko još zna za ambar? Da li su oni na neki način povezani? Da li je Norton totalno lud? Činjenica je da ljudi brutalno umiru, a odgovora trenutno nema.

Cela priča oko Gideona možda nije sto posto originalna, ali je vraški dobro sprovedena u delo. Imamo isprepletane realnosti, vremena i likove. Vrlo prosto, cela priča se može posmatrati kao borba odabranog tima ljudi protiv zla kako bi spasli celu planetu od zaraze istim. Međutim, nije baš toliko prosto. Recimo da postoji Morfeus, bišop dobra, koji zna šta se krije u Matriksu. Ostatak planete i "normalnih" ljudi je totalno neupućen i slep za ono sa čime se oni susreću. Samo što, za razliku od junaka pomenute franšize, protagonisti, zastupnici dobra u Gideonu su na smrt prestrašeni, jer ne znaju sa čime se suočavaju i poput svakog normalnog ljudskog bića, odbijaju da prihvate košmar kao nešto što se njima događa. 

Jedan čovek, ekscentrični genije, davnih dana, rovareći po vremenu i onome što ljudima nije namenjeno da vide, nabasao je na dimenziju iz koje ga je nešto pogledalo i uzelo mu razum, totalno ga zaposevši. Tada, rodio se i "crni ambar" u kome se nalazi sadašnjost, prošlost, paralela, budućnost, apokalipsa sa svim svojim odvratnim nožicama i smrt sa ludačkim osmehom. Smrt je zarazna i smrt je prelazna. Lemir je fenomenalno skrojio priču tako da sa svakim brojem donosi nešto novo i svojim završetkom tera čitaoca u iščekivanje sledećeg broja. Kao da je sa namerom pravio da bude scenario za buduću seriju, a ako sam dobro saznao, prava za ekranizaciju su već otkupljena. Koncept vremena, likova, kao i njihove povezanosti u istom univerzumu može biti vrlo konfuzan, ali na kraju svi delovi slagalice dođu na svoje i stoga je bitno ispratiti sve, bez preskakanja. Pored farme, grada, ovde imamo prošlost sa gotskim elementima, budućnost sa SF, steampunk prizvukom, kao i post-apokaliptično, tribalno utočište ljudi, koji su na svojoj koži osetili ukus poraza.

Naravno, kao i u svakoj priči gde više ljudi deli istu sudbinu i ovde su zastupljeni međuljudski odnosi. Ljubav, nada, tuga, žrtva......sve je tu. Ali, opet.....nije toliko isforsirano, ipak je u prvom planu razrešenje misterije zla i borbe protiv istog. Ne sumnjam da će se to radikalno promeniti prilikom ekranizacije Gideona, ali u stripu, emocije su sveprisutne, ali ispadoše sekundarne jer priča vuče i tera protagoniste samo ka jednom cilju, ne dajući im vremena da se i sami oporave od šoka. A cilje je zaustaviti zlo i ludilo.

Ono što ovaj stip čini specifičnim je Sorentinov crtež. Apsolutno razumem zašto se nekome ne sviđa pristup. Kao u "Ludnici Arkam", za koju sam čuo iznenađujuće podeljena mišljenja i ovde mi je crtež sjajan. Haotičan, mračan.....baš onakav kakav treba da bude. Sorentino eksperimentiše sa tablama, pa imamo okrenute table, reprezentujući paralelnost dimenzija, iseckane, nabacane sličice, ali sve je zarad toga kako se priča odvija. Kao što Lemir vodi tekstom, Sorentino pokušava da prati kadriranjem. U njihovoj verziji "Starca Logana", možete videti isti primer eksperimentisanja kadrovima. Crtež je 80 posto istog stila, ali u momentima varira. Unutar košmara postaje haotičniji, kao da je crtan u strahu, a unutar ambara prelazi u šareniji, Mebijusovski stil, kako bi jednu realnost odvojio od druge. Originalne, crno bele table, deluju kao škola Frenka Milera, ali boja mu dodaje potpuno nov smisao. U nekim momentima, dobija čak i monohromatski prizvuk. Ne znam koliko sam ljubitelj digitalne boje u ovom ruhu, da je crtež drugačiji, možda se i ne bi toliko "primila", ali uzevši u obzir detalje samog tuša, ova kombinacija funkcioniše sasvim okej.

Gotovo da je nemoguće izmisliti nešto novo. Pogotovo u svetu digitalizacije gde je svaka ideja, svaki crtež, svaka misao, na drugoj strani sveta za svega par sekundi. Međutim, samo dobra ideja ne garantuje dobar proizvod. Moraju se poklopiti sve kockice. Gideon možda nije ultimativno delo devete umetnosti, ali delo, koje svakako morate imati na svojim policama.

 

Filip Drije - "Noć"

 

Trezor haosa danas donosi pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Alien-a", ovo izdanje pretvorila u stvarnost.Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici. A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.

Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven i unikatan. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"? 

Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju........imamo bol i imamo fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, "every tribe for itself" pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.

Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru....zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima. 

Nakon ovog dela, sam Drije je upao u auto-destruktivnost alkoholom, opijatima, kao i u ponore duboke depresije, a rezultati toga se vide na stranicama, kao i u oblačićima teksta. Priča, iako konfuzna i nerazumljiva, ipak teče. Iako nema svoj početak, čitalac brzim kadrovima leti kroz ovaj heavy metal, šareni, praistorijski svet. Radnja prati bandu bajkera i njihovo preživljavanje kroz "svako za sebe" okruženje. Život je minoran i bezvredan......do onog momenta kada otkriju poentu svog bivstvovanja.

Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju......osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.

Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.

Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.

“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.

 

Memento Mori - Grafička novela (2021)

 

Iz kuhinje mog nikada umornog imenjaka, Milana Kovačevića, o čijem sam prvencu pisao ovde, stiže nam sveže servirano jelo pod nazivom "Memento Mori". Ovaj put u formi devete umetnosti. Moram vas upozoriti, pre nego što zarijete zube u prvi komad, ostavite mesta, sledeća porcija se već krčka. 

MM je 3BIR od jednog autora, dva crtača i celog propratnog tima, a glavni krivci za ovo (ne)delo su: Danijel Vizi - Scenarista kratkih i obrazovnih filmova, kome je ovaj projekat bio prvi korak u svet stripa, zatim Zoran Jovičić - Koji je Vizijeve vizije pretvorio u slike na papiru. Autor je stripa "Dani Bijesa", kao i nekoliko stripova u serijalu "Kosingas - Red zmaja". Za kraj, poslednji osumnjičeni je Dimitrije Ćurčić, koji je obojio MM i apsolutno nije uspeo da mu bojom unese radost. Što, u ovom slučaju je odlična stvar. Bavi se predavanjem digitalnih medija na državnom fakultetu na Tajlandu.

Dakle.....kada budete pročitali ovo delo, malo toga će vam biti jasno. Ova knjiga, broj jedan, samo je uvod i deo slagalice koji čini celinu Mementa. Ovde, autor nas upoznaje sa likovima i glavnim protagonistima. Inspektor Deroko, koji je mešavina Max Payne-a i u neku ruku Džona Konstantina po držanju. Trenutno rastrojenog haosa od čoveka, ali svakako, neko sa kime nema šale, čak i u tom stanju. Danilo Volkov, nekada ratni fotograf, sada profesor na Filozofskom fakultetu koji misli da demone prošlosti može udaviti alkoholom. Kalina Koruga, detektivka, koja svoje tajne prikriva šarmom. A koje su to tajne.....tek ćemo saznati. Naravno......sve ovo ne bi bilo kompletno bez negativca. U ovom slučaju on je oličenje straha, nemilosrđa i hladnokrvnosti. Strah je u oku posmatrača. zato se on trudi da taj strah zauvek ovekoveči na vrlo specifičan način.

Glavna figura je svima dobro poznata, retko bezbolna ali uvek neizbežna, elegantna dama zvana smrt. Smrt je fenomen i neminovnost kojoj svi pristupaju drugačije. Neko se priprema, neko iskorišćava dato, neko odbija da poveruje, neko beži.....neko se boji. Tako je i ovde. Jedina konstanta svega je "Svi umiru". Memento mori u svom naslovu to jako dobro opisuje - "Seti se smrti" ili - Znaj da ćeš umreti.

Kao i svi mi, likovi ove priče imaju svoje tajne, svoje poroke i svoje demone. Pitanje je samo čiji su strašniji, crnji i dublji, kao i u kojoj meri ih mogu kontrolisati, da svoja nakaradna lica ne prokopaju na površinu. Bilo to alkoholom, ubistvom, ratom, seksom.....posledice su neizbežne i neizlečive.

Kao i do sada, trudiću se da ne otkrivam mnogo o samoj priči, ali sve i da bih hteo, u ovom momentu to nije moguće. Dakle.....radnja i lokacija je lokalna. Flešbekovi prošlosti su iz pakla rata u Bosni, a sadašnjost se odvija u Novom sadu. Kao što rekoh, smrt je ovde glavni predmet interesovanja. Imamo fotografa, koji je u potrazi za njom i njenim likom koji se odražava u fokusu ropca. Dalje....imamo donosioca smrti, izaslanika patnje i bola. Smrt je za svakog drugačije iskustvo. U neku ruku, ovo je emocionalna distopija likova.....gotovo svih. Sreća je trenutno na bolovanju.

Interesantan momenat, koji se provlači i koji je na neki način vezivno tkivo celog ovog pulsirajućeg organizma je fotografija. I to iz dva ugla. Prvi.....paparaco smrti, lešinar bola, za koga su molitve osobe na samrti samo prirodni splet nesrećnog bivstvovanja u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Prestanak postojanja svake osobe u nekom momentu. I drugi.....Lični dostavljač smrti, veteran rata, koji svoje zamrznute slike, pravi na svoj, monstruozan način. Dok je gorepomenuti "subjekat jedan" samo posmatrač smrti i života koji napušta telo, "subjekat dva" je akt.....delo. I ne samo to. Subjekat dva uzima život, a onda ga šminkom i teatralnošću vaskrsava. Ali, samo naizgled......da bi bio imortalizovan u svom polaroidnom obliku. Život unutar smrti. U ovom momentu postavljaju se dva pitanja. Da li su i u kakvoj vezi ova dva subjekta, osim slikanja smrti iz dve perspektive?

Da li smrt stvara psihopate ili psihopate stvaraju smrt?

Što se crtaćkog aspekta tiče, stil je jednostavan. Bez previše detalja, senčenja, nabora, deluje kao vektorski na momente. Ali, takav i treba da bude. Kadrovi su filmski i jednostavni, bez odvlačenja pažnje pozadinom. Nema veselih boja, sve je presvučeno mračnom sepijom, a ljudi ozbiljni i (s)umorni. Kadriranje posebno dolazi do izražaja u prostim, svakodnevnim aktivnostima protagonista. Od paljenja cigarete, do ležanja u mraku. Sveopšti utisak je upravo kao da gledate kriminalističku, triler seriju sa horor elementima. Sedite, opustite se i budite kopilot u ovoj prvoj epizodi.

Memento Mori je nova izdavačka kuća, sa istoimenim prvencem. Preporuka sa moje strane za ovo ambiciozno izdanja, koliko zbog samog kvaliteta proizvoda, toliko zbog kreativnog tima ljido koji stoje iza svega. Stoga, ne čekajte, podržite dalji razvoj novih izdanja tako što ćete svoj primerak obezbediti preko ovog linka.

"Gde su oni koji su bili pre nas"?

Vault of treasure 2019

Iako je budžet od sajma knjiga  poprilično presušio, imati stalan posao nosi to prokletstvo da je plata jednom mesečno. E sad, koliko god to zvučalo dobro, toliko i nije. Dobro je jer kada kažem da je dosta kupovine za ovaj mesec, ja to i mislim. Čak idem totle da ne gledam ništa po netu, ne pratim nova izdanja i ne kucam ortodoksne laži u prezentu. Ruku na srce, neke od ovih stvari sam dobio na poklon, a više od pola na odloženo, tako da nema mesta za brigu. Uskoro će moj budžet ponovo dostići nivo kada ću moći da običnu kiflu zalijem bavarskom glazurom ili eventualno solju u vidu skroz dobrih slanih štapića. Ovde se nalazi par stvari koje zaista nisam želeo da propustim, pa haj'mo redom. Iz nekog razloga primećujem da se u svakoj mojoj novoj nabavci nalazi nešto od Kinga. To zaista nije planirano, a ne znam ni koliko ima veze sa mojom opsesijom njime. U svakom slučaju matori lisac izbacuje knjige brže mego što ja stignem da kupujem. U to ime krećemo sa:


Stephen King - Zelena milja


Okej. Toliko sam puta čuo od ljudi da kažu: "To je on pisao? Nisam pojma imao, dobar film skroz, zar on ne piše samo horore"? Ne piše. I jeste dobar film skroz, čak odličan, usudio bih se da kažem, i to dodatno obogaćen izuzetnim Majkl Klark Dankanom (RIP) u glavnoj ulozi. Dakle.....najtoplija preporuka i najtvrđim anti-Kingovcima. Radnja prati osuđenika na smrt zbog brutalnog ubistva dve devojčice. Sa jedne strane imamo razularen narod i roditelje, pravdu i zakon, a sa druge saosećanje, čuda na delu i dečiju nevinost kod monstruma. Osuđenik, takav kakav je, ulazi pod kožu čitaocu i nismo sigurni da li je on otelotvorenje zla ili anđeo u obliku dobroćudnog džina. Vrhunski ispričana priča o čudima, gresima, užasima od strane ljudi, pokajanju i kazni. O onome sa čime se rađamo, onome sa čime moramo da živimo i o onome sa čime umiremo.

Moje ime je Džon Kofi. Kao kafa, samo se drugačije piše.

Stephen King/Owen King - Uspavane lepotice

Da vidimo kakav se proizvod dobije kada se muški deo familije King udruži da zajedničkim snagama protera žene. Originalno smišljeno od strane Ovena, u kolaboraciji sa tata Stivenom i uz pokoju konsultaciju sa bata Džoom dobili smo "Uspavane lepotice". Šta se dešava kada sve žene na svetu zaspu? Možemo li mi kao muškarci da se staramo o svemu ili se vraćamo u ono primalno, animalno ponašanje, dopunjeno besom i frustracijama. Za sve je kriva misteriozna bolest koja čini da žene zaspu, obavijene čudnom "čaurom" nalik gazi. Ukoliko se ona skine ili poremeti, one postaju manijakalno nasilne. A u snu.....pa tamo idu na neko drigo mesto, njihov lični eden. Jedina koja je imuna na ovo je ni manje ni više nego Ivi (Eva), koja postaje za muškarce ili demon koji treba da bude ubijen što pre ili mesija, šansa za spasenje koju treba sačuvati po svaku cenu. Dok se jedni trude da je spasu, drugi da je ubiju, ostali šire anarhiju i haos, radeći sve gadosti koje muškarcu slobodnim od svega, pa i zakona može pasti na pamet.


Stephen King - Kraj bdenja


Ne znam kako sam uspeo da pročitam drugi deo trilogije, pa počnem prvi, pa stanem, pa pogledam seriju, pa nabavim treći deo. Mindfuck.....mindfuck everywhere. U svakom slučaju majstor horora je prešao na akciju i triler i bogami se lepo snašao u istom. Drugi deo "Ko nađe - Njegovo" je izvrsna jurnjava fanatičnog, poludelog fana u želji da se dokopa piščevog nikad objavljenog dela, koje je igrom slučaja završilo kod dečaka, usput ubijajući svakog ko mu stane na put i posvećenog detektiva u želji da ga zaustavi. "Kraj bdenja" je treći deo o detektivu Bilu Hodžisu, a u prethodnom delu zavesa pada na njemu i "Mercedes ubici" Brejdiju u vegetativnom stanju. Sada je Brejdi življi nego ikad i rešio je da se osveti i onima koji su krivi i onima koji nisu. Fascinantna stvar kod Kinga i toga kako njegov mozak funkcioniše je ta što za razliku od većine pisaca kod njega negativac nije samo negativac. King mu pridaje toliko pažnje, pa čak se i divi njegovoj monstruoznosti i načinu na koji čini svoja zlodela (Vidim te Karizi, ne krij se).

Providens i Neonomikon - Alan Mur i Džejsen Barouz

Okej, moram priznati, kada sam pre par godina čuo da postoji izdanje bazirano na Lavkraftu, a osmislio ga je niko drugi do grand wizard himself Alan Mur, zacvileo sam kao devojčica u prvom redu koncerta svog omiljenog šlem-frizura-pop-glasić-želim da sam strejt, ali to mi teško pada-boy benda. Nakon digitalno piratizovane verzije, oduševljenje je lagano splasnulo. Nekako sam više očekivao od mozga koji Mur skladišti u glavi. Posebno važi za Neonomikon i njegovim rape induced momentima "deep one"-a i glavnom agentkinjom FBI-a. Zapravo, scenario sam po sebi je simpatično osmišljen, ali mislim da je morao mnogo bolje da se iskoristi. Druga stvar. Crtež sam po sebi je dobar. Ništa više od dobar. Čini mi se da je smisleniji u Providensu, ali može biti moj subjektivni osećaj. U momentima kada ovaj post budem izbacio, najverovatnije će izaći i treći čin, tako da ćemo objediniti "trilogiju" i uz "Neonomikon" dati svoj konačni sud.

Dž. Herbert Brenan - Okultni rajh

Uzevši u obzir moju fascinaciju i iščitavanje knjiga o natprirodnom i neobjašnjivom, ova mi je privukla pažnju samim naslovom. Oduvek me je interesovalo sve o okultnom delu nacističke vlasti, društvu Tula, "Ahnenerbe"-u, koplju sudbine itd. Okultni rajh je nešto malo drugačije i pokušava da objasni Hitlerov vrtoglavi uspon, nesrazmernu diktaturu i vladavinu na jedan drugačiji način. Njegov lik, koliko god da je monstruozan i koliko god da je o njemu stranica ispisano i dalje je jednim delom obavijen misterijom. Ova knjiga bavi se time da je Hitler imao moć prekognicije, kao i da je jednim delom mogao da predvidi budućnost. Zašto je onda izgubio rat? Da li je dobar vojskovođa isto što i dobar mag? Ovde imamo sijaset teorija zavera i činjenica o situacijama koje su "naizgled slučajnost", spisa koji govore o engleskim shvatanjima čarobnjaštva za vreme rata i uzvraćanjem istom merom. Na kraju, zašto se Hitler ubio baš 30. aprila, praznik Beltane, a dan pred Valpurgijsku noć, najvažnijeg datuma satanističkog kalendara. Prema čarobnjačkom verovanju, žrtvovanje je direktan pakt sa zlom i đavolom. Svakako zanimljivo štivo.


Jason Arnopp - Slipknot: Inside the sickness, behind the masks




Kako su devetorica potpuno različitih momaka iz Ajove uspela da okrenu svet metal muzike naopačke i prodaju preko dva miliona nosača zvuka sa svojim prvencem, teško da će ikome biti stoprocentno jasno. Džejson Arnop iz ugla pomalo novinara, pomalo istražitelja, a ponajviše fana, pokušava da na svoj način da odgovor na ovo pitanje. Knjiga govori o ranim danima benda i počecima koji su obilovali krvavim pesnicama, besom, alkoholom i poderanim glasnim žicama. Koliko samog benda, toliko i NU metal pokreta generalno. Ovo je, koliko ja znam, prva ne-oficijelna biografija koja je napisana o bendu, a Arnop nam priređuje intervjue sa nekima od članova, ljudima iz Ajove, a čak je uspeo da dođe do Ozija i Džina Simonsa da napišu predgovor. Sada, o Slipknot-u se može saznati sve na par klikova, ali poprilično je interesantno čitati iz ovog ugla. Kao kada u ruke uzmete stari broj Džuboksa pa čitate muzičke novosti iz prošlosti, ovde je sve u prezentu, kako je tad bilo prihvaćeno. Bez uvlačenja, razvlačenja i odugovlačenja. Iza maski i unutar bolesti. Više o ovome kada je završim.

Oto Oltvanji - Iver

Što se Oltvanjija tiče, ja sam ga toliko zapostavio, kao i većinu domaćih snaga, da je to prosto sramotno. U traganju za "Misterijama i magijama", vratio sam se kući sa "Iver"-om. E sad. Ja uopšte nisam kompetentan da se izjašnjavam o Otovom pisanju, obzirom da sam od njega čitao samo kratke priče. Ovo će biti prva knjiga koju ću da pročitam onako kako dolikuje i, nadam se, dam joj (i njemu) pažnju kakvu zaslužuju. Poleđina pripoveda sledeće: " Pisac popularnih trilera Saša vodi devojku Miju, autorku dečjih knjiga i ilustratorku, na sever Vojvodine da je konačno upozna sa svojom porodicom. U pitanju nije bilo koja familija, nego Vitasovi – moćni klan umetnika, čije su četiri generacije muzičara, slikara, glumaca i književnika manje ili više vešti manipulatori koji vode računa o tome koga primaju u svoje okrilje.
I dok daje sve od sebe da im se dopadne, Mia se usput trudi da ignoriše sve učestalije znakove da se glava porodice, najuspešniji pevač šlagera u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji Rob Vitas ponaša neobičnije i od onoga kako je predstavljen u tabloidima. Mia će otkriti da on decenijama ljubomorno čuva tajnu o porodičnom prokletstvu i raskolu unutar familije, a da su Vitasovi podeljeni krvavim rivalitetom još od 19. veka". Iz nekog razloga me ovo podseća na Stokera. Ne znam zašto. Ali nepravda prema Oltvanjiju će biti uskoro ispravljena i obelodanjena u riznici haosa.

Ostalo

Zlatna serija se vratila na velika vrata. Moram priznati, kad sam video da se izdanje reaktiviralo, bio sam poprilično oduševljen da bih se samo par sati kasnije iznervirao saznanjem da postoje dva omota od svakog stripa. Naš, novi, specijalno crtan za ovu priliku. što je fenomenalna ideja i italijanski, originalni Bonelijev. Opet....dobro je kao ideja, ali izuzetno udarnički za džep. Jer, kao kolekcionar, naravno da moram da imam oba omota. Kao da se to ikada dovodilo u pitanje. Vođen idejom o tome koliko je originalna zlatna serija tokom godina postala zaista zlatna i da bi za kompletiranje iste trebali da kažete vašem podstanaru doviđenja, evo kutija za pakovanje, a njegovu garsonjeru zamenite sa kolekcijom od 2000 stripova. Fenomenalno, zar ne. E sad.....moj genijalni plan koga se niko pre mene nije setio je bio da pokupujem sva izdanja, držim ih "sealed" iliti glanc, pa za jedno 20ak godina da uzmem tu garsonjeru koja mi sleduje. Problem je sledeće prirode. Nemam živaca, nemam para za te akcije, nemam prostora, a i verovatno ću u to vreme biti nadrkani matorac koji gađa hlebom golubove zato što guguču pod prozorom, a potom golubovima zaljubljene parove zato što su mladi i zaljubljeni. Elem....puna podrška za "Veseli četvrtak", a ja ću ih skromno ispoštovati sa Dilanom i Martijem. Dosta od mene. E da.......kupio sam i drugi UT.

Fabula:

Primećujem da sam poprilično aljkavo pokrio neke naslove. Čitaću, čuću, pa ću javiti. Svakako, ideja ne manjka, a bogami ni materijala za pisanje. Tako da, uskoro oćekujte "Providens", čim se izborim sa metal albumima 2018-te godine, a mogao bi da padne i neki part 2 nabavke, pošto se u međuvremenu nagomilalo par lepih izdanja. No, šta je par izdanja naspram čitave večnosti. Do sledećeg viđanja pozdrav, a dotle.....ne plašite se čitanja.