Obzirom na to da nisam ljubitelj obeležavanja svog rođendana jer mi ne znači preterano, verovatno podsvesno ništa nisam napisao ni o rođenju ideje za VoC. Kopajući po "arhivi" postova i započetih tema, u nedostatku inspiracije, pomislih da je vreme za jedan osvrt na to šta smo uradili za svo ovo vreme i da li je bilo vredno truda? Još koji mesec pa će ravno tri godine od prvog posta koji sam na ovom blogu napravio. Iskreno, ne znam šta sam očekivao, ne znam i dalje šta da očekujem, ali znam šta sam mislio dok sam pravio blog, kao i koja je ideja bila iza svega ovoga.
Da se vratimo u godinu 2016-tu, mesec je jun, a ja sam bez posla, bez para, nadrkan na ceo svet, nadrkan na sebe, počeo sam da lagano plovim u lagume slatke depresije,a na ivici da odlepim zbog činjenice da kradem bogu dane ne radeći apsolutno ništa korisno. Neću da pišem ona sranja tipa "Ovo mi je dalo vetar u leđa za nov početak" ili "pisanje bloga mi je vratilo veru u ljude, osetio sam mirise vesnika proleća i video nove boje za koje nisam ni znao da postoje"......ne. Jednostavno "Vault of chaos" je pokrenuo neke stvari iz nulte faze, otrgao me od hronične lenjosti koja me je poprilično stegla u to vreme i naveo da počnem da radim nešto zašta nisam ni bio svestan da mogu.
1. Pisanje. Proširio sam "vidike" što se samog pisanja tiče i uradio nešto za šta se ranije nisam usuđivao. Šta to znači? Lično, nikada nisam bio preterano dobar u pisanju. Pogotovo je osnovna škola bila kritičan period. Zašto? Iz prostog razloga što nisam shvatao kako treba da se izražavam. Mislio sam da je dramsko-teatralni pristup ono što se traži. U neku ruku, takođe, plašio sam se da kažem ono što stvarno mislim zbog nedostatka samopouzdanja, a i nisam imao dovoljno izražen rečnik da misao uobličim i pretočim drugima onakvu kakva mi je u glavi. Stoga često mošti tih misli otkopavam i dalje. Pisanje za VoC je svakako učinilo stvar malo boljom, tj. učinilo da izađem iz te sigurne zone ličnog komfora i svoja razmišljanja prenesem onakva kakva su. Naravno, ona nikako ne moraju biti ispravna (i ne trebaju da budu). Tu se slažemo sto posto. Ali su makar stoprocentno moja i nenametnuta od strane drugih.
To sa sobom automatski povlači rešavanje problema sa izražavanjem i uzgojem muda. Još učim i nikad neću prestati. Jedina sigurna konstanta je priznavanje činjenice da uvek može bolje i da uvek ima neko bolji na koga se treba ugledati. Samo to će me činiti naprednijim u svakom pogledu i podsetiti da ne postoji problem koji je nerešiv. Samo mu treba znati/hteti prići.
Možda najveći plus u ovoj stavci jedan je što sam se okuražio da pišem svoje priče. Za sad samo tri na blogu, a još je nekolicina koja čeka svoj momenat napisana i spremna. Nisam neko ko želi da sluša hvalospeve, ali reči ohrabrenja i podrške, kao i sama činjenica da se nekome sviđaju moje priče me čini izuzetno ponosno-srećnim. A ako bude sve išlo kako treba ove godine bih mogao da očekujem i prvu priču zvanično objavljenu. No.....o tome kad dođe vreme.
2. Rođenje. Ideja oko pokretanja bloga nastala je samim tim što sam bio previše ogorčen količinom smeća, šunda i kiča koje nam svakodnevno "novine" trpaju pod nos, samim tim popularizujući isto. Ne kažem da treba da se veliča horor, Lavkraft, King, Heavy metal ili Alister Krouli, ali broj stvari koje odskaču u bilo kom smislu od onoga što je trenutno "trend" je sveden na minimum minimuma i čami zabudžen po radio emisijama, cvili sitnim fontovima ispod "bitnih" vesti ili je jednostavno bačen u ostatke termina manjih televizija. Pa čak i taj jebeni Krouli je imao obilje toga da kaže na sijaset različitih tema, pogotovo u odnosu na sadašnje televizijske ličnosti koje nam nameću kao predstavnike kulture i idolopoklonika mladih ljudi. Više sam pametnih stvari čuo čitajući Antonovu "Satansku bibliju" nego od samoprozvanih javnih ličnosti, lajf koučova i influensera. Što će reći....
Ne kažem da sam u pravu i ne gledam na sebe kao na mesiju koji će zaslepljenima otvoriti oči istinom. Samo hoću da svoja interesovanja podelim sa drugim ljudima, možda im neke teme približim i zainteresujem ih, a da za njih nisu ni znali, opet samim tim sebe maksimalno distanciram od gore-navedenog. Svaki komentar "Wow, nisam znao za ovo. moram ovo da čekiram", smatram za malu ličnu pobedu.
3. Umetnost. Usko povezano sa brojem dva. Kao neko ko se bavi umetnošću, slikanjem, crtanjem, sviranjem, pisanjem, osećam potrebu da tu istu umetnost približim kroz ovaj blog. Imam dosta planova, koji jednostavno čekaju svoj red. Pokrio sam neki broj književnika, nažalost daleko manji broj slikara. Pisao sam malo o Beksinjskom, Korbenu, na par mesta samo spomenuo Gajgera. U začetku pravi post o Daliju, Bošu, Gajgeru kako dolikuje, zatim Rikardo Federiči, čijem se radu u devetoj umetnosti divim do imbecilnosti, Joakim Luetke i Bielak iz sveta metala, pa onda Dejvid Firt, pionir YouTube-a i bolesno-apstraktno-genijalnih videa, pa Danijelevski sa svojom "Kućom listova"......list goes on and on.
Muzika kao ogroman faktor u mom životu čini verovatno polovinu ovog bloga jer je aktivno slušam polovinu svog života. Metal, rock, pank i svih milion podžanrova su od vajkada karakterisani kao "Metalike", "Satanisti", "Drogoši" i ostalim divnim epitetima, delom zbog, opet, "trendova", delom zbog upišanog Miše Tumbasa koji se jednog jutra probudio i odlučio da je dobra ideja da urla u kameru, delom zbog opšte zatucanosti i neprihvatanja u startu. Ja podržavam da neko veliča svaku vrstu muzike, jer je ona umetnost na više načina. Bio to Džez, Klasika, Fank, Pop, Rep, svako se u nekoj od njih pronašao i našao svoj "zen". Kao pobornik heavy metala, osećam se dužnim da na ovim stranicama satkanim od nula i jedinica napišem onoliko koliko mogu i koliko razumem o muzici za koju mislim da je najbolja na svetu. Što nas dalje vodi na.....
4. Postovi. Slažem se, i tu opravdanja nema, da je broj postova neoprostivo mali za ovoliki period. Iako imam spreman šaržer izgovora, jednostavno ću ispaljivati ćorke šta god rekao na tu temu. Opet.....moram da se branim. Ja kad pišem o nečemu, jednostavno ne mogu da pišem preko kurca. Želim da istražim temu, da dam svoj lični pečat i napišem post kojim ću biti zadovoljan. Mogao sam da lepo razbijem jedan post na deset minijaturnih i ispunim "kvotu" postavljanja objava, ali nekako sa svakim imam utisak da napredujem i iza svake objave mogu da stanem u odbranu. Posao koji radim ima ogromnu ulogu u deficitu pisanja. Jednostavno kada se vratim iz smene od 12 sati nisam ni za šta. Pisanje me opušta, kao i istraživanje o samoj temi, ali jednostavno to nije to ako se primoravam da pišem na silu. Ja nisam istreniran i dovoljno potkovan da kad imam temu samo ispaljujem članak. Moram imati određenu dozu inspiracije, kao i strpljenja, a i odmora da bi to ispako kako valja. Takođe, nadam se da će se ovo stanje ubrzo promeniti na bolje. Planovi su veći od samog trezora haosa.
I čemu sve ovo:
Gde smo. šta smo? Čemu ova tirada? Upravo sam pregledao statistiku bloga i mogu vam reći da mi je nateralo suze na oči. Ne može biti jadnije (lagumi depresije vraćam se). Ostaje da se potrudim više, pa se sledeći put možda i obradujem kad kliknem na tu opciju. No, kako god da je. imamo muzičke recenzije, recenzije stripova, moja viđenja knjiga, pa čak i par video igara. što sam mislio da tek neću raditi. Tri autorske priče, od kojih je prva nastala slučajno, kao uvod u neku temu i sve to na popriličnom broju stranica. Uz najveću pobedu koja je donela abnormalan broj pregleda kada je Sabaton sa svoje stranice šerovao rivju Last Stand-a. Prc! U svakom slučaju za nekog ko se ovim bavi iz hobija i nije dinara video, a kako je počelo i neće, ja sam zadovoljan. Sad ću potenciometar sarkazma smanjiti na nulu, cinizma takođe i govoriću od srca. Hvala svima koji su što preko poruka, što lično uputili neku lepu reč hvale i podrške. Isto tako hvala i za kritike. One čine da budem bolji. Iako ređe, ali haos je uvek prisutan. Živeli.
