Nathan Jonas "Joey" Jordison 1975 - 2021

Slipknot je bend za klince metalce.......onaj bend na koji se iz novčanika ojačanog nitnama daje poslednjih 1000 dinara koje je baka dala od premale penzije da se kupi majica u Felix-u. Onda, par godina kasnije, čovek stasa, počinje da shvata kreativni um Mikael Åkerfeld-a, a majicu Slipknot-a nosi samo po kući, da ne vide ostali trve drugari. Tad ide i faza broj tri. Neke nove klince sa njihovim majicama, nazivaćemo pozerima i terati ih da nabroje pet pesama dok se smejemo onome "šta je Kori Tejlor rekao". Ah, te čari odrastanja......

Slipknot je i za mene bio početak. U kameno doba pre interneta, dok sam slušao kako bezimeni ludak u crvenom skafanderu urla sa neimenovane audio kasete, mlatio sam glavom u pokušaju da shvatim neku reč teksta i željom da usled slemovanja i moj vrat bude kao vrat neimenovanog urlača. Tekstove, naravno, nisam imao, omote smo kopirali od nekoga, ko je tu sreću imao da mu tetka iz inostranstva umesto stana, donese originalni disk. Ah, te čari istočne Evrope. Onda su se pojavili ti neki, misteriozni ljudi, koji su nabavljali nova izdanja maltene brzinom kojom su izlazila i ne samo to. Imali su i ripovane DVD koncerte i butlege. Kako su to radili, sam Jog Sotot je znao, a ja sam imao sreću da svoje, bakinom penzijom stečene pare, dajem njima u zamenu za "Princo" disk, na kome je u svoj svojoj veličini i 240p veličini ovenčan video nastup mog omiljenog benda. Ah, te čari uličnih wizarda pirata......I? Da li je vredelo? Vredelo je svakog jebenog dinara. Jer, onda sam shvatio da sav taj hajp i svo to ludilo koje sam čuo u audio formatu, sada je samo pojačano nastupom kakav do tada nisam video.

Crvena odela su bila zamenjena belim (iako je bilo obrnuto, ali ja to tad nisam znao), a gomila ljudi, na maloj bini je trčala, skakala, tukla se, a još veća gomila ljudi u publici je bila u delirijumu. Tada, to je postao "moj" bend i bend koji sam nastavio da slušam čak i dok su drugi bendovi dolazili i prolazili. Do te mere da sam novac od tesko zaradjene penzije zamenio novcem od tesko zaradjenih 12-to časovnih smena i platio čoveku da mi iglicama oskaradi nogu za vjeke vjekova i ureže simbolično "S" koje je obeležilo nastanak metala početkom 2000tih godina.

Smrt je kreator hejta. Tako i ovaj tekst, nastao je usled nemilosrdnog dolaska ripera. Slipknot je bio bend, u najmanju ruku interesantan. Kako muzički, tako i pojavom. "Bratstvo" iliti "The Nine" je postava najdraža ljubiteljima ovog benda. Originalna devetorica prašila su nerazdvojno od 1998 do 2010-te, kada je prvi od devetorice otišao sa ovog sveta. Znate onaj osećaj kada se "srodite" sa bendom i usled bezbroj pogledanih lajvova, intervjua i vlogova, dođete do stadijuma kada kao da se znate, maltene ste postali nikad upoznati drugari. 

Polova smrt me je pogodila 2010-te godine, pre svega jer je bila iznenadna, a i znao sam da to znači početak kraja paklenog noneta. "Braća" iz benda su održala vrlo emotivan koncert gde je Polovo odelo sa bas gitarom bilo tu i sve je delovalo kao tragična igra sudbine. Tri godine kasnije, još veće iznenađenje usledilo je u misterioznom odlasku Džoija iz benda i to me je u neku ruku još više razoružalo. Smrt je neizbežna, ali odlazak/izbacivanje iz benda nije. Ironično, ostali smo bez broja 1 i broja 2, obojica jedni od osnivača benda. 2019-te, odlazi i broj 3, Kris, usled pravnih razmirica i to me, maltene, nije ni dotaklo.  Obzirom da je broj 4, Džim, već otišao iz Stone Sour-a, sve je moguće.

Zaista ne želim da ulazim u tiradu i priču o tome zašto je Slipknot dobar bend, a pogotovo me ne interesuje rasprava sa "kvlt" metalcima i virtuelno merenje penisa sazdanog od jedinica i nula putem odgovaranja na komentare. Ovde sam kako bih ovih nekoliko čitalaca i posetiooca pružio svoj iskreni omaž i odao počast čoveku koji je uticao na mnogo njih. Svojom pojavom, talentom, kreativnošću i pre svega, sviranjem.

Kao i u dosadašnjim tekstovima u "In memoriam" sekciji, neću pisati biografiju, jer to sve možete naći na dva klika. Slipknot, sa svojih devet članova je interesantan po još jednoj stvari. Reputaciji članova. Evo recimo.......Glavni hejt usmeren je na Korija, naravno, jer je frontmen. Dozvolite mi da ga uporedim sa aktuelnim Đokovićem. Kad se ne piše mnogo o njemu, a on samo radi svoj posao, onda je ok, a kad krene da se eksponira i prikazuje u svim svojim dostignućima onda "plati porez", "prestani da sereš po netu, niko te nije pit'o" i slično. Poznato? Dalje......Klovn, kao tatko benda, prima svojski svoju dozu onlajn drkadžija. Mika troluju tu i tamo, ali opštepoznat je ejakulat na njegov video snimanja gitarske deonice na AHIG-u. Džima mrzim najviše ja......jer koliko je realno da za jedan život budeš u Stone Sour-u, Slipknotu i u vezi sa Kristinom Skabijom. Kris se učaurio u svoju introvertnost i tu je bezbedan. Pola su u principu voleli, kao i glavnog lika ove cele priče, Džoija.

Džoi nije bio samo "bubnjar". Džoi je bio institucija, inspiracija i idol. Idol svim fanovima Slipknot-a, a inspiracija svim fanovima muzike i onima koji su ikada u ruke uzeli par bubnjarskih palica. Pored temelja koji je postavio sa matičnim bendom, svirao je sa Murderdolls, Scar the Martyr, Rob Zombie, Satyricon, Korn, pa čak i Metalikom , nakon što je Lars zaglavio u bolnici. Ima li potrebe da govorim o samom kvalitetu njegovog sviranja, kao i poštovanju koje je stekao među metal muzičarima i fanovima? Slagali se ili ne o tome kakav je Slipknot kao bend, da li je klinački ili nije, neosporivo je opšte mišljenje da je Džoi bio jedan od najboljih bubnjara koje je metal svet imao čast da iznjedri. Sad će se neko napraviti pametan i reći "sviranje kurcu, okretanje bubnja i bla bla"...... Prvo......Slipknot JESTE teatralan bend i poenta jeste na stvaranju šoumena i prezentaciji publici, radi ostavljanja koncerta za pamćenje. Isto što radi King Diamond, Alice Cooper, pa čak i Mejdeni. Drugo......nije vam smetalo kada se Tomi Li vrteo na bubnju sa onakvim svojim sviranjem?

Uh......kad sam nervozan, tad sam ciničan i sarkastičan, ali......poenta ovog teksta je kao i svakog drugog "in memoriam" teksta. Kada neko umre, tada su svi tužni, svi šeruju i svi r.i.p.-uju, čak i oni koji su tu osobu, do juče ismevali. Džoi je za mene bio ne samo jedan od devet. Džoi Džordison je deo kreacije koja je odredila jedan od moja dva životna puta i pravac kojim ću se kretati u budućnosti. Da nije Slipknot-a, nikad ne bih počeo da sviram. Ne bih upoznao ljude koje jesam i proživeo ono što jesam. U više država. Tako da, ako slušanje ovog benda znači da sam manchild ili jednostavno nezreo, onda mi je drago da ovaj svet napustim u svom neznanju. Džoi, pozdravi Pola i pitaj Miuru kako se završava Berserk......počivaj u miru broju jedan.

My last true confession will open your eyes, I've never known trust like the nine

Let it be spoken, let it be screamed, they'll never ever take us alive

'Til we die

'Til we die

Beast in Black - Kako je zver zavila Budimpeštu u crno

Ovaj izveštaj neće biti standardni izveštaj sa koncerta. Ovo će biti Tolkinovska avantura o patuljcima koji su išli na planinu uprkos vremenskim uslovima, fanatično-poludelom Smiglu koji ljubomorno uz grudi steže svoj dragoceni (prešsss) dragulj, gubljenju bogatstva, pričanju nepoznatim jezikom, dok pod vođstvom neustrašivog Mitrandira idemo u susret zveri u crnom.

Okej.....možda ne baš toliko epohalno. Ali svakako Tolkinovski i svakako tragično (okej, možda ne baš toliko tragično). Krećemo iz početka.....polaskom sa juga „Srednje zemlje“.

Avantura je počela trinaestog novembra kada je hobita broj jedan iz topline svog doma otrgnuo magični zvuk. Taj zvuk beše mobilni telefon, a vreme beše pola šest ujutro. Svako ko je krenuo na putovanje bez prve kafe, zna da je misija u startu propala. I tako hobit broj jedan sede u magični autobus 51 koji ga je vozio preko srednje zemlje ka okrugu gde je živeo hobit broj dva. Morali smo da uključimo nevidljivost kako bismo kafu popili bez da probudimo uspavanu ženu hobita broj dva, jer da je ustala usled naše buke u šest sati, ono što se desilo patuljcima u Ereboru bi sada izgledalo kao ogrebotina. Obzirom da su hobiti poznati po šunjanju, upešno smo se iskrali i krenuli putem Rivendela koji se u našoj avanturi zove Novi sad. Hobit broj jedan je konstantno kukao da mu se spava i da je rano, dok je hobit broj dva bio tu da ga podrži do kraja avanture. „Samo malo izdrži, sećaš li se mirisa lipe u okrugu“ – govorio mu je. I tako stigosmo u Novi sad gde nas je, glavom i bradom čekao Gandalf sivi da nam pokaže put ka Mordoru.

Vozač za Budimpeštu, koji je zaista imao bradu (ne toliku kao Gandalf) je zaista nosio sivi duks, a u kočiji marke folcvagen nas je vodio preko reke Anduin dok je lagani džez u pozadini pržio svom svojom virtuoznošću.

U Budimpeštu su hobiti stigli par sati pre koncerta, a Gandalf sivi im reče. „Ostaviću vas ovde kod mosta, a vi možete ka centru ili u brdo da vidite zamak“. Nebo je počelo da se crni kao da je predosećalo šta će se desiti, a hobitu broj jedan u glavi je samo odzvanjalo „Run you fools“.

Sad, kako biste videli da vas nisam lagao, kreću muke malih hobita. Pošto su hteli da vide dvorac u brdu, krenuše da se penju i ubrzo shvatiše kako se iz lagane kiše stvara pljusak i kako brza hrana nije saučesnik penjanju. Dobrano pokisli, iznervirani, ali vedri duhom, hobiti se vratiše sa planine na most i krenuše u centar grada da se okrepe i osuše. Ovde dolazimo do tragičnog dela i gubljenja bogatstva. Nakon što krčag piva i kafe platiše deset zlatnika (10 evra za dva pića ej!), hobiti krenuše u poznati deo starog sveta, MekDonalds. Obzirom da jezik nisu poznavali, prstima pokazaše na bilbord, gde je stajala slika lepog hamburgera, potom na svoje stomake, a potom na otvorena usta, simbolizujući gladne ptiće u gnezdu. Nakon što platiše dva hamburgera sa džigericom (novo na meniju) i dva pomfrita 20 evra, odoše putem Barba Negre da se suoče sa zveri, dok je u pozadini odjekivao smeh Šmauga koji se nagnjezdio na njihovo izgubljeno bogatstvo, a u ustima im ostade gorak ukus poraza pomešan sa džigericom.

U Barba Negri, raspoloženje je počelo da raste već na samom ulazu. Polu prazna sala je malo po malo počela da se pretvara u prosečni autobus u Beogradu. Znoj, mađarski jezik i lajtšou bio je svuda oko nas, a tačno u 20h na binu je izašao „Myrath“. Poreklom iz Tunisa, Myrath je bend koji je stvorio svoj stil kombinujući metal i orijentalne melodije, heavy vriske i turska pevanja. I zaista, pokazali su zavidan nivo svirke promovišući svoj poslednji album „Shehili“. Da bi ste stekli utisak o ovom bendu, obratite pažnju na pesmu „Dance“, koja je najavila album, najbolje će vam reći da li je ovaj bend za vas. Takođe, odlično odsvirana „Believer“, jedan od vodećih singlova pre novog albuma. Popularnost ovog benda je u porastu, što govori najavljena samostalna turneja sledeće godine. Voleli ga ili ne, ali svakako primer benda koji je trudom i radom stigao tu gde jeste.

A onda.....ono što smo čekali. Svetla su se pogasila, lobanje upalile i krenulo je. Beast in black su napali punom snagom i bez milosti otvorili sa „Cry out for a hero“ sa poslednjeg, drugog albuma. Više stvari kod ovog benda je fascinantno, a pogotovo činjenica da Anton Kabanen, gitarista i glavni autor pesama od kad je izbačen/izašao iz matičnog benda Battle Beast, mrtav ’ladan je napravio novi. koji je za dve godine dostigao popularnost prvog benda. Čovek je jednostavno mašina za pravljenje hit pesama. Uz sve hvalospeve njemu, jednostavno mora se naglasiti da glavna nagrada ide pevaču Janisu. Čovek je udaljen od realnosti koliko sebe daje na bini. Ovo je drugi put da ih gledam uživo, a on ne posustaje. Od ženskih intonacija i falseta, do krvničkog vrištanja, Janis daje i preko onoga što „mora“ da odradi. Sad, dal je to dobro ili loše na duže staze, ostaje da se vidi, ali ako je nešto najbliže savršenoj svirci, onda je ovo bilo to, jer ja ni jednu grešku nisam uočio ni čuo. Momci su raspalili masu, ređajući hitove i odsviravši skoro u celosti drugi album, kao i najbolje sa prvog. „ Unlimited sin“, „Beast in Black“, „Blood of a lion“, „Die by the blade“, „Crazy, mad, insane“ (sa sve koreografijom), „Sweet true lies“, i naravno „Blind and frozen“, koja je dobrim delom učinila ovaj bend time što jeste. Jedina zamerka (lično moja) je što nisu odsvirali i „Zodd the immortal“ iz prostog razloga što se preterano palim na Berserk. No, biće prilike.

Zaista šou koji ukoliko imate prilike, nemojte propustiti. Iako nemaju vatre, pirotehniku, glomazne bine i maskote, imaju svirku i imaju Janisa.

Dobrano oznojeni, preumorni, hobiti izađoše na svež vazduh, a jedan od njih se već pretvorio u Smigela, držeći potpisanu ploču uz grudi dok je mumlao nerazumljive reči. Mitrandir vozač nas dočeka u svoj topli folcvagen, a avantura je mogla da se završi. Hobiti klonuše na zadnjem sedištu njegovog auta dok je lagani džez pržio u svojoj virtuoznosti.

I svi su živeli srećno do kraja života.....ili bar do Novog Sada, gde su od dva ujutro do pet sedeli u jedinoj otvorenoj pekari i čekali da krene prvi autobus za Beograd. A Bugarska se tek sprema krajem meseca.......

Masters of Rock 2017

Kada je stigao koverat adresiran iz Češke, sadržine dva malena parčeta papira, tad je postalo ozbiljno, a odbrojavanje je moglo da počne. Za Masters of Rock kombinaciju smo saznali sasvim slučajno, putem prijatelja, vrsnih poznavaoca muzike, a kasnije i saputnika u truckanju preko stotina kilometara ravnica i polja kukuruza do malenog mesta zvanog Vizovice.

Smešten u srcu Češke, festival je četvorodnevan, a glavni akcenat dat je heavy i power bendovima što me, iako nije nužno moj žanr, nije sprečilo da maksimalno uživam u celokupnom spektaklu. Tri benda bila su okidač koji je utemeljio moju (čitaj našu) odluku da krenemo put Ćeške i to:

3. Battle Beast - Relativno mlad bend koji grabi uzlaznom putanjom i nakon poslednja dva fenomenalna albuma (i Norinog veštičjeg-heavy-metalnog vokala) je svakako bend na koji treba usmeriti svu pažnju.

2. Pretty Maids - Veterani heavy metal scene čija prisutnost datira još od sredine osamdesetih i posle skoro 15 albuma svakako su ugravirali svoj status u aleji metal velikana. Plus, ovaj koncert je jedinstvena prilika da ih čujemo uživo, jer zbog premalog broja nastupa veoma su mizerne šanse da ćemo ih ikada ugostiti u Srbiji.





1. Sabaton - Mislim da su ovde bilo kakve reči suvišne, uzevši u obzir da meni i mom kumu Sabaton predstavlja ono što je Dimitriju Vojnovu predstavljao Tito u filmu. Da stvar bude još bolja, ovaj koncert najavljen je sa podrškom Zlinskog filharmonijskog orkestra i tu je naš fanatizam prerastao u psihozu, dodatno pojačanu Joakimovom izjavom o specijalnoj set-listi i pesmama koje nikada nisu svirali uživo.

Od aprila odbrojavanje je proletelo brzinom svetlosti i već 11. jula došlo je do momenta "Vežite se polećemo, Pišonja reče Žugi" Iz užarenog Beograda smo krenuli oko 21h uveče, prvim vozom Beograd-Budimpešta. Olakšavajuća okolnost je ta što smo putovali u sauni zvanoj spavača kola, pa je ta etapa puta prošla poprilično brzo. Ovde je pravo vreme da napomenem vrlo poznatu činjenicu, a to je koliko je bitno putovati sa normalnim ljudima. Dva brata, koja su već bila tamo i bez čije organizacije puta bi se toliko izgubili da bi se najverovatnije vratili kroz vreme, su bili najbolje moguče društvo za ovakvo putovanje.

Budimpeštu smo zatekli tek probuđenu i od svih znamenitosti videli smo samo enormni espreso u
obližnjem "Starbaksu" dok smo čekali sledeći voz koji je dva sata kasnije krenuo putem Otrokovica (Šire regije Zlina, mesta u kom smo odseli). Kako je voz iz klimavog prešao u klimatizovan, tako je i naše raspoloženje prešlo iz razdraženog u nadraženo i to iz više razloga. Mahom zbog činjenice da konačno pobegosmo negde iz Beograda, koji je svojom kolotečinom moj život u zadnje vreme pretvorio u "Dan Mrmota". Sam put do Otrokovica je bio druga duža faza, a od tad je sve išlo vrlo ubrzano. Treći, lokalni voz nas je doveo u Zlin 12. jula, dan pred početak festivala, što nam je ostavilo celo popodne da se smestimo i pripremimo za ono što nas čeka.

     

Zlin kao gradić je totalni kontrast prebučnom i pretrpanom Beogradu, čiju melanholičnu tišinu razbija samo kliktanje uličnih semafora. Gotovo da smo bili preneraženi mirnoćom kojom Zlin odiše, pogotovo što se u večernjim satima pretvara u grad duhova. A sutradan.....

Dan 1.

Zlin je od Vizovica udaljen nekih 15ak kilometara iliti 20ak minuta lokalnim vozom i prvo što nas je sačekalo na železničkoj stanici tog popodneva beše horda veselih metalaca. Po prvi put u tom momentu do mene je dopro mentalitet Češke metal publike. Nije bilo vike, dreke, prosipanja piva, guranja ili horskog pripitog pevanja samo njima poznatih refrena. Svi su mirno pričali i pijuckali svoje pivo, a ta atmosfera se kasnije prenela i na festival. No, doćićemo i do toga.





Druga stvar koja nas je sačekala posle horde metalaca je nepregledna kolona horde metalaca koja čeka u redu za festivalsku narukvicu. Jebiga, prvi dan je, neki se rituali moraju istrpeti. Dok je polovina ekipe žurila na Sicilijanski "Elvenking", mi koji ne znamo ni jednu njihovu pesmu smo ostali da tumaramo po festivalskoj zoni gledajući gde je šta.

    

MoR je podeljen na više delova.

1. Par velikih šatora sa stolovima koji su služili kao javno odmaralište, menza i mesto gde je pivo nepresušno za predah između bendova,
2. Glavna bina, herojski nazvana "Ronnie James Dio" (Bravo!), okružena sa par tribina, od kojih je jedna za invalide i ljude sa specijalnim potrebama (Bravo x 2)
3. "Sokak" sa štandovima za prodaju svih mogućih metal aksesoara, majica, diskova, prstenja and so on....
4. Manja bina za koju sam čuo da postoji, ali je nisam video niti znam gde se nalazila
5. Prokleti Bandži Džamp
6. Hrana. Štandovi sa hranom su mirisna aura oko festivala (ne računajući auru Toi-Toi-ja), a u ponudi je bilo svega, od prženog do kuvanog, gulaša do bramboraka i prosto je greh ravnodušno prolaziti pored njih.

    

Kako smo se fizički i psihički spremili da ovo bude jedan dug i najudarniji dan, konačno je došao red i na dugo očekivani "Battle Beast". Rezultat? Ništa manje od očekivanog. Svirka na najvišem nivou, a Nora je briljirala. Majkl Felps bi se posramio od činjenice koliko ova žena ima snage u plućima. Što se pesama tiče, najveći deo bio je sa novog albuma, ali mi to nije smetalo obzirom da su izabrali najbolje sa njega (Straight to the heart, Bringer of pain, Familiar hell, King for a day, Far from heaven....), a mesta je ostalo samo za par standardnih hitova "Black ninja", Out of control", "Let it roar" i "Touch in the night". Naravno da je uvek moglo jos, ali za prvi utisak nemam ama bas nikakvih zamerki.








Nakon njih usledilo je prvo prijatno iznenađenje festivala pod imenom "Death angel". Totalno neupućen u njihov opus poprilično sam ostao oduševljen usviranošću i Markovim vokalnim sposobnostima. Atmosfera je počela poprilično da se zagreva ovde sa mosh pit-ovima, ali o tome malo kasnije.
Dok se "Stratovarius" spremao da preuzme štafetu naša volja beše jaka ali telo je počelo da odbija saradnju. Još skoro dva sata do Sabatonovog nastupa, a ja već ne mogu da stojim na nogama. Međutim, nastup prolazi sjajno i iako nisam preveliki fan, drago mi je da sam prisustvovao ovom nastupu i ugođaj je mogao biti bolji samo da su mi odsvirali "Eagleheart".
U polusatnoj pauzi koja je nastupila, noge su mi nefunkcionalna masa i kako bismo zadržali poziciju u gužvi, menjamo se sedeći na podu, uzimajući svaki prekopotrebni atom snage.


Onog momenta kada je počeo "March to war", umor je potisnut, a adrenalin je preuzeo njegovu ulogu. Kroz hladni vazduh Češke se prolomilo "We are Sabaton and this is Ghost division", a naše noge su ponovo imale svrhu. Nerealno, a opet nekako standardno dobra svirka, nosila je hit za hitom sa aranžmanima specijalno napravljenim za orkestar. "Art of war", "Carolus Rex", "Last stand", "Sparta", ponovo vraćene "Attero dominatus" , "Coat of arms" i "Panzerkampf", nikad u ovoj varijanti odsvirana "Final solution", neizbežne "Far from the fame" i "Primo victoria" i za kraj, da upotpuni događaj, kao najveće iznenađenje, nikad pre odsvirana "Wehrmacht".



Ošamućeni. što od dobre svirke, što od celodnevnog stajanja na suncu, svoje živote dugujemo neverovatnom čoveku, isto tako neverovatnom ljubitelju Sabatona, koji je specijalno zbog ovog koncerta došao iz Nemačke. Da nije bilo njegove nesebične ponude da nas vrati kolima do Zlina, možda bi ona mala bina bila nazvana po nama, žrtvama umora festivala. "Pain", uz svu dobru volju smo iz tih razloga morali da zaobiđemo. Pitere Tartgrene, ako čitaš ove reči (a usput si naučio srpski)....izvini brale. Sledeći put.

Dan 2.

Drugi dan festivala se ispostavio kao najslabiji (nama) muzički i iskoristili smo ga da zavidamo rane, odmorimo se i skupimo snagu sa sledeći dan. Ukačili smo deo domaćih miljenika "Dymytry", psy-core metal benda koji je imao sjajnu prođu kod publike, a isto važi i za "Bohemian metal rhapsody", koji su nastupali sledeći. Jedini bend koji smo u celosti pogledali beše "Epica" i baš me je zanimalo kako zvuče. Predvođeni lepom Simon, odradili su zaista odličan posao, ali i pored toga moram biti objektivan, jednostavno not my cup of tea. "Sepultura" u ovoj varijanti i postavi me nije preterano zanimala, a posramljeno priznajem da nisam znao ni jednu pesmu "Running Wild"-a. Jedino mi je žao propuštanja "Moonspel"-a, ali počinjao je prekasno i zaista nam se nije čekalo još 5 sati (sa sve dolaskom voza) samo zbog njega. Feranando......brale....sledeći put. Izvini.

Dan 3.

Okrepljeni i raspoloženi, dan treći na festivalu nas je dočekao nešto posle podneva, kako bi poslušali nemački "Equilibrium", usput zakačivši simpatični folk-metal ansambl pod imenom "Trollfest". Drugo i treće iznenađenje došli su totalno iz vedra neba. Prvo u bukvalnom smislu i to u vidu provale oblaka koja nas je brutalno naterala da se skupimo u već pretrpanim šatorima, ostavivši one najhrabrije da ispoštuju festival kako dolikuje. Želeo bih da napomenem da je ovo jedini dan kad sam odlučio da obujem starke......da, bravo. Elem, drugo iznenađenje je bilo daleko bolje i došlo je u vidu benda "Almanac", koji se ispostavio kao pravo otkrovenje u muzičkom smislu i sa uživanjem smo ispratili završetak nastupa kada je kiša malo popustila.



Sve se drastično promenilo nabolje kada su na scenu stupili Danci "Pretty maids". Vođeni Ronijevim vokalom kojem bi pozavideli i mladi pevači i Kenovom harizmom i sviračkim umećem, ovo je bio best of hitova. "Kingmaker". "Back to back". "Rodeo", "Pandemonium", "Little drops of heaven", "Future world", "Love games"..... što bi se reklo. da je bolje ne bi valjalo, a mi smo se uverili zašto uživaju status metal veterana. Nakon toga, iz pristojne razdaljine uživali smo uz slušanje (a bogami i gledanje) "Delain"-a, sa specijalnim gostom Marcom iz  benda "Nightwish". Ovo je za razliku od Epike, mnogo više prijalo mom krhkom uvetu. Kad već pomenuh metal veterane, kao jedni od zvezda večeri, na bini se pojavio veliki "Saxon" i oprašio svirku kao da su u najboljim godinama života. Mada....za svirku nema najboljih godina. Iako nisam čuo, meni iščekivani "Killing ground", svirka dostojna pravih profesionalaca svog zanata. E, sad dolazi momenat za kojim najviše žalim, a to je propuštanje "Kreator"-a. Nakon par odlsušanih pesama jednoglasno smo se složili da je taksi realnija varijanta od upale pluća (nakon kiše, uveče je postalo strahovito hladno). Tako da... Mille......brale.....jebiga.



Dan 4.

Očekivali smo da ovaj dan bude slabiji, kao i drugi, ali smo se prevarili u našu korist. Što se samih bendova tiče, biću brz.
Rage - Imam totalnu crnu rupu u sećanju za ovaj bend. My mind is blank.
Lacuna Coil - Jedini problem sa njima je što Kristina ne zna za moje postojanje i ne čuje moje vapaje za njom u tužnim, samotnim noćima.  Sjajan nastup, sjajan asylum stage look i naravno odlična usviranost. Posebna pohvala za Andreu za sjajno obavljen posao. Kristina standardno odlična.
Dee Snider - E, tu smo. Ovo je definitivno bilo najveće iznenađenje festivala (za nas koji ga nismo gledali ranije) Znali smo da je šoumen, ali način na koji je raspalio masu je dostojan svakog divljenja. Naterao je (uz  poneku pretnju) svakog prisutnog čoveka da skače i luduje. Posebno me je oduševio njegov profesionalizam na bini jer pored opasnih problema sa tonom, nije pravio dramu oko toga, već je odradio posao maestralno. "The kid's are back", "The price" (fuck yeah!), "We're not gonna take it", epsko izvođenje "I wanna rock", kao par novih pesama i obrada tipa "Outshined". posvećena pevaču "Soundgarden"-a, je bilo i više nego dovoljno da se pitamo "Šta se, dovraga, upravo desilo"?
Edguy - Školski primer dobrog power metala i dobre usviranosti. Iako sam više fan "poderanih" vokala (tipa Dee Snider), Ed je raspalio masu i držao je tako do kraja nastupa.
Vince Neil - Neka ostane na tome da sam uzdržan po pitanju Vinsa, samo iz poštovanja prema ljudima koji ga vole.



Za kraj, samo bih napomenuo par stvari koje su po mom mišljenju vredne hvale i manje vredne hvale.

Plusevi:

Organizacija. Celokupna organizacija je obavljena na tako vrhunskom nivou, počevši od postavke festivala, do obezbeđenja, koga je bilo enormno malo. Naviknuti na kojekakve "Beer festove", navikli smo da sve vrvi od policije i preterano nadrkanih momaka iz obezbeđenja. Ovde toga nije bilo. Napomena da se ni jedan incident ili neprijatnost nije dogodila za svo vreme dok smo bili tamo. Nismo videli ni jednu svađu ili koškanje. Druga bitna stvar je tajming bendova. Onako kako je pisalo u rasporedu, tako se i dešavalo. Bendovi su završavali u minut i u minut tačno počinjali, što je, složićete se, za naše uslove nepojmljivo.

















Publika i međusobno poštovanje. Ovo je druga stvar koja je totalno nepojmljiva. Nije bilo guranja, polivanja pivom, neartikulisanog urlanja u stanju delirijum tremensa. Ljudi su stajali i uživali u bendovima koje vole. Posle svakog benda dolazilo je do "smene" publike. Svi bi odlazili u šator na osveženje, a oni iz šatora do bine na spektakl, tako da ko je hteo da priđe blizu bini i uživa, mogao je stići do drugog, trećeg reda u svakom momentu. Da ne pominjem grupno-složnu pomoć kad se neko saplete prilikom mosh pita. Još jedna stvar koja je jako bitna je raznovrsnost publike. Bilo je bračnih parova u kasnim šezdesetim, možda i starijih, pa do onih sa bebama sa slušalicama. Sve generacije na jednom mestu, održani zajedno muzikom.


Masters of Rock cafe. Naš grad, iako je neuporedivo veći od Zlina, nema ništa slično ovome. Sjajan detalj koji služi kao mini muzej uspomena na sve muzičare koji su prošli kroz Zlin i Vizovice tokom godina kako festival postoji. Eden za sve kolekcionare memorabilija.





  

Minusi:

Ovo što ću navesti je toliko sekundarno, da gotovo uopšte nije uticalo na naš provod tamo.



Hrana. Jedini problem su bile male porcije, a prevelike cene, jer ako jedete kao ja i možete da pojedete slona u stanju neuračunljivosti od gladi, slona ćete i platiti. Jeste prevelika raznovrsnost, ali za naš standard i za naše plate (Nemcima je svejedno), nismo mogli da se zamislimo da svaki dan ostavljamo po otprilike 2000 dinara za jelo.

Vremenski uslovi. Ovo je nešto što nema veze sa festivalom i što niko ne bira, ali pominjem ga kao deo iskustva, Tokom dana vreme je bilo sjajno, u nekim momentima čak i pretoplo, ali kad padne mrak, temperatura drastično pada i bez duksa u rancu ne bih preporučio bilo kakvo dalje ostajanje.

Ozvučenje. Da li su naše uši tokom godina slušanja muzike prestale da registruju određene frekvencije, to ne znam, ali da je kompletan zvuk mogao biti malo glasniji i moćniji, mogao je. Uvek smo. čak i onda kada smo bili do same bine, imali utisak kao da može još malo glasnije, a da ne pominjem eksperimentisanje prvih par pesama dok se ton ne ustali.





Engleski jezik. E ovo je već neoprostivo. Ja razumem ne poznavanje jezika. Sve je okej. Ali da nikog (Nikog!), ne interesuje čak ni poznavanje elementarnih izraza za opštu komunikaciju to ne mogu da shvatim. Važi za sve konobare, šankere, prodavce i recepcionere u domu gde smo odseli. Taj problem je počeo u mađarskoj, a nastavio se kroz ceo festival. Problemi su toliko drastični bili da nismo mogli da naručimo čiste peškire jer žena nije znala šta je to "towel" ili konobarica koja ne zna šta je "drafted beer". No dobro, gestikulacija je majka snalaženja, tako da nismo mnogo propatili zbog toga.

Sve u svemu jedno nezaboravno iskustvo sa novostečenim prijateljima koje će, nadam se, biti tek prvo, a narukvica sa MoR-a, samo jedna u nizu. I za kraj..... NFAIEG.