Masters of Rock 2017

Kada je stigao koverat adresiran iz Češke, sadržine dva malena parčeta papira, tad je postalo ozbiljno, a odbrojavanje je moglo da počne. Za Masters of Rock kombinaciju smo saznali sasvim slučajno, putem prijatelja, vrsnih poznavaoca muzike, a kasnije i saputnika u truckanju preko stotina kilometara ravnica i polja kukuruza do malenog mesta zvanog Vizovice.

Smešten u srcu Češke, festival je četvorodnevan, a glavni akcenat dat je heavy i power bendovima što me, iako nije nužno moj žanr, nije sprečilo da maksimalno uživam u celokupnom spektaklu. Tri benda bila su okidač koji je utemeljio moju (čitaj našu) odluku da krenemo put Ćeške i to:

3. Battle Beast - Relativno mlad bend koji grabi uzlaznom putanjom i nakon poslednja dva fenomenalna albuma (i Norinog veštičjeg-heavy-metalnog vokala) je svakako bend na koji treba usmeriti svu pažnju.

2. Pretty Maids - Veterani heavy metal scene čija prisutnost datira još od sredine osamdesetih i posle skoro 15 albuma svakako su ugravirali svoj status u aleji metal velikana. Plus, ovaj koncert je jedinstvena prilika da ih čujemo uživo, jer zbog premalog broja nastupa veoma su mizerne šanse da ćemo ih ikada ugostiti u Srbiji.





1. Sabaton - Mislim da su ovde bilo kakve reči suvišne, uzevši u obzir da meni i mom kumu Sabaton predstavlja ono što je Dimitriju Vojnovu predstavljao Tito u filmu. Da stvar bude još bolja, ovaj koncert najavljen je sa podrškom Zlinskog filharmonijskog orkestra i tu je naš fanatizam prerastao u psihozu, dodatno pojačanu Joakimovom izjavom o specijalnoj set-listi i pesmama koje nikada nisu svirali uživo.

Od aprila odbrojavanje je proletelo brzinom svetlosti i već 11. jula došlo je do momenta "Vežite se polećemo, Pišonja reče Žugi" Iz užarenog Beograda smo krenuli oko 21h uveče, prvim vozom Beograd-Budimpešta. Olakšavajuća okolnost je ta što smo putovali u sauni zvanoj spavača kola, pa je ta etapa puta prošla poprilično brzo. Ovde je pravo vreme da napomenem vrlo poznatu činjenicu, a to je koliko je bitno putovati sa normalnim ljudima. Dva brata, koja su već bila tamo i bez čije organizacije puta bi se toliko izgubili da bi se najverovatnije vratili kroz vreme, su bili najbolje moguče društvo za ovakvo putovanje.

Budimpeštu smo zatekli tek probuđenu i od svih znamenitosti videli smo samo enormni espreso u
obližnjem "Starbaksu" dok smo čekali sledeći voz koji je dva sata kasnije krenuo putem Otrokovica (Šire regije Zlina, mesta u kom smo odseli). Kako je voz iz klimavog prešao u klimatizovan, tako je i naše raspoloženje prešlo iz razdraženog u nadraženo i to iz više razloga. Mahom zbog činjenice da konačno pobegosmo negde iz Beograda, koji je svojom kolotečinom moj život u zadnje vreme pretvorio u "Dan Mrmota". Sam put do Otrokovica je bio druga duža faza, a od tad je sve išlo vrlo ubrzano. Treći, lokalni voz nas je doveo u Zlin 12. jula, dan pred početak festivala, što nam je ostavilo celo popodne da se smestimo i pripremimo za ono što nas čeka.

     

Zlin kao gradić je totalni kontrast prebučnom i pretrpanom Beogradu, čiju melanholičnu tišinu razbija samo kliktanje uličnih semafora. Gotovo da smo bili preneraženi mirnoćom kojom Zlin odiše, pogotovo što se u večernjim satima pretvara u grad duhova. A sutradan.....

Dan 1.

Zlin je od Vizovica udaljen nekih 15ak kilometara iliti 20ak minuta lokalnim vozom i prvo što nas je sačekalo na železničkoj stanici tog popodneva beše horda veselih metalaca. Po prvi put u tom momentu do mene je dopro mentalitet Češke metal publike. Nije bilo vike, dreke, prosipanja piva, guranja ili horskog pripitog pevanja samo njima poznatih refrena. Svi su mirno pričali i pijuckali svoje pivo, a ta atmosfera se kasnije prenela i na festival. No, doćićemo i do toga.





Druga stvar koja nas je sačekala posle horde metalaca je nepregledna kolona horde metalaca koja čeka u redu za festivalsku narukvicu. Jebiga, prvi dan je, neki se rituali moraju istrpeti. Dok je polovina ekipe žurila na Sicilijanski "Elvenking", mi koji ne znamo ni jednu njihovu pesmu smo ostali da tumaramo po festivalskoj zoni gledajući gde je šta.

    

MoR je podeljen na više delova.

1. Par velikih šatora sa stolovima koji su služili kao javno odmaralište, menza i mesto gde je pivo nepresušno za predah između bendova,
2. Glavna bina, herojski nazvana "Ronnie James Dio" (Bravo!), okružena sa par tribina, od kojih je jedna za invalide i ljude sa specijalnim potrebama (Bravo x 2)
3. "Sokak" sa štandovima za prodaju svih mogućih metal aksesoara, majica, diskova, prstenja and so on....
4. Manja bina za koju sam čuo da postoji, ali je nisam video niti znam gde se nalazila
5. Prokleti Bandži Džamp
6. Hrana. Štandovi sa hranom su mirisna aura oko festivala (ne računajući auru Toi-Toi-ja), a u ponudi je bilo svega, od prženog do kuvanog, gulaša do bramboraka i prosto je greh ravnodušno prolaziti pored njih.

    

Kako smo se fizički i psihički spremili da ovo bude jedan dug i najudarniji dan, konačno je došao red i na dugo očekivani "Battle Beast". Rezultat? Ništa manje od očekivanog. Svirka na najvišem nivou, a Nora je briljirala. Majkl Felps bi se posramio od činjenice koliko ova žena ima snage u plućima. Što se pesama tiče, najveći deo bio je sa novog albuma, ali mi to nije smetalo obzirom da su izabrali najbolje sa njega (Straight to the heart, Bringer of pain, Familiar hell, King for a day, Far from heaven....), a mesta je ostalo samo za par standardnih hitova "Black ninja", Out of control", "Let it roar" i "Touch in the night". Naravno da je uvek moglo jos, ali za prvi utisak nemam ama bas nikakvih zamerki.








Nakon njih usledilo je prvo prijatno iznenađenje festivala pod imenom "Death angel". Totalno neupućen u njihov opus poprilično sam ostao oduševljen usviranošću i Markovim vokalnim sposobnostima. Atmosfera je počela poprilično da se zagreva ovde sa mosh pit-ovima, ali o tome malo kasnije.
Dok se "Stratovarius" spremao da preuzme štafetu naša volja beše jaka ali telo je počelo da odbija saradnju. Još skoro dva sata do Sabatonovog nastupa, a ja već ne mogu da stojim na nogama. Međutim, nastup prolazi sjajno i iako nisam preveliki fan, drago mi je da sam prisustvovao ovom nastupu i ugođaj je mogao biti bolji samo da su mi odsvirali "Eagleheart".
U polusatnoj pauzi koja je nastupila, noge su mi nefunkcionalna masa i kako bismo zadržali poziciju u gužvi, menjamo se sedeći na podu, uzimajući svaki prekopotrebni atom snage.


Onog momenta kada je počeo "March to war", umor je potisnut, a adrenalin je preuzeo njegovu ulogu. Kroz hladni vazduh Češke se prolomilo "We are Sabaton and this is Ghost division", a naše noge su ponovo imale svrhu. Nerealno, a opet nekako standardno dobra svirka, nosila je hit za hitom sa aranžmanima specijalno napravljenim za orkestar. "Art of war", "Carolus Rex", "Last stand", "Sparta", ponovo vraćene "Attero dominatus" , "Coat of arms" i "Panzerkampf", nikad u ovoj varijanti odsvirana "Final solution", neizbežne "Far from the fame" i "Primo victoria" i za kraj, da upotpuni događaj, kao najveće iznenađenje, nikad pre odsvirana "Wehrmacht".



Ošamućeni. što od dobre svirke, što od celodnevnog stajanja na suncu, svoje živote dugujemo neverovatnom čoveku, isto tako neverovatnom ljubitelju Sabatona, koji je specijalno zbog ovog koncerta došao iz Nemačke. Da nije bilo njegove nesebične ponude da nas vrati kolima do Zlina, možda bi ona mala bina bila nazvana po nama, žrtvama umora festivala. "Pain", uz svu dobru volju smo iz tih razloga morali da zaobiđemo. Pitere Tartgrene, ako čitaš ove reči (a usput si naučio srpski)....izvini brale. Sledeći put.

Dan 2.

Drugi dan festivala se ispostavio kao najslabiji (nama) muzički i iskoristili smo ga da zavidamo rane, odmorimo se i skupimo snagu sa sledeći dan. Ukačili smo deo domaćih miljenika "Dymytry", psy-core metal benda koji je imao sjajnu prođu kod publike, a isto važi i za "Bohemian metal rhapsody", koji su nastupali sledeći. Jedini bend koji smo u celosti pogledali beše "Epica" i baš me je zanimalo kako zvuče. Predvođeni lepom Simon, odradili su zaista odličan posao, ali i pored toga moram biti objektivan, jednostavno not my cup of tea. "Sepultura" u ovoj varijanti i postavi me nije preterano zanimala, a posramljeno priznajem da nisam znao ni jednu pesmu "Running Wild"-a. Jedino mi je žao propuštanja "Moonspel"-a, ali počinjao je prekasno i zaista nam se nije čekalo još 5 sati (sa sve dolaskom voza) samo zbog njega. Feranando......brale....sledeći put. Izvini.

Dan 3.

Okrepljeni i raspoloženi, dan treći na festivalu nas je dočekao nešto posle podneva, kako bi poslušali nemački "Equilibrium", usput zakačivši simpatični folk-metal ansambl pod imenom "Trollfest". Drugo i treće iznenađenje došli su totalno iz vedra neba. Prvo u bukvalnom smislu i to u vidu provale oblaka koja nas je brutalno naterala da se skupimo u već pretrpanim šatorima, ostavivši one najhrabrije da ispoštuju festival kako dolikuje. Želeo bih da napomenem da je ovo jedini dan kad sam odlučio da obujem starke......da, bravo. Elem, drugo iznenađenje je bilo daleko bolje i došlo je u vidu benda "Almanac", koji se ispostavio kao pravo otkrovenje u muzičkom smislu i sa uživanjem smo ispratili završetak nastupa kada je kiša malo popustila.



Sve se drastično promenilo nabolje kada su na scenu stupili Danci "Pretty maids". Vođeni Ronijevim vokalom kojem bi pozavideli i mladi pevači i Kenovom harizmom i sviračkim umećem, ovo je bio best of hitova. "Kingmaker". "Back to back". "Rodeo", "Pandemonium", "Little drops of heaven", "Future world", "Love games"..... što bi se reklo. da je bolje ne bi valjalo, a mi smo se uverili zašto uživaju status metal veterana. Nakon toga, iz pristojne razdaljine uživali smo uz slušanje (a bogami i gledanje) "Delain"-a, sa specijalnim gostom Marcom iz  benda "Nightwish". Ovo je za razliku od Epike, mnogo više prijalo mom krhkom uvetu. Kad već pomenuh metal veterane, kao jedni od zvezda večeri, na bini se pojavio veliki "Saxon" i oprašio svirku kao da su u najboljim godinama života. Mada....za svirku nema najboljih godina. Iako nisam čuo, meni iščekivani "Killing ground", svirka dostojna pravih profesionalaca svog zanata. E, sad dolazi momenat za kojim najviše žalim, a to je propuštanje "Kreator"-a. Nakon par odlsušanih pesama jednoglasno smo se složili da je taksi realnija varijanta od upale pluća (nakon kiše, uveče je postalo strahovito hladno). Tako da... Mille......brale.....jebiga.



Dan 4.

Očekivali smo da ovaj dan bude slabiji, kao i drugi, ali smo se prevarili u našu korist. Što se samih bendova tiče, biću brz.
Rage - Imam totalnu crnu rupu u sećanju za ovaj bend. My mind is blank.
Lacuna Coil - Jedini problem sa njima je što Kristina ne zna za moje postojanje i ne čuje moje vapaje za njom u tužnim, samotnim noćima.  Sjajan nastup, sjajan asylum stage look i naravno odlična usviranost. Posebna pohvala za Andreu za sjajno obavljen posao. Kristina standardno odlična.
Dee Snider - E, tu smo. Ovo je definitivno bilo najveće iznenađenje festivala (za nas koji ga nismo gledali ranije) Znali smo da je šoumen, ali način na koji je raspalio masu je dostojan svakog divljenja. Naterao je (uz  poneku pretnju) svakog prisutnog čoveka da skače i luduje. Posebno me je oduševio njegov profesionalizam na bini jer pored opasnih problema sa tonom, nije pravio dramu oko toga, već je odradio posao maestralno. "The kid's are back", "The price" (fuck yeah!), "We're not gonna take it", epsko izvođenje "I wanna rock", kao par novih pesama i obrada tipa "Outshined". posvećena pevaču "Soundgarden"-a, je bilo i više nego dovoljno da se pitamo "Šta se, dovraga, upravo desilo"?
Edguy - Školski primer dobrog power metala i dobre usviranosti. Iako sam više fan "poderanih" vokala (tipa Dee Snider), Ed je raspalio masu i držao je tako do kraja nastupa.
Vince Neil - Neka ostane na tome da sam uzdržan po pitanju Vinsa, samo iz poštovanja prema ljudima koji ga vole.



Za kraj, samo bih napomenuo par stvari koje su po mom mišljenju vredne hvale i manje vredne hvale.

Plusevi:

Organizacija. Celokupna organizacija je obavljena na tako vrhunskom nivou, počevši od postavke festivala, do obezbeđenja, koga je bilo enormno malo. Naviknuti na kojekakve "Beer festove", navikli smo da sve vrvi od policije i preterano nadrkanih momaka iz obezbeđenja. Ovde toga nije bilo. Napomena da se ni jedan incident ili neprijatnost nije dogodila za svo vreme dok smo bili tamo. Nismo videli ni jednu svađu ili koškanje. Druga bitna stvar je tajming bendova. Onako kako je pisalo u rasporedu, tako se i dešavalo. Bendovi su završavali u minut i u minut tačno počinjali, što je, složićete se, za naše uslove nepojmljivo.

















Publika i međusobno poštovanje. Ovo je druga stvar koja je totalno nepojmljiva. Nije bilo guranja, polivanja pivom, neartikulisanog urlanja u stanju delirijum tremensa. Ljudi su stajali i uživali u bendovima koje vole. Posle svakog benda dolazilo je do "smene" publike. Svi bi odlazili u šator na osveženje, a oni iz šatora do bine na spektakl, tako da ko je hteo da priđe blizu bini i uživa, mogao je stići do drugog, trećeg reda u svakom momentu. Da ne pominjem grupno-složnu pomoć kad se neko saplete prilikom mosh pita. Još jedna stvar koja je jako bitna je raznovrsnost publike. Bilo je bračnih parova u kasnim šezdesetim, možda i starijih, pa do onih sa bebama sa slušalicama. Sve generacije na jednom mestu, održani zajedno muzikom.


Masters of Rock cafe. Naš grad, iako je neuporedivo veći od Zlina, nema ništa slično ovome. Sjajan detalj koji služi kao mini muzej uspomena na sve muzičare koji su prošli kroz Zlin i Vizovice tokom godina kako festival postoji. Eden za sve kolekcionare memorabilija.





  

Minusi:

Ovo što ću navesti je toliko sekundarno, da gotovo uopšte nije uticalo na naš provod tamo.



Hrana. Jedini problem su bile male porcije, a prevelike cene, jer ako jedete kao ja i možete da pojedete slona u stanju neuračunljivosti od gladi, slona ćete i platiti. Jeste prevelika raznovrsnost, ali za naš standard i za naše plate (Nemcima je svejedno), nismo mogli da se zamislimo da svaki dan ostavljamo po otprilike 2000 dinara za jelo.

Vremenski uslovi. Ovo je nešto što nema veze sa festivalom i što niko ne bira, ali pominjem ga kao deo iskustva, Tokom dana vreme je bilo sjajno, u nekim momentima čak i pretoplo, ali kad padne mrak, temperatura drastično pada i bez duksa u rancu ne bih preporučio bilo kakvo dalje ostajanje.

Ozvučenje. Da li su naše uši tokom godina slušanja muzike prestale da registruju određene frekvencije, to ne znam, ali da je kompletan zvuk mogao biti malo glasniji i moćniji, mogao je. Uvek smo. čak i onda kada smo bili do same bine, imali utisak kao da može još malo glasnije, a da ne pominjem eksperimentisanje prvih par pesama dok se ton ne ustali.





Engleski jezik. E ovo je već neoprostivo. Ja razumem ne poznavanje jezika. Sve je okej. Ali da nikog (Nikog!), ne interesuje čak ni poznavanje elementarnih izraza za opštu komunikaciju to ne mogu da shvatim. Važi za sve konobare, šankere, prodavce i recepcionere u domu gde smo odseli. Taj problem je počeo u mađarskoj, a nastavio se kroz ceo festival. Problemi su toliko drastični bili da nismo mogli da naručimo čiste peškire jer žena nije znala šta je to "towel" ili konobarica koja ne zna šta je "drafted beer". No dobro, gestikulacija je majka snalaženja, tako da nismo mnogo propatili zbog toga.

Sve u svemu jedno nezaboravno iskustvo sa novostečenim prijateljima koje će, nadam se, biti tek prvo, a narukvica sa MoR-a, samo jedna u nizu. I za kraj..... NFAIEG.