Vragovesti - Milan Kovačević

 

Vreme je da se slavi. A kako to odveć na svakoj slavi biva, posle predjela ide svinjetina. U ovom slučaju, predjelo sam poslužio na ovom linku, a glavno jelo je trenutno u finalnoj fazi pripreme. Raskomadana krtina je dobila svoj slani sloj krckave kožure, a ukus ćete osetiti vrlo uskoro. Samo treba da se servira. Dakle....kao neko ko je imao tu privilegiju i od starta bio blisko upoznat sa celokupnom idejom, predstavljanje ovog dela mi je zadovoljstvo do te mere, kao da je ono lično moje. 

Ukoliko barem malo pratite dešavanja u horor svetu online, bile to knjige ili filmovi, ime na koje ste u jednom momentu morali naleteti, svakako je Milan Kovačević. Kako slikovito opisati njegovo stvaralaštvo? Milan je pisac koji je duže vreme sedeo u sobi spuštenih venecijanera, pokušavajući da motornu testeru vrati u funkciju stavljajući ulje i oštreći zupce lanca, a momenta kada je to uradio novosadski masakr motornom testerom je krenuo takvom silinom da bi mu sam Hooper pozavideo na brutalnosti. Od zbirke "Besan", preko AVKF-a, Crnoslovlja, saradnje sa Librarionom, prešao je granice kontinenata i došao do izdavačke kuće "The Hive" (Priču na engleskom možete pročitati online u knjizi Trail XIII - The Path to Perdition). Poenta rečenog je da je više ljudi prepoznalo kvalitet i potencijal onoga što Milan piše. Ultimativna kreacija horora i lični Nekronomikon sopstvenih priča dolazi nam u tvrdokoričenom vidu, a Vault of Chaos ima posebnu čast da predstavi njegovu prvu samostalnu zbirku nazvanu "Vragovesti". A kakve komade mesa nam ova disekcija donosi i da li će nam stvoriti neprijatnosti u žuči? Iskreno se nadam. Ali... u najboljem mogućem smislu.

Neka ovaj dan počne horoskopski, a danas je...

"Dan svinje"

Delo koji otvara ovu zbirku, meni simbolično, jer je sa ovom pričom sve počelo. Simboličnom iz još jednog razloga... Sam uvod u ovu priču, način izražavanja i razmišljanja je ključni momenat kada ćete shvatiti da li je ova knjiga za vas ili ne. Ligotijevsko-mizantropski stil, narativno vođen iz ruralnog mesta zabačene Srbije je savršeno otvaranje za masakr koji će uslediti. Ovde moram napomenuti kako smatram da svako može da napiše masakr. Ljudi su kao drva, udariš ih sekirom i oni padnu. To je lakši deo. Teži deo je masakr pretvoriti u atmosferu. Smrad sukrvice, znoja i suza uplesti u niti okoline i čitaoca uvesti u mesto gde se smrt iz literarnog oblika pretvara u realni. Upravo to je glavni adut ove priče. Realnost. Možda ne realnost svih nas, ali svakako krvava realnost seoskih običaja, čiju realnost su deca imala priliku da iskuse od malih nogu. Smrt je jednako brutalna za sve, a posle dana svinje, smanjujemo krike samo na momenat, oblizujemo usne i idemo na...

"Šapat suvih usana"

Inkarnacija čoveka koji se budi u bolničkoj sobi, tela razorenog nesrećom. Čovaka koji ne zna zašto je, šta je... ali vidi ga. Vidi njegovo otelotvorenje u bolničkoj sobi, kako sa osmehom stoji pored njegovog kreveta... plaši ga se, ali nije siguran ko je on tačno i zašto je došao. Da li se čovek u zavojima kaje zbog toga što je uradio, koja je simbolika poslednje cigarete dok pred streljačkim vodom stoji vezanih očiju i koji posao ostaje da se završi posle svega? Ovde su odgovori na neka od pitanja. No, jedno je sigurno. Ne možeš pobeći od onoga što jesi. Repertiraćemo pištolj i sa osmehom na suvim usnama preći u...

"Deratizacija pacovskog konglomerata"

Kad već spomenusmo Tomasa Ligotija i njegovo shvatanje ovog truležnog sveta, ova priča je upravo to. Deratizacija onih koji su kanceri u kancelarijama, nekrozno tkivo u sistemu piramidalne hijerarhije vlasti... kao i onih koji su sitni točkovi mehanizma, koji ne shvataju da bi bez njihovog okretanja mehanizam stao. Stoga, zarad postojanja u takvom sistemu, oni se okreću i okreću, dok na kraju prestanu jer u njima više nema života. U ovoj priči, protagonista sa osmehom Hoakima Feniksa uzima stvar u svoje ruke. Ovaj točkić se okreće po svojim pravilima. A plodovi njegovog dela su...

"Plodovi crnog semena"

Evo priče koju nisam čitao. I pored ovog trejlera koji upravo pišem, hteo sam da je ostavim samom sebi kao faktor iznenađenja. Čisto da, kada uzmem u ruke fizičko izdanje, iznova se oduševim nečim novim. Stoga, zadovoljite se sa ostalih sedam, ova će biti specijal. Pustite me da imam svoje iznenađenje, a ja vas puštam...

"Pustite nas da umremo"

Sada zadiremo u teren koji toliko volim, ne zato što sam mizantrop, već zato što nismo za bolje. Post-apokalipsa iz ugla jednog od "preživelih". Doduše, ovde nema uvoda, nema razrade, nema tragedije, nema opšteg, sinhronizovanog vriska nacije koja umire u vatrama ragnaroka. Priča koja se dešava trenutno, dešava se posle kraja. Sve je gotovo, zaraza je napredovala, mrtvi su živi, a živi su mrtvi. Protagonista sa sobom nosi sećanja, nosi tračak nade i nosi spas u glavama čaura. Prava post apokalipsa za moju dušu... 

"Jedenje duše"

Da li se ljudi ikada mire sa svojom neizbežnom sudbinom? Da li se uopšte mire sa činjenicom da na kraju ovog našeg otrcanog životnog puta stoji iskežena kreatura sa bledim očnjacima. Dama zvana smrt. Neko se sa njom nosi lako, neko pokušava da beži... dok... neko je njen lični izaslanik. Ova priča iz oba ugla daje odgovor na ovo pitanje. Smrt daje i smrt uzima. Kako um tako i tela...

"Tela naših spasitelja"

Ne znam da li bih se usudio da kažem najzrelija, ali svakako najslojevitija priča u ovoj zbirci. Ova je pisana pod samim uticajem očeva strave. Lavkrafta i Poa. Pipci njihove nakaradne mašte pužu svuda oko ove ideje. Poput Stokerovog Drakule, radnja je smeštena u veliku kuću, čiji domaćin je naizgled čudan. Sprema se nešto zlokobno... Odvratan miris nadolazećeg slavlja svi osećamo u nozdrvama, ali neizvesnost je sveprisutna. Krešendo dolazi u obliku krvi. Za razliku od Lavkrafta, ovde horor nije "neviđen" očima čitalaca, horor je na tacni i horor je pozdravljen aplauzom. Pažljivom kontrolom gostiju, odabranik mora biti kvalitetan...

"Kontrola kvaliteta"

Opet, simbolično na kraju dolazimo do kontrole kvaliteta. Ja sam svoj sud već dao, sad je red na vas. Međutim, u kontroli kvaliteta, pored ličnog suda, dolazimo do Barkerovskog opisa jednog od glavnih smrtnih grehova... Proždrljivost. Ruku na srce, da li je zapravo proždrljivost greh ili je stvar samo u kvalitetu istog? Što opet, povlači pitanje, da li greh može biti kvalitetan. Da li su sveci u obliku mršavih pasa ili debelih svinja? Da li je oreol greha pečat na masnoj koži odsečenog mesa? Saznaćete.

Naravno da mi je jasno da se ova recenzija sastoji više od pitanja nego odgovora, kao i da ništa nisam otkrio ni rekao pametno. Međutim... površno sam zašao u svaku od tema i do izlaska zbirke, to vam je to. Kako napraviti trejler sazdan od reči? Nadam se da sam uspeo da vam zagolicam maštu do te mere da ćete poželeti ovu knjigu u svojim rukama momenta kad izađe.Sama knjiga će biti u tvrdom povezu i za nijansu većeg formata od standardnog. Takođe, nekoliko umetnika potrudilo se da forzec, kao i slika za svaku priču, knjizi daju poseban pečat i poseban identitet.

PAŽNJA!!! Milan ima popriličan broj pratilaca i ljudi koji su ovu knjigu več poručili. Dakle....budite brzi jer kada ovaj tiraž ode, to je to. Doštampavanja više neće biti.

Velike stvari su na pomolu, a ovo definitivno nisu bile "Poslednje reči pisca".

The Vanishing of Ethan Carter - Lavkraftovska šetnja kroz šumu.

 

Zvono je zazvonilo i počela je druga runda između mene i Korone. Pored kašlja, dobio sam vremena čak i da odigram video igru dužu od standardne par Quake 3 partije. "Vanishing of Ethan Carter" imam na radaru jako dugo, prvenstveno zbog njene atmosferičnosti i povezanosti priče sa vrlo mi obožavanim H. P. Lovecraft-om. Igra je svetlost dana ugledala, sada već davne 2014-te godine, razvijena i izdata od strane poljske kuće "The Astronauts". Od tada, igra je primila sjajne kritike od korisnika i do sada, prodato je preko milion primeraka širom sveta, čak je 2015-te odnela nagradu kao najbolja inovativna igra od strane "British academy games awards" (BAFTA).

VOEC je u suštini horor avantura, point and click stila sa vrlo malo mehanike i poprilično jednostavnim načinom igranja. Horor se, doduše, ovde svodi na sećanja, pisma, raskrinkavanje priče... i poprilično detektivskog posla. Nema toliko gore momenata, šikljanja krvi i iznutrica, ali zato glavna karta na koju su kreatori ove igre pucali je atmosfera. I mogu vam reći da su uspeli u tome. Iako je igra open world, na moju veliku žalost, postoje limiti. Open world se prostire do određenih granica, stoga usled grafike, igra prosto vuče da se otisnemo u nepoznato, ali... kao i u pričama gorepomenutog gos'n Lavkrafta, nepoznato ostaje nepoznato, a dometi su u našoj mašti. No, igrač ima više izbora kojim putem da krene i, iako su svi praktično spojeni, neminovno je vraćanje nazad radi provere da li smo nešto propustili ili prevideli određeni artefakt. Tako da, lutanja ima poprilično. Kao što rekoh... gameplay je vrlo jednostavan. Toliko da se sve svodi na par komandi. Pronađi predmet, stavi ga na pripadajuće mesto, tine poveži redosled događaja u jednu celinu i sklopi celokupnu priču. Zvuči pre-jednostavno, slažem se, ali, kao što rekoh, atmosfera je takva da prosto vuče istraživanju. O samoj grafici nešto kasnije. Priča kaže sledeće:

Glavni protagonista je istraživač paranormalnog, Pol Prospero, koji dolazi da istraži nestanak dvanaestogodišnjeg Itana Kartera, čije je pismo prethodno dobio. Itan je, nehotice otvorio nešto... vrata koja nije smeo i neko zlo van ovog realma je zaposelo celu njegovu porodicu. Sada.....jedini cilj njegove poludele porodice je probuditi to zlo, koje nazivaju "Spavač", a mali Itan je postao žrtveno jagnje posesivnoj majci, bratu siledžiji i pokornom, nemoćnom ocu. Naravno, tu su i ostali članovi porodice, čije smrti su samo "prolazna stvar" u procesu buđenja uspavanog boga. Protero, kako se čini je jedina nada ta dečakov spas i otkrivanje misterije "Nestanka Itana Kartera", posebno što ima specijalan "dar" i vizije onoga što je prethodilo smrti žrtve. Rasplet dolazi kada istraživajući sve priče i vizije, Protero shvata da je samo produkt mašte nesrećnog Itana i tad dolazi do pitanja - da li bi stvari bile drugačije da je Prospero ranije stigao i otkrio Itanovu kućnu samicu koju je sam napravio, pokušavajući da se sakrije od porodice. Neću otkrivati previše, na vama je da saznate šta je u toj "samici" Prospero našao i u kakvom stanju.

E sad. Glavni adut i ovo što igru čini specijalitetom. Grafika. Predeli i krajolik u kojim se krećemo je prokleto predivan. Zalasci sunca, šuma, jezera, pećine... sve izgleda nestvarno dobro. Da ovu igru mogu probati u VR modu, verovatno bi me alergija na polen trajno osakatila. Iako ima svega par gigabajta, deluje kao da je daleko ispred svog vremena i komotno može da parira igrama današnjice. Činjenica da ima par gigabajta, umesto standardnih par desetina, koliko nove igre sadrže, upravo jesu razlozi ograničenog kretanja i jednostavne mehanike. Garantujem vam da ćete se zadržavati gledajući teksturu hrastova iz zoom-a, mahovinu na stenama, talasanje vode ili pomeranje svake travke usled dejstva vetra. Gomila detalja, koji odvlače pažnju, poput svetlosti koja prodire između grana ili žbunova koji se njišu i jesu ono što igru čini dužom. Sve to je upotpunjeno blagom ambijentalnom muzikom, koja zaista deluje kao relax terapija dok se šetate kroz šumu. Naravno, ambijentalnost se menja u jezovitost kako priča postaje napetija. I pored svega ovoga...

Raznovrsnost nivoa nije prevelika i veći deo je tumaranje po prirodi, ali su se dizajneri potrudili da nam unesu malo živosti. Seoce na priobalju i istraživanje kuća unutar njega, brana, rudnik, njegovi hodnici i podzemne pećine su otvoreni za istraživanje, gde poseban naglasak hororu dajem na nivo u pećinama. Upokojeni čuvari su čisto podsećanje na "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" i žao mi je što nema više takvih momenata u igri.

Jedina zamerka koju bih imao je, pored kratkog gameplay-a (otprilike dva sata) je povremena sporost. Igrač ima dve brzine kretanja, regularan hod i nešto brže trčanje. Hod je u početku prihvatljiv, jer je sve novo i sunčano, ali brzo postane monoton, stoga ćete prst držati na dugmetu za trčanje i nikada ga nećete pustiti. Čak i to je u određenim momentima sporo, jer, ukoliko ste nestrpljivi, poput mene i shvatite da ste zaboravili item na drugoj strani mape, potrebno je nekoliko minuta hoda, za koje ponekad vrlo nemam živaca jer želim da priču nastavim tog momenta. 

Takođe, naviknut na pucačine, svakog momenta se nadam da će protagonista izvući mač, pištolj ili rocket launcher. Nažalost, toga ovde nema, jer nije potrebno. Doduše, saznao sam da postoji secret rifle negde u kamenjaru plićaka, ali sam bio previše lenj da je tražim. Svakako, ti razlozi su toliko minorni da skoro nisu vredni pomena i nimalo ne utiču na kvalitet samog doživljaja ove igre.

Nažalost, sve što je lepo mora imati kraj, stoga "Astronauts" je poprilično zamro po pitanju novih izdanja, ali... nova nada se ipak rodila. Najnovije ostvarenje, pod imenom "Witchfire" je FPS pucačina sa najboljim sklopom svega u ovoj recenziji navedenog. Grafike, detalja, prirode, čudovišta, onostranog horora i, konačno, kontrole igrača da oružjem natera zlo da krvari. Izlazak je najavljen za ovu godinu, a svi palčevi su stisnuti u nadi da gameplay ostane blizu onakvog kakvim ga je teaser predstavio.

Moj savet. Prepustite se pejzažu i otkrivajte priču. To će biti vrlo dobro utrošenih par sati.

Vault of treasure 2019

Iako je budžet od sajma knjiga  poprilično presušio, imati stalan posao nosi to prokletstvo da je plata jednom mesečno. E sad, koliko god to zvučalo dobro, toliko i nije. Dobro je jer kada kažem da je dosta kupovine za ovaj mesec, ja to i mislim. Čak idem totle da ne gledam ništa po netu, ne pratim nova izdanja i ne kucam ortodoksne laži u prezentu. Ruku na srce, neke od ovih stvari sam dobio na poklon, a više od pola na odloženo, tako da nema mesta za brigu. Uskoro će moj budžet ponovo dostići nivo kada ću moći da običnu kiflu zalijem bavarskom glazurom ili eventualno solju u vidu skroz dobrih slanih štapića. Ovde se nalazi par stvari koje zaista nisam želeo da propustim, pa haj'mo redom. Iz nekog razloga primećujem da se u svakoj mojoj novoj nabavci nalazi nešto od Kinga. To zaista nije planirano, a ne znam ni koliko ima veze sa mojom opsesijom njime. U svakom slučaju matori lisac izbacuje knjige brže mego što ja stignem da kupujem. U to ime krećemo sa:


Stephen King - Zelena milja


Okej. Toliko sam puta čuo od ljudi da kažu: "To je on pisao? Nisam pojma imao, dobar film skroz, zar on ne piše samo horore"? Ne piše. I jeste dobar film skroz, čak odličan, usudio bih se da kažem, i to dodatno obogaćen izuzetnim Majkl Klark Dankanom (RIP) u glavnoj ulozi. Dakle.....najtoplija preporuka i najtvrđim anti-Kingovcima. Radnja prati osuđenika na smrt zbog brutalnog ubistva dve devojčice. Sa jedne strane imamo razularen narod i roditelje, pravdu i zakon, a sa druge saosećanje, čuda na delu i dečiju nevinost kod monstruma. Osuđenik, takav kakav je, ulazi pod kožu čitaocu i nismo sigurni da li je on otelotvorenje zla ili anđeo u obliku dobroćudnog džina. Vrhunski ispričana priča o čudima, gresima, užasima od strane ljudi, pokajanju i kazni. O onome sa čime se rađamo, onome sa čime moramo da živimo i o onome sa čime umiremo.

Moje ime je Džon Kofi. Kao kafa, samo se drugačije piše.

Stephen King/Owen King - Uspavane lepotice

Da vidimo kakav se proizvod dobije kada se muški deo familije King udruži da zajedničkim snagama protera žene. Originalno smišljeno od strane Ovena, u kolaboraciji sa tata Stivenom i uz pokoju konsultaciju sa bata Džoom dobili smo "Uspavane lepotice". Šta se dešava kada sve žene na svetu zaspu? Možemo li mi kao muškarci da se staramo o svemu ili se vraćamo u ono primalno, animalno ponašanje, dopunjeno besom i frustracijama. Za sve je kriva misteriozna bolest koja čini da žene zaspu, obavijene čudnom "čaurom" nalik gazi. Ukoliko se ona skine ili poremeti, one postaju manijakalno nasilne. A u snu.....pa tamo idu na neko drigo mesto, njihov lični eden. Jedina koja je imuna na ovo je ni manje ni više nego Ivi (Eva), koja postaje za muškarce ili demon koji treba da bude ubijen što pre ili mesija, šansa za spasenje koju treba sačuvati po svaku cenu. Dok se jedni trude da je spasu, drugi da je ubiju, ostali šire anarhiju i haos, radeći sve gadosti koje muškarcu slobodnim od svega, pa i zakona može pasti na pamet.


Stephen King - Kraj bdenja


Ne znam kako sam uspeo da pročitam drugi deo trilogije, pa počnem prvi, pa stanem, pa pogledam seriju, pa nabavim treći deo. Mindfuck.....mindfuck everywhere. U svakom slučaju majstor horora je prešao na akciju i triler i bogami se lepo snašao u istom. Drugi deo "Ko nađe - Njegovo" je izvrsna jurnjava fanatičnog, poludelog fana u želji da se dokopa piščevog nikad objavljenog dela, koje je igrom slučaja završilo kod dečaka, usput ubijajući svakog ko mu stane na put i posvećenog detektiva u želji da ga zaustavi. "Kraj bdenja" je treći deo o detektivu Bilu Hodžisu, a u prethodnom delu zavesa pada na njemu i "Mercedes ubici" Brejdiju u vegetativnom stanju. Sada je Brejdi življi nego ikad i rešio je da se osveti i onima koji su krivi i onima koji nisu. Fascinantna stvar kod Kinga i toga kako njegov mozak funkcioniše je ta što za razliku od većine pisaca kod njega negativac nije samo negativac. King mu pridaje toliko pažnje, pa čak se i divi njegovoj monstruoznosti i načinu na koji čini svoja zlodela (Vidim te Karizi, ne krij se).

Providens i Neonomikon - Alan Mur i Džejsen Barouz

Okej, moram priznati, kada sam pre par godina čuo da postoji izdanje bazirano na Lavkraftu, a osmislio ga je niko drugi do grand wizard himself Alan Mur, zacvileo sam kao devojčica u prvom redu koncerta svog omiljenog šlem-frizura-pop-glasić-želim da sam strejt, ali to mi teško pada-boy benda. Nakon digitalno piratizovane verzije, oduševljenje je lagano splasnulo. Nekako sam više očekivao od mozga koji Mur skladišti u glavi. Posebno važi za Neonomikon i njegovim rape induced momentima "deep one"-a i glavnom agentkinjom FBI-a. Zapravo, scenario sam po sebi je simpatično osmišljen, ali mislim da je morao mnogo bolje da se iskoristi. Druga stvar. Crtež sam po sebi je dobar. Ništa više od dobar. Čini mi se da je smisleniji u Providensu, ali može biti moj subjektivni osećaj. U momentima kada ovaj post budem izbacio, najverovatnije će izaći i treći čin, tako da ćemo objediniti "trilogiju" i uz "Neonomikon" dati svoj konačni sud.

Dž. Herbert Brenan - Okultni rajh

Uzevši u obzir moju fascinaciju i iščitavanje knjiga o natprirodnom i neobjašnjivom, ova mi je privukla pažnju samim naslovom. Oduvek me je interesovalo sve o okultnom delu nacističke vlasti, društvu Tula, "Ahnenerbe"-u, koplju sudbine itd. Okultni rajh je nešto malo drugačije i pokušava da objasni Hitlerov vrtoglavi uspon, nesrazmernu diktaturu i vladavinu na jedan drugačiji način. Njegov lik, koliko god da je monstruozan i koliko god da je o njemu stranica ispisano i dalje je jednim delom obavijen misterijom. Ova knjiga bavi se time da je Hitler imao moć prekognicije, kao i da je jednim delom mogao da predvidi budućnost. Zašto je onda izgubio rat? Da li je dobar vojskovođa isto što i dobar mag? Ovde imamo sijaset teorija zavera i činjenica o situacijama koje su "naizgled slučajnost", spisa koji govore o engleskim shvatanjima čarobnjaštva za vreme rata i uzvraćanjem istom merom. Na kraju, zašto se Hitler ubio baš 30. aprila, praznik Beltane, a dan pred Valpurgijsku noć, najvažnijeg datuma satanističkog kalendara. Prema čarobnjačkom verovanju, žrtvovanje je direktan pakt sa zlom i đavolom. Svakako zanimljivo štivo.


Jason Arnopp - Slipknot: Inside the sickness, behind the masks




Kako su devetorica potpuno različitih momaka iz Ajove uspela da okrenu svet metal muzike naopačke i prodaju preko dva miliona nosača zvuka sa svojim prvencem, teško da će ikome biti stoprocentno jasno. Džejson Arnop iz ugla pomalo novinara, pomalo istražitelja, a ponajviše fana, pokušava da na svoj način da odgovor na ovo pitanje. Knjiga govori o ranim danima benda i počecima koji su obilovali krvavim pesnicama, besom, alkoholom i poderanim glasnim žicama. Koliko samog benda, toliko i NU metal pokreta generalno. Ovo je, koliko ja znam, prva ne-oficijelna biografija koja je napisana o bendu, a Arnop nam priređuje intervjue sa nekima od članova, ljudima iz Ajove, a čak je uspeo da dođe do Ozija i Džina Simonsa da napišu predgovor. Sada, o Slipknot-u se može saznati sve na par klikova, ali poprilično je interesantno čitati iz ovog ugla. Kao kada u ruke uzmete stari broj Džuboksa pa čitate muzičke novosti iz prošlosti, ovde je sve u prezentu, kako je tad bilo prihvaćeno. Bez uvlačenja, razvlačenja i odugovlačenja. Iza maski i unutar bolesti. Više o ovome kada je završim.

Oto Oltvanji - Iver

Što se Oltvanjija tiče, ja sam ga toliko zapostavio, kao i većinu domaćih snaga, da je to prosto sramotno. U traganju za "Misterijama i magijama", vratio sam se kući sa "Iver"-om. E sad. Ja uopšte nisam kompetentan da se izjašnjavam o Otovom pisanju, obzirom da sam od njega čitao samo kratke priče. Ovo će biti prva knjiga koju ću da pročitam onako kako dolikuje i, nadam se, dam joj (i njemu) pažnju kakvu zaslužuju. Poleđina pripoveda sledeće: " Pisac popularnih trilera Saša vodi devojku Miju, autorku dečjih knjiga i ilustratorku, na sever Vojvodine da je konačno upozna sa svojom porodicom. U pitanju nije bilo koja familija, nego Vitasovi – moćni klan umetnika, čije su četiri generacije muzičara, slikara, glumaca i književnika manje ili više vešti manipulatori koji vode računa o tome koga primaju u svoje okrilje.
I dok daje sve od sebe da im se dopadne, Mia se usput trudi da ignoriše sve učestalije znakove da se glava porodice, najuspešniji pevač šlagera u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji Rob Vitas ponaša neobičnije i od onoga kako je predstavljen u tabloidima. Mia će otkriti da on decenijama ljubomorno čuva tajnu o porodičnom prokletstvu i raskolu unutar familije, a da su Vitasovi podeljeni krvavim rivalitetom još od 19. veka". Iz nekog razloga me ovo podseća na Stokera. Ne znam zašto. Ali nepravda prema Oltvanjiju će biti uskoro ispravljena i obelodanjena u riznici haosa.

Ostalo

Zlatna serija se vratila na velika vrata. Moram priznati, kad sam video da se izdanje reaktiviralo, bio sam poprilično oduševljen da bih se samo par sati kasnije iznervirao saznanjem da postoje dva omota od svakog stripa. Naš, novi, specijalno crtan za ovu priliku. što je fenomenalna ideja i italijanski, originalni Bonelijev. Opet....dobro je kao ideja, ali izuzetno udarnički za džep. Jer, kao kolekcionar, naravno da moram da imam oba omota. Kao da se to ikada dovodilo u pitanje. Vođen idejom o tome koliko je originalna zlatna serija tokom godina postala zaista zlatna i da bi za kompletiranje iste trebali da kažete vašem podstanaru doviđenja, evo kutija za pakovanje, a njegovu garsonjeru zamenite sa kolekcijom od 2000 stripova. Fenomenalno, zar ne. E sad.....moj genijalni plan koga se niko pre mene nije setio je bio da pokupujem sva izdanja, držim ih "sealed" iliti glanc, pa za jedno 20ak godina da uzmem tu garsonjeru koja mi sleduje. Problem je sledeće prirode. Nemam živaca, nemam para za te akcije, nemam prostora, a i verovatno ću u to vreme biti nadrkani matorac koji gađa hlebom golubove zato što guguču pod prozorom, a potom golubovima zaljubljene parove zato što su mladi i zaljubljeni. Elem....puna podrška za "Veseli četvrtak", a ja ću ih skromno ispoštovati sa Dilanom i Martijem. Dosta od mene. E da.......kupio sam i drugi UT.

Fabula:

Primećujem da sam poprilično aljkavo pokrio neke naslove. Čitaću, čuću, pa ću javiti. Svakako, ideja ne manjka, a bogami ni materijala za pisanje. Tako da, uskoro oćekujte "Providens", čim se izborim sa metal albumima 2018-te godine, a mogao bi da padne i neki part 2 nabavke, pošto se u međuvremenu nagomilalo par lepih izdanja. No, šta je par izdanja naspram čitave večnosti. Do sledećeg viđanja pozdrav, a dotle.....ne plašite se čitanja.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2018

Moje ime je Milan i ja sam alkoholičar. Otprilike bi to bio neki realan početak avanture zvane "Sajam knjiga" ....ili možda bolje avanture odvikavanja zavisnosti od istog. Doduše, ruku na srce, svi smo mi pomalo (sado)mazohisti po pitanju kolekcionarstva i trošenja fiktivnih "naših" para. Ove godine nije bilo apsolutno nikakve razlike što se tiče mojih visokih želja, niskih mogućnosti, nerviranja, visokih očekivanja, niskih cena, nerviranja, uspona hiperaktivnosti, pada morala, uspona želje za suicidom usled novonastalih izdanja za koje nisam znao....i za kraj.... nerviranja.
Tačno mogu da se zamislim kako u beloj košulji urlam iz sobe mekih zidova: "Dajte mi još samo tog Kinga, treba mi 32. izdanje iste knjige. Identično je kao prvih 31, samo što je logo pomeren za pola centimetra dole i kobalt-plava nije iste nijanse". Takođe, žaljenja je vredno to što sam svestan svih ovih činjenica, a sve radim naopako. Iskreno, ne znam zašto sve ovo delim na društvenoj mreži i to pred ovolikim brojem čitalaca, ako je neki i ostao, obzirom da sam za godinu dana imao čitava dva posta. Odlučio sam da za taj propust krivim smene koje radim, hroničan umor i hroničan govnarluk koji me je ophrvao u zadnje vreme. Ako sam nekom nedostajao, izvinjavam se od srca.....ali.....i'm back so let's rock.


Mort Sinder 

Ah.....Mort Sinder, Koliko samo ja taj strip nisam razumeo. Bio sam klinac koji je listajući Stripoteke voleo Konana, Tora, Asteriksa, Korbena (donekle skapiranog) i tome slično. Brećine sumorne ljude pogužvanih lica toliko nisam shvatao, da sam ih preskakao pitajući se šta će oni uopšte tu. Deceniju kasnije kad sam malo dublje zašao u Brećine radove, horor tematiku i dalje nisam našao odgovor zašto se stripom kao vrstom umetnosti jednako nazivaju Mort Sinder i kapetan Miki (dovraga). Ono što jesam skapirao je zašto je Breća ime koje jeste u svetu devete umetnosti. Nastao početkom šezdesetih godina, Mort je besmrtni, misteriozni čovek koji se posle smrti vraća i priča svoje sumorne, gorčinom prožete priče i doživljaje starom antikvaru Ezri. Ono što pored Hektorovog scenarija udara pečat autentičnosti je definitivno crtež. Smatram da gotovo niko kao on ne može da stvori utisak beznađa, tuge, noćne more, a opet emocija kao Breća. Vrhunac umeća crno belog stripa. Što se argentinske škole tiče, vi veličajte Maradonu, meni slobodno ostavite Breću, Hektora i besmrtnog Morta Sindera.

Isak Asimov - Trilogija o carstvu i Bogovi lično

Prošla nabavka knjiga poprilično je bila berićetna što se Asimova tiče, pogotovo njegovog opusa o "Zadužbini". Ekstremno mi je drago da je neko konačno uzeo da se ozbiljno pozabavi genijalnošću-prebukiranim mozgom Isaka Asimova i obraduje nas njegovim izdanjima, koja u celosti nismo imali još od davnog "Polarisa". Dakle....ne mogu dovoljno da preporučim genijalnost samog ciklusa o Zadužbini i svih knjiga koje se oko nje vrte (sedam). Iako nije preterano bitno poznavati svih sedam, bilo bi dobro da se u nekom momentu to pročita u celosti. Evo zbog čega. Asimov je, poput Tolkina, stvorio svet. Njegov svet je u budućnosti. Stvorio je galaktičko carstvo, napisao zakone robotike (i sam termin robotika), uništio matičnu planetu, doneo razaranje i stvaranje i dodelio nam čuvara u obliku kom najmanje očekujemo. E sad.....kroz sve cikluse koje je "Čarobna knjiga" objavila, "Roboti", "Zadužbina" i "Carstvo" se prepliću vremenski periodi, gradovi, ljudi i generalno istorija svega se shvata na samom kraju. Takođe je činjenica da je Asimov sve pisao iz različitih vremenskih perioda, što samo dobija na mistici i tome da kada sklopite deliće slagalice, dobijate veliku celinu. Imamo "Zvezde, prah nebeski" koja je razdoblje davno pre carstva, zatim "Svemirske struje", koje nas uvode u razvoj republike Trantor i na kraju "Kamičak na nebu" ili ran period Galaktičkog carstva.

"Bogovi lično" su zasebna priča i to ni manje ni više nosilac nagrada "Hugo" i "Nebula" za najbolji roman. Ukratko. Radnja je smeštena između našeg univerzuma i paralelnog univerzuma. Zemlja je u problemu. Ostala je bez energetskih izvora, a razmena energije dolazi iz daleka. U para-univerzumu žive bića koja se dele na Racionalce, Emocionalce i Parentale koji kad se spoje u trojstvo ili triadu, postaju jedno. E sad. Zamislite sedamdesetih godina da je neko pisao o seksu vanzemaljaca koji se dobija spajanjem, trenjem i preklapanjem. If your fragile little mind is not blown......onda ne znam šta nije u redu sa vama. U međuvremenu jedan čovek otkriva da to deljenje energije može pogubno uticati na budućnost zemlje i odlučuje da to obelodani. Ukratko, jedna od najboljih SF priča ikad napisanih.

Enki Bilal - Julia i Roem

Biću iskren ovde. Nisam preterano upućen u ovaj strip. Koliko se sećam, ovo je deo trilogije, nastavak na "Animal'z" koji je objavio "Veseli četvrtak". Mada, kad je Bilal u pitanju, zaista (po meni) ne može biti greške i tu prestajem da budem (bar 80%) objektivan. Opet, budimo iskreni, njegove priče znaju ponekad da budu poprilično konfuzne i razvučene ali kao neko ko pokušava da se bavi umetnošću, Bilalov stil crtanja koji je tokom vremena izgradio, a primetićete koliko je različit od ranijih radova, jeste ono što izvlači svaki minus koji priča može imati. Obrnuta stvar kao sa Sendmenom. Prvo što mi je zapalo za oko je to da je stil poprilično sličan "Animalz"-u, što znači da je skoro monohromatski. U Animalz-u, sve je sivo, plavo i hladno, skladno okolini, dok je ovde crtež nalik sepia-varijanti, što opet nije čudno, jer nakon propasti koja se u Animalz-u dogodila, svet se vratio u balans, a osim pustinje nije mnogo toga ostalo. Crtež je takav kakav i treba da bude, obzirom da smo se iz vode preselili na kopno. Zamislite post-apokaliptičnu Šekspirovsku baladu.


UT


Jebiga....ne može se sve znati. Za UT sam saznao da uopšte postoji neposredno pred sajam i ono malo rečnica što sam pročitao me je instant kupilo. Prvo. Korado Roi. Ne znam da li bih smeo da kažem omiljeni, ali definitivno jedan od top tri crtača Dilana Doga i jedne od meni najboljih epizoda zvane "Mefisto". Kada sam čuo da je autor Roi, a žanr post-apokaliptični horor, to mi je bilo i više nego dovoljno da uskliknem "Shut up and take my money" potpuno naslepo. Za one koji prate ovaj blog, možda su primetili da imam čudan afinitet prema post-apokaliptičnim stvarima generalno. Mizantrop na mom levom ramenu se zlokobno smeje dok ovo kucam. Filantrop na desnom blaženo spava. UT će se pod okriljem izdavača "Phoenix press" pojaviti u šest knjiga u HC i SC formatu, a unutra......Ljudski rod je sravnjen. Bića koja su trenutno na zemlji su sirova, vraćena u drevne, praiskonske običaje, a brutalnosti i apatije ne manjka. UT je biće koje je neustrašivo, a opet detinjasto. Njegov zadatak je da čuva grobnicu iz koje će ustati stvorenje nalik ni jednom do tad. To stvorenje, zvano Iranon će poremetiti balans društva i sveta generalno, a UT će mu postati saputnik u  predstojećoj avanturi.

Donato Karizi - Čovek iz lavirinta

Zamislite da bend čiji svaki album volite stagnira i odjednom izbaci ceo novi album na download. "Čovek iz lavirinta" je lepše iznenađenje ovog sajma. Upravo iz razloga što nisam znao da je knjiga izašla, već otkrih sasvim slučajno na štandu "Vulkana". Potegao sam novčanik iz kuka brzinom koje bi se uplašio sam Istvud, a Karizi momentalno skače na top 1 knjiga od koje ću početi čitanje. Pošto sam knjigu strpao u ranac, bez da sam čitao poleđinu, živo sam se pitao da li će nastaviti sa Vegom, Markusom, hoćemo li se približiti psihotičnom mastermajndu, da li će klupko bar malo početi da se odmotava ili će krenuti u dalje mršenje. Evo šta kaže zadnja strana:" Oteta kada je imala trinaest godina i dugo držana u zatočeništvu, Sem je najzad slobodna, ali i dalje u strahu za sopstveni život. Pored nje je doktor Grin, nesvakidašnji profajler, koji u Samantinom sećanju traži indicije koje ga mogu odvesti do njenog tamničara, čoveka iz lavirinta. Ali doktor Grin nije jedini koji progoni čudovište.
Tu je i Bruno Đenko, privatni detektiv nesumnjivog talenta, kojem je svaki novi dan poklonjen. Nestanak Samante Andreti njegov je stari slučaj, zadatak koji nikada nije priveo kraju, a sada ima priliku da se iskupi, da ispravi greške iz prošlosti. Na umu mu je samo jedna - da reši poslednju misteriju, uprkos tome što je prošlo tolko vremena.
Zato što Samanta ne zna da se njena otmica nije dogodila pre nekoliko meseci. Čovek iz lavirinta držao ju je u zatočeništvu petnaest dugih godina. A sada je nestao". Da.....sve ovo mi liči da ćemo dobiti još jednu izvrsnu krimi-triler-misterija-hororom prožetu priču u kojoj se možda pojavi još neki deo celokupne slagalice. Ubrzo ću videti. Ah Donato zašto nam to radiš.

Čarls Bukovski - Bludni sin, Faktotum i Žene

Kad već nisam počeo sa "Lom"-ovim, na ova izdanja "Nove knjige" sam bacio oko još prošle godine ali jednostavno se nije moglo izgurati sve. Prvi put sam se sa matorim pokvarenjakom susreo na "bleji" kod drugara gde sam, dok su oni igrali Fifu (ili nešto slično, za mene poprilično nedodirljivo) iz dosade uzeo da čitam "Bludnog sina" koji je bio kraj kreveta. Jedva sam se nakanio da ispustim knjigu iz ruke nakon sat vremena potpuno oduševljen novim načinom pisanja sa kojim sam se upravo susreo. Kad kažem nov način, mislim na jezik "smrtnika", koji svi možemo da razumemo i pronađemo se u njemu. "Bludni sin" donekle predstavlja autobiografiju Bukovskog, skrivenu pod pseudonimom Henri Kinaski. Ova knjiga opisuje jedno odrastanje buntovnog momka, koji nije siguran šta hoće, ali zna šta neće, a to je škola, naređivanje i podvlađianje. Odrastanjem uz nasilnog oca, majku pod očevom kontrolom i željom da se uklopi u društvo, on otkriva čari žena, masturbacije, cigara, tuče i alkohola.
"Faktotum" je njegov drugi roman, a po radnji bi otprilke bio nastavak "Bludnog sina". Devetnaestogodišnji Henri Kinaski je (konačno) izbačen iz kuće svojih roditelja i luta Amerikom u potrazi za bilo čime. Seleći se od grada do grada, radeći posao za poslom od kojih ni jedan nije voleo, Henri luta za šansom da se dokaže kao pisac. Ova knjiga nas ubacuje u vrtlog smrada dima od cigareta, pića, seksa, jeftinih pansiona i još jeftinijih prostitutki. Bukovski at it's finest.
"Žene" su u samom naslovu opis čitave knjige. Za razliku od Faktotuma i Sina, u ovoj knjizi lik Henrija je u kasnijem dobu, poznijih godina, zreliji i proslavljeniji kao pisac. Iako je zašao u godine, mentalno se ni malo nije smirio, pa svaku obožavateljku, pesnikinju, koleginicu, konobaricu koja je htela nešto sa njim, kakva god ona fizički ili psihički bila, nije hteo da uvredi odbijanjem. Ovde imamo način života skoro rock zvezde. Ko je gledao "Kalifornikaciju", zna o čemu pričam, s tim što Henk Mudi je malo doteraniji Henk Kinaski. Bukovski ovde na dosta duhovit način opisuje svoje doživljaje sa raznim ženama, a erotikom nabijen roman nas vodi kroz njegove seksualne poduhvate, plaćanja žena, psihotičnu Lidiju (u stvarnosti Lindu King), kasnije i njegovu ženu Saru (Linda Li). Fascinantan je način sa kojim se on bori sa svime i sa kakvom ležernošću i flegmatičnošću podnosi životne prepreke, manje ili veće.

Dilan Dog - Dnevnik



Kao veliki ljubitelj Dilana, skidam kapu "Veselom četvrtku" za ovo izdanje. Iako mi u ovom momentu nikako nije trebao dodatni trošak, poučen iskustvom "Majki i očeva", nisam hteo da se dovedem u situaciju da ovo izdanje čekam po aukcijama. Kao što samo ime kaže, "Dnevnik" predstavlja vremeplov kroz koji vidimo tridesetogodišnji razvoj i kreaciju detektiva nemogućeg. Počevši od sredine osamdesetih sa idejama Sklavi-ja, pa sve do danas, u dnevniku nas očekuju nikad viđene table i ilustracije, odbačene ideje, pisma, delovi scenarija, razgovori sa autorima, kao i strip specijalno urađen za ovo izdanje. Kroz ovaj naš, a i svoj lični dnevnik nas vode od davnih osamdesetih; Sklavi, Roi, Pikato, Kjaveroti, Stano, Kazertano, Venturi, Brindizi.... fenomenalna Paola Barbato, pa sve do Simeoni i Ratiger-a. Enciklopedija koju, ukoliko ste u mogućnosti, obavezno stavite na vrh liste prioriteta.

Robert Ejkman - More, poput vina tamno

Neko će pomisliti da me plaćaju za reklamu (uopšte se ne bi' bunio), ali ne mogu dovoljno da preporučim ediciju strave izdavačke kuće "Orfelin". Sve esencijalne ličnosti horora u književnosti su se našle na njihovim obojenim stranicama. Ljubitelji pravog horora jednostavno ne smeju propustiti nekoga kao što je Ejkman. Otprilike pre dve godine po prvi put na našem jeziku izašla je zbirka priča "Hladna ruka u mojoj" (Cold hand in mine) sa osam priča, verodostojnih originalnoj knjizi. Sada, imamo priliku da uživamo u novih sedam priča ovog majstora strave, a u zbirci se nalaze: "More, poput vina tamno", "Vozovi", "Tvoja se malena ruka smrzla", "Pratilac", "Unutrašnja soba", "Nikako ne idi u Veneciju" i "U šumu". Smatram da svako može da napiše horor (ubistvo, krv, hack and slash, čudovište, vukodlak sa motornom testerom koji se pojavljuje u ogledalu kad se pusti novi album Cattle Decapitation-a....) ili bar ono što je za njegovo poimanje horor. Takođe smatram da samo retki mogu da napišu dela iskonske jeze i pravog, mučnog straha. Ejkman je svakako u kategoriji broj dva.

Stiven King - Mobilni telefon, O pisanju i Zamka za snove

Kao i svake godine, uvek nekako dođemo do "el papa" Kinga. Počinjem da se preispitujem da li kupujem njegove knjige zbog kvaliteta ili zato što je  opsesivno-kompulsivni kolekcionar u meni rekao da mora da se ide do kraja. U svakom slučaju do sada nije mnogo izneverio. Iako je poprilično daleko od onoga što ga je napravilo Kingom, i dalje zna da oduševi (recimo "Buđenje"). Ovde imamo tri različite knjige. Hajde da krenemo sa jedinom koju sam od ove tri pročitao. "Zamka za snove" je snegom zavejana avantura o dečacima, koji nakon učinjenog dobrog dela bivaju "nadareni" specijalnim sposobnostima. Godinama kasnije dečaci, sad već odrasli ljudi, se suočavaju sa još jednom preprekom. Zaraženi nepoznati čovek u sebi nosi parazite koji nisu sa ovog sveta, a dobro delo ovog puta oduzima živote. Priča o prijateljstvu, žrtvovanju, borbi jednog ćoveka sa samim sobom i invaziji vanzemaljaca kroz telo i um. Ne gledati istoimeni film pre čitanja knjige. A ni posle čitanja. "Mobilni telefon" nisam čitao, a evo šta kaže opis: "Mobilni telefoni donose apokalipsu milionima ljudi koji ni ne slute kakva im opasnost vreba, brišući im iz umova i poslednji trag humanosti, ostavljajući sa sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni koji nemaju mobilne telefone, poput mladog crtača stripova Klejtona Ridela, moraju da se bore za opstanak kako bi preživeli kataklizmu svetskih razmera". Sudeći po ovome, telefoni pretvaraju ljude u pobesnele zombije. Zašto mi to zvuči poznato? Svakako zanimljivo, a King je već imao ovakvih momenata svesno destruktivne tehnologije ("Kamioni" recimo). Proveriću. Treća knjiga "O pisanju" je najnovija od navedenog, a u njoj se nalazi isprepletan Kingov život, gde govori o pisanju kao poslu, načinu života, navici i moranju, sve iz svog ugla. Kako nas vodi kroz svoje odrastanje, tako nam otkriva ono što je naučio o samoj magiji pisanja. I kako sam kaže: "Zato pijte, pijte dok se ne napijete". Well said.


Andžej Sapkovski - Husitska trilogija

Ovaj simpatični, kreativni poljak postao je poznat širom sveta po svom "Witcher" (Veštac) serijalu, koji se preko knjiga binarnim putem prebacio i u svet gejminga. O samom uspehu video igara govori zanimljiv podatak da je u svetu prodato preko 30 miliona kopija. Dok se ta informacija lagano krčka u mozgu, najavljeno je i najnovije Netflix-ovo ostvarenje Vešca, a glumi ga poznati Supermen i veoma pasionirani gejmer Henri Kavil. Dok me septet knjiga o Vešcu nestrpljivo čeka da dodje na svoj red, jedino je logično da se kupi nov komplet o kome takođe ne znam ništa. Iako poprilično ispod slave "Vešca", "Husitska trilogija" nabojena istorijom, predstavlja pripovedanje Sapkovskog na malo drugačiji način. Smešten u Silesiju 1425. godine, radnja se događa za vreme Husitskih ratova, a Sapkovski je dobrim delom ispoštovao istoriju, ubacivši svoj pečat u vidu epske fantastike, mitskih bića, artefakta i junaka. Sastoji se iz tri knjige, a sam Andžej ga smatra svojim najboljim delom. Verujem, a uveriću se, nadam se, uskoro.

Soj - Komplet knjiga

Uradio sam nešto na šta uopšte nisam ponosan. Dobro....jesam malo ponosan. Prošle ili pretprošle godine sam jurio ovo izdanje kao nenormalan i nisam hteo/imao da izdvojim dve i nešto hiljade za isto. Na kraju sam uspeo da dođem do jednog (prvog izdanja) putem aukcije za desetak evra. Vrlo srećan bejah. No, ta sreća je trajala do ovog sajma kad sam na štandu naleteo na masovnu rasprodaju "Soj" boksa za 700 (slovima sedamstotina) dinara. Kupio sam ga opet iz čistog besa i inata. Svaka uvreda je čak i dobrodošla. Hvala.

Nekronomikon - Treće ultimativnho izdanje

E, ovo je nagrada za onoga ko je ostao veran i pročitao ovaj kilometarski post do kraja. Grand motherfucker koji se čeka još od momenta kada je bio najavljen. Za sve one koji nisu upućeni u istoriju Nekronomikona u Srbiji, "Everest media" su pre deset godina izdali ultimativnu enciklopediju koja je prostrla crveni tepih i Lavkrafta uvela na velika vrata pred nas. Prvo izdaje sastoji se od devetnaest priča, a štampano je u tiražu od 2000 primeraka koja su poodavno rasprodata. 2012. godine na svet je došlo drugo, dopunjeno izdanje sa nove četiri priče, beleškama o horor prozi, tvrdim uvezom, još više stranica u boji, sijasetom informacija, počevši od istorije, preko bibliografije do novih ilustracija. Tiraž je bio svega 300 primeraka i progutan je u jednom zalogaju. Ove godine, izdavačka kuća "Orfelin" je rešila da tu nepravdu ispravi i objavi potpuno redizajnirano, novo, treće izdanje Nekronomikona. Iako je izgubilo šarenolikost drugog (masne strane u boji i slike). to nikako ne utiče na kvalitet. Knjiga ima 25 priča (četiri nove), sa posebno urađenim korekturama prevoda i posebno urađenim ilustracijama, specijalno za ovu knjigu. Dakle.....sa ovom knjigom od skoro 600 strana, približavamo se kompletnom opusu Lavkraftovih najbitnijih priča prevedenih na našem jeziku, kao i novu analizu samog njegovog stvaralaštva, beleški o pričama, istorije Nekronomikona i
pogovora "Izvan ovog univerzuma". Za sve one koji nisu "ukačili" neko prethodno izdanje, kao i nove pratioce "kulta Lavkrafta", ovo je biblija kosmičke strave koju ne smete zaobići.

Tek nakon što sam ubacio ovu poslednju sliku, shvatih da sam totalno zanemario "Glas anđela". Trenutno sam previše izmoren da bih pisao o njemu, tako da ću ga ubaciti u sledeću nabavku knjiga. To bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma. Da li smo postavili granicu finansijskih mogućnosti. Da. Da li smo tu granicu ispoštovali. Ne. Da li ćemo kukati i sledeće godine ovako. Da. Da li ćemo se opametiti i ne praviti iste greške ponovo. Ne. Da li ćemo kupovati ista izdanja sa šarenijim omotom. Da. Da li ćemo prestati da uludo trošimo pare koje posle moramo da vraćamo. Ne. Hvala, to bi bilo sve za večeras, ja sam bio vaš vodič kroz ovo putovanje. Vidimo se ubrzo, a dotle....

Ne plašite se čitanja.

Jezovnik predstavlja: Lavkraft

Kako bolje započeti novu godinu nego sa Lavkraftovštinom. Konačno.....nakon čekanja više od skoro dve godine od prve najave, u rukama imamo najnovije, sveže izdanje „Mračne šume“ , sa sve predgovorom i tvrdim koricama. Međutim...(uvek mora da ima to „medjutim“), malo upozorenje za sve ljubitelje „Marvel“, "DC", uopšte super heroja pa čak i televizijskih CGI junaka na steroidima. Ovaj naš heroj nije Betmen, Spajdermen, Hulk ili Derdevil, ovaj heroj je jednostavno Klark Kent koga ljudi ne prepoznaju kada stavi masku Supermena. Ovaj heroj se ne bori pesnicama protiv sitnih lopova ili mutiranih stvorenja koja vrebaju po kanalizacijama. Ne..... ovaj heroj se bori perom i mastilom. Da dragi čitaoci, pisanjem. Ukoliko vas je ovo obeshrabrilo, nikakav problem, neću vas kriviti. Možda vam bude čak i smešno, ali nećete se smejati kada užas i bezumlje zavladaju umovima nejakih i nevernih.....sa stotinama frula u pozadini. Čisto kažem. Ako ipak hoćete da bacite pogled iza prve stranice gde ću vam objasniti zašto on jeste heroj, onda idemo u jedno malo mesto po imenu Providens gde naš junak tek treba da se rodi pod budućim imenom Hauard Filips Lavkraft.

Ova priča je u neku ruku biografija. Možemo je tako klasifikovati obzirom da se radi o stvarnom životu, pretočenom u niz slika. Lavkraft je rođen u Providensu, 1890-te godine. Od malena je bio genijalan za određene stvari. Recitovao je već sa dve godine a pisao pesme sa šest. Kada je imao tri godine, otac mu je umro lud u bolnici, što je njega i majku prisililo da se presele kod njenog oca Vipla Van Burena Filipsa. Bolešljiv i usamljen, gotovo da nije imao prijatelja. Kako nije bio zainteresovan za normalne aktivnosti kojima se normalna deca bave, pribežište je našao u prelistavanju dedine biblioteke i stvaranju sopstvenog stila pisanja koji će ga tek godinama nakon njegove smrti učiniti kultom i besmrtnim simbolom neshvatljive strave. Posle perioda depresije i manične histerije, majka mu umire u istoj bolnici kao i otac. Za samog Lavkrafta se tvrdi da je dobar deo svojih kreacija pisao pod uticajem konstantnih noćnih mora koje su ga pratile kroz ceo život. kao i da je patio od "paralize u snovima" tj. forme "Parasomnia"-e. 

Tako da, počinjete li da uviđate "prokletstvo Lavkraftovih" i njihovu dijaboličnu sudbinu prožetu užasima i košmarima koja ih, kako se čini, progoni generacijama. Nekome iz ovog vremena njegove priče će se možda činiti banalne u odnosu na nove horore i kreacije strave, ali zađite malo dublje u njegov univerzum i pogledajte pod kojim okolnostima su priče nastale. Ne znam da li bih voleo da se menjamo. Postoji razlog zbog čega je baš on proglašen kultom, ocem jednog žanra i zbog čega je nastao izraz "Lavkraftovski".

No, da bacimo pogled na priču koju nam ovaj strip donosi. Kako napraviti koncept od jedne biografije, jednog prosečnog života samotnog i čudnog pisca iz senke? Kako iz toga proizvesti avanturu i akciju pretočenu u slike? Hans Rodinof i Kit Grifen su ovaj domaći zadatak odradili maestralno. U ovoj priči sam Lavkraft je predstavljen kao čuvar. Zaštitnik čovečanstva od užasa koje, kako se čini, samo on razume, a koji su više nego stvarna pretnja. Samim tim večito je na granici ludila, sna i jave. Rodinof i Grifen su očigledno vrlo dobri poznavaoci Lavkraftovog opusa i misterija je reon u kome se jako dobro snalaze. Svaki kreator u bilo kojoj vrsti umetnosti je veoma ponosan na svoja dela dok ih posmatra kao svoja čeda. Kod Lavkrafta to nije slučaj. Predstavljen je kao lik kome je ogromno breme natureno na leđa i koji je to isto breme prihvatio. Herojski ili ne, Lavkraft je misiju spašavanja.....ili još bolje održavanja mira i razuma u svetu preuzeo na sebe. Jer, dok neko uživa u sladoledu od maline, neko pazi da se "stari" ne probude. 



Sa jedne strane imamo "običnog" Hauarda Filipsa L. Pisca čudnih fiktivnih priča koji živi kao introvertna ličnost u staroj porodičnoj kući, a imamo i drugu stranu sa koje stoji H.F. Lavkraft koji živi u konstantnim strahovima od nepoznatih bića i senki. Dok prvi Hauard L. ni sam ne veruje u mesta koja tako živopisno opisuje (kao da je bio u njima), H.F. Lavkraft je onaj koji se svim silama trudi da kapije našeg sveta večno ostanu zatvorene za sve proklete bogove iz njegovog univerzuma. Tu dolazi do mešanja svetova, mešanja snova i stvarnosti. Lavkraft je Randolf Karter, a Randolf Karter ne postoji. On je fiktivni lik, stvoren iz kapi mastila kako bi u snovima istraživao sva nemoguća mesta van ovog realma. Da li će Lavkraft staviti pištolj u usta i ubiti svog "Tajlera Durdena" ili će se jednostavno prepustiti svemu i misterioznim progoniteljima iz mraka?

U stripu se susrećemo sa Lavkraftom još dok je bio dečak. Ključ i pokretač cele priče je zabranjena knjiga "Nekronomikon" koju je sam Lavkraft učinio toliko besmrtnom da se vodila polemika oko toga da li ona stvarno postoji. E sad..... zašto u ovoj priči on junak koji se bori pisanjem? U stvarnom životu pisca, kao što gore pomenuh, roditelji su mu umrli od bolesti, a deda od šloga. U stripu to je sve posledica dijaboličnog Nekronomikona i njegovog demonskog uticaja. Otac mu je prvi shvatio moć koju ona ima, a kasnije i majka. Sam Lavkraft u ovom delu je predstavljen kao čuvar knjige kako ne bi dospela u pogrešne ruke neopisivih užasa koja ga vrebaju iz mraka, Arkama ili ribolikih ljudi iz Inzmuta.








On shvata da pišući svoje priče o "Starima", kreaturama i pejzažima van ovog sveta jača granicu koja sprečava njihovo probijanje u naš svet. Lavkraft u svoje pisanje ubacuje naizgled nasumične reči, ali to nipošto nije tako. Drevne magijske reči i bajalice koje se u njima nalaze drže kapiju zaključanu. Poenta je u tome da što više ljudi bude čitalo njegove priče i što više ljudi bude svesnije o vandimenzionalnim užasima, to je barijera sve jača i jača. Upravo tu leži njegov heroizam. Boriti se protiv nevidljivih sila koje su mu već uzele sve voljene, dok se većina ismeva svemu tome, a njega posmatraju kao ludaka, nesvesni koliki pritisak on izdržava. Heroizam koji svakako nije želeo.









Ovaj strip nam konstanto nameće pitanje:
                  
                              "Šta ako je ono o čemu je Lavkraft pisao zaista stvarno"? 

Svaki genije koji prelazi određene granice mora imati svoj oslonac. Što je za Dalija bila Gala, Lavkraftu je bila Sonja Grin. Priča o njoj, njihovom braku, njegovom životu u Providensu i velikom gradu, neprekidnoj borbi protiv užasa, kao i još mnogo toga, spakovana je u nešto više od 140 strana. Obavezno štivo za sve ljubitelje misterije, horora, a pogotovo samog Lavkrafta. Ne garantujem da će se na prvo čitanje svideti onima koji njegov opus ne poznaju, pa bi bilo poželjno prethodno upoznavanje za sve zainteresovane. Predlažem "Zov Ktulua", "U planinama ludila", "Senka nad Insmutom", a za one strpljive, uskoro ocekujemo najnovije treće izdanje Nekronomikona koje bi trebalo da bude domaća Lavkraftovska biblija.



Bio bi red i da pohvalim vizuelnog umetnika Enrikea Breću koji je svojim pečatom zaista obojio ovo izdanje više nego čisto grafički. Sa svojim grotesknim crtežom on znalački preskače preko vrlo detaljnih crteža koji nam odražavaju duh tog perioda, stvarajući vam utisak kao da gledate stare fotografije, do avetinjsko-šarenolikih apstraktnih slika koje u nekim momentima i jesu sam košmar. Kako Lavkraft preskače iz jednog sveta u drugi, crtež ga prati u stopu stvarajući red iz haosa i praveći haos iz reda.
Nabavite dok još možete po promotivnoj ceni u "Darkwood"-ovoj knjižari ili preko njihove prodavnice online. Svaka preporuka sa moje strane, a izdanje je svakako jedno od onih koje se mora imati u svojoj biblioteci. Korice možda izblede ali sadržaj ostaje. Ipak.....moramo se truditi da kapija ostane zatvorena.










                                              N'GAI GHAA! Y'HAH! YOG-SOTHOTH!

CALL OF CTHULHU: Dark corners of the earth (PREZENTACIJA IGRE)

Danas za vas imam jednu poslasticu.

Evo nama jednog zaboravljenog dragulja pravo iz kotla izdavčke kuće"Bethesda".  

Upravo ista ona "Bethesda" koja je izbacila ultra-mega hitove kao što su "Skyrim", novi "Wolfenstein", "Fallout"...

Samo tri godine pre nego sto je "Fallout 3" prodao gotovo 5 miliona kopija širom sveta, davne 2005. godine izašao je "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" (Prvenstveno za Xbox, pa godinu dana kasnije i za PC), dok, verovali ili ne, sam projekat je započet još davnije 1999. godine, samo da bi bio odlagan do besvesti.

Pa, da počnemo iz početka. Kako bi u njoj uživali u potpunosti potrebna su dva uslova.

1. Voleti horor.

2. Znati ko je Hauard Filips Lavkraft.

Prvi uslov skoro da je bitan za potpuni užitak, ali drugi.....

Objašnjavati Lavkraftov svet/um nekome ko nikada nije čuo za njega bilo bi kao da pokušate da đaka prvaka naučite nuklearnu fiziku. Samo ću reći ukratko: Jedan od najboljih pisaca strave svih vremena, otac kosmičkog užasa, gospodar jeze i haosa....toliko. Ukoliko vas je ovo zainteresovalo većinu odgovora imate na blogu koji me je umnogome inspirisao da uopšte pišem ove redove.

                                                    http://cultofghoul.blogspot.rs/

Dr. Dejan Ognjanović odgovoriće na većinu pitanja koja vas interesuju vezano za Lavkrafta samo ukoliko želite da se malo posvetite i pročešljate blog.

Zašto je ova igra bitna i zašto je vredna pomena?

Svi oni koji su upoznati sa pričama Lavkrafta i njegovim opisima kreatura, mesta, mitova i Bogova, pri čitanju stvaraju u glavi slike i donekle naziru njihov užas. "Dark corners of the earth", gotovo da je uspela da nam stoprocentno dočara nezemaljsko ludilo koje obitava među njegovim stranicama. Dijabolični bogovi, bezumne sekte mora, riboliki ljudi odbačenog Insmuta....sve to nalazimo ovde. Ali pre svega.....

Igru počinjemo in true Lovecraftian style, naracijom iz Arkamske ludnice, gde naš glavni junak piše svoju ispovest pre nego što će.....(iako se dešava u prvih pet minuta igre - i'm going to leave some spoilers simply as a teaser)

U njegovim memoarima igru započinjemo 1915. godine u Masčcusetsu kao Agent Džek Voters koji je pozvan da reši situaciju sa poludelim članovima izvesnog kulta, zabarikadiranih u prastaroj kući, a koji su iz nekog razloga hteli isključivo njega da vide.

Upravo tu gejmplej počinje. Taman dobar deo da kažem nešto i o tome. Šta je igra po žanru? Pa...detektivska akcija bi možda bio najbolji opis svega. Iako oružje dobijate tek u kasnijem delu igre, početak je čisto istraživanje, a kuća kultista sam uvod.

Screenshot iz igre

Prvo što primećujemo u samom startu je da je za svoje vreme grafika odlična, ali to manje-više. Grafika je baš onakva kakva treba da bude u ovakvoj igri. Sumorna, depresivna i mračna. Uvidećete lutanjem kroz memljivi, tulom ribom zagađeni Insmut. Kontrole veoma jednostavne i poprilično basic. Walk, Strafe, Shoot, Reload, Inventory.
Sam detektivski deo je odrađen poprilično dobro i tera vas da pratite priču. Za one koji vole samo akciju, preporučujem slušalice + Godsmack + Quake 3 Arena i shoot the fuck on. Tokom čitave igre sakupljaćete raznorazne isečke, novine, stranice iz dnevnika, artefakte, koji će vam biti itekako neophodni za progresiju u igri. biće momenata kada treba da "provalite" šifru, a to se nalazi u dnevniku koji ste našli. Dakle, zanimljivo, a ne "komplikovano da vam presedne igra". Slažem se da u svakoj igri postoji poneki bulšit momenat, ali toga je ovde jako malo jer ukoliko pratite priču uputstva su jasna, samo ih treba sprovesti u delo.

Da ne bih prepričavao celu priču i sve što se dešava (to ćete morati sami da otkrijete), navešću samo najbitnije stvari. Dakle....naš junak dobija anonimni poziv da pronađe izvesnu nestalu osobu u gradiću zvanom Insmut. E sad, da je on znao po kome se igra radi, zalupio bi slušalicu i nema tih para za koje bi prihvatio posao. Međutim on kreće na put i od samog ulaska u grad nešto ne štima.

Druže, ne znaš ti ni pola priče još....

Ljudi su blago rečeno čudni, niko ne priča ništa. Strance gledaju sa prezirom i moraćete dobrano da se potrudite da dođete do potrebnih informacija. Ovde imamo par "modova" u igri. Detektivski mod u kom koristite čistu logiku ili jednostavno pokušavate da otkrijete "Za šta služi ova jebena poluga" i "Stealth" mod u kome morate neopaženo da dođete do zabranjenih delova grada. Sto se vašeg lika tiče njegov meni izgleda ovako

.

Otprilike je jasno šta je šta. Svaka povreda, bilo od vatrenog oružja, čudovišta, lomova izazvanih skokom sa previsokih platformi i slično, iziskuju hitno lečenje. Naprimer velike posekotine traže ušivanje. Ukoliko je jedna, ona će zarasti posle nekog vremena do te mere da treba samo zavoj i neće ometati igru, ali ukoliko imate slomljenu nogu igra je gotovo ne-igriva. Takođe veliki gubitci krvi znače gejm over, dugotrajno ne lečenje znači gejm over, prekomerna doza morfijuma (pomaže na kratko i smiruje stres) znači gejm over, pa čak i preterani strah znači gejm over. Što se preteranog straha tiče i Džek je samo čovek, apsolutno nespreman za stravu koja nije sa ovog sveta. Stoga kad se nađete oči u oči sa "Starima" (Nazovimo ih Bosovi na kraju svake etape), vaš puls skače, vid se muti, sve se krivi, čuje se ubrzano disanje, pa čak i nekontrolisano mrmljanje u bunilu. Nekad se da smiriti sa morfijumom ili samo čekanjem, a nekad jednostavno junačko srce neće izdržati.

Wll said Mr.Jack....well said

Negde na polovini avanture u Insmutu kada građani odluče da ste preterano njuškali u njihovom gradu kreće prvi napeti deo i tu po prvi put vidimo najjači adut igre. Strah, brzo razmišljanje i bezumlje u istom momentu. Uskoro dobijate i prvo oružje i tu ću vam dati savet.....gađajte glavu. Ne zato što je najefikasnije i najbrže umiru tako, već zbog štednje municije. Naći novu municiju u izvesnim momentima je kao pronaći sveti Gral. Nakon bekstva iz Insmuta i saradnje sa misterioznim agentom dolaze i vladini agenti rešeni da vide šta se to dešava u gradu. 

Naravno, pogađajte ko je izabran da se sam vrati i proveri donje nivoe postrojenja. Jack it is.
I pored popriličnog lutanja igra obiluje različitim okruženjem.
Posle Insmuta, imamo fabričku - lavirint etapu koju morate više puta obići, zatim katakombe koje vode u ogromnu vilu glavnog negativca, a u njoj..... pored obreda, prizivanja usnulih Bogova, gomile stražara i magije otkrivate sledeću destinaciju, a to je "Đavolji greben"



Iako sa krme deluje poprilično blizu, ova sekcija traje poprilično dugo, vrzmanjem po brodu, popravljanjem i vraćanjem istog u funkciju, a pred kraj kreće ludilo u kom sluge Dagonove kreću u napad na brod, kako bi odvratile moreplovce dalje njihove destinacije. Ubedljivo najzanimljiviji deo cele brodske putešestvije.

Kako otkrivamo da smo jedini preživeli na Djavoljem grebenu, tako vidimo da je on splet kamenja, pećina i vode. Srećom nema toliko lutanja kao u nekim delovima i jedini problem je taj šta uraditi sa talismanom koji smo našli još u Insmutu tj. kako aktivirati mehanizam koji nas vodi dalje u igru ili kako se čini, srce zemlje.












Sledeća etapa je podzemni grad, koji vrvi od ribolikih čuvara i ubrzo padamo u zarobljeništvo. Ovo je ujedno zadnja etapa igre i verovatno najduža. Treba pronaći sijaset stvari (Šta se sa čime kombinuje, gde ovo ide, šta, kako??) pobeći iz zatvora u stealth modu, tj. neprimećen, jer trčanje protiv pušaka nikad nije na dobro izašlo. Otkriti tajnu laboratoriju, pobediti užas pohranjen u vetrovitoj pećini i sve to ne da bi pobegli, već da bi došli do Hrama gde u kupoli leži poslednja prepreka na našem putu.



U jednom momentu dobijate svoje oružje natrag, kao i novu energetsku pušku koja se pokazuuje kao najbolje oružje u igri (nije džaba nađena tek na kraju) i uz mnogo nervoze i (u mom slučaju) umiranja i re-loadovanja igre stićićete do kraja. Jedna od neverovatno inovativnih borbi (u kojoj Bos ne radi ništa) je taj da morate koncentracijom i nekom vrstom astralne projekcije preći u telo naprijatelja koji vas napadaju, a pošto to traje kratko, kao i svuda u igri pravilo je "Think fast or die hard". Na vama je da otkrijete kako to funkcioniše. Sam kraj igre tj. epilog  ostavljam onom ko do njega stigne.

Možda se ovo čini kao prekratka igra, ali zaista to nije. Ona zapravo sadrži 11 poglavlja, sa podpričama u sebi. Otprilike ovako bi to izgledalo.

      1. PROLOGUE

          Hallway

            2. A VISIT TO THE OLD TOWN       

          Gilman Hotel

          Federal St.

          Washington St.

          Waite's Safe

     3. ATTACK OF THE FISHMEN

          Hogg's Upper Warehouse

          Warehouse Vent

          Hogg's Office

          Collapsed Building

      4. SEWER

          Sewer Stairs

          Sewer Scaffolding

          Methodist Church

          Crypt Sewer

          Bank Vault

          Water Tower

     5. JAILBREAK

          Sewer

          Garage Backdoor

     6. ECAPE FROM INNSMOUTH

          Cannery Storage

     7. THE MARSH REFINERY

          Bucket Track

          Pressure Control

          Upper Grinder

          Gold Purification

          Chemical Storage

          Electrolysis

          Elevator Maintenance

     8. THE ESOTERIC ORDER OF DAGON

          Smuggling Route

          Prison Cell

          Storage Room

          Temple of Dagon

     9. A DANGEROUS VOYAGE

          Bridge

          Small Storage

          Sleeping Quarters

          Main Storage

     10. DEVIL'S REEF

          Lagoon

          Hidden Shelf

         11. THE AIR-FILLED TUNNELS     

          View of Y'ha-nthlei

          Prison Cell

          Prison Entrance

          Crystal Chamber

          Ventilation System

          Laboratory

          Waterfall Source Chamber

          Forgotten Vault

          Temple Ventilation

          Hydra's Pedestal

Kako sve ima svoje mane tako i ova igra, no za mene one su sekundarne. Dakle. Glavni problem koji sam ja imao i koji je masovno kritikovan su bagovi i težina. Imao sam na dve verzije, dva različita problema od kojih se jedan rešava instaliranjem patch-a koji omogućava brže kretanje i veći damage na oružju. Morate imati na umu da ovo ni u kom slučaju nije laka igra. Obilatost frustracijama je prečesta iz razloga što igra ne funkcioniše onako kako biste vi hteli. Dovoljno je da se zaglavite ili zastanete pa da vas neko nezgodno pogodi, udar paranoje, da ostanete bez konca za ušivanje....kraj. Jedan deo u kom se beži iz pećine koja se raspada nisam ni mogao da pređem bez patch-a. Većina ljudi neće da se zaebava sa instalacijama kojekakvih dodataka, nego jednostavno odustane od igre. To je apsolutno razumljivo s obzirom da bih isto postupio da je u pitanju neka druga igra. Ovu sam stvarno želeo da završim. Drugi problem je "Save". Igru je nemoguće sačuvati bilo kad. Potrebno je u samoj naići na jedan od ovih simbola.

Simbol uokviren zvezdom označava mesto gde ste totalno sigurni od neprijatelja. Nailaženje ovih simbola je veća satisfakcija nego dobiti na nagradnoj igri. Što je opet minus zato što ako ste zaglavili na teškom delu, nema lakog izlaska iz situacije. Lutanje je takođe jedna od stvari koja može biti dosadna. U momentima Call of Cthulhu se pretvara u jednu od onih "Where the fuck do i go" igru. Fabrički kompleksi sa beskrajnim hodnicima u kojima ne znate da li ste već bili ili ne, prostorije koje liče jedna na drugu, konstantni backtracking čini da se malčice ubije žar igre. Stvar je u tome da ste propustili / prevideli neki prekidač, polugu ili neki item što treba da pokupute u svom tom tumaranju okolo - naokolo.

Sve u svemu i pored ovoga, jedna sjajna avantura. Najveća preporuka za ljubitelje dobrog horora prožetog jezom. Takođe, pored ostalih nagrada, dobitnik Gamespot-ove "Most suprisingly good game of 2005". Igra koja će svakako testirati vaše živce ali must play za sve ljubitelje Lavkrafta. Naviknite se na....

                                                  ....viđaćete ga često.