Dejan Ognjanović - Zadušnice

Jedini ispravan način da se ova hororom plodonosna godina zatvori je sa dobrom knjigom. Jedini ispravan način da ispravim nepravdu zato što mi draft "Prokletija" nedovršen predugo čami jeste da ovoj knjizi pružim osvrt kakav zaslužuje. Dejan je što se pisanja tiče aktivniji nego ikada, a "Zadušnice" su njegovo najnovije čedo koje i dalje miriše na štampariju. Pohitajte na sajam knjiga i štandove "Orfelin" ili "Kontrast" i nabavite svoj primerak.

Kako je sam najavio, ova knjiga bi trebalo da predstavlja nešto sasvim novo i od njega neočekivano. Pre nego što otvorimo Y rez i zavučemo šake da vidimo šta se to migolji unutra, spoljašnjost opravdava to "nešto sasvim novo". Umesto Bekšinjskog, posmatra nas ubogo lice Vircove kreacije pod nazivom "Prevremena sahrana", samim tim napravivši savršen uvod i početak privremene sahrane. 

Pa... da počnemo... tamjan imate? Sveće? Samo pitam, što je sigurno, sigurno je.

Radnja - Sam sinopsis najavljuje ustajanje mrtvih na Zadušnice. Šta god da se desilo Hristu, shvatili smo to kao povod da se ožderemo... zatim rađanje, krštenje, na posletku smrt... e pa, ovo je piknik koji niko nije očekivao. Naši najmiliji, ponovo su među nama i ovaj put idu ka drugom svetlu. Sama priča počinje upravo kako biste očekivali... ustajanjem iz groba. Ovde moram napraviti prvu paralelu sa "Prokletijama". Kao i njen protagonista, novo-vozdigli stanar groba u "Zadušnicama" je slomljen čovek. U svakom smislu. S tim što on sopstvenu tragediju prihvata gotovo letargično. Volja za životom mu je do te mere ubijena, da mu smrt ne pravi nikakvu razliku. I ponovo, nasuprot protagonisti "Prokletija", ruralni mentalitet i život proživljen u ataru daje blaženu blagodet neznanja i učaurenosti.

Approved!

Knjiga je ispričana kroz četiri glavne priče. U svakoj priči imamo nova lica i novu smrt. Smrt je uvek ista, ali vezivno tkivo za sve priče je poseban način na koji je svi gledaju. Neki sa strahom od iste, neki sa podsmehom, neki sa verovanjem da su od nje jači, neki sa fascinacijom, dok je neki gledaju kao na stvar običnu poput kijanja. Mora samo da se umre, zar ne?

Prva priča nas uvodi u ono što će tek toći. Lagano podrhtavanje crnice. Majka zemlja se najela trulih telesa i sada joj krče creva. Pitanje je momenta kada će ih izbljuvati nazad. Zašto, kako? To i jeste lepota svega. Niko ne zna. Niko nije napravio serum, niko nije napravio Viktorovo čudovište... jednostavno, mrtvi su ustali. Iako je zombizam možda i najviše eksploatisana tema, Dejan mudro izbegava uvod. Jer, kad se desi, desiće se odmah i desiće se bez upozorenja. Druga stvar... mrtvi nisu agresivni (još). Mrtvi su samo dosadno mrtvi. Grgolje i gegaju se, idući ka cilju koji samo oni "vide". Ljudi su ti koji od ničega naprave nešto. Ili bolje... od šlaga naprave sranje.

Psihologija straha gomile - Ovo me podseća na Kingove ili Herbertove post apokaliptične (Magla x2, Uporište...) reakcije ljudi na iznenadni užas. Počevši od besa jednostavnim nestankom interneta, preko podsmeha, pa do religijskih "spasenja". Jer samo onaj ko veruje može biti spašen. Interesantno je videti kako Dejan barata reakcijama svojih likova u sveopštem ludilu u kom su se našli. Neki plaču, neki se boje, neki umiru od straha. Ruralno je sve bliže tribalnom, tribalno animalnom. I onda se čovek vraća u onu fazu gde preovladava zakon jačeg. Jači uzima. Silom, silovanjem, batinama, bejzbol palicama i mecima... instinkt preživljavanja pomera granice morala, a norme gura u nenormalno.

Mesto - Niška banja, Srbija i okolina, celoj priči daju ne samo ličan pečat autora, već nešto sa čime se svi možemo povezati. Emotivno, jer, svi smo bili u selu, kod bake i deke i lično, jer se dešava na našem tlu. Da je radnja u Americi, nobody would give two shits. E sad.. ovo je bitno. Dejan je približio čitaocu ne samo okolinu i atmosferu, već govorom, dijalektom, približio je i ljude. Od "nekih tamo" seljaka stvorio interesantne likove sa sopstvenim karakterom. Obilje psovkama, izrazima vezanim za taj kraj i jednostavnim drugarskim napušavanjem jeste ono što ove priče čini unikatnim. Priče običnih ljudi... bez teških reči... bez nauke. Jednostavno teranje u dobru staru pizdu materinu na sve moguće načine. Od besa do humora. Moram naglasiti da ovo važi samo za govor ljudi iz tog područja. Kada su mladi u pitanju, Dejan ne ostaje na tome, već se "prebacuje" na dijalekt novih generacija koji gejmčejndžuju, surfuju, bindžuju i krindžuju, a opet, kad je potrebno, akcenat je takođe dat na naučnom i stručnom govoru, kao i novinarskim i TV prilozima.

Bibliografija preuzeta sa The Cult of Ghoul

Humor - Ovo je ono što "Zadušnice" čini posebnim delom. Ovo je ona posebnost koju nismo znali da želimo. Kada bi me neko pitao da opišem knjigu, ja zaista ne znam šta bih rekao. Satirični treš folklorni horor sa groteskom, splaterom i humorom? Opet... pravim poređenje sa "Prokletijama" i "Naživo". Ta dva romana imali su po koju "provalu" i po koji momenat, ali su u biti ozbiljne priče sa onostrano - metafizičkim twistom. "Zadušnice" pucaju od humorističkih momenata, suptilnih, skrivenih, bogohulnih, pa čak i (u nedostatku boljeg izraza) - easter egg-ova. Nekoliko puta sam se naglas smejao crnilu Dejanovih šala, adaptaciji dobro poznatih stvarnih likova i samoj apsurdnosti radnje i priče. ("Ova mladež nije ni za kurac", besno reče policajac - "Jeste, jeste", odgovori pop tiho). 

Satira - kao drugi vid humora. Sve vezano za ovu pseudo-stvarnost kojom nas kljukaju mediji, Ognjanović je opisao izvrsno. Od batinaša-mafijaša, preko političara do predsedništva. To je poseban šlag na torti. Neću ništa pričati. Morate se uveriti sami u predsetnikovu ulogu međ' vaskrslima. Moram priznati da sam se iznervirao čitajući razrešenje situacije, jer to je upravo onako kako bi Veliki On to uradio. Ruku na srce, obzirom na glasačku strukturu, mrtvi i jesu živeli. No, nadam se da će ovaj stil pisanja naići na odobravanje čitalaca i neće ostati na eksperimentu, jer, po meni, operacija je itekako uspela. Pacijent je umro. Više puta.

Poslednja paralela (obećavam) sa prethodnim knjigama je ne-razrešenje nekih misterija. Ne bih da spojlujem, ali ovo navodim kao dobru stvar. Zašto je počelo, kako se završilo, zašto svetlo, zašto struja, da li je Šrvća pustio glasa? Da li su se mrtvi vratili pod zemlju, da li UDO i "Balls to the wall" imaju nešto sa ovime? Naživo, kao i Prokletije imaju taj zaključak. Možda ne sto procentni, ali makar nas nije ostavio u mraku. Ovde, akcenat je dat na atmosferi. Na komunikaciji i dijalozima. Na međuljudskim odnosima prema neljudskom. Koliko je malo potrebno da se čovek pretvori u govnara i kolika je granica između sebičluka i straha.

Tu je i Žđislav, bez brige.

Sve u svemu, jedan veliki napredak i jedno veliko iznenađenje što se mene tiče. Svi koji ste čitali "Crnoslovlje 3", imali ste priliku da pročitate priču "Vanredno stanje". Ta priča, nastala je jako davno, a sećam je se sa Dejanovog bloga. Nažalost, izvetrili su mi detalji, ali kvalitet je porastao od vanrednog u izvanredno. Sanja je postala Ivana, s tim što je ovaj put bila previše mrtva da bi osećala. A šta uopšte osećaju mrtvi? Da li ste se zapitali kakva je razlika između sperme mrtvih i sperme živih? E pa onda vraćajte kitu u gaće, a knjigu u šake i otkrijte.

I za sam kraj. Dejan je objavio novo - četvrto izdanje "Naživo" - opremljenije, ubavije i mračnije. Imate još nekoliko dana sajamskih akcija, stoga... ne čekajte. Moj rivju "Divlje kapele" i "Prokletija" se krčka (poodavno), tako da... podržite i da čujem mišljenja.

2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.

Filip Drije - "Noć"

 

Trezor haosa danas donosi pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Alien-a", ovo izdanje pretvorila u stvarnost.Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici. A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.

Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven i unikatan. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"? 

Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju........imamo bol i imamo fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, "every tribe for itself" pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.

Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru....zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima. 

Nakon ovog dela, sam Drije je upao u auto-destruktivnost alkoholom, opijatima, kao i u ponore duboke depresije, a rezultati toga se vide na stranicama, kao i u oblačićima teksta. Priča, iako konfuzna i nerazumljiva, ipak teče. Iako nema svoj početak, čitalac brzim kadrovima leti kroz ovaj heavy metal, šareni, praistorijski svet. Radnja prati bandu bajkera i njihovo preživljavanje kroz "svako za sebe" okruženje. Život je minoran i bezvredan......do onog momenta kada otkriju poentu svog bivstvovanja.

Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju......osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.

Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.

Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.

“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.

 

Polaris - Poslednji grad

Lako je uništiti svet. Mnogo lakše nego što izgleda. Bilo da je prirodna katastrofa, poplava, globalno zagrevanje, smrzavanje, izumiranje biljaka, bilo da je invazija zombija, rat, ljudska destrukcija, pobuna mašina ili jednostavno bolest, rezultat je apokaliptičan sa tragičnim ishodom. Ono što nije lako je biti svež Bog u novonastalom svetu....bar što se književnog dela tiče. Potrebno je na zgarištu stare napraviti novu, funkcionalnu civilizaciju od onoga što je ostalo. Obzirom na to da sam imao prilike da uporedim popriličan broj "ponovnih začetaka sveta" i post-apokaliptičnih rađanja, izuzetno mi je zanimljivo da vidim kako se pisci nose sa svojim idejama ponovnog početka. "Polaris" je upravo to. Umotan u ukrasni papir utopijskog društva, krije distopiju koja je nažalost jedino što je ljudskom rodu preostalo. Iako je ovaj vid tema obrađivan bezbroj puta, Snežana je uspela da mu da svoj lični pećat originalnosti.


Snežana Kanački, rođena je 1987. godine u Beogradu. Imala je sreću da svira gitaru u pank bendovima, obogaljenim lošim pevačima, kao i da objavi svoj prvenac za izdavačku kuću "Nova poetika". Nije imala sreću sa iskustvom u rijaliti programima, šundom i kičem, što je značajno uticalo na prodaju i reklamu njenog prvenca, a kao neko ko pokušava da se ozbiljno bavi pisanjem u Srbiji, takvi propusti sa njene strane su nedopustivi. Ostaje samo  da se nadamo da će se dozvati pameti i krenuti sistemom veliki brat za brata, drug zadruga.









Haj'mo sad malo ozbiljnosti za promenu, pa da prodremo u unutrašnjost zidova koji okružuju "Polaris". Sama radnja knjige smeštena je u 28-mi vek. Voda je progutala sve, a Noje je ovaj put sa šlaufom i mišićima otplovio u daljinu vičući "Svako za sebe!" Svet koji sada postoji, jedino je sigurno mesto na planeti i nalazi se na toplom Antarktiku, a grad "Polaris" je centar svega. Snežana se jako dobro snalazi u toj ideji "poslednjeg utočišta" i upravo ovde dolazimo do moje gore pomenute tirade o novom početku. Ono što mi se dopalo kao ideja je što Polaris nije samo bunker u koji se ljudski rod šćućurio, već je spomenik nekom svetu koji više ne postoji, a ujedno i riznica novog znanja, što znači da nije sve izgubljeno, već je ljudski rod nastavio dalje. Ne radi se samo o pukom preživljavanju. Trudiću se da ne spojlujem ništa, ali moram da spomenem par detalja. Polaris sam nazvao spomenikom zbog toga što se sastoji od sedam trgova koji simbolizuju sedam potopljenih kontinenata sa svim svojim znamenitostima. Ovde bi takođe bio dobar deo da naglasim istorijske činjenice koje potkrepljuju priču oko nestanka i nastanka, a ima ih taman toliko da ne udave. Sama turneja kroz grad je odlično osmišljena, a deluje kao da uvek ima još stotinu stvari da se doda. Obzirom na to da je Snežana studirala biomedicinsko inženjerstvo, iskoristila je priliku da se poigra i sa terminologijom stvari koje nas tek čekaju za koju godinu ili stotinjak. Volim kada neko uloži trud da objasni kako nešto radi i zašto je nešto tako kako jeste. Recimo proces određivanja posla kojim će se ljudi baviti.

Ideja određivanja posla nije originalna, da se razumemo (Futurama, Gataka....), ali je dobro ukomponovana, a to je ono što ovu knjigu čini dobrom. Kompozicija i način kako je ispričana.
Što se samog žanra tiče, celokupna priča je zamišljena kao futuristički SF, ali nije klasični. Lično, čitajući knjigu, imao sam utisak da me priča vodi od ozbiljne naučne fantastike, samo da bi se brzinom svetlosti pretvorila u LOTR-nalik avanturu sa epskim momentima. Pogotovo me je taj osećaj držao u momentima kada Leo i Viktor krenu u "quest" spašavanja ili priprema odbrane grada od Varguna. Opet, to svakako nije loša stvar. 

Iako u knjizi ima dosta likova, njeni glavni protagonisti su četverac mladića i devojaka od kojih svako ima svoju ličnost. Leo, koji se divi legendama o starom svetu, ali mu nije jasno šta se sa njim dešava od kada počinje da dobija "napade". Viktor, njegov najbolji prijatelj, naizgled opušten, sa jednom ličnom tajnom i za kraj bliznakinje Mirela i Anhela koje vezuje ljubav prema dvojici različitih momaka, a opet neraskidiva sestrinska veza. Na kraju krajeva ipak su naši junaci samo tinejdžeri i to se mora uzeti u obzir. Rade glupe stvari koje rade glupi tinejdžeri, ali u svemu tome ne mogu jedni bez drugih. Ljubav je ipak ono što ljude tera napred i da čine nezamislive stvari.

Ovde dolazim do prvog od moja dva problema sa ovom knjigom, da ne bude kako samo sipam hvalospeve. Prvi problem koji mi je "zapao za oko" je usko povezan sa drugim, a to je neiskorišćen potencijal da se od likova i naizgled sporednih dešavanja napravi čitava saga. Iako na kraju knjige piše "kraj prvog dela" (mali spojl), mislim da je moglo mnogo više da se izmrcvari od samih likova. Zatim da se produbi priča sa tajnim "kultom" u mirnom gradiću gde je tajna da "eto....ponekad neko nestane". Kult momenat, koji je totalno Lavkraftovsko obožavanje haosa (u malčice manjoj meri), brzo pada u senku drugih dešavanja. Bilo bi lepo čuti nešto više o tome, što bi produžilo još više celu misteriju sa Viktorom. Zatim "kraljica"......ko je, šta je, zašto je, kada je......mnogo pitanja. Drugi problem je sam završetak priče. Dolazeći do kraja knjige imao sam utisak da će sve stati na pola i da će sve ostati nerazrešeno do daljeg. Kulminacija je eksplodirala u zadnjim stranicama poput vulkana i sve se nekako prebrzo odigralo. Ali......uvek imamo ono magično ali. Knjiga je nastajala jedanaest godina i samim tim kako je Snežana sazrevala, tako je sazrevalo i njeno pisanje.
Ja na ovom blogu pre svega podržavam ideju, pa onda tek kako je ta ideja sprovedena u delo. Možda je i pogrešno, ali ideja je koren svakog proizvoda. Ova priča vrvi od ideja. Počevši od samog grada, preko svih futurističkih stvari sa kojima se susrećemo. Likova.....profesor Martin (genije i buntovnik), Virlab (simpatični virtuelni bibliotekar, koga ne mogu da zamislim drugačije osim sa uštogljenim jakim britanskim akcentom), sama kreacija Varguna i njihovog posebnog sveta među ljudima. A šta je, dovraga, Vargun? Pa....Vargun je biće koje se nalazi duboko među stranicama ove knjige i čeka da bude otkriveno od vaše strane. Ionako sam previše rekao.

Rekao sam previše, a opet ništa. Poslednji grad je priča koja teče. Nema komplikacija u pisanju, misterija, nerazrešivih zagonetki i razvlačenja oko nepotrebnih stvari. Poslednji grad je pre svega jedna avantura koja koristi ljubav kao pogon da spasi ljudski rod od nadolazeće propasti. Priča o izdaji, strahu, ultimativnoj žrtvi, životu i smrti. Momku koji nosi gen odabranog i lovcima sa planine. Devojci koja je zaljubljena i narodu koji želi da veruje.

Možda ovo nije prvenac ravan Tolkinu, ali je svakako prvenac vredan hvale i knjiga iza koje treba stati svom snagom. Ostanite tu jer je.......

Kraj prvog dela.

Richard Corben - Bloodstar

Zamislite moje ushićenje dok sam kao klinac prelistavajući stare Stripoteke pored Hogara, Asteriksa, Redova Bilija, Taličnog Toma i ostale vesele družine naleteo na užasne, stravom inspirisane vizije Ričarda Korbena. Onakav nightmare-inducing crtež, a pogotovo priča je nešto što je tada totalno oduvalo moj krhki, maleni mozak. Naravno, tek mnogo godina kasnije, saznao sam zašto je on jedan od najboljih ilustratora horora koga je deveta umetnost iznjedrila. Korben možda i nije najbolji crtač koga ćete videti (u smislu viđao sam i bolje....svi smo) ali njegovo poznavanje mračne literature, a pogotovo Lavkrafta i Poa čini ga nenadmašnim i donekle nedostižnim za neke stvari. U "Bladstaru", posao mu je bio olakšan samom činjenicom da je pisac originalne priče sam ubacio Lavkraftovske elemente, a na Korbenu je bilo samo da je dotera i udari svoj pečat prepoznatljivosti.

Kad već pomenusmo Lavkrafta, da stvar bude još zanimljivija, autor ove priče Robert E. Hauard je bio njegov savremenik, veliki poštovalac i ne samo to. Njih dvojica su čak bili poprilično dobri pen-pal prijatelji, što je proizišlo iz Robertovog pisma hvale upućenog "Weird Tales" magazinu za Lavkraftovu priču "Pacovi u zidovima". Ta međusobna diskusija i razmena ideja se takođe odražavala u njihovim pričama (Lovecraft circle). Tačno se može osetiti komešanje međusobnih stilova pisanja između dvojice velikana svog žanra. Robert je svakako širem auditorijumu najpoznatiji kao tvorac legendarnog Konana varvarina, mišićavog sina Simerije čiju snagu ne zna ni (ne)milostivi Krom, a mnogi ga zbog toga smatraju ocem "Sword and sorcery" žanra.
Rođen 1906. godine u Teksasu, gde je proveo veći deo svog naglo završenog života. Veliki ljubitelj knjiga i boksa, maštao je da postane pisac avanturističkih romana, a prvu veću slavu okusio je tek oko svoje 23. godine. Robert je u zaostavštinu ostavio zavidan broj kratkih priča i romana, počevši od detektivskih priča, preko priča o boksu, horora, fantazije, do vestern romana koje je pisao pred kraj života. Nedugo nakon što je napunio trideset godina, juna 1936. godine, njegova majka je utonula u nepovratnu komu usled bolesti, a kada je čuo da se više neće probuditi, Robert je odšetao do svog automobila, izvadio "Kolt automatik" i pucao sebi u glavu. Glasine o njegovom mentalnom stanju su diskutabilne ali sigurno je da se sa tom mišlju nosio već neko vreme sudeći po unapred obavljenim pripremama, počevši od kupovine grobnih mesta za celu porodicu, preko nabavke pištolja do pisanja testamenta sa instrukcijama šta da se radi nakon njegove smrti. Nažalost sa njim su otišle i ko zna kakve nenapisane priče ali makar je za života uspeo da stvori dela po kojima će ga svakako upamtiti.











No, da se vratimo na glavnu temu. Korbena kao umetnika neću (više) pretereano hvaliti, otprilike sam sve rekao u fenomenalnom "Svetu mutanata", a to se nalazi ovde. "Bladstar" je nešto drugo, iako su po mnogo stavki slični. U oba stripa, radnja počiva na post-apokaliptičnom zgarištu civilizacije, ali priče su drugačije, sami likovi, kao i međusobni odnosi među njima. Za početak zamislite priču koja ima elemente epske fantastike u kojoj se ljudi umesto zmajeva bore sa neshvatljivim amorfnim užasima koji ko zna kako su se stvorili na ovom svetu, no doćićemo i do toga. Kao u "Svetu mutanata" i ovde je okruženje surovo i otrovno, a nagon za preživljavanjem je i dalje stavka broj jedan, sa tom razlikom što tamo likovi deluju kao da su digli ruke od svega, tumarajući za hranom i živeći svoj jadni život takav kakav je od danas do sutra. Sa druge strane u "Bladstaru" ljudi imaju želju za ponovnim začetkom koliko-toliko normalne životne zajednice i istorija mora da se napiše ponovo jer prethodna leži zaboravljena u sarkofagu prekrivenom travom i rđom.

Sama priča, po kojoj je "Bladstar" nastao je elementarno povezana sa originalom. Originalna priča Roberta Hauarda nosi naziv "The valley of the worm", objavljena 1934. godine za "Weird tales" magazin. Ukratko, to je priča iz njegovog opusa fantazije, a govori u o junaku Niordu i sukobu između dva plemena. Esira i Pikta. Niord pošteđuje život Gromu, suparničkom ratniku koji postaje njegov nerazdvojni prijatelj. U dolini kamenja i polomljenih, zaboravljenih stubova, čuje se šištavi zvuk stvorenja u naslovu opisanog kao "Crv". E sad....sve je osim standardnog crva (još jedan od Lavkraftovskih momenata). Da bi uspeo da ubije crva, Niordu treba otrov od gigantske zmije. On se farba ratničkim bojama i kreće. U najkraćim mogućim crtama to je suština. Ukoliko želite da pročitate punu priču, može se naći online bez problema. E sad, malo opširnije.....

.... naša priča počinje globalnom katastrofom. Nismo imali baš nikakvu šansu da se odbranimo i nije postojalo mesto gde smo mogli da se sakrijemo. Srećni su oni koji su preživeli. Ako se to može nazvati srećom. Ko zna koliko godina posle sve se zaboravilo. Maniri, lepe reči, religija, tehnologija....ništa nije ostalo. Sa druge strane divlji, animalni instinkti ponovo su se probudili, kao i želja za samoodržavanjem. Čovečanstvo se prisilno vratilo u plemenske zajednice kako bi počelo sve iz početka. Čini se kao da ništa nismo naučili (ako smo nekad nešto i znali) i ponovo se rađa želja za vlašću, rađa se ljubomora, zavist, bes, jednostavno rađa se čovek. To nas, naravno, vodi u nove ratove, osvajanja teritorija, robovlasništvo, progone i nova ubijanja. Istoriju uvek pišu pobednici.

Kao što pomenuh, struktura priče je ista kao u originalu. Korben je ovde malo produbio radnju dodajući emocije svih vrsta. Ljubav momka i devojke, oca i ćerke, kao i najboljeg prijatelja. U njegovoj verziji Grom nam melanholično priča legendu o svom prijatelju Bladstaru (Niord) i tome kako je pobedio crva iz doline. Svi ključni elementi originalne Hauardove priče su tu, borba sa zmijom, sabljozubim tigrom, plemenske borbe i sve to pre suočavanja sa samim crvom. Korben nam u svojoj verziji dočarava život u jednom plemenu. Poglavica Birdag je prestar za vođstvo. Kao novi vođa i naslednik bira se ratnik Loknar, kome samim tim pripada Birdagova ćerka Helva. Naravno, kako to već biva, ona voli Bladstara, a nakon tog saznanja njega na poprilično brutalan način šalju u izgnanstvo ali ne pre nego što je u duelu obogaljio Loknara koji beži osramoćen. Sa Bladstarom u progon odlazi ne samo njegov verni Grom već i Helva. E sad.....mračan deo priče polako se nadvija nad nama. Bladstar i Helva žive, kako se čini u spokoju sve dok se ne pojavljuje misteriozni užas koji Bladstaru oduzima (skoro) sve.


Taj prvi užas je samo glasnik onoga što će tek doći. Glasnik nečeg što je prizvano iz dubina samog pakla da seje smrt prizvanu manijakalnim sviranjem u frulu. Ovo je jedan od onih delova koje sam na početku pomenuo gde pisci dele kreacije i mitove jedni od drugih. Svima koji poznaju Lavkraftov univerzum jasna je referenca na poludelog frulaša, a Hauard nam čak nagoveštava uspavano zlo koje je obožavano od strane malog broja sledbenika. Recimo, direktna povezanost sa Lavkraftom u rečenici: "The Old Ones had long vanished into the limbo from whence they crawled in the black dawn of the universe, but their bestial god and his inhuman slave lived on". Kako je sve ovo Robert Hauard naslikao rečima, Korben je vizuelno dočarao čitaocima. Nakon saznanja ko je poludeli frulaš i šta se desilo sa Helvom, Bladstar se suočava sa samim crvom u ruševinama nekadašnjeg sveta.





Crtački, Korbenov stil je poprilično prepoznatljiv, međutim svoje stripove radi na više načina. Po meni ovo je definitivno vrhunac njegovog umeća. Podelio bih njegove radove na crtačke i one više slikarski orjentisane. Uzmimo za primer Poovu adaptaciju "Kuće na granici" (izdatu kod nas pod "Darkwood"-ovim budnim okom) i obratimo pažnju na stil crteža. Složićete se da je poprilično drugačiji, a opet likovi su isti, figure, pokreti....Nešto što moram da napomenem kao fascinantnu stvar je to koliko Korben fenomenalno barata sa izrazima lica i emocijama prikazanim na svojim likovima. Strah, tuga, bes, sve se vidi u očima, bradi, vratu, usnama i po prvi put sam se kao klinac sa tim susreo kod njega. Dakle.....što se "Kuće" tiče, uz nju imamo i "Bigfoot", "Cage", "Starr the slayer"....koji su rađeni tim više "crtačkim" stilom, gde se tačno vidi svaka linija tuša i senčenje je odrađeno linearno ili u tačkicama. Takođe imamo i ovaj "slikarski" pristup u kome se Korben ističe, a to su "Svet Mutanata", "Den", "Bladstar" ili "Arabian nights", gde se jasno vidi zašto osećam potrebu da ga ovoliko hvalim.

Darkwood je odlično počeo sa Korbenom kod nas. Adaptacije Poa i Lavkrafta u jezovnik ediciji, pa i sam specijal posvećen njemu su izašli u svoj svojoj slavi, a dok čekamo odgovarajuća izdanja za priče poput "Bladstara", dunite prašinu sa ukoričenih stripoteka i bacite se na čitanje. Garantujem ne-razočarenje i dobro potrošeno vreme.

Goran Skrobonja - Nakot

Iako sam trenutno u haosu (mo'š misliti) i zapetljan u otprilike šest započetih tema, što nove muzike, što romana, stripova, repriziranje ove knjige me je nateralo da započnem i sedmu. Zaista ne znam zašto mi je toliko trebalo da na blogu ovakve tematike tek sad spomenem Skrobonju, ali nepravda će biti ispravljena koliko već odmah. I nema boljeg načina da se krene od početka nego rođenjem. A u ovoj priči rođenje jeste novi početak. Početak za jedne, kraj za druge. Ali.....

... Pre nego što pređemo na temu, Goran Skrobonja iza sebe ima poprilično zavidnu bibliografiju,  kao i obiman broj priča od kojih prva datira, ako se dobro sećam, još iz 1987. godine. Njegovo pisanje širilo se preko "Sirijusa", "Alefa", "Tamnog vilajeta", "Emitora" and so on, sve do "Fraktala". Verovatno najpoznatija njegova dela jesu "Nakot", "Vojnici Korota ili knjiga čuda", "Čovek koji je ubio Teslu", "Sva Teslina deca", kao i nekoliko zbirki priča "Tihi gradovi", "Šilom u čelo", "Beli šum", "Od šapata do vriska"....





Prvobitno napisan davne 1992. godine, roman "Nakot" premijeru je imao u "Emitoru", a svoje prvo fizičko izdanje doživeo je dve godine kasnije pod okriljem izdavačke kuće "Znak Sagite". Ako je verovati statistici, odštampano je samo 300 primeraka prvog izdanja i teško da se do nje može doći preko web prodavnica, ali tu je drugo, obogaćeno izdanje  "Paladina" iz 2011. godine. Za sve one koji su propustili prvo, ovo je obavezna lektira za sve ljubitelje dobrog horora sa sf elementima, a sa popustima koje Makart trenutno daje, jednostavno nema izgovora da se ova knjiga ne nađe na vašim policama što pre. A šta dobijamo u ovoj knjizi čija cena je trenutno ispod skuplje pakle cigareta? Unapred, mali spojler alert. Kao i uvek, ništa previše otkrivajuće, ali tu i tamo moram po nešto da uporedim.









Sam početak knjige udara kao gvozdena pesnica u stomak, brutalnim ubijanjem bespomoćne bebice i već nakon prve stranice, počećete da razmišljate o moralu i preispitivanju da li da uopšte nastavite sa čitanjem iste. E, tu imamo dve stvari. Prvo....razbijanje tabu tema. Da bi se izbegli klišei i monotonije, toga mora biti u svakom žanru, a pogotovo u hororu. Goran bez problema ovde piše o onome o čemu mnogi ne bi smeli, iako su možda i razmišljali u tom pravcu. Sve zarad sprečavanja javne osude kritike i čitalaca (Vidi ga bolesnik, o čemu piše....a ti beše čitaš horor?). Druga stvar, možda još bitnija je da, priučeni čitalačkim iskustvom mističnih početaka, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Tako da (wo)man up i čitajte šta pisac ima da vam kaže.












Što se stila pisanja tiče roman bih okarakterisao kao horor-triler, sa elementima SF-a (Znači plus, plus i plus). O radnji nešto kasnije. U predstavljanju romana, sam Goran (kao veliki ljubitelj i poznavalac horora) naglašava da je pisao pod enormim uticajem Stivena Kinga, a ispalo je da više liči na Džejmsa Herberta. Po meni, to je spoj oba, a po tome kako sam autor posmatra na njih, rekao bih da je to uspeh. Meni lično, za oko su zapali Kingovski detalji kojima je znao da naglašava kraj određenog pasusa u stilu "Sve sam rekao - ništa nisam rekao". Klasičan primer toga je prošlost našeg anti-junaka Aleksijevića a.k.a Stevana gde na kraju jednog dela kaže "...Sledeći put Stevan je Uroša video u avgustu i ubio ga je kao psa". Izgleda kao mini spojler, a ustvari je upravo nabijanje neizvesnosti. Šta se, dovraga, desilo u avgustu? Zašto ga je ubio? Kako ga je ubio? Male stvari koje stvaraju radoznalost i ne daju vam da ispuštate knjigu iz ruku.


Nešto što i King i Herbert imaju zajedničku je ubacivanje naizgled nebitnih likova koji su tu samo jedan pasus, stranu ili svega par rečenica, a tu su da njihova (obično brutalna) sudbina doprinese celokupnoj atmosferi romana, u ovom slučaju kolektivnom strahu koji lebdi nad čitavom pričom. Recimo u Herbertovom naslovu "Magla", imamo kompletnu pandemiju i haos izazvanu mističnom žućkastom maglom, koja ljude tera da rade nezamislive stvari jedni drugima. Nešto slično paklu na zemlji. E tu, pored glavnih junaka knjige, kojih naravno mora biti, imamo i dobar broj likova nebitnih za razvoj priče, a čiji maštoviti prekidi života samo još više doprinose opisu masovnog ludila. Kod Gorana, primeri za to su: Vojislav Ivanovic (firmaš sa ubitačnom glavoboljom), Anka (koja nosi sopstveni grešni nakot), Gabrijela, koja lebdi u ljubavnim razmišljanjima, Senad, koji lebdi u obećanjima drugih, pa čak i kraj Krnjevića, kralja videa.
Naravno, uvek moramo imati i neke likove koji će nam ostati u sećanju provlačeći se kroz ceo roman.




Glavni protagonisti Nakota su Nemanja i Jasna, kao dobri likovi, koji se bore da čovečanstvo spasu od crne sudbine koja se nad njim nadvila i Aleksijević, loš lik, koji se bori da čovečanstvo spasi od crne sudbine koja se nad njim nadvila. Hmm....ovde nešto ne zvuči kako treba. Idemo ponovo. Nemanja i Jasna možda jesu dobri junaci u pokušaju, ali lik Aleksijevića je do te mere maestralno odrađen, da čitalac ne može kroz gnušanje njegovim postupcima ipak u određenoj meri da navija za njega. Njegov lik je urađen vrlo slojevito i sa puno pažnje, a opet obavijen određenom dozom misticizma. Ne znamo da li je zaostao, glup, samo lud ili jednostavno sebičan u svom nagonu za preživljavanjem. Možda kompilacija svega. Ipak, koliko god on ne osećao ništa prema ovom svetu i ljudima, trudi se da ga spasi. Slažem se da je i to deo zadovoljavanja bolesnih potreba, ali učinio je više nego 95 procenata ostatka populacije. Dok se Nemanja i Jasna bore na svoj način, Aleksijević nam demonstrira svoj.

Takođe, ovde bi bilo dobro da nagasim skokove kroz vreme i prebacivanje iz starog u novo. To su stvari koje romanu razbijaju monotoniju i repetitivnost. Počevši od ruralne prošlosti Stevana (Aleksijevića), nabijene zabrađenim, gerilskim, partizansko-četničkim avanturama, preko spoznavanja sadašnjosti u kojoj se nova pretnja rađa svakim minutom, do ne toliko daleke budućnosti koja nam pruža sve osim jedne stvari. Kada je Džejms Kameron polovinom osamdesetih predstavio svoju viziju apokalipse koja će doći, on nam je ostavio tu jednu stvar koju Goran nije. Tračak nade za čovečanstvo. Ta nada, na momente prisutna, otišla je isto tako brutalno kao sam Aleksijević, a nas ostavlja da se pitamo. Šta će biti dalje sa nama? Koliko će nas ostati i da li će nas ostati?

Ovo sam verovatno trebao da napišem na početku, ali onda bi vas mrzelo da čitate do kraja. Koja je priča iza romana "Nakot", čemu ubijanje beba i kakve to veze ima sa prošlošću jednog seljaka i sadašnjosti poludelog penzionera u rampage mod-u? Naravno da neću otkriti mnogo, ali......nakon srećne nove godine u Beogradu rađaju se nove bebe i dok mirno spavaju u porodilištu pomišljamo kako nema lepše stvari od povećanja nataliteta na tako lep način. Međutim. Stariji ljudi umiru sa novim rađanjem. Ravnoteža u kosmosu? Majke se sve više brinu za bebe, toliko da ih ne interesuje ništa drugo. Majčinski instinkt prerasta u fanatizam teških razmera. Bebe, same po sebi nisu kako treba, a svega šačica ljudi to počinje da uviđa. Kreće borba od nekoliko ljudi protiv čitavog nakota, kroz nepravdu, uzbudljivo istraživanje i napetu jurnjavu, vodiće vas kroz Beograd sa grudvom od neizvesnosti u grudima, a ta grudva rašće do samog kraja.

Iako je pisan pre četvrt veka, čitajući ga, ni jednog momenta nemate utisak da je zastareo. I dalje je svež i vrlo lako se može smestiti u ovo vreme. Dok razmišljamo o tome da li ćemo ikada dočekati nastavak (Rise and fall of godfather Vlasta:), uz sve moguće preporuke, uzmite knjigu, zaronite u novo rođenje i uverite se zašto "Nakot" zavređuje da se nađe u samom vrhu srpskog horora.

Zdzislaw Beksinski - Košmari na platnu

Kada bismo spojili umove i ideje Salvadora Dalija i H.R.Giger-a, dobili bismo neku vrstu abnormalnog nadrealizma. Najbliže tome su dosegle slike proistekle iz uma poljskog umetnika Žđislava Beksinjskog. Malo oduzmite Gajgerovu sf/futurističku prepoznatljivost, ostavite Dalijeve boje i iskrivljenu kompoziciju, a ubacite još malo doze beznađa i post-apokaliptičnog mraka i to je to. Rodiće se nešto nalik ovome.

       

Žđislav Beksinjski rođen je 1929. godine u južnom delu poljske, blizu Karpata u mestu zvanom Sanok. Zanimljivo je da nikada nije imao školu za slikarstvo ili umetnost. Diplomirao je arhitekturu u Krakovu, a potom se vratio u Sanok da bi radio kao nadzornik na gradilištu. Posao koji je posebno mrzeo. Otprilike u to neko vreme, rađa se i razvija njegovo interesovanje za fotografiju, slikarstvo i vajarstvo i u samom startu primećuje se njegova posebnost u tim oblastima.  Fotografija je bila njegov prvi način da se izrazi kao umetnik, a već od samih ranijih radova vidi se uvertira u slike koje će kasnije, na platnu, postati njegova lična distopija realizma. Posebno obratiti pažnju na "Sadistički korset".









Tokom ekstremno produktivnog, kreativnog života, Beksinjski je ostavio izvestan broj radova iza sebe. Vukući korene od direktnog uticaja nadrealizma kroz šezdesete godine, do svog ličnog pečata u vidu stila koji je on nazvao "Fantastični period", a koji je trajao skoro do kraja osamdesetih pokušao je da četkicom uhvati fotografije sna. U tom snu nije bilo obasjanih, zelenih livada sa razapetom dugom posle kiše. Ovi snovi se sastoje od raspadanja, pustoši, truljenja, smrti, kostiju i deformisanih figura, smeštenih u pustinju misli koje želimo da što pre zaboravimo.

Kažu da je od ludaka do genija tanka linija. Uzimajući u obzir Salvadora Dalija, ta teorija je tačna sto jedan posto. Beksinjski sa druge strane bio je jedan od retkih izuzetaka. Dok je Dali bio ošinuti ekscentrik od koga se moglo očekivati sve, Beksinjski je bio miran, povučen, pa čak i stidljiv sagovornik sa smislom za humor. Totalna suprotnost njegovim morbidnim kreacijama, nastalim uz zvuke klasične muzike. Prezirao je epitete koje su mu lepili kritičari umetnosti i davao je vrlo malo intervjua. Njegova samokritičnost ga je dovela dotle da je jednom prilikom spalio deo svojih tvorevina u dvorištu porodične kuće. Sva ta otuđenost i asocijalnost navodila je ljude da misle da se radi o poprilično čudnom i morbidnom liku, što je svakako bilo daleko od istine.

Beksinjski nije voleo da razmatra i teoretiše oko motiva i razloga iza svojih slika. Kako je to sam objasnio: "Nemojte me pitati za značenja mojih slika, zato što ih nema ili ih ni sam ne znam. U stvari ne bih ni želeo da znam. Ja samo želim da slikam ono što mi padne na pamet. Neki bi rekli da imam ili premalo ili previše mašte". Vrlo brzo, Beksinjski postaje jedna od vodećih figura u poljskim krugovima slikara, što samo potvrđuje rasprodata izložba u Varšavi 1964. godine. Upravo zvog te odbojnosti prema dubokom analiziranju slika, velika većina dela nema ime zbog toga da ne bi sugerisalo na skriveno značenje slike.

Tokom osamdesetih iako nije napuštao područje u kome je živeo, Beksinjski postaje priznat u francuskoj, a nedugo potom ga primećuju i cene u zapadnoj Evropi, Americi i Japanu. Nakon svoje apstraktne faze nadrealizma, krajem osamdesetih i ranih devedesetih, njegovi radovi dobijaju malo drugačiji oblik. Pojavljuje sve više strukturalna forma, sa "mirnijim" postavkama od svega par boja. Slike nemaju toliko pozadinskih dešavanja i koketiraju između crteža, skice i slike. Akcenat je stavljen na glavne, humanoidne figure, koje dominiraju centrom slike, a koje imaju veći stepen deformiteta u sebi.

Kako su ljudi skloni pretpostavljanju, a pogotovo stvaranju veštačkih priča o onome što ne shvataju, tako su i za Beksinjskog počele da se lepe priče da svoje slike bazira na košmarima, zastrašujućim vizijama pakla i nepojmljivih dimenzija koje potom prenosi u vidu slika. Bilo bi dobro da je tako jednostavno. Tragedije su bile, nažalost, pratilje Besinjskog. 1998. godine, umire mu žena Zofija, da bi samo godinu dana nakon toga, na Božićno veče, njegov sin Tomaš izvršio samoubistvo. Priča se da je još sa šesnaest godina Tomaš pokušao da se otruje pilulama za spavanje.
Ova dva udarca su veoma uticala na Žđislava. Do kraja života nije mogao da se pomiri sa time.








Pred sam kraj života, u drugoj polovini devedesetih, Beksinjski otkriva računare i sve digitalne mogućnosti koje oni donose. Bavio se digitalnom obradom fotografija do iznenadne smrti 2005. godine.

21. februara 2005. godine, Beksinjski je pronađen u svom stanu, mrtav sa sedamnaest ubodnih rana od kojih su, kako se kasnije ispostavilo, dve bile fatalne. Ubica je bio devetnaestogodišnji tinejdžer, sin njegovog prijatelja po imenu Robert Kupiec. Po svemu sudeći, motiv je bio to što je Besinjski odbio da mu pozajmi par stotina zlota (oko sto dolara). Kupiec se izjasnio krivim i osuđen je na 25 godina zatvora. Žđislav Beksinjski je imao sedamdeset pet godina u trenutku smrti.

Da li je ovo vrsta umetnosti koja odgovara vašim poimanjima lepog, to je diskutabilno. Svakako da je Žđislav Beksinjski jedan od najbitnijih kreatora natprirodne, fantastične distopijske nadrealnosti i njegova zaostavština nikako ne sme biti zaboravljena.

RICHARD CORBEN - Mutant world (1985)

Sa Korbenovim radovima upoznao sam se baš davno u ukoričenim „Stripotekama“ koje sam nasledio od oca. Sećam se da sam uživao u crtežu, kao i u njima generalno, ali sam bio previše mali da skapiram njegov dijabolični mozak. Sada godinama kasnije dok se vraćam na to....i dalje ne kapiram njegov dijabolični mozak ali svakako sam naučio da više cenim njegovu umetnost, stil, kao i da više pažnje posvećujem pričama, čije slike su me toliko oduševljavale.

Poslednjih godina u Srbiji deveta umetnost je doživela popriličnu ekspanziju na gotovo svim poljima. Tako je i gospodin Korben (konačno) ovde dočekao svoj, predugo odlagani, odavno zasluženi specijal u vidu „Darkwood“-ove edicije „Jezovnik“. S obzirom na to koliko je izdanje obimno, da ima popriličan broj stranica u boji, da je papir i povez kvalitetan, cena je malo jača. Zato smanjite malo bombe Zaječarca i zalepite kasicu prasicu nazad. Vreme je za „štekanje“. Ričard Korben je stigao na velika vrata.

Ovaj specijal nam donosi 40-ak kratkih priča sa, samo njemu jedinstvenim, fenomenalnim ilustracijama. Ovde imamo izobilje svega. Od naučne fantastike, preko horora, adaptacijama Edgar Alan Poa do provokativnih, golotinjom i melon-like sisama nabijenih bajki.

Ovde ćemo ipak govoriti o nekim opskurnjim stvarima, a kada to kažem mislim na noviju tj. mlađu generaciju ljubitelja stripova, koji se nisu susreli sa njegovim radovima ranije objavljanim. 

Priča koja je mene bukvalno oduvala beše „Svet mutanata“, post apokaliptična drama savršeno sprovedena u delo. 

Jaka priča koja ne ostavlja ravnodušnim već čitaoca šutira u jaja dok viče „ jebi se“.

Lično smatram da je Korben jedan od onih crtača kome češće bolje ide boja nego crno-beli crtež. Naravno zavisno od toga koliko je raspoložen da detaljiše. Ilustracija Poovog „Gavrana“ je dobar primer. „Svet mutanata“ sa druge strane je na momente malo umetničko delo. Iako šaren i pun kolorita, pričom je daleko od vesele bajke. Doduše u ovoj svi JESU živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Gotovo svi na svetu. 

Treba iskoristiti priliku i da se pohvali autor priče, čovek zvani Jan Strnad koji je u kolaboraciji sa Korbenom odradio popriličan broj kratkih stripova i priča.

Prva stranica  počinje sa rečima: „We don't really know why the world ended or how long it took......“, a završava sa: „But life went on....sort of. If you call this life“. To mu je otprilike to. Svet je otišao dovraga, konačno smo uspeli da se sjebemo i ako ima Boga neka nam je u pomoći, mada kako stvari stoje okrenuo je leđa „pokipelom“ eksperimentu i dao se u druge projekte.

Već na drugoj strani surova brutalnost ovog sveta udara svom silom i ne popušta do samog kraja. U svega tri sličice sabio je svu tugu, svu okrutnost i jednostavno čistu realnost nagona za preživljavanjem u novom svetu čiji je moto „svako za sebe“.

Ovaj "novi svet", nikako nije zajednica bratstva i herojstva gde ljudi žele da vrate civilizaciju na noge i sagrade porušeno. Hmmm.... u sekundi mi ova rečenica zazvuča poznato.....mora biti da sam slušao vesti.... Ovaj svet je puko preživljavanje gde je svako meta, svako je zamenjiv i svako je hrana za nekog drugog. 

Pogrbljeni heroj ovog našeg žalosnog mesta nije Klark Kent, nije Piter Parker, nije Brus Vejn.....njegovo ime je Dimento. Mišićave spoljašnjosti, ali šuplje unutrašnjosti Demento, pardon Dimento tumara kroz ruiniranu zemlju sa jednim jednostavnim ciljem, a to je - naći nešto za jelo. 

Praćenje ovih niskih standarda veoma dobro mu je išlo sve dok nije upoznao ženu. Melon-tittied heroinu koja klizi kroz život kao da je nesvesna svega oko sebe.

Tu prvi put dolazi do izražaja njegova dobrota i tu po prvi put vidimo koliko je on zapravo taj koji je nesvestan života. 

 U stranicama koje dolaze vidimo Dimenta kako dolazi u kontakt sa raznim kreaturama koje gamižu mrtvom zemljom i biva iskorišćen od gotovo svih. Njegova naivnost i lakovernost ga samo uvlače dalje u dubine ovog nemilosrdnog okruženja i u njegovom slučaju ipak izgleda kao da neka viša sila još nije digla ruke od svega. Došlo je do toga da se ne zna šta je zlato niti dijamanti, ali se zato razbija glava kamenom zbog jedne jabuke ili polu-jestive lešine nekog stvora. 

Kako se priča razvija i ide svojim tokom, tako počinjemo da stičemo svest o tome šta se nalazi iza zavese, tj. da nije samo preživljavanje i bezumlje jedino što vlada. Dolazimo u kontakt sa "Father Dove"- om koji je neka vrsta sveštenika sa čudnim simbolom na čelu. Dakle ipak se neko seća religije i šta je to Bog. No svakako ne možemo reći da se padre ponaša samarićanski ni prema Dimentu, a ni prema ostalim stvorovima čim se ne libi da ih batina do smrti dok propagira svoju veru.

Zatim imamo sijaset likova koji jednostavno uživaju u novonastaloj anarhiji radeći sve ono za šta su sposobni. Ubijanja, mučenja, silovanja samo su deo užitka kojima se slade. 

Iz svega proizilazi da je Dimento jedini istinski dobar/istinski zalutao lik u svemu ovome.

A šta se krije iza gvozdene zavese? Ili bolje ko?

Dok se Dimento trudi da spase svoju polu mrtvu, do neprepoznatljivosti izmrcvarenu devojku koja ga je dvaput nasamarila tj. melon-tittied heroinu zvanu Džuli, shvatamo da nisu samo naše oči uprte u njega.

Iznenada apokalipsa se pretvara u "Trumanov šou" i celim svetom kao jednim veliki zoološkim vrtom sa mutantima umesto životinjama ili možda još bolje pokusnih kunića. Iza kamera velikog brata vidimo vojnike, vidimo naučnike, vidimo embrione sa čudnim simbolom na čelu, vidimo LJUDE. Konačno ljudi koji su jednostavno ljudi, okupljeni sa nekim ciljem koji nije razaranje i smrt.

Opet, to ne mora biti plus, jer i kod tih ljudi učavamo klasično ljudsko ponašanje koje, kako se čini, nije ostalo zakopano u ruševinama starog sveta. To što je i dalje ostalo aktivno je bes, požuda, nasilje, strah i želja za kontrolom.

Kažu da nijedno dobro delo ne prođe ne nagrađeno, Dimento pored svih prolivenih suza, krvi i znoja  dobija svoje mesto pod suncem. Ova horor drama konačno dobija svoj romantični twist gde naš junak završava pustolovinu onako kako dolikuje.

A što se tiče kraja iza zavese.....hmmmmm.....neću vam ništa reći. Ostaviću samo par pitanja. Ko je Dimento, zašto je Dimento, ko je Džuli, da li je Džuli? Saznaćemo....možda.

Što se samog stripa tiče, nažalost, pored "Stripoteke", još nije doživeo samostalno izdanje. Tako da dok čekamo i nadamo se tome, preporučujem englesku verziju ili koga ne mrzi da pohvata nekih 30ak brojeva stripoteke pa da to sve lepo skupi u jedno štivo.