Vault of Chaos

RICHARD CORBEN - Mutant world (1985)

Sa Korbenovim radovima upoznao sam se baš davno u ukoričenim „Stripotekama“ koje sam nasledio od oca. Sećam se da sam uživao u crtežu, kao i u njima generalno, ali sam bio previše mali da skapiram njegov dijabolični mozak. Sada godinama kasnije dok se vraćam na to....i dalje ne kapiram njegov dijabolični mozak ali svakako sam naučio da više cenim njegovu umetnost, stil, kao i da više pažnje posvećujem pričama, čije slike su me toliko oduševljavale.

Poslednjih godina u Srbiji deveta umetnost je doživela popriličnu ekspanziju na gotovo svim poljima. Tako je i gospodin Korben (konačno) ovde dočekao svoj, predugo odlagani, odavno zasluženi specijal u vidu „Darkwood“-ove edicije „Jezovnik“. S obzirom na to koliko je izdanje obimno, da ima popriličan broj stranica u boji, da je papir i povez kvalitetan, cena je malo jača. Zato smanjite malo bombe Zaječarca i zalepite kasicu prasicu nazad. Vreme je za „štekanje“. Ričard Korben je stigao na velika vrata.

Ovaj specijal nam donosi 40-ak kratkih priča sa, samo njemu jedinstvenim, fenomenalnim ilustracijama. Ovde imamo izobilje svega. Od naučne fantastike, preko horora, adaptacijama Edgar Alan Poa do provokativnih, golotinjom i melon-like sisama nabijenih bajki.

Ovde ćemo ipak govoriti o nekim opskurnjim stvarima, a kada to kažem mislim na noviju tj. mlađu generaciju ljubitelja stripova, koji se nisu susreli sa njegovim radovima ranije objavljanim. 

Priča koja je mene bukvalno oduvala beše „Svet mutanata“, post apokaliptična drama savršeno sprovedena u delo. 

Jaka priča koja ne ostavlja ravnodušnim već čitaoca šutira u jaja dok viče „ jebi se“.

Lično smatram da je Korben jedan od onih crtača kome češće bolje ide boja nego crno-beli crtež. Naravno zavisno od toga koliko je raspoložen da detaljiše. Ilustracija Poovog „Gavrana“ je dobar primer. „Svet mutanata“ sa druge strane je na momente malo umetničko delo. Iako šaren i pun kolorita, pričom je daleko od vesele bajke. Doduše u ovoj svi JESU živeli srećno i zadovoljno do kraja života. Gotovo svi na svetu. 

Treba iskoristiti priliku i da se pohvali autor priče, čovek zvani Jan Strnad koji je u kolaboraciji sa Korbenom odradio popriličan broj kratkih stripova i priča.

Prva stranica  počinje sa rečima: „We don't really know why the world ended or how long it took......“, a završava sa: „But life went on....sort of. If you call this life“. To mu je otprilike to. Svet je otišao dovraga, konačno smo uspeli da se sjebemo i ako ima Boga neka nam je u pomoći, mada kako stvari stoje okrenuo je leđa „pokipelom“ eksperimentu i dao se u druge projekte.

Već na drugoj strani surova brutalnost ovog sveta udara svom silom i ne popušta do samog kraja. U svega tri sličice sabio je svu tugu, svu okrutnost i jednostavno čistu realnost nagona za preživljavanjem u novom svetu čiji je moto „svako za sebe“.

Ovaj "novi svet", nikako nije zajednica bratstva i herojstva gde ljudi žele da vrate civilizaciju na noge i sagrade porušeno. Hmmm.... u sekundi mi ova rečenica zazvuča poznato.....mora biti da sam slušao vesti.... Ovaj svet je puko preživljavanje gde je svako meta, svako je zamenjiv i svako je hrana za nekog drugog. 

Pogrbljeni heroj ovog našeg žalosnog mesta nije Klark Kent, nije Piter Parker, nije Brus Vejn.....njegovo ime je Dimento. Mišićave spoljašnjosti, ali šuplje unutrašnjosti Demento, pardon Dimento tumara kroz ruiniranu zemlju sa jednim jednostavnim ciljem, a to je - naći nešto za jelo. 

Praćenje ovih niskih standarda veoma dobro mu je išlo sve dok nije upoznao ženu. Melon-tittied heroinu koja klizi kroz život kao da je nesvesna svega oko sebe.

Tu prvi put dolazi do izražaja njegova dobrota i tu po prvi put vidimo koliko je on zapravo taj koji je nesvestan života. 

 U stranicama koje dolaze vidimo Dimenta kako dolazi u kontakt sa raznim kreaturama koje gamižu mrtvom zemljom i biva iskorišćen od gotovo svih. Njegova naivnost i lakovernost ga samo uvlače dalje u dubine ovog nemilosrdnog okruženja i u njegovom slučaju ipak izgleda kao da neka viša sila još nije digla ruke od svega. Došlo je do toga da se ne zna šta je zlato niti dijamanti, ali se zato razbija glava kamenom zbog jedne jabuke ili polu-jestive lešine nekog stvora. 

Kako se priča razvija i ide svojim tokom, tako počinjemo da stičemo svest o tome šta se nalazi iza zavese, tj. da nije samo preživljavanje i bezumlje jedino što vlada. Dolazimo u kontakt sa "Father Dove"- om koji je neka vrsta sveštenika sa čudnim simbolom na čelu. Dakle ipak se neko seća religije i šta je to Bog. No svakako ne možemo reći da se padre ponaša samarićanski ni prema Dimentu, a ni prema ostalim stvorovima čim se ne libi da ih batina do smrti dok propagira svoju veru.

Zatim imamo sijaset likova koji jednostavno uživaju u novonastaloj anarhiji radeći sve ono za šta su sposobni. Ubijanja, mučenja, silovanja samo su deo užitka kojima se slade. 

Iz svega proizilazi da je Dimento jedini istinski dobar/istinski zalutao lik u svemu ovome.

A šta se krije iza gvozdene zavese? Ili bolje ko?

Dok se Dimento trudi da spase svoju polu mrtvu, do neprepoznatljivosti izmrcvarenu devojku koja ga je dvaput nasamarila tj. melon-tittied heroinu zvanu Džuli, shvatamo da nisu samo naše oči uprte u njega.

Iznenada apokalipsa se pretvara u "Trumanov šou" i celim svetom kao jednim veliki zoološkim vrtom sa mutantima umesto životinjama ili možda još bolje pokusnih kunića. Iza kamera velikog brata vidimo vojnike, vidimo naučnike, vidimo embrione sa čudnim simbolom na čelu, vidimo LJUDE. Konačno ljudi koji su jednostavno ljudi, okupljeni sa nekim ciljem koji nije razaranje i smrt.

Opet, to ne mora biti plus, jer i kod tih ljudi učavamo klasično ljudsko ponašanje koje, kako se čini, nije ostalo zakopano u ruševinama starog sveta. To što je i dalje ostalo aktivno je bes, požuda, nasilje, strah i želja za kontrolom.

Kažu da nijedno dobro delo ne prođe ne nagrađeno, Dimento pored svih prolivenih suza, krvi i znoja  dobija svoje mesto pod suncem. Ova horor drama konačno dobija svoj romantični twist gde naš junak završava pustolovinu onako kako dolikuje.

A što se tiče kraja iza zavese.....hmmmmm.....neću vam ništa reći. Ostaviću samo par pitanja. Ko je Dimento, zašto je Dimento, ko je Džuli, da li je Džuli? Saznaćemo....možda.

Što se samog stripa tiče, nažalost, pored "Stripoteke", još nije doživeo samostalno izdanje. Tako da dok čekamo i nadamo se tome, preporučujem englesku verziju ili koga ne mrzi da pohvata nekih 30ak brojeva stripoteke pa da to sve lepo skupi u jedno štivo.