Yog - "O sreći" (Crnoslovlje 2024)

 

Kompromis – Definisan kao prihvatanje nečeg nižeg od onoga što želimo. U specifičnom procesu nastanka ove knjige, ta definicija pada u vodu. Činjenica da sam draft ovog rivjua napisao pre skoro godinu dana, jasno znači da prihvatanje nižeg nije bila opcija. Posle niza odbijanja, nerviranja, loših primeraka, nerviranja, neumitnog odmicanja vremena… i nerviranja, pred nama je sveže odštampano, u fizičkoj formi otelotvoreno, belo na crnom odštampano… novo specijalno izdanje Crnoslovlja, jednostavno nazvano “O sreći”.

Kao neko ko se svojski trudi da prati ovu bujicu dešavanja na alternativnoj sceni Srbije, bila ona underground, strip, film, muzika ili književnost, trudim se da sve ono što je najbolje, obznanim na Vault of chaos blogu, kako bi moje impresije preneo, a delo približio što većem broju ljudi. Naravno, usled nedostatka vremena, istrgnutim kolotečinom dvanaestočasovnih smena, sijaset tema stoji započeto i čeka svojih pet/šezdeset minuta. „Crnoslovlje“ i sve što je vezano za projekat je nešto na šta tih pet minuta mora biti instant iznjedreno. Broj četiri se još puši usled svežine, a specijal "O sreći" je tu za dezert. Pa, da zagrizemo.

Šta simbolizuje sreću? Šarenilo, smeh, boje, igra, deca... Od prve stranice, jasno je da je sreća ovde nema šta da traži.

„Vreme je gnusna i podmukla sila... vreme leči sve... Smrt je lek. Uvek i jedino, samo smrt“.

„O sreći“ se sastoji iz tri priče. Iako se mogu svrstati u horor, pisane su kao životne drame. Na posletku, šta deli dramu od horora i histerije? Samo stupanj iste. Tanka je linija koja stupnjeve deli, nikad željena, ali dostižna u treptaju oka. Da li je Yog sa ovom zbirkom pesimista? Depresivac? Ja bih rekao surovo-iskreni nihilista realizma. Da pojasnim... Podsvesno, čovek je programiran na neke akcije i reakcije. Kada nešto eksplodira, čučnućemo iza zaklona, kada nešto pukne, pokrićemo uši... sve zarad zaštite one komforne sigurnosti u kojoj se naš um nalazi. Nova, neplanirana razmišljanja, donose nove probleme, novi problemi, nov stres... Kada je komfor narušen, okreće se glava. Ne svesno... ali tako je. Kada je prosjak previše glasan (pusti ga, lud je), kada čovek leži na ulici (pomoćiće mu neko, ja sad žurim), kada trojica biju jednog (ne mogu da se mešam, to je između njih)... Yog ne okreće glavu. Ova zbirka satkana je od boli i surove stvarnosti, koja sa sobom vuče najdublje, iskonske strahove svakog čoveka. Horor leži u tome, što ti strahovi mogu da se dese svakome, svakog momenta.

Kod Yoga, sreća je prisutna... ali samo kao privju. Kod njega, sreća je vrcava, zavodljiva kurva koja pruži nadu i snove, a zatim iste pretvori u nekroznu poparu tuge i beznađa. Vera u ono „biće bolje“, tešenje sa „moglo je i gore“ i čvrsto odbijanje prihvatanja da je to čist kurac. Neće i nije. Protagonisti ovih priča su od budućnosti satkani, od sadašnjosti slomljeni i od prošlosti sakati.

Dve od ovih priča su već bile objavljivane ranije. A ono što sam tada napisao i dalje stoji. Kada gledate horor film, gde slinavi vanzemaljac istopi čoveka, Kruger po deseti put biva zapaljen ili predator otkine pokoji ud, to u nekom momentu postaje banalno... međutim, kada čujete da je nečije dete uzeo pakao narkomanije, banalnost nestaje, a oni čvorovi u stomaku se još više zatežu jer svi znamo nekoga, direktno ili indirektno ko je taj užas prošao u stvarnom životu. Gledati horor filmove je jedno, a gledati šok sajtove gde ljudska bića rade drugim ljudskim bićima samo ono što ljudi mogu... to je totalno druga priča. I upravo tu se zatvaramo u balon komfora i bežimo ka blaženom neznanju.

„... u nekim ubistvima i Bog uživa...“

Ove tri priče su nitima povezane u jedninu, ali se sastoje od istih sastojaka. Osveta. Želja za ispravljanjem nepravde, a odmah uz nju i moralno-psihološka dilema. Zavaravanje – Biće bolje. Nikad očiglednija laž koju smo sami sebi uputili i naravno... smrt u svim svojim oblicima. No, o tome posle. Možda najveći strah čoveka... smrt deteta. Ova tema se provlači kroz sve tri priče i u sve tri ima različit efekat, a samim tim i posledice. U prvoj priči, brutalni gubitak deteta je okidač za razaranje ne samo porodičnih vrednosti, nego života, psihe i tela. Totalna devastacija oba roditelja. Opet... nedovoljan motiv za osvetu, usled slabosti, ali više nego dovoljno za prihvatanje smrti. Sa druge strane, u drugoj priči, smrt nije toliko bitna, koliko osveta. Gubitak deteta ovde je okidač koji čoveka pretvara u mašinu koja preživljava nemoguće samo da bi oko bilo uzeto za oko. Interesantan momenat je da osvetu vrši upravo onaj koji je ceo svoj život obeležen predrasudama i skrivenom podsmehu. Pogotovo predrasudama prema deci. U priči broj tri imamo obe varijante, gde je gubitak deteta predstavljen kao razor svega. Porodice, odnosa, psihe, a sa druge strane protagonista nema kome da se osveti, jer krivac je onaj u ogledalu. Stoga, smrt je poželjna, ali agonija mora da traje kako bi kazna bila što duža. Ova priča je nabolji primer kako vreme ne leči sve, samo razvlači sećanja.

Pisane u višegodišnjem razmaku, u pričama se vidi onaj isti, unikatan stil autora, ali i napredak. Bez ulepšavanja, opisnih prideva ili nepotrebne poetike, pisanje je jednostavno i dolazi direktno iz glave protagoniste. Upravo ta suvoća pisanja tragediji daje dublji značaj i crninu. Ovo uopšte ne znači da je samo pisanje prosto, naprotiv. Psihologija kojom Yog zadire u umove stradalnika je jeziva. Drami i stravi na težni dodaje i činjenica da je Yog sve priče pisao pod tadašnjim mentalnim stanjem, adekvatnim za iste. Nema ničeg strašnijeg od horora sa kojim se možete poistovetiti.

„O sreći“ je zapravo o prihvatanju i pomirenju. Prihvatanju sudbine, daljeg života, pomirenju sa samim sobom i sa prošlošću. Ultimativno prihvatanje je prihvatanje smrti kao kraja. Vreme nudi nastavak agonije, smrt nudi njen završetak. Smrt svesti, tela, ubistvo iz osvete, isterivanje pravde, doseg zaborava ili samoubistvo... sve je to neki vid kraja. A kad pomenusmo pravdu...

„Njene natečene oči su mi govorile da joj je jedan od loših dana, ali suvi obrazi da nije od onih najgorih“

Yog je veliki borac za pravdu, a nažalost, svi znamo kako pravda u ovoj zemlji funkcioniše. Stoga... u ove tri priče, pravde nema. Iskonski, nagomilani bes, Yog ispoljava na crnim stranicama ove zbirke. Pravda je, kao i sreća, negde tu, na dohvat ruke. I taman kada ispružimo šaku da je dohvatimo, neko dođe i oduzme je, šutnuvši nas usput u međunožje ojačanim Dr. Martens čizmama.

Ova zbirka je u neku ruku specijal i sastoji se od tri priče u kojima možete pročitati sve ono čega se plašite, a niste ni svesni. Takođe, svaka od priča, praćena je osvrtom od horor pisca i urednika Dejana Sklizovića, zatim sociologa i pisca Nemanje Rajaka i mladog horor pisca i recenzenta Milana Kovačevića. Pored svega toga, svaka priča nam, direktno iz Yogove glave, donosi pisanu istoriju, kako je i zašto nastala, pod kojim uslovima i mentalnim sklopom. Takođe, Yog priča o inspiraciji, stvarnim događajima i likovima koji su ga inspirisali na dobar ili (pretežno) loš način.

„Blagi talasi depresije su se javljali posle plutanja morem mogućnosti, nasuprot obale realnosti“

Za kraj, par reči (samo par, za sve ostalo, moraćete da čitate) o samim pričama. „Od boli satkan“. Prva priča nastala u trilogiji i u njoj bukvalno tuga isparava. Ova priča je nešto najbolje što sam od Yoga pročitao i predstavlja totalni sunovrat bezbrižnosti. Tragedija u kojoj se čak i smrt podsmeva nadi.

„Od pacova sakat“ druga je priča i poput prve prikazuje čoveka koji je temeljno uništen od korumpiranog sistema, pogrešnog mesta u pogrešno vreme, izdan od prijatelja, izdan od rođaka... za sve ono za šta se borio, nestalo je u trenu. No... biće pravde, dok je i njega.

„Od smrti slomljen“ je poslednja priča napisana u ovoj trilogiji i jedno je od Yogovih najslojevitijih dela. U ovoj priči imamo sve. Od sreće, rata, bola, beznađa, samokažnjavanja... sve do blažene smrti. Psihološki aspekt, možda je u ovoj priči najjači. Yog je ovde predstavio kako se stvara depresija. Kako kompleksi roditelja od deteta prave izopštenika. Kako smrt stvara depresiju, kako čovek gleda psihičku sunovrat sopstvenog deteta i naivno misli da odlaskom će „sve biti bolje“. Kako vidi promašen život koji je proveo i život koji je mogao da provede.

„Danas si u parku, juče si u kući, a sutra ko zna gde si“

„O sreći“ je zbirka o preispitivanju samoga sebe. Drama, tragedija, horor i strah od budućnosti. Sreća lako dođe u ruke, ali još lakše iscuri kroz prste. Pročitajte ovu crnu zbirku i uverite se.

P.S. Zbirka je ručno numerisana i limitirana na 100 primeraka. Ukoliko vam se ono što se u njoj nalazi ne svidi, procedura je sledeća. Da biste dobili povrat novca, obavezno je dokumentovati i poslati snimak uništavanja zbirke. Uništavanje mora biti sto procentno i numerički broj zbirke izbrisan sa lica zemlje.

Damir Pavić Septik 1969 - 2024

Polomljen, nadrndan i večito umoran, razmišljao sam samo o toplini kreveta. Vest koju sam video prilikom ulaska na FB, odagnala mi je sve misli i prebacila u neko stanje psihičkog limba. Status o tome da smo izgubili jednog velikog umetnika, subotičanina, čoveka, pankera... u celosti Septika i dalje mi ne dopire do mozga. 

Nije trebalo da bude ovako. "Znali" smo se samo preko poruka, a svaka prilika za lično upoznavanje, sa moje strane bila je odložena prokletim obavezama posla.

"Doćiću na FSP sledeće godine, tad ćemo se videti". Da sam samo znao da sledeće godine neće biti...

Vrlo lako je u životu udovoljiti sebi. Putovati preko kontinenata, jesti u najboljim restoranima, sunčati se na peskovitim plažama egzotičnih zemalja, uživati u zanosnim ženama i to je to u suštini. Ko ima više mogućnosti, uživanja su bolja. Međutim, hedonizam prekida smrt, čoveka prekida zaborav, a zaostavština ostaje dok se sve ne pretvotri u prah. Damir je za pola veka na ovoj zemlji iza sebe ostavio impozantnu arhivu i bojama naslikao legendu o sebi. A to je nešto što ne može svako.

Počevši sa fanzinima, preko ilustracija i slika, omota albuma pank i metal muzičara sve do samostalnih izložbi, od davnih osamdesetih, njegovi radovi su sveprisutni na underground sceni. Lično, imao sam tu privilegiju da se moje ime, uz njegovo, nađe među stranicama fanzina "Crnoslovlje". Velike planove, prekinuo je prerani odlazak. Ovih par reči je najmanje što mogu da učinim i nadam se da će njegov lik i delo da dopru do onih koji za njega nisu znali, samim tim za nijansu povećati već ogromnog Damira.

Nisi otišao zauvek... to ti je valjda jasno. Samo si prekinuo davno započet projekat "Insomnia". Odmori se i nađi inspiraciju. Šta je godina naspram večnosti? Samo trenutak. Tako da... sačekaj nas, vidimo se za nekoliko trenutaka.

Neka ti je večna slava.

2024 - Crnoslovlje (je) Mrtvo

Desilo se upravo onako kako su rekli da će biti. 2024-ta je godina. Trebalo bi da je hladno, ali iz nekog razloga nije. Nema dece da se sankaju, igraju u snegu... nema zimske čarolije. Kada je vest stigla do mene, dugo sam ćutao. Delom zbog toga što sam ostao nem usled novonastalog šoka, delom jer sam sam kod kuće, pa vokalna priča i nema mnogo smisla. Ostaje pitanje - kao kad drvo padne u pustoj šumi. Ako nikoga nema da čuje, da li se zapravo i dogodilo? Međutim... poruka u četu bila je jasna. Sahrana počinje, a ja moram da održim reč. Dok sabiram misli, sabiram i sećanja. Ovde nema ni vetra... čudno. Obično na groblju mrzne i kad je toplo. Posmatram okupljene... jadne budale. Neka su blagosloveni. Tu i tamo poneka suza, poneki glasni uzdah... iz dubine i pokoji suzdržan smeh. Mali kovčeg stiže, a dva rakijom zadojena pomoćnika spremno prihvataju užad. Šteta... tuga je neopisiva. Tek je napunilo četiri. Gledam u natpis, a osmeh sete mi zatitra na usnama.

Crnoslovlje (je) mrtvo. I dok poslednje ostatke mlađanog čeda spuštamo u raku, tamni pesnik nad njom stoji, ni sam ne znajući kome nariče. Strune na njegovoj crnoj violini vibriraju pod lakim pritiskom jagodica, izbacujući svoju tužbalicu teskobe... U vazduhu, pored uskovitlane prozaičnosti, mogla se čuti samo melodija obojena gorčinom... Samo zvuk... 

Tekeli-li, tekeli-li

Dragi moji! Hvala što ste se okupili u ovolikom broju da ispratimo ovo izdanje kako dolikuje. Pre svega, želim da se zahvalim za kompletnu organizaciju i vizuelnu sliku ovoga što gledate. Umetnik, po prvi put, nije Andrej Strahov. Ne brinite, on je Crnosloven, jednako kao vi ili ja i njegovi radovi će biti sveprisutni, ali sada smo dobili, specijalno za ovaj povod, originalne ilustracije direktno od Džeremija Famira iz Češke. Poklon koji se ne odbija. Poklon, a i još jedna od granica koja je blago pomerena u kratkom životu Crnoslovlja. Sada, želeo bih da pozovem raspopa Yoga da kaže koju reč i otvori ovaj događaj.

Nakon uvoda i kratke introdukcije, koja je, nadam se pojasnila neke stvari, pred narod, izašao je Boris Mišić, poprilično iskusan pisac, koji ume i ima šta da kaže. Boris nam je ispričao priču nazvanu „Bela tama“. Mistično-metafizičku horor priču, ispričanu direktno iz usijanih vojnih rovova. Lično, vrlo sam intrigiran ratnim temama. Jasno je da rat je horor i tu nema mnogo da se kaže. Međutim... u ratu je sve dozvoljeno, a kreativan pisac stvara kreativne krajeve. Metak nije jedini način da se pređe „na onu stranu“. Boris u ovoj priči eksplozijom pomera granice realnosti kakvu poznajemo. Otkriva nam delić onoga šta nas čeka izvan ovog života i da li je „to“ što se sa one strane nalazi bolje nego ovo u čemu smo trenutno? Izuzetno dobro ispričana priča koja odiše hladnom atmosferom jeze.

Nakon Borisa, Nišlija Dušan Stojmenović se zakašljava, okrzne pogledom svakog od prisutnih i počinje. Pisac specifičnih priča, specifičnog stila. Sa njegovim delima, upoznao sam se relativno skoro. Krenuo sam u čitanje zbirke „Izlaz i druge priče“ i poprilično sam iznenađen kvalitetom iste. U momentima podseća na Ransoma Rigsa, u momentima iz fantazije prelazi u satiru, ali svaka je obojena mrakom i teškim osećanjima iz dubine čovekove duše... što nije čudno, jer je Dušan diplomirani sociolog i pedagog. Priča „Dolazi nam Vrag u posetu“, upravo je najbolji primer ovoga što sam pomenuo. „Vrag“ u ovom slučaju je vrlo romantičan... neki bi čak rekli beznadežno zaljubljen. Ova priča je ljubavno pismo Džeka Trboseka, a beznadežnost ima rešenje. Sve dok je čovek uporan, ljubav nije jednostrana. Osećanja možda i jesu, ali telo je zajedničko i ko ima pravo da svoje zadrži samo za sebe? Ovde ćete otkriti zašto je Dušan majstor psihološke gradacije perverzne opsesivnosti i do kog nivoa gradacija može da ode.

Napravićemo malu pauzu. Poslužite se svi prisutni, pored dve beline, najbelje na sahrani su ipak vanilice. A nakon „Bele tame“ dolazi nam „Bela kapela“, priča koju će nam ispričati Nenad Mitrović. Nenad je odveć prekaljen pripovedač, kome ne treba posebno predstavljanje. „Kapela“ je priča koja se savršeno uklapa u univerzum Crnoslovlja. Ne samo zato što je horor, već zato što je beskompromisna brutalnost u kojoj cenzuri nema mesta. Ovo je slojevita priča, krimi karaktera sa vrlo poremećenim negativcem. Zapravo... kao što u prvoj priči, zadovoljstvo stiže nakon života, u drugoj zadovoljstvo je telesno, u ovoj zadovoljstvo je čist receptor koji ga stvara. A za razliku od druge priče, ovaj Džek Trbosek seče zadovoljstvo i uzima ga samo za sebe. Imao sam priliku da čitam Nenadove priče i ranije i mogu reći da je u njegovim pričama kvalitet konstanta koja se ne menja. Kao što rekoh... vrlo brutalno i vrlo oštro.

Kao i pre svake sahrane, izobličeno, unakaženo lice, šminkom će pokriti veštak i učiniti ga ponovo lepim za poslednji (s)provod. Džeremi je uredio ovo koje sad gledamo, ali mnoga druga u(ne)redio je čovek, koji jednom nogom naveliko gazi u legendu scenografije i šminke... Miroslav Lakobrija. Svoja iskustva, doživljaje i razmišljanja, podelio je sa, već dobro znanom nesebičnošću kroz razgovor vođen sa Yogom. 

Kako je Crnoslovlje multi-umetnički fanzin, od starta je bio orijentisan od priča, preko ilustracija, do muzike i filma. Već ste u prethodnim brojevima imali prilike da čitate strip, specijalno za Crnoslovlje napravlljen, pa da ne odskačemo od postavljenih standarda. „Lovecraftum“ je delo na koje sam posebno ponosan, jer je prvi strip koji sam u celosti nacrtao i prvi koji je zvanično objavljen. Stil je mešavina tuša i malo digitale, ali u suštini, ispunio je moja očekivanja. Mali omaž velikom piscu.

Mustafa Musa Sejdinović sada je ustao, držeći praznu plastičnu čašu rakije, duboko uzdahnuo, uzeo reč i istresao svoje frustracije u jednoj dobroj, gnevnoj, novogodišnjoj antirecenziji.

Naravno, ne bi bilo kompletno da nema muzike. I kako drugačije ispratiti povorku nego sa doom-death metalom. „The bloody earth“ je bend iz Niša, aktivan od sredine devedesetih. Iako iza sebe imaju samo dva albuma, trenutno su u procesu stvaranja trećeg. Za one koji ih ne znaju, bend je počasni gost fanzina i svi koji kupe Crnoslovlje Box, dobijaju promo disk, urađen za ovu priliku, a muziku premijerno možete čuti na YT linku, jednim klikom ovde. Naravno (još jedared), majica sa radom Strahova, friško je odštampana i čeka ljudsku veličinu koja će je nositi. I tako... 

...došlo je vreme... užad se izvlači ispod sanduka, dok se drvo sjedinjuje sa zemljom. Teški uzdasi se prolamaju prostorom. Poneki jecaj leti ka nebu... kletva upućena samom kreatoru. Sveštenik otresa svetu vodicu, a istom pogođeni tamni pesnik se vrišteći baca na zemlju, držeći se za lice. I dok se svi pitamo koji mu je kurac, drugo pitanje se nameće... odakle se sveštenik stvorio ovde i šta, dovraga, radi? Nema crnog metala i nema blasfemičnih misli. Koliko on zna.

I dok grumenje crnice bubnji po poklopcu kovčega, tužbalica para vazduh. Tamni pesnik leleče u nepostojećoj agoniji, a muzika je sve tiša. U brdima samo odjekuje... 

Vječnaja pamjat... vječnaja pamjat.... vječna ja pa a a a amjaaat...