Prolog:
Mala
zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek
tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.
Bip.....bip......bip......bip.....bip.....
Draga
majko:
Ja,
Filip Petrovič, iz četvrtog bataljona – broj pločice 12151920, pišem ti u nadi
da će ovo pismo nekad stići do tebe. Pišem ti ove iste redove po ko zna koji
put. Ne dobijam tvoje odgovore, mada verujem da je to zato što nas često premeštaju.
Ipak, neki moji drugovi su dobili pisma. Čudno je to majko... iako smo se dugo
borili rame uz rame, više im se ne sećam imena, a likovi su im mutni, kao u
nekoj magli. Plašim se što se ne sećam ni kada sam došao ovde. Da li to sme da
bude tako? Da li je to normalno? Ne znam više ni sam. Imam osećaj kao da puzim
u beskrajnom rovu. Takođe ne mogu da se setim ni kada smo poslednji put
promenili lokaciju. Ovde je toliko depresivno da ne znam odakle da počnem sa
pričom. Rovovi su duži nego ikada i utiču na mene poput lavirinta. Ponekad mi
deluje kao da trčim kilometrima u sivu maglu i pepeo samo da bih se obreo u
novom rovu nepregledne dužine. Sve je tako jednolično oko mene. Pitaću
pukovnika kada ga budem video....sigurno da hoću. Kad smo već kod toga, mojih
saboraca gotovo da više nema. Ne znam šta se desilo sa njima. Samo znam da sam
ih viđao sve manje i sve ređe. Dugo je prošlo od kada sam video nekoga. Kad sad
stavim prst na čelo, deluje mi kao čitava večnost. Majko, moram tebi ispričati
jer nemam kome. Desilo mi se nešto jako čudno. Pre određenog vremena, ne umem
da odredim kad, jedan vojnik me je video i potom isčezao u magli. Mislim da je
bio ranjen. Iako je krvario iz glave delovao je tako srećno. Smešio se. O
majko, tako sam se bio uplašio. Pre nego što mi je mahnuo, delovalo je kao da
se rasplinuo u vazduhu. Nije to jedina čudnovata situacija. Ne pamtim kada sam
zadnji put jeo nešto. Imam utisak kao da ne osećam glad. Vodu isto tako, gotovo
da i ne pijem. Mada, dobro se držim, nisam smršao puno. Možda sam bolestan, pa
zato ne mogu da jedem ili sam prosto izgubio apetit ophrvan užasima kojima sam
prisustvovao ovde. Mislim da je to to. Nema drugog objašnjenja.
Evo
baš sad, dok ti pišem ovo, sklapam oči i kao da mogu da dodirnem tvoju pitu sa
bundevama koja se puši na stočiću pokraj prozora. Zamišljam to sve, a deluje mi
kao da sanjam. Sve bih dao da mogu još jednom da osetim daj miris. Ovde sve
smrdi. Zemlja, vazduh, rat. Počeh da pušim iz beznađa. Znam.....nemoj me
osuđivati, ni ja ga sam ne volim. Muka mi je od njega ali on ponajbolje
zamaskira sve što se oko mene dešava. Otupi mi čula dovoljno da ne osetim smrad
baruta i krvi, neoprane kože, starih čizama....jednom rečju smrad smrti. Kopam
po uspomenama da još jednom osetim miris tvoje pomade od divljih ruža ali ne
uspevam nikako. Još jedna u nizu čudnih stvari je da mi više ne smeta ni ovaj
odurni smrad što se razliva oko mene. Da li sam se samo toliko navikao da ga ne
primećujem više ili su mi jednostavno čula poremećena, ne znam. Malo me je
strah od toga, ali verujem da će sve biti bolje kada se vratim kući, popijem
šolju bele kafe i lepo naspavam. Nadam se da je tata sredio onaj čamac. Voleo
bih da odemo na to pecanje za koje sam uvek smišljao izgovore da ne odem. Oh
majko, puno mi nedostajete.
Kako
si ti? Nadam se da si dobro i da me se setiš ponekad. Ja, evo, trudim se da te
zamislim kako izgledaš sada. Pokušao sam opet da namestim radio prijemnik.
Svaki put se nadam da ću konačno uhvatiti frekvenciju. Toliko sam se navikao na
prazno krčanje da mi deluje kao da nikada i nije bio namenjen da svira. Par
puta mi se učinilo da sam čuo razgovor dok sam okretao dugme za traženje
stanica. Pripisao sam to svom izmučenom umu i umornom telu. Patim od strašne nesanice
i stalno se trzam kada pokušam da spavam. Sinoć sam opet čuo razgovor na
radiju. Šta se to dešava samnom? Delovalo je kao da neko priča sa nekim negde
daleko. Glasovi su bili kao iz bunara. Učinilo mi se da sam čuo ime. Miler.
Nikada nisam upoznao nikakvog Milera....bar koliko se sećam. Oh majko, kako je
mozak čudna stvar.
Bojim
se.
Bojim
se mraka, a nikada ga se nisam bojao pre. Čak sam ga i voleo donekle. Možda je
to neka vrsta kazne.
Majko………ja….ubio sam čoveka.
Stalno
mi se vraća pomisao na plavokosog momka, ledeno plavih očiju. Držao je pušku i samo
gledao u mene. Jako sam se uplašio. Zažmurio sam i samo čuo prasak. Pao je
bez ijednog zvuka. Nesvestan šta radim, video sam svoj prst na orozu. Uzeo sam
mu život u treptaju oka. Život za koji je trebalo da napravi porodicu, posao,
da ostari, ja sam mu uskratio pokretom prsta. Iako je bio na neprijateljskoj liniji,
ništa mi nažao nije uradio. Da li bi me ubio bez razloga? Da li me je mrzeo? Ja njega nisam, zašto bih? Čak ga nisam ni poznavao. Veruj mi da od tada oka nisam
sklopio. Nikada se nisam ovako osećao sam. I plašio se....
Pomozi
mi. Dođi po mene i povedi me kući sa sobom. Ne želim više da budem ovde. Plašim
se. Plašim se jednako kada svane jutro kao i kada padne noć. Dođi po svog sina.
Molim te......
Tvoj Filip.
Epilog:
Mala
zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek
tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.
Bip.....bip......bip......bip.....bip.....
Dva
čoveka u belom stoje nad krevetom.
- Doktore Miler, kakvo je stanje danas?
- Nažalost isto, nema od ovog momka ništa. Povreda glave je
jednostavno bila preteška.
- Razumem.
- On nas nikada neće čuti, čak sam ubeđen da u tom telu nije ostalo
apsolutno ništa osim praznine. Iako ga aparati održavaju u životu u njemu nema
emocija, nema sećanja. A svakako nema buđenja.
- Šta ćemo sad sa njim?
- Ništa. Majka mu je umrla pre neki dan. On više rođaka nema, a svaki
krevet i aparatura su dragoceni. Njemu, nažalost spasa više nema. A i u kakvom
bi stanju bio da se probudi iz kome nakon dvadeset godina? Uostalom, ko bi pazio na
njega?
- Dvadeset godina, mora da se šalite ?
- Ni najmanje....toliko je imao i kada je primljen ovde. Prokleta šteta.
- A znamo li bar kako se zove?
- Da, samo sekund...... zove se Filip Petrovič.
Нема коментара:
Постави коментар