Chaos writes itself #1 - "Srećna nova godina"

Pet minuta do ponoći. Mrak je i grmi......sa svih strana odjekuju pucnji i urlici. Bleštava svetla svih boja stvaraju fleševe i konfziju u glavi. Grbava prilika trči. ("Zašto?") Ugojeni stariji čovek obučen u, za svoje godine, neprikladno drečavo odelo izvodi neku vrstu parkour-a preko neuglednih krovova. Nekome bi to bilo simpatično, čak smešno, a opet u neku ruku fascinantno za čovečuljka njegove konstitucije. Međutim......strah čini čuda. ("Ne razumem... zašto?") Ugojeni stariji čovek u neprikladnom drečavom odelu ne čuje ništa. On misli da je gonič ostao za njim. Ne vidi ga više. Odnekud se kroz eksplozije čuje režanje pasa. Režanje eskalira u lavež....lavež u zavijanje, zavijanje u muk. Jedan nepažljiv korak bio je dovoljan da mu leva noga odleti poput krpene lutke. Dok se u padu grčevito hvatao za zastrašujuće prljav odžak, debeljko užasnut shvata da mu sopstvena grba pada sa leđa. Pleteni džak, koji se do tad nekim čudom još držao na njemu, sada rasporen sipa lepo uvijene kutije svih veličina u ništavilo ispod njega. ("Ne"!). Snagom, koju ni sam nije znao da ima, podigao se i prigrlio čađavu ciglu, teško dišući uz samu njenu teksturu. ("Šta sam ja njemu uradio?", čovečuljak zavapi skoro na glas) Nije ni primetio kada su pucnji utihnuli, pesma zamrla, a urlici se pretvorili u blago šaputanje. Sve što je osetio beše jeza duž čitave kičme. Prestao je da diše....smirio se. Znao je da stoji iza njega. Žmurio je držeći oči zatvorene što je čvršće mogao......ali znao je da neće otići. Slabašno se okrenuo i gotovo vrisnuo.
"Ti! Ali zašto.....Hel.....bio si tako dobro dete." 
Figura je stajala naspram njega odevena samo u iscepan crni plašt sa kapuljačom ispod koje se, osim mraka, nije videlo ništa. Sve oko nje se vijorilo stapajući se, prelazeći granicu gde počinje noć, a sama figura završava. Sekund, kao večnost, a potom se začu hrapavi smeh.
"Ma daj, Hel je tako arhaično......mada.....možeš me zvati kako hoćeš. Ionako su me zvali svakojakim imenima. Jama, Mot, Tanatos.....ili jednostavno Grim. Kako god ti odgovara, meni je svejedno." 
Čovečuljak je gledao u tanku figuru koja se sama po sebi vijorila na vetru kao da će se svakog časa srušiti.
"Šta ti se desilo?", konačno upita. "Čemu sve ovo?"
"Balans"....odjeknu odjednom, kao iz pet grla istovremeno. Glas je izlazio ali se ispod kapuljače nije pomeralo ništa. Zvuk kao da je dolazio iz samog mraka. "Ako si ti proglasio sebe za sudiju, ja sam u tom slučaju inkvizitor, izvršitelj.....dželat. Ja sam tama na početku, a svetlo na kraju puta." 
"Ti si najobičniji ubica. Ja nisam nikada osudio na smrt."
"Nisi li? Kako uopšte možeš samu smrt da nazoveš ubicom? Ti, nadonošo. Reci mi? Da li su fizički darovi ikada pomogli mentalnoj boli? 
"Jesu. Naravno da jesu. Moj poklon sleduje onima koji ne znaju ništa o životu. Uživaju u svojoj bezbrižnosti i nevinosti. Moji dar je isključivo njihova želja i sreća". Sedi čovek je izgledao još starije i umornije nego što je to malopre bio.
"Ma bravo. Daj im ono što nisu ni svesni da traže. A kada postanu svesni svojih želja, biće prestari za njihovo ispunjenje. A onda......žaljenje. I mani me nepotrebne poetičnosti. Sreća zaokupljenošću nekom fizičkom stvari je ništa drugo do skretanje pažnje. Beg u introvertnost dok ti vršiš svoj fantazmagorično-teatralni akt. Ti si mađioničar sa trikovima fatalnih posledica."
"Ja nisam.....ja sam....ja.....ja samo želim sreću." Stari čovek sede kose, sada gotovo da je nije više imao. Obrazi su mu upali, a čelo se proredilo brazdama. Staro odelo od crvene tkanine kao da je bilo staro stotinu godina. Noge su ga izdale i on sede, nemoćno sa zaboravljenim rukama i dalje ukrštenim oko dimnjaka.
"Klause..... Ti pružaš iluziju. Ja ljude primam bez obmana.....posle straha, bez obećanja i posle agonije. Mene mrze ali znaju šta da očekuju i znaju da je neizbežno, dok u tebe ni sami ne veruju, a ubeđuju decu da ćeš doći. Daju im lažnu nadu, a kad se ne pojaviš to u njima stvara mržnju i prezir. Shvataš li......?" 
Debeljuškasti čovek više nije ni bio debeo....staklastim očima je gledao kroz mračnu figuru, Pružio je koščatu ruku. "A postojim li ja zaista?" 
"Naravno Klause"......pogledaj u zvezde. Nisu to samo zvezde. Oh, već je ponoć. Moramo da idemo".
"Idemo?"
"Gotovo je Klause"......."Srećna ti nova godina".
"Srećna nova godina Hele".