Heavy new year: Best metal albums of 2016

Dok hrabrim koracima gazimo u novu godinu (already fucked up, it will be better in 2018), završi se (konacno) i dvehiljadešesnaesta. Divna jedna godina, puna elana, volje za životom, ispunjenih snova, ispunjenih obećanja, ispunjenih šolja kofeinom i neprospavanih noci. Godina koja je odnela više života nego patent Mihaila Kalašnjikova nije preterano bila milosrdna prema muzičarima širom sveta, a Grim Riper je dobio bonus na platu marljivo radeći prekovremeno sve do nove godine. Međutim gospodin smrt se malčice preračunao. Neki ljudi su ipak uspeli da (p)ostanu besmrtni. Za nas slušaoce, prethodna godina je bila izuzetno plodonosna što se tiče same muzike i samim tim obezbedila odlazak u legendu, kako starijim, tako i novijim muzičarima. A čega sve ima tu? Pregršt albuma, pregršt žanrova, prava poslastica za sve ljubitelje dobre muzike i svi će pronaći makar jedan album koji će spakovati u svoju podsvest i vraćati mu se dokle god je živ.
Za vas sam pripremio mešavinu svega i svačega. Moja selekcija od heavy-ja do death-a. Za svakoga ponešto. Pa da počnemo, shall we?

                                                              SABATON - THE LAST STAND

                                                         

Počinjemo sa mojim favoritom od prošle godine. Sabatonov osmi po redu album neću preterano opisivati samim tim što na ovom blogu možete pročitati najopširniju recenziju koju sam ikada napisao. Link za nju je ovde. Masterpis u najboljem smislu te reči i definitivna preporuka za sve ljubitelje ovakve vrste zvuka. Ipak se ne slažem sa tim da je Sabaton "samo" power metal. Ako i nisu izmislili novi žanr onda makar neka budu "War metal" zasluženom originalnošću.
Preporuke sa albuma: The last stand, Winged Hussars, Last dying breath, Blood of Bannockburn...


                                                                   OPETH - SORCERESS

                                                             

Opeth su jedan od onih bendova za koje se velika većina slaže da nikada nisu snimili loš album. Slagali se vi sa tim ili ne, mora se odati priznanje da je Mikael Akerfeldt jedan ekstremno talentovan lik koji hrabro ulazi u koštac sa eksperimentisanjem i izlazi kao pobednik. Šta nam donosi dvanaesti album, naslednik "Pale Communion"-a? Za početak teške rifove, pod enormnim uticajem prog rock-a, pa čak i malo fusion jazz-a koji su sveprisutni jos od davne 2003. godine nakon sjajnog "Damnation"-a koji je gotovo ceo bio sa clean vokalima. Eh, da, svi patimo malo za Mikaelovim growl vokalom, koji je , kako se čini, uživo bolji nego ikada.... mada, nemojte gubiti nadu. Čarobnica je svakako jedan od albuma koje trebate proveriti. Pesme variraju od teških poput same "Sorceress" ili "Chrystalis", preko Jethro Tull-ovske balade "Will O the Wisp" do sasvim lagane uspavanke "Sorceress 2" ali sve pesme teku ujednačeno stvarajući jednu jako dobro izvedenu celinu. Fanovi Opeth-a koji prate bend možda ne znaju u kom pravcu on ide, ali znaju da to svakako neće biti loše.
Preporuke sa albuma: Sorceress 1 i 2, The Wilde Flowers, Will O the Wisp...


                                                               DYNAZTY - TITANIC MASS

Jebem ti kakvo otkriće!!! Doduše, da preciziram. Možda je bolje reći re-otkriće s obzirom da sam za njih saznao jos 2012. godine kada su učestvovali na švedskom festivalu (ekvivalentu naše Beovizije) sa pesmom "Land of Broken Dreams".  Nažalost nisu se plasirali dalje, a moje interesovanje je splasnulo vrlo brzo nakon što sam čuo par njihovih pesama. Heavy bend sa pop prizvukom ni po čemu se nije razlikovao od mora sličnih izvođača i samim tim nisu me specijalno zainteresovali nečim novim. To se promenilo iz korena kada sam čuo prvih par sekundi udarnog singla "The Human Paradox", ujedno i pesme koja otvara album. Heavy bend sa pop prizvukom nije više heavy...sada je metal u najboljem mogućem smislu. I dalje imaju taj melodični prizvuk, ali distorzija je neuporedivo tvrđa, bubanj i bas sekcija razbijaju, a vokal je agresivniji. Druga stvar koja me je raspametila je kvalitet same produkcije. Ubrzo sam saznao i zašto. Dovoljno je reći "The Abyss" studio i madafaking Piter Tagtgren (Hypocrisy, Pain, Bloodbath). Kidanje se nastavlja kroz udaračke kao što su "Untamer of Your Soul", zatim za nijansu sporija "Roar of the Underdog", melodična "Free Man's Anthem" i baladična " I Want to Live Forever". Ukupno jedanaest pesama koje svom silom napadaju bubne opne. Ne mogu a da ne primetim koliko u momentima neodoljivo podsećaju na bend "Amaranthe" samo bez growl i ženskih vokala. što je svakako samo plus. Ukoliko vam se ovaj album svidi kao i meni...ima još. Momci iz Dynazty tabora su svoju "divlju" stranu otkrili na prethodnom albumu "Renatus" iz 2014. godine, na kom su razradili formulu koju trenutno usavršavaju do perfekcije. Najiskrenija preporuka za sve fanove istinskog heavy metal zvuka sa moćnim vokalom i melodičnim pesmama.
Preporuke sa albuma: The Human Paradox, Untamer of Your Soul, The Beast Inside...


                                                                GHOST  - POPESTAR (EP)

Kada sam prvi put čuo Ghost nisam znao šta da mislim. Imate bendove koji vas u startu odbiju vokalom i znate da ste sa njim raskrstili, a imate i onih koje kada čujete pomislite "Šta ovo bi i zašto za ovo nisam znao ranije". Prvi put sa "Ghost"-om sam se susreo na njihovom drugom albumu "Infestissumam" sa pesmom "Year Zero". Kao i "Ritual"-om sa prethodnog albuma i te dve su me kupile na prvo slušanje, ali za određene pesme mi je trebalo malo više preslušavanja da "uđu u uvo". Novi EP iz 2016. sam dočekao sa velikim interesovanjem i očekivanja su definitivno opravdana. "Popestar" nam donosi pet novih pesama, od kojih su četiri obrade.....znam....polako, čekaćemo album, dosta je za sad jedna. I to kakva! "Square hammer" je momentalno uletela među top 3 pesme koje su ikada snimili sa old-school hamondom, gitarama iz sedamdesetih i catchy as fuck refrenom. Ostatak obrada dolazi nam u maniru njihovog "If You Have Ghosts" izdanja iz 2013. godine.
Sledeća pesma "Nocturnal me". obrada "Echo & the Bunnymen"-a pretvara se od jedne kantri/vestern pesme u mračnu mantru čiji refren ima zadatak da hipnotiše masu i privoli je kultu.
"I Believe" od "Simian Mobile Disco"-a je pretočena u laganu pesmu, sa blagim klavijaturama i deluje kao intro iliti zatišje pred buru. "Missionary Man" je možda najmanje izmenjena pesma u odnosu na "Eurythmics"-ov original. Umesto elektronike tu je heavy distorzija sa Papinim maestralnim Eni Lenoks vokalom da upotpuni ugođaj. I za kraj, prokleto epski ispričana "Bible" koja je Ghost pre Ghost-a, snimljena pre 28 godina od zemljaka "Imperiet".
Preporuke sa albuma: Svih pet


                                                          PRETTY MAIDS - KINGMAKER

Pretty Maids su fenomen. Abnormalnost u najboljem mogućem smislu te reči. Ono što su Judas Priest uradili na svom dvanaestom albumu zvanom "Painkiller", Pretty Maids su uradili na svom dvanaestom albumu zvanom "Pandemonium". Tokom svoje skoro 30 godina duge karijere, imali su sjajnih albuma, prosečnih, pa i onih malo praznjikavih i bezidejnih, ali "Pandemonium" deluje kao album prvenac napaljenih mladića gladnih slave. Ono što je pored samih pesama eksplodiralo na tom albumu je produkcija koja je ne samo njihova najbolja, već jedna od boljih koje sam čuo uopšte i od tada to je ostalo kao standard. "Motherland" je bio ispod nivoa "Pandemonium"-a, ali to se svakako ne sme uzeti za zlo  (postavio sam standarde tog albuma previsoko), dok je "Kingmaker" druga priča. Spot i istoimena pesma "Kingmaker" su najbolji prikaz onoga što album ima da ponudi. Ken Hamer-ovi uvek zanimljivi rifovi i neverovatno dobar i čist ton gitare, odlično isproduciran bubanj i naravno vokalne sposobnosti Ronija Etkinsa. Njegovom glasu godine ne samo što ne mogu ništa, već kao da čine da zvuči još bolje i dok se velika većina pevača trudi da ima više "boja" glasa, Roniju to dođe prirodno. U momentima čujemo njegov čist, baladičan vokal, dok u sledećim reži kao divlja zver. Nešto čime se mnogo mlađi pevači ne mogu pohvaliti. Sjajna "When God Took a Day Off" otvara album i sa svojim introm odgovara priči koju nosi. Drugi video je rađen za pesmu "Face the World" i ona je mirnija, za nijansu čak atipična za Pretty Maids. Tu su brze "Humanize Me" i "King of the Right Here and Now" sa svojim teškim rifovima, "Bull's Eye", koja nas na momente vraća u osamdesete i staru fazu benda pa sve do spuštanja tempa sa laganom, melodičnom "Heaven's Little Devil". Jedanaest pesama sa dva extended bonusa pokazuju da su godine samo broj i da metal nije muzika samo za mlade. "Kingmaker" je primer odličnog heavy metal albuma u kome se vidi da nisu isključivo hitovi sve što je potrebno da bi se napravile sjajne pesme i pokazatelj da u ovom bendu još ima vatre koja gori. Tek ćemo videti šta nam ona donosi.
Preporuke sa albuma: When God Took a Day Off, Kingmaker, Heaven's Little Devil....


                                                      FLESHGOD APOCALYPSE - KING

Evo nama nečega veoma zanimljivog od primorske braće, pravo iz Peruđe. Ko kaže da Italijani imaju samo dobru hranu nije baš sto posto tačno. "Fleshgod Apocalypse" nam donose svoj četvrti album i polako ali sigurno ulaze u aleju velikana death metala. Well fuckin' deserved if you ask me. Album, jednostavnog naziva "King", sastoji se od dvanaest pesama koje čine jednu konceptualnu celinu. Kako muzički, bend isto tako pažnju posvećuje i tekstualnom delu. Album nam po pesmama predstavlja Kralja i sve njegove ljude (kraljica, princeza, lovac, ministar.....). Kralj je sve ono što je dobro i pravično. Jedina pozitivna figura, koja se bori za stabilnost i istinu. Svi ostali predstavljaju strahove i padove koji kolebaju ljudski volju i čine da radimo loše stvari. Oni manipuliraju kraljem zarad svojih interesa i nijednog momenta ne pomišljaju na posledice i kakvog bi to uticaja imalo na ostale ljude. Ovu genijalnost započinjemo epskim introm "Marche Royale" nakon čijih horova, orkestracija i duple pedale sam dobio želju da uzmem koplje, navučem oklop i zaletim se pravo u srce bitke. Kako opisati album u celosti. Ono što je "Ayreon" radio u svom reonu, Fleshgod rade u svom stilu i rade ga perfektno. Bukvalno podseća i zvuči kao death metal opera. Poslušajte pesmu "The Fool" koja je bila jedna od najavnih za album i čućete brze delove sa besnim growl vokalom, sporije delove (kada zatreba u zavisnosti od teksta) sa clean vokalom. Horske orkestracije, koje u momentima podsećaju na "Bal-Sagoth", samo u manjoj meri bukvalno pesmama daju epski zvuk. Sve je, samo ne monotono. "Healing through the War" je za nijansu sporija, gotovo stoner pesma sa ništa manjom agresijom i energijom, furiozna "And the Vulture Beholds" i pesmu koja seče album "Paramour (Die Leidenschaft Bringt Leiden)" koja zvuči totalno drugačije od svega do tad. Čist piano sa vokalom operske pevačice Veronike Bordaćini koja je gostovala u još dve pesme "Syphillis" i "Cold as Perfection" za koju je rađen i sjajan muzički video. Dakle....svima onima koji misle da su death metal i simfonija nespojivi zaista se neću mešati u ukus ali propustiće prokleto remek-delo i jedan od najboljih albuma ne samo prethodne godine. "Salutare il re"
Preporuke sa albuma: Sve!!!


                                 LORDI - MONSTEREOPHONIC (THEATERROR VS. DEMONARCHY)

Tako je! Stavio sam u isti koš Fleshgod Apocalypse, Lamb of God i Lordi. Zašto? Zato što su svi albumi predobri i zato što su Lordi jedan ozbiljno dobar bend. Koga interesuje, detaljno objašnjenje nalazi se ovde. Ukratko, prva četiri njihova albuma su remek-dela i to je apsolutni vrhunac ne samo njihove karijere, već heavy metala uopšte. Sve nakon toga je probrano. Da se razumemo, mnogo je više dobrih stvari nego slabijih, ali ništa ne prilazi blizu genijalnosti prva dva albuma. Monstereophonic je osmi po redu album čudovišnih finaca i dolazi nam iz dva dela. Prvi deo albuma je "normalan" Lordi album sa horor tematikom, a drugi deo je konceptualna priča. Malo sam se pribojavao da je Mr. Lordi ostao bez ideja, ali razuverio me je u to. Ovde imamo jedan sjajan album ali daleko ispod njegovih pravih sposobnosti (Može i mora on to mnogo bolje). Dakle.....album obiluje pravim, old-school rifovima, catchy refrenima i melodičnom synth klavijaturom. Prvi singl "Hug you Hardcore" nam otprilike objašnjava šta da očekujemo. Iako mi je poenta spota i dalje malo nejasna u poređenju sa starim, jedno je sigurno....brka nije dobro prošao. Pesma koja otvara album "Let's Go Slaughter He-Man" je jedna od najhitičnijih na albumu i to je ono što Lordi najbolje radi. Odličan miks klavijature i skoro pop linije pevanja. Kad smo već kod hit refrena "Sick Flick" nam pokazuje kako to treba da zvuči, a "Down With the Devil" ništa ne zaostaje za njom. "Mary is Dead" zvuči kao da je ispala sa albuma "Deadache" sa svojom mračnom atmosferom. Drugi deo albuma je, po meni, slabiji što se hitičnosti tiče ali ni u jednom slučaju nije zanemarljiv. Ovde Lordi pokazuje svoju drugu stranu i sa "Demonarchy" već vidimo koliko heavy oni zapravo mogu da budu što se nastavlja u pesmama poput "Heaven Sent Hell on Earth". Odlično upakovano metal štivo koje je, nadam se, samo uvertira za vraćanje u metal svet na velika vrata. Povratak koji Lordi itekako zaslužuju.
Preporuke sa albuma: Let's Go Slaughter He-Man, Sick Flick, Hug You Hardcore...


                                            METALLICA - HARDWIRED...TO SELF-DESTRUCT

Marljivo sam radio na ovom blogu i bio bi red da zaserem konačno. Od Metalike nisam očekivao ništa što se tiče novog albuma. O maj gad! Blasfemija! On za Bogove metala da kaže tako! Elem, pošto je postalo ustaljeno da svi veliki portali i sajtovi imaju samo reči hvale za velike bendove (ne kažem da tako ne treba), onda mora postojati i određena doza objektivnosti. Teže je, naravno, kada je omiljeni bend u pitanju, ali svakako budimo realni. Dakle....."Death Magnetic" je po meni možda i najslabije njihovo ostvarenje (O maj gaaad, hau kud ju!) iz razloga što me je ostavio apsolutno ravnodušnim i ničim me nije privoleo da mu se vraćam. Sa druge strane prvi singl sa novog albuma "Hardwired" me je oduvao na prvo slušanje. Metallica is back full fucking force....Trash kidanje od početka do kraja. Kao iz starih dobrih dana. Mislio sam ne može bolje. Sledeća koju su izbacili beše "Moth Into Flame".  O da, može bolje. Definitivno moj favorit albuma. Brzi rifovi, brz bubanj, predobre solaže, Džejmsov agresivni vokal plus pevljivi refren i eto recepta za dobru pesmu. Nakon toga došla je treća stvar "Atlas, Rise!" i tu je već moje iznenađenje doživelo ekspanziju. Ponovo vrhunska stvar sa Mejdenovskim refrenom. Zaista neočekivan šok i razvaljene predrasude prema albumu. Šok broj dva je činjenica da su uradili spotove za sve pesme i okačili ih na svom kanalu. Što bi rekao omamljeni klinac sa Youtube-a posle zubarske anestezije "Is this real life"? Ne, zaista ogromno iznenađenje i tako mi je drago da nisam bio u pravu. Među favoritima imamo i "Spit Out the Bone", "Halo on Fire", "Murder One" posvećena sada već besmrtnom kralju Rock'n'Roll-a Lemiju i naravno besmrtnom kralju horora Lavkraft-u "Dream no more". Jedina mana ili da kažem zamerka su aranžmani. Predugo vrtenje identičnih rifova. Verovatno jedan od glavnih razloga zašto mi se prethodni album nije dopao. No, da ne cepidlačimo, već u duhu ovog bloga...."Cthulhu awaken, sanity taken!"
Preporuke sa albuma: Moth Into Flame, Hardwired, Atlas, Rise!, Halo on Fire...


                                                            VEKTOR - TERMINAL REDUX

Jebem ti kakvo otkriće #2!!! Ovaj bend mi je u celosti promakao i zamalo da ne saznam za njega. Ah, kako mi je drago što jesam. Nakon preslušavanja albuma nameće se pitanje zašto, dovraga, ovaj bend nije predvodnik svetske trash metal scene? Mada... nazvati ih trash čudno je samo po sebi. Progressive trash sa uticajima svega i svačega je verovatno najpribližniji opis. Nakon tri demo snimka (albuma) i odlično prihvaćenog "Outer Isolation"-a, treći album "Terminal Redux" ima i te kako šta da pokaže. Već posle pesme koja otvara album "Charging the Void" vidi se da tu nema palamuđenja. Momci sviraju pravi, brzi, tehnički perfektan metal i nema mesta zajebancijama. Ako mislite da ne može brže, razuveriće vas u prvoj sledećoj "Cygnus Terminal" i užitak samo leti kroz "LCD", "Mountains Above the Sun"....pa sve do završne "Recharging the Void". Iako sam rekao "leti", ovih deset pesama traju preko sat vremena. Da da.....tačnije 73 minuta koje uz miks gitara, svemirskih solaža i vokala o kojima ću naknadno pričati prolete neverovatnom brzinom. Vektor je jedan nenormalno usviran bend. Kao "Dream Theater" u svom žanru, tačno znaju ko šta u bendu treba da radi i deluje mi kao da bi mogli da nastupaju sa povezima preko očiju bez problema. Kada sam prvi put čuo Dejvidov vokal prva misao (a vidim da nisam jedini) mi je bila "Death" i pokojni Čak Šuldiner. U momentima toliko zvuči na njega da pomislim kako deo Čaka i dalje živi kroz ove pesme. Jedino odstupanje je u pesmi "Collapse" gde po prvi put čujemo clean vokale u celosti. Nažalost sudbina benda je trenutno neizvesna, obzirom da sam čuo kako su ga napustili svi osim pevača. Po njegovim rečima on nema nameru da stane i iskreno se nadam da ćemo dočekati još neko izdanje Vektora. Ipak....svemir je beskrajan.
Preporuke sa albuma: 73 minuta....

                                                         LAMB OF GOD - THE DUKE (EP)

Za "Lamb of God" važi slična priča kao za "Opeth". Kako se muzika benda menjala, kao i vokal, niko ne može poreći da je Rendi glavni zupčanik koji pokreće LoG mašineriju. Još jedan EP na ovoj listi donosi nam pet pesama od kojih su dve nove, a tri preuzete sa lajv nastupa. E sad, polako.....viđao sam dosta oprečna mišljenja o ovom izdanju, tačnije novim pesmama ali imajući u vidu okolnosti pod kojim je nastao, ne možemo biti totalno objektivni. EP je izdat kao pomen preminulom prijatelju benda Vejnu"The Duke"Fordu (nadimak dobio po Džonu "Vojvodi" Vejnu), koji je 2015. godine izgubio bitku sa leukemijom. Sama naslovna "The Duke" je začuđujuće mirna pesma, koja po svemu odudara od standardnog LoG materijala, gotovo potpuno sa clean vokalima, jakim pratećim i određenim scream momentima. Druga "Culling" je već ono po čemu prepoznajemo bend. Od starta kreće sa nenormalnim Adlerovim ritmom i brzim rifovima, praćena Rendijevim sjajnim miksom growl-a i scream-a. Preostale tri su sa tri lajva. Prva, "Engage The Fear Machine" uživo sa "Bonnaroo"-a i dve sa prošlogodišnjeg albuma "VII: Sturm und Drang". "Still Echoes" sa "Rock um Ring" festivala i "512" (takođe Bonnaroo), koja je nastala u vrlo teškom periodu Rendijevog života. Karakteristično za ceo EP. doduše kao i ostatak diskografije, su sjajni tekstovi, koji su jedan od najjačih aduta benda.
Preporuke sa albuma: Svih pet


                                                     KORN - THE SERENITY OF SUFFERING

Hajp oko novog albuma Korn-a se podigao prilično rano. Prvenstveno Head, pa za njim i ostatak ekipe su vrlo pompezno najavljivali nov album kao povratak korenima, do sad najjaču ploču i praktično vraćanje starom zvuku. Da li su uspeli u tome? Pa, moglo bi se reći. Album Korna mi ovako u celosti nije "legao" još od davne 2003. godine i sjajnog "Take a Look in the Mirror". Tu i tamo bilo je odličnih pesama, ali polako sam gubio interesovanje. Oni su jedan od onih bendova koji su tokom godina razvili svoj unikatni zvuk po kom su postali veoma prepoznatljivi i voleli ih vi ili ne ipak su jedni od pionira, začetnika novog talasa sredinom devedesetih. Prvi singl "Rotting in Vain" je otprilike pokazao o čemu se tu radi i da je kraj zajebanciji (twist, twist). Drugi "Insane" je definitivno zatvorio usta nevernim Tomama i utvrdio da se momci zaista nisu šalili na temu "vraćanja korenima". Od samog starta teški rifovi u kombinaciji sa nezaobilaznim basom drmaju direktno u bubrege dok je Džonatanov vokal posebno dobra priča. Glas mu se godinama tako izgradio da dok peva u momentima zvuči tako umilno, a u momentima urla kao da koristi neki elektronski efekat. Growl vokali kojih ovde svakako ne manjka uz ovakvu muziku daju svemu trunku death metal šmeka. Pesme variraju od gore pomenute dve preko laganije "Take me" za koju je rađen i video, "Everything Falls Apart", kombinacije lagano-melodične pesme koja eskalira u totalnu nervnu devastaciju, pa sve do (meni) naj-očekivanije pesme "A Different World" koja je duet sa frontmenom "Slipknot"-a Kori Tejlorom. Obzirom da mi je Slipknot jedan od top tri benda, u startu nije moglo biti greške.
Ako vam se ikada svidelo nešto od njih nemojte očekivati ribok klasike sa početka karijere već dajte šansu ovoj heavy ploči kada vas pravo raspoloženje pogodi.
Preporuke sa albuma: Insane, Rotting in Vain, A Different World, Everything Falls Apart....


                                                                    INSAHN - ARKTIS

  

Opis ovog albuma treba da se sastoji iz tri reči. Insahn, Emperor, Kraj. Šalu na stranu (iako uopšte i nije daleko od istine) Insahn je uspeo da tokom svoje produktivne karijere napravi od sebe kultnu ličnost gotovo nalik Quorthon-u i sakupi armiju fanova koji će sa ushićenjem čekati na svaki njegov novi projekat. On je oduvek bio muzičar koji je sve radio iz srca, a ne zato što nešto mora ili se od njega očekuje. Mislim da bi trebalo razgraničiti njegov rad u Emperor-u sa solo projektima/albumima. Emperor je zauvek ostao besmrtan kao nešto najbolje što su iznedrile snegom zavejane šume Norveške, a Insahn solo albumi su njegovi lični eksperimenti sazdani od emocija. Dakle....nakon petogodišnje pauze od zadnjeg albuma Emperor-a, izlazi njegov prvi solo album "The Adversary" i do danas gotovo na svake dve godine imamo po jedan. Iako svi vapimo za novim Emperor-om ali bitno je da Insahn radi i stvara. Meni lično njegov svaki album ne leži isto. Pogotovo zavisi od raspoloženja. Prethodni "Das Seelenbrechen" je bio poprilično apstraktan i elsperimentalan u svoj svojoj atmosferičnosti ("See", "M", "Rec"...) i što bi rekli "Not my cup of tea". Sa "Arktis"-om je potpuno druga priča. Kod "Arktis"-a ledena atmosfera teče od početka do kraja albuma i konstantno se oseća. Vidi se da je pažnja posvećena svemu. Od smišljanja gitarskih deonica i rifova, preko aranžmana, pa do samih fotografija čuvenog norveškog istraživača Fridtjof Nansen-a. Uvertira kreće od same "Disassembled", koja zvuči kao da je iz dva dela, gde se aranžman drastično menja. Tu se pojavljuje i prvi gost na albumu Einar Solberg iz benda Leprous koji gostuje još i na poslednjoj pesmi na albumu "Celestial Violence" i sa svojim vokalom udara "kontru" paklenom Insahnovom režanju. Na "My Heart is on the North". čast da deli pesmu dobio je i frontmen "Trivium"-a Matt Heafy, a u "Crooked Red Line" pojavljuje se i Džez virtuoz na saksofonu Jorgen Munkeby iz benda "Shinning".
Sve u svemu "Arktis" nam pokazuje da još mnogo toga Insahn ima u rukavu i da se ne plaši eksperimentisanja,a mi smo tu da ga podržimo dok čekamo "Cara" da se probudi iz zimskog sna.
Preporuke sa albuma: Celestial Violence, My Heart is on the North, Pressure......

                                                             AMON AMARTH - JOMSVIKING

Dok bol za Ragnarom nikako ne jenjava, a želja za Lagertom me baca u totalni očaj (još će mnogo suza poteći hladnim morima Skandinavije), sa severa nam dolazi nešto da bar malo ublaži tugu. Poslednji pravi vikinzi pod nazivom Amon Amarth se vraćaju na scenu sa najnovijim, desetim ostvarenjem pod nazivom "Jomsviking". Naslednik prokleto dobrog "Deceiver of the Gods"-a donosi nam jedanaest novih pesama, zapakovanih u pravu vikinšku bajku. Priča, epski opevana kroz tekstove pesama je zapravo ljubavna. Tragična priča o ljubavi mladog momka prema devojci koja je već obećana. Zbog ubistva, momak beži, ali se zaklinje da će se vratiti i osvetiti, samim tim ispraviti nepravdu i osvojiti devojku nazad. Međutim ova priča nema srećan kraj, a kao što sam pevač benda Johan Heg kaže: "Volim tužne krajeve. Ipak su oni ti koji te najviše pogode". Tako da, u neku ruku, ovo je konceptualni album. A šta nam on još donosi pored toga? Jednostavno ono što Amon Amarth rade od prvog dana i rade to najbolje na svetu. Melodični, vikinški death metal bez previše komplikovanja. Nema preterane tehnikalije i šredovanja, samo odlično smišljeni rifovi, brza pedala, mnogo melodije i navijačko-pevljivi refreni at it's finest. Sagu započinjemo sa brzom "First Kill" i tu otprilike vidimo šta nas čeka do kraja albuma. Kao grmljavina ređaju se "Wanderer", "On a Sea of Blood", "One Against All" i iako tu nema preterane kompleksnosti, uvek me zadive koliko su im gitarske linije sjajno osmišljene i sinhronizovane. "Raise Your Horns" je himna ovog albuma sa refrenom koji će sam Odin pevati jednog dana. Kod Amon Amarth-a nema stajanja. Grmljavina ne prestaje i do samog kraja udara svom silom kroz pesme kao "The Way of Vikings", a tek malo se stišava na momenat u "One Thousand Burning Arrows". Naravno da ne zaboravim i duet "A Dream That Cannot Be", sa kraljicom metala Doro Pesch. Ovde imamo jedan sjajan album koji možda neće doneti ništa novo, ali neće ni najmanje razočarati fanove ovog benda. Amon Amarth se drži dobro proverene i testirane formule i zaslužno ih čekaju rezervisana mesta za stolovima Valhale.
Preporuke sa albuma: Raise Your Horns, The Way of Vikings, First Kill, At Dawn's First Light....


Naravno ovo nije sve što je izašlo prethodne godine, ovo su samo neki od mojih favorita koje sam želeo da podelim sa vama. Ne zaboravimo nove albume bendova Megadeth, Testament, Dark Tranquility, Dream Theater, Primal Fear, Anthrax, Hammerfall, Gojira, DevilDriver, Sodom, Alter Bridge, Abbath i još mnogih drugih kojih ne mogu trenutno da se setim. Svi oni koji slušaju ovu vrstu muzike sigurno već znaju dosta, mada, možda je i za njih nešto od ovoga novost. Ljudi koji ne slušaju rok ili metal  muziku će možda naći poneku pesmu (ili bend) koji će im se svideti. I za kraj....


                                     odbacite predrasude, slušajte ono što vam se sviđa.

Chaos writes itself #1 - "Srećna nova godina"

Pet minuta do ponoći. Mrak je i grmi......sa svih strana odjekuju pucnji i urlici. Bleštava svetla svih boja stvaraju fleševe i konfziju u glavi. Grbava prilika trči. ("Zašto?") Ugojeni stariji čovek obučen u, za svoje godine, neprikladno drečavo odelo izvodi neku vrstu parkour-a preko neuglednih krovova. Nekome bi to bilo simpatično, čak smešno, a opet u neku ruku fascinantno za čovečuljka njegove konstitucije. Međutim......strah čini čuda. ("Ne razumem... zašto?") Ugojeni stariji čovek u neprikladnom drečavom odelu ne čuje ništa. On misli da je gonič ostao za njim. Ne vidi ga više. Odnekud se kroz eksplozije čuje režanje pasa. Režanje eskalira u lavež....lavež u zavijanje, zavijanje u muk. Jedan nepažljiv korak bio je dovoljan da mu leva noga odleti poput krpene lutke. Dok se u padu grčevito hvatao za zastrašujuće prljav odžak, debeljko užasnut shvata da mu sopstvena grba pada sa leđa. Pleteni džak, koji se do tad nekim čudom još držao na njemu, sada rasporen sipa lepo uvijene kutije svih veličina u ništavilo ispod njega. ("Ne"!). Snagom, koju ni sam nije znao da ima, podigao se i prigrlio čađavu ciglu, teško dišući uz samu njenu teksturu. ("Šta sam ja njemu uradio?", čovečuljak zavapi skoro na glas) Nije ni primetio kada su pucnji utihnuli, pesma zamrla, a urlici se pretvorili u blago šaputanje. Sve što je osetio beše jeza duž čitave kičme. Prestao je da diše....smirio se. Znao je da stoji iza njega. Žmurio je držeći oči zatvorene što je čvršće mogao......ali znao je da neće otići. Slabašno se okrenuo i gotovo vrisnuo.
"Ti! Ali zašto.....Hel.....bio si tako dobro dete." 
Figura je stajala naspram njega odevena samo u iscepan crni plašt sa kapuljačom ispod koje se, osim mraka, nije videlo ništa. Sve oko nje se vijorilo stapajući se, prelazeći granicu gde počinje noć, a sama figura završava. Sekund, kao večnost, a potom se začu hrapavi smeh.
"Ma daj, Hel je tako arhaično......mada.....možeš me zvati kako hoćeš. Ionako su me zvali svakojakim imenima. Jama, Mot, Tanatos.....ili jednostavno Grim. Kako god ti odgovara, meni je svejedno." 
Čovečuljak je gledao u tanku figuru koja se sama po sebi vijorila na vetru kao da će se svakog časa srušiti.
"Šta ti se desilo?", konačno upita. "Čemu sve ovo?"
"Balans"....odjeknu odjednom, kao iz pet grla istovremeno. Glas je izlazio ali se ispod kapuljače nije pomeralo ništa. Zvuk kao da je dolazio iz samog mraka. "Ako si ti proglasio sebe za sudiju, ja sam u tom slučaju inkvizitor, izvršitelj.....dželat. Ja sam tama na početku, a svetlo na kraju puta." 
"Ti si najobičniji ubica. Ja nisam nikada osudio na smrt."
"Nisi li? Kako uopšte možeš samu smrt da nazoveš ubicom? Ti, nadonošo. Reci mi? Da li su fizički darovi ikada pomogli mentalnoj boli? 
"Jesu. Naravno da jesu. Moj poklon sleduje onima koji ne znaju ništa o životu. Uživaju u svojoj bezbrižnosti i nevinosti. Moji dar je isključivo njihova želja i sreća". Sedi čovek je izgledao još starije i umornije nego što je to malopre bio.
"Ma bravo. Daj im ono što nisu ni svesni da traže. A kada postanu svesni svojih želja, biće prestari za njihovo ispunjenje. A onda......žaljenje. I mani me nepotrebne poetičnosti. Sreća zaokupljenošću nekom fizičkom stvari je ništa drugo do skretanje pažnje. Beg u introvertnost dok ti vršiš svoj fantazmagorično-teatralni akt. Ti si mađioničar sa trikovima fatalnih posledica."
"Ja nisam.....ja sam....ja.....ja samo želim sreću." Stari čovek sede kose, sada gotovo da je nije više imao. Obrazi su mu upali, a čelo se proredilo brazdama. Staro odelo od crvene tkanine kao da je bilo staro stotinu godina. Noge su ga izdale i on sede, nemoćno sa zaboravljenim rukama i dalje ukrštenim oko dimnjaka.
"Klause..... Ti pružaš iluziju. Ja ljude primam bez obmana.....posle straha, bez obećanja i posle agonije. Mene mrze ali znaju šta da očekuju i znaju da je neizbežno, dok u tebe ni sami ne veruju, a ubeđuju decu da ćeš doći. Daju im lažnu nadu, a kad se ne pojaviš to u njima stvara mržnju i prezir. Shvataš li......?" 
Debeljuškasti čovek više nije ni bio debeo....staklastim očima je gledao kroz mračnu figuru, Pružio je koščatu ruku. "A postojim li ja zaista?" 
"Naravno Klause"......pogledaj u zvezde. Nisu to samo zvezde. Oh, već je ponoć. Moramo da idemo".
"Idemo?"
"Gotovo je Klause"......."Srećna ti nova godina".
"Srećna nova godina Hele".

Jezovnik predstavlja: Lavkraft

Kako bolje započeti novu godinu nego sa Lavkraftovštinom. Konačno.....nakon čekanja više od skoro dve godine od prve najave, u rukama imamo najnovije, sveže izdanje „Mračne šume“ , sa sve predgovorom i tvrdim koricama. Međutim...(uvek mora da ima to „medjutim“), malo upozorenje za sve ljubitelje „Marvel“, "DC", uopšte super heroja pa čak i televizijskih CGI junaka na steroidima. Ovaj naš heroj nije Betmen, Spajdermen, Hulk ili Derdevil, ovaj heroj je jednostavno Klark Kent koga ljudi ne prepoznaju kada stavi masku Supermena. Ovaj heroj se ne bori pesnicama protiv sitnih lopova ili mutiranih stvorenja koja vrebaju po kanalizacijama. Ne..... ovaj heroj se bori perom i mastilom. Da dragi čitaoci, pisanjem. Ukoliko vas je ovo obeshrabrilo, nikakav problem, neću vas kriviti. Možda vam bude čak i smešno, ali nećete se smejati kada užas i bezumlje zavladaju umovima nejakih i nevernih.....sa stotinama frula u pozadini. Čisto kažem. Ako ipak hoćete da bacite pogled iza prve stranice gde ću vam objasniti zašto on jeste heroj, onda idemo u jedno malo mesto po imenu Providens gde naš junak tek treba da se rodi pod budućim imenom Hauard Filips Lavkraft.

Ova priča je u neku ruku biografija. Možemo je tako klasifikovati obzirom da se radi o stvarnom životu, pretočenom u niz slika. Lavkraft je rođen u Providensu, 1890-te godine. Od malena je bio genijalan za određene stvari. Recitovao je već sa dve godine a pisao pesme sa šest. Kada je imao tri godine, otac mu je umro lud u bolnici, što je njega i majku prisililo da se presele kod njenog oca Vipla Van Burena Filipsa. Bolešljiv i usamljen, gotovo da nije imao prijatelja. Kako nije bio zainteresovan za normalne aktivnosti kojima se normalna deca bave, pribežište je našao u prelistavanju dedine biblioteke i stvaranju sopstvenog stila pisanja koji će ga tek godinama nakon njegove smrti učiniti kultom i besmrtnim simbolom neshvatljive strave. Posle perioda depresije i manične histerije, majka mu umire u istoj bolnici kao i otac. Za samog Lavkrafta se tvrdi da je dobar deo svojih kreacija pisao pod uticajem konstantnih noćnih mora koje su ga pratile kroz ceo život. kao i da je patio od "paralize u snovima" tj. forme "Parasomnia"-e. 

Tako da, počinjete li da uviđate "prokletstvo Lavkraftovih" i njihovu dijaboličnu sudbinu prožetu užasima i košmarima koja ih, kako se čini, progoni generacijama. Nekome iz ovog vremena njegove priče će se možda činiti banalne u odnosu na nove horore i kreacije strave, ali zađite malo dublje u njegov univerzum i pogledajte pod kojim okolnostima su priče nastale. Ne znam da li bih voleo da se menjamo. Postoji razlog zbog čega je baš on proglašen kultom, ocem jednog žanra i zbog čega je nastao izraz "Lavkraftovski".

No, da bacimo pogled na priču koju nam ovaj strip donosi. Kako napraviti koncept od jedne biografije, jednog prosečnog života samotnog i čudnog pisca iz senke? Kako iz toga proizvesti avanturu i akciju pretočenu u slike? Hans Rodinof i Kit Grifen su ovaj domaći zadatak odradili maestralno. U ovoj priči sam Lavkraft je predstavljen kao čuvar. Zaštitnik čovečanstva od užasa koje, kako se čini, samo on razume, a koji su više nego stvarna pretnja. Samim tim večito je na granici ludila, sna i jave. Rodinof i Grifen su očigledno vrlo dobri poznavaoci Lavkraftovog opusa i misterija je reon u kome se jako dobro snalaze. Svaki kreator u bilo kojoj vrsti umetnosti je veoma ponosan na svoja dela dok ih posmatra kao svoja čeda. Kod Lavkrafta to nije slučaj. Predstavljen je kao lik kome je ogromno breme natureno na leđa i koji je to isto breme prihvatio. Herojski ili ne, Lavkraft je misiju spašavanja.....ili još bolje održavanja mira i razuma u svetu preuzeo na sebe. Jer, dok neko uživa u sladoledu od maline, neko pazi da se "stari" ne probude. 



Sa jedne strane imamo "običnog" Hauarda Filipsa L. Pisca čudnih fiktivnih priča koji živi kao introvertna ličnost u staroj porodičnoj kući, a imamo i drugu stranu sa koje stoji H.F. Lavkraft koji živi u konstantnim strahovima od nepoznatih bića i senki. Dok prvi Hauard L. ni sam ne veruje u mesta koja tako živopisno opisuje (kao da je bio u njima), H.F. Lavkraft je onaj koji se svim silama trudi da kapije našeg sveta večno ostanu zatvorene za sve proklete bogove iz njegovog univerzuma. Tu dolazi do mešanja svetova, mešanja snova i stvarnosti. Lavkraft je Randolf Karter, a Randolf Karter ne postoji. On je fiktivni lik, stvoren iz kapi mastila kako bi u snovima istraživao sva nemoguća mesta van ovog realma. Da li će Lavkraft staviti pištolj u usta i ubiti svog "Tajlera Durdena" ili će se jednostavno prepustiti svemu i misterioznim progoniteljima iz mraka?

U stripu se susrećemo sa Lavkraftom još dok je bio dečak. Ključ i pokretač cele priče je zabranjena knjiga "Nekronomikon" koju je sam Lavkraft učinio toliko besmrtnom da se vodila polemika oko toga da li ona stvarno postoji. E sad..... zašto u ovoj priči on junak koji se bori pisanjem? U stvarnom životu pisca, kao što gore pomenuh, roditelji su mu umrli od bolesti, a deda od šloga. U stripu to je sve posledica dijaboličnog Nekronomikona i njegovog demonskog uticaja. Otac mu je prvi shvatio moć koju ona ima, a kasnije i majka. Sam Lavkraft u ovom delu je predstavljen kao čuvar knjige kako ne bi dospela u pogrešne ruke neopisivih užasa koja ga vrebaju iz mraka, Arkama ili ribolikih ljudi iz Inzmuta.








On shvata da pišući svoje priče o "Starima", kreaturama i pejzažima van ovog sveta jača granicu koja sprečava njihovo probijanje u naš svet. Lavkraft u svoje pisanje ubacuje naizgled nasumične reči, ali to nipošto nije tako. Drevne magijske reči i bajalice koje se u njima nalaze drže kapiju zaključanu. Poenta je u tome da što više ljudi bude čitalo njegove priče i što više ljudi bude svesnije o vandimenzionalnim užasima, to je barijera sve jača i jača. Upravo tu leži njegov heroizam. Boriti se protiv nevidljivih sila koje su mu već uzele sve voljene, dok se većina ismeva svemu tome, a njega posmatraju kao ludaka, nesvesni koliki pritisak on izdržava. Heroizam koji svakako nije želeo.









Ovaj strip nam konstanto nameće pitanje:
                  
                              "Šta ako je ono o čemu je Lavkraft pisao zaista stvarno"? 

Svaki genije koji prelazi određene granice mora imati svoj oslonac. Što je za Dalija bila Gala, Lavkraftu je bila Sonja Grin. Priča o njoj, njihovom braku, njegovom životu u Providensu i velikom gradu, neprekidnoj borbi protiv užasa, kao i još mnogo toga, spakovana je u nešto više od 140 strana. Obavezno štivo za sve ljubitelje misterije, horora, a pogotovo samog Lavkrafta. Ne garantujem da će se na prvo čitanje svideti onima koji njegov opus ne poznaju, pa bi bilo poželjno prethodno upoznavanje za sve zainteresovane. Predlažem "Zov Ktulua", "U planinama ludila", "Senka nad Insmutom", a za one strpljive, uskoro ocekujemo najnovije treće izdanje Nekronomikona koje bi trebalo da bude domaća Lavkraftovska biblija.



Bio bi red i da pohvalim vizuelnog umetnika Enrikea Breću koji je svojim pečatom zaista obojio ovo izdanje više nego čisto grafički. Sa svojim grotesknim crtežom on znalački preskače preko vrlo detaljnih crteža koji nam odražavaju duh tog perioda, stvarajući vam utisak kao da gledate stare fotografije, do avetinjsko-šarenolikih apstraktnih slika koje u nekim momentima i jesu sam košmar. Kako Lavkraft preskače iz jednog sveta u drugi, crtež ga prati u stopu stvarajući red iz haosa i praveći haos iz reda.
Nabavite dok još možete po promotivnoj ceni u "Darkwood"-ovoj knjižari ili preko njihove prodavnice online. Svaka preporuka sa moje strane, a izdanje je svakako jedno od onih koje se mora imati u svojoj biblioteci. Korice možda izblede ali sadržaj ostaje. Ipak.....moramo se truditi da kapija ostane zatvorena.










                                              N'GAI GHAA! Y'HAH! YOG-SOTHOTH!

Dnevnik crno-belih snova: Sex, booze and Rock'n'Roll

Kada sam se prihvatio posla da pišem o ovoj knjizi, zaista nisam znao kako da počnem. Gotovo da sam u samom naslovu ovog posta opisao suštinu, ali to je daleko od istine. Ovde ima mnogo više od jednostavnosti kakvom je ova priča naizgled prožeta. Da razjasnimo odmah. Ukoliko očekujete otkrivanje Bornovog identiteta, enigme DaVinčijevog koda, prolivanje krvi i perforacije unutrašnjih organa preciznim Kung-fuom, niste na pravom mestu. Ono što možete očekivati je jedna lagana avantura koja će vam oduzeti par sati vremena i nakon završetka, ostaviti vas sa kezom na usnama. 

I am a cybernetic organism...

Mladen Petrović, mladi autor ove knjige je, kako se ispostavilo, prilično multimedijalna ličnost. On je tekstopisac, pevač u dva benda, autor ovog, drugog romana i najvažnije moj dobar drugar. Stoga s......šta? Ne, naravno da nisam uzeo pare za ovo što pišem. Je'l tako Mladene? Ma može i tako, radi menjačnica..... Šalu na stranu, "Dnevnik" je njegov drugi po redu roman, a prvi kao fizičko izdanje. Prvi roman pod nazivom "Bez velike frke, nema srećnog kraja", izašao je kao digitalna verzija, a po simboličnoj ceni od 2 (slovima - dva) dolara, ga možete kupiti preko ovog linka, dok "Dnevnik", po nešto većoj ceni od izdavača "Nova poetika" preko ovog.  

O čemu se zapravo radi u ovom romanu? U jednoj rečenici, objasnio bih ga kao Rock'n'roll ljubavnu priču. Ipak je ljubav osnova i pokretač cele radnje u romanu. Mladen je izjavio da je jedna od njegovih omiljenih knjiga iz mlađih dana bila "Hajduk", Gradimira Stojkovića. Ja mislim da je to najbolja paralela ove priče, samo u malo modernijem vremenu i malo više rokerskijem duhu. 

Goran je tipičan gradski momak. Goran ne voli da radi, voli dobru heavy metal svirku, ali od toga ne može da živi i zato mora da radi. (Jedva izdržah da ne stavim Bregu iz epika). On pre svega voli dobro zezanje i dobro pivo sa društvom. Nevena je devojka koja želi stabilan posao, bolju poziciju na istom, nije toliki ljubitelj piva i zna šta hoće od života. Goran ne razmišlja preterano o budućnosti. Mlad je i živi punim plućima. Nevena je pod stresom zbog svoje budućnosti. Tu imamo problem broj jedan. Goran i Nevena su zajedno šest godina. Njihova budućnost je zajednička. Jednom od njih će ubrzo stvari krenuti na gore, a po opisu ličnosti, možete i da pretpostavite kome. Goran u dahu gubi dva oslonca u životu. Posao - onaj finansijski, bez koga se jedva može i Nevenu - onaj emotivni bez koga se ne može. Spakovala je kofere, prihvatila novu poslovnu ponudu u drugom mestu (odakle su njeni) i jednostavno otišla. Tu za Gorana sve prestaje......ili tek počinje.

Prava radnja počinje tek tada kada Goran posle nekoliko meseci depresije, pića, besmislenih izlazaka i još besmislenijih priča shvati da mora da se trgne i povrati svoje natrag. Sa Zlajom, drugarom iz benda i, kako će se ispostaviti trećim osloncem, kreće put Banja Luke kako bi uradio "ni sam nije siguran šta" da bi povratio Nevenu. Naravno, kako u životu ništa ne ide onako kako je planirano, tako ni našim junacima nije pa od jednostavnog puta do Banja Luke, završili su na rock festivalu, moru, jednoj drugoj Banji, bez para, bez plana, uz niz neverovatnih situacija, koje mogu da se dese samo kompletnim idiotima ili ljudima pravih namera (procenite koji su), preko krvi, suza, znoja i halucinogenih supstanci dolazimo do "Konačnog obračuna".

E sad. ja zaista ne bih da pišem detaljno o tome šta se sve dešavalo u nastavku knjige zato što neću da spojlujem ostatak. Knjiga ima 120 strana i otprilike se čita iz jednog sedenja, stoga ne bi bilo lepo da otkrijem sve događaje. Ovako, čisto malo da imate na umu otprilike šta da očekujete od iste. Dnevnik ni u kom slučaju nije dečija knjiga. Obiluje pravim, srpskim psovkama i baš tako treba da bude. Zato što jebeš metal bez heavy-ja. U neku ruku čitaoci mogu prepoznati elemente samog autora u priči jer je deo te muzičke scene, što ugođaj čini još boljim. Mlađi čitaoci će se pronaći u dijalozima kakve su hiljadu puta i sami vodili, a oni stariji nasmejati do suza istim.

Promocija knjige u punoj distorziji

Humor kao faktor je najjači adut ove knjige. Teče kroz celu priču i vrlo je dobro izveden. Goran, bar u mom slučaju, pada malo u senku zbog Zlaje, koji je "glavna budala" društva i par puta sam dobrano oplakao na njegove provale. A što se likova tiče, tek ćete videti dubinu svakog od njih. Kao što pomenuh na početku, nije sve tako jednostavno kako na prvi pogled deluje. Goran - izgleda kao totalno nezainteresovan lik kome je u glavi samo zajebancija i pivo, a spreman je da zbog devojke koje voli uradi sve i pređe preko svega. Zlaja - najveće iznenađenje knjige. Deluje kao retardirani meda, a u stvari je verovatno najzreliji od svih, dižući štit od humora da bi sakrio svoje probleme. Koje i zašto? Videćete. Nevena - naizgled deluje totalno hladnokrvno, ali i ona na kraju čini potez vredan ljubavi i Gorana. Ostali likovi - pokazuju pravo prijateljstvo koje svi priželjkujemo da imamo gestom pred kraj romana. A kraj? Znate kako se kaže..... nikad nije kraj.

Da li je "Dnevnik" pomerio granice pisanja? Nije. Da li je delo koje će vas naterati da razmišljate o životu? Možda. Da li je delo koje će vas nakon čitanja ostaviti sa osmehom i u dobrom raspoloženju? Stoprocentno. Zato, odbacite predrasude. Započnite "Road trip" preko "Detroit rock city"-a i prokrstarite kroz Srbiju vođeni avanturama ovog dvojca. Nećete zažaliti.

                                      Bilo je tačno onako kako su mi govorili da će da bude. 

Sajam knjiga 2016 - Vault of treasure (Chaos)

Prolog:

Svi znamo da je sajam knjiga krajem oktobra. Svake godine, jednom godišnje. Počeli smo marljivo sa odvajanjem para na vreme i došli na sajam spremni za nova izdanja, knjige, stripove, sve očekivano i neočekivano. Samo....ne. Neo, uzeo si pogrešnu pilulu. Dakle, da se vratimo na realniji scenario. Znali smo za sajam knjiga godinu dana unapred, prečešljavali smo blogove i forume u sitna crevca da budemo spremni za sva izdanja iz 2016-te godine, marljivo smo napravili okvirni wanted list i isto tako marljivo setili se nedelju dana pre početka da je je za sve to potrebna jedna stvar. Novac. Tu počinje prava avantura "uvaljivanja" svega nepotrebnog za "daj šta daš", presipanja iz šupljeg u prazno, pozajmljivanja, krvi, suza i znoja.
Spremni smo, počinjemo....

Overview svega kupljenog

Dan prvi.

Desilo mi se pre neku godinu da sam pri ulasku na sajam spucao sve pare na prva tri štanda. Epilog priče, otišao kući (čitaj pobegao) momentalno da ne bi gledao ostale štandove i pario oči. Ove godine to je bilo malo bolje proračunato. Imao sam preliminarni spisak izdanja, izdavača, štandova, samo je trebalo proći, no uvek postoji neki izuzetak. Idemo otprilike redom.




Za Karizija sam čuo odavno, par ljudi su mi ga preporučili kao "must read" štivo, ali jednostavno nikako da dođe na red. Nažalost teško da bi i sada, ali je izdavačka kuća Vulkan na svom štandu imala sjajnu akciju sve tri knjige za 1000, koju zaista nisam hteo da propustim. Jedan od velikana psiho, triler, krimi romana sa tankim nitima strave. Očekujem da neću biti razočaran.

"Ne pomaže ti da znaš kako. Ne vredi ti da shvatiš zašto. Nije ti dovoljno da otkriješ ko. On je već korak ispred.
Otkiven je stravičan zločin: šest odsečenih ruku poređano je u misteriozan krug i zakopano na proplanku u šumi. Pet pripada devojkama koje se vode kao nestale. Šesta ruka tek treba da bude identifikovana. Najstrašnije od svega jeste to što tela devojaka, bilo da su žive ili mrtve, nigde nisu pronađena....."




Isti štand, ista akcija. Zaista nisam mogao da odolim. Mislio sam da sam navučen kada mi je devojka rekla "Ovo je zadnji primerak prvog dela". međutim nisam ga viđao sledećih dana nigde. Izgleda da sam se osvetio nekome za Kingovo "Salemovo" koje mi uzeše pred nosem. Imao sam želju da pročitam knjigu od kad sam čuo za nju, međutim pogledao sam film zato što sam bio prokleto lenj i ostao poprilično ravnodušan. Imao sam utisak da su jednu genijalnu ideju previše razvukli i umrtvili teoretisanjem i pričom. No, očekujem da knjiga bude neuporedivo bolja, stoga mislim da je akcija uspela.

" U ruševinama područja nekada poznatog pod imenom Severna Amerika, nalazi se zemlja Panem, sa blistavim glavnim gradom Kapitolom i dvanaest distrikta. Kapitol je surov i okrutan, drži distrikte u pokornosti tako što ih primorava da svake godine šalju po jednog dečaka i jednu devojčicu, od dvanaest do osamnaest godina, koji će učestvovati u Igrama gladi – borbi do smrti koju uživo prenosi televizija".

E, sada prestaje zajebancija, stižemo do zvezda večeri, najvećeg razloga odlaska na sajam i najvećeg razloga mog budućeg ručka koji će se sastojati od slanih štapića.
Šalu na stranu, dolazimo do izdavačke kuće "Orfelin", koja nas je od prošlog sajma knjiga obradovala sa tri nova izdanja, a to su "Karmila", "Hladna ruka u mojoj", prvi put kod nas prevođenog Ejkmana i "Ukleta kuća na brdu". Sve to, veoma luksuzno upakovano i za nova izdanja, poprilično povoljno. Ove tri knjige plus "Zavodnik", o kome ću par reči malo kasnije, sada čine jednu celinu, tj. ediciju "Poetika strave", koju ne mogu dovoljno da preporučim svima. Dakle, požurite, nemojte se kajati kad ne bude posle. Za sve ljubitelje horora, strave, užasa i misterije.

All rainbow colors

Trenutna "Poetika strave" sadrži sledeće naslove:

1. Aldžernon Blekvud - Vrbe

2. Hauard Filips Lavkraft - Šaptač u tami 

3. M.R. Džejms - Zazviždi i ja ću ti doći

4. Širli Džekson - Ukleta kuća na brdu

5. Robert Ejkman - Hladna ruka u mojoj

6. Šeridan le Fanu - Karmila i druge priče

Takođe, posebno bih izdvojio dva naslova domaćih autora "Zavodnik" - Dejana Ognjanovića i "Božja volja" - Đorđa Kadijevića (Leptirica). Zavodnika sam morao da re-kupim iz određenih razloga (ne vraćanja/gubljenja pozajmljenog), ali this time paraf included so it's all good.

Dan drugi.

Paladinova izdanja su definitivno na mojoj listi želja već neko vreme i postiđeno priznajem da sam, obuzet Orfelinom i Darkvudom, totalno zaboravio na njih za ovaj sajam knjiga. Slučajno uđoh u "Makart" štand i imam šta da vidim. Sva "Paladin" izdanja po 333 dinara. Mojoj sreći ne beše kraja. Nepravda mora biti ispravljena! Mada, istovremeno me je rastužilo to što su se takva izdanja našla na totalnoj rasprodaji. Znate šta to znači zar ne? Nije se primilo i neće ga više biti. Očigledno sve što je malo opskurnije i manje poznato nije zanimljivo.
Požurite na štand "Makart"-a dok još traju zalihe i pokupite svoj deo Paladinovog blaga. Edicija Košmar, Herbert, Kesl, Skrobonja, Mekdonald...

"U 21. veku nanotehnologija je donela revoluciju u prirodnim zakonima rađanja, smrti i entropije. Vaskrsnuti mrtvi sada čine bezmalo trećinu svetskog stanovništva.... i osnovnu radnu snagu. Oni imaju sopstvenu kulturu, sopstvene moralne norme i getoe u kojima obitavaju zvani Nekrovili".

"Mirno seoce u Viltširu najednom pogađa katastrofa bez ikakvog razloga ili objašnjenja, ostavljajući za sobom trag jada i užasa. Razjapljena pukotina bez dna širi se zemljom, a iz nje izbija magla kakvu niko nikada nije video. Šta god da je posredi, mora se staviti pod kontrolu, jer kuda god da krene, za njom ostaju strahote jednako jezive kao i tragedija koja je obeležila njen dolazak na svet. Nedužni seljani i učenici pomahnitaju pod uticajem tajanstvene magle, i međusobno se muče i ubijaju. Gnusni i grozni događaji tim su strašniji jer se dešavaju u ruralnom, uglednom kraju Engleske. A sve zbog magle koja tera ljude u ludilo..."

Sin velikog Stivena Kinga ovaj put nam donosi svoj drugi roman pod nazivom "Rogovi". Ovo je jedna od knjiga koju sam jedva čekao da nabavim kako bih je pročitao, i verovatno prva ili druga na listi za čitanje. Džoa porede sa ocem, a neki čak tvrde da ga je umnogome čak i nadmašio. Njegova genijalnost i kreativnost prvi put kod nas je predstavljena u stripu "Lokot i ključ", čiji je scenarista. Svakome ko ga je pročitao, jasna je veličina Hila kao pisca. Preporuka!

"Ig Periš proveo je noć pijan, radeći grozne stvari. Sledećeg jutra probudio se strašno mamuran, s neopisivom glavoboljom i... rogovima.
U početku, Ig je mislio da halucinira, da su rogovi podsvesna projekcija njegovog besa i tuge. Proteklu godinu proveo je u usamljeničkom, privatnom purgatorijumu u koji se povukao zbog smrti svoje devojke Merin, koja je silovana i ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima. Stoga bi nervni slom bio najprirodnija moguća stvar, ali nije bilo ničeg prirodnog u rogovima koji su bili više nego stvarni..."

Na "Knjigu prokletih", naleteh sasvim slučajno u jednoj od antikvarnica na spratu četvrte hale. Bilo bi glupo propustiti je za 300 dinara, a svakako je poprilično zanimljivo i opskurno štivo koje priliči ovom blogu. Čarls Fort nas u ovoj knjizi bombarduje sa svojim viđenjem istina o anomalističkim fenomenima u kojima ima NLO-a, misterioznih nestanaka ljudi, teorije o postojanjima čudnih bića nalik mitološkim, organskim i neorganskim materijama sa neba....Za Knjihu prokletih se smatra da je jedna od prvih koja se na ovaj način pozabavila ovim temama.

Dan treći.

Za razliku od "Igara gladi", ovo je bio film koji me je oduvao svojom sirovom snagom, emocijama i pre svega idejom. Nakon dugog premišljanja da li da kupim Fibrino izdanje, prelomio sam i konačno ovo monstruozno izdanje držim u rukama. Za nijansu je više i od "Iz pakla", a to govori mnogo. Šta reći osim "Alan Mur". Pravo remek delo kome se sa zadovoljstvom uvek vraćam. Ne dajte da vas crtež zbuni, baš je onakav kakav treba da bude. Priča je emotivna, mračna i udara direktno u potiljak.

Epilog:

Toliko od mene za ovu godinu. Naravno da je ostalo mnogo toga ne-dokupljenog, naravno da je ostalo mnogo toga u "wanted list"-u, ali polako. Svom snagom preporučujem Orfelinova i Paladinova izdanja, kao i Darkwood-ove akcije, kojih je ove godine bilo na pretek. Pogotovo Jezovnik edicije. Pored Atomike nisu izašla (meni) najbitnija izdanja (Sandman, Lavkraft, Korben), tako da se nisam preterano proslavio kod njih. No, taman dok se obnove resursi, biće i njih.

Tako da...zaboravite predrasude. Ne plašite se čitanja.

SABATON - "The Last Stand" (2016)

Postoji jedna epizoda „South Park“-a kada se Kartmen radije zamrzava i potom greškom budi u budućnosti nego da sačeka dve nedelje za Nintendo Wii. Smejao sam se tada, ali kako je vreme prolazilo sve manje mi je bilo smešno. Sabatonci su najavili album herojski par mesci pre izlaska i to je bilo okej...nisam se loše držao. Od momenta kada sam saznao da će biti pesma o Dragutinu Gavriloviću tu je bio kraj čekanju. Postojale su dve mogućnosti. Da se bacim na posao i napravim vremeplov ili da se odam alkoholizmu. Drhtavim rukama, sa klinike vam kucam ove reči.

Hajd'mo malo ozbiljnosti. Osmi po redu album nenormalno-genijalnih Šveđana je devetnaestog avgusta doživeo svoje predstavljanje svetu. Da li je ispunio očekivanja, da li je pomerio granice, doneo nešto novo ili jednostavno ispao očajan? Iseckaćemo ga na delove i u „sitna crevca“ videti šta se krije unutar mozga poznatijeg  pod imenom Joakim Broden. Pre nego što krenemo da obrađujemo redom pesmu po pesmu, valjalo bi reći nešto o samom konceptu, omotu, istoriji i svemu ostalom što pored samih pesama čini ovaj bend.

2008-me godine izašao je njihov album pod nazivom „The Art of War“ inspirisan mislima vojskovođe Sun – Cua, do danas taj album ostaje (meni) ne samo najbolji njihov album, već najverovatnije top.1 album koji bih poneo na pusto ostrvo. Kažu da ne treba menjati formulu za uspeh, tako da sve što je slično “Art of War”-u, meni je sjajno. E pa, nasuprot velikoj većini recenzija, Sabaton to nije radio. Dakle, da počnemo.

Pod jedan. Stil. Volim da čitam recenzije ljubitelja muzike i kritičara, što ne znači da im verujem jedan posto. Svi smo sami sebi najbolji kritičari. Nekako većina se slaže u tome da je svaki sledeći album Sabatona već unapred čut i da poput AC/DC-ja nemaju mnogo toga novog da ponude svetu. E, pa ja mislim suprotno. Da pođemo redom, a na vama je da li ćete da se složite sa mnom ili nećete. “The Art of War” – Prepun klavijature, album koji im je bio prekretnica u karijeri, a koji deluje kao kompilacija hitova, što opet važi i za njegovu drugu polovinu, album “Coat of Arms”. Sledeći konceptualni album “Carolus Rex” nam donosi pesme epskih razmera sa orkestracijama i harmonijama koje umnogome imaju klasičnih momenata. Nakon toga dolazi “Heroes” u kom je klavijatura smanjena na minimum i iskreno sam se uplašio da je to kraj iste. Na “Last Stand”-u klavijatura se vraća na velika vrata I donosi nam par eksperimenata  o kojima ću pričati naknadno. Stoga, ovo svakako nije “déjà-vu”.

Pod dva. Istorija. Na “Last Stand”-u tekstualno je pokriven najveći vremenski period istorije. Od Termopilske bitke Spartanaca, preko Zulu ratnika,  Širojame u Japanu, preko Prvog i Drugog svetskog rata do Sovjetsko - Avganistanskog rata, imamo period od skoro 2500 godina, što je ogromna promena za razliku od svih prethodnih albuma.

Treće. Koncept. “Art of War” je ceo inspirisan mislima vojskovođe Sun-Cua, “Coat of Arms” je posvećen Drugom svetskom ratu, “Carolus Rex” je konceptualni album koji opisuje celu vladavinu švedskog kralja Karla dvanaestog, dok na “Heroes”, čije ime govori sve, svaka pesma je posvećena poznatom ili manje poznatom heroju u nekom od ratova. “Last Stand” – iliti poslednja odstupnica predstavlja situaciju u kojoj se malobrojna vojna formacija bori protiv daleko nadmoćnije sile, a često i svesno žrtvuje zarad određenog cilja. Na primer svi znamo za film 300 koji govori o herojskom držanju Spartanaca protiv Persijanaca pod vođstvom kralja Leonide, zatim Širojama koja peva o 500 samuraja koji su se odupirali gardi od 30.000 vojnika carske vojske, 150 britanskih vojnika koji su se oduprli napadu od skoro 4000 Zulu ratnika….

Četvrto što vredi pomenuti je omot tj. artwork. Kao i do sada, Sabaton vodi posebnu pažnju o celokupnom izgledu, stajlingu benda, izgledu bine, izdanja, pa tako i vizuelnog dela. Sve čestitke mađaru pod imenom Piter Šalai za još jedno maestralno umetničko delo.

A kakve su pesme? Idemo redom:

1. SPARTA

Kako smo navikli da svaka pesma koja otvara album Sabatona bude najudarnija, Sparta ne razočarava. Defiitivno pesma koja će podići masu na koncertima i naterati nas da ostanemo bez glasa uskličući “SPARTA”……”HELLAS”. Sjajna himna prožeta triolama i navijačko-horskim refrenom.

2. LAST DYING BREATH

Ah, da….Pesma koju je vredelo čekati. Iako smo po njihovim rečima imali pesmu posvećenu Srbima pod nazivom “We Burn”, tekst je bio toliko uopšten da je mogla biti o bilo kome. LDB čak i da je najgora pesma na svetu imaće uvek posebno mesto u mom srcu zato što je opevala herojstvo i junaštvo čoveka koji je posle toliko herojskih podviga skončao nasmrt prebijen od “rodoljuba”. Sramota je da je jedan švedski bend morao da napiše pesmu o majoru Dragutinu Gavriloviću da bi se svi prisetili svog patriotizma. Pesma možda nije “Ghost division”, ali je svakako jedan od bisera albuma, koja je ostala večno kao omaž njegovom besmrtnom govoru motivacije.

3. BLOOD OF BANNOCKBURN

Evo ga prvi (zapravo drugi, pošto je ova pesma izašla kao drugi singl) dokaz da Sabaton nije bend po šablonu. Dakle, imamo veselu pesmu koja po meni dočarava travnata polja Škotske na kojima se toči pivo, ori pesma i igra kolo. Muzički, ona je jedna od top pesama na albumu pogotovo zato što su škotski folk instrument gajde maestralno ukomponovani u melodiju zajedno sa klavijaturom i Hamond organom.

4. DIARY OF AN UNKNOWN SOLDIER

Ovo je intro koji prethodi sledećoj pesmi i verovatno jedan od najbolje urađenih intro-a za neku pesmu. Što se Sabatona i ovog albuma tiče, bez pogovora. Zatvorite oči i slušajte naraciju. Glas nam pripoveda odlomak iz stranice originalnog dnevnika nepoznatog vojnika. Imate osećaj kao da ste u rovu dok oko vas mitraljez nemilosrdno seje semena smrti. U jednom momentu iz čaurama zasutog rova ulazimo u…

5. THE LOST BATTALION

Prvi singl koji je predstavio album beše upravo “Izgubljeni bataljon”. Ovde moram da budem iskren i objektivan, ipak to je i poenta recenzije, zar ne? Pesma je odlična, sa standardnim Sabaton refrenom koji Joakim tako dobro iznosi, ali stvar koja je meni zasmetala beše ta što nakon izuzetno pevljive strofe refren ostaje na istom nivou, tačnije atmosfera se ne diže i “bubanj” ostaje u istom stoner ritmu svo vreme. Međutim kada se uklopi sa “Diary….”, dobijemo jednu  izvanrednu celinu. Ova pesma je prvi razlog zašto Sabaton nije bend koji radi po šablonu, a iza toga stoji činjenica da bubanj ne postoji. Zapravo postoji, ali to nije bubanj. Sabaton je prvi bend u istoriji koji je umesto bubnja iskoristio zvuke rata tj. pucnje. Bas bubanj je mitraljez od 50mm, doboš pištolj od 9mm, a hi-hat koji zamenjuje kontra činelu je zvuk bajoneta, a to svakako jeste revolucionarna stvar, pogotovo kada se radi o ratnim tekstovima.

6. RORKE’S DRIFT

Pesma koja kreće brzo, nastavlja još brže i trese do samog kraja. Ako nešto možemo nazvati Sabaton pesmom, to bi bila ova. Zanimljiva stvar je ta što mi je bridge iliti uvod u refren zanimljiviji od samog refrena. Deo u pesmi kada se višeglasovno čuje “Zulu’s attack….” Je definitivno jedan od najboljih momenata na albumu.

7. THE LAST STAND

Ako je Sparta uz Bannockburn jedan od bisera albuma, ovo bi svakako bio jedan od njih. Pesmu započinjemo zvonima vatikanske crkve, preko ultra pevljive strofe do sjajnog durskog refrena. Priznajem, dok sam u trailer-u za album čuo ovaj refren pomislio sam da će pesma biti jednostavno dobra. Pogrešio sam u najboljem mogućem smislu. Ova pesma je primer još jedne od najjačih strana Sabatona, a to su aranžmani pesama. Svaki deo je na svom mestu i taman kada neki deo preti da se ponovi, dogodi se nešto novo, što pesmi da posebnu dimenziju. Konkretno, ovde je to deo kada kreće pevanje “ Dying for salvation with dedication….”.

8. HILL 3234

Iskreno, ovo mi je jedan od dva slabija momenta na albumu. A kada kažem slabija ne mislim ni u kom slučaju loša, jednostavno slabija u odnosu na ostatak albuma. Pesma sa sjajnim rifom koji zvuči poput grmljavine, koja ima jednu manu, a to je refren. Deluje kao da se sklopio uz strofu i po meni, mogao je biti malo istaknutiji. U svakom slučaju daleko od toga da kvari bilo šta na albumu.

9. SHIROYAMA

Treći singl, izašao neposredno pre albuma. U ovoj pesmi osetio sam ponos Japana, njihove kulture I tradicije. Imao sam utisak kao da je za mene pisana. Nakon prvog preslušavanja svaka sumnja o kvalitetu albuma je bila otklonjena. Znao sam da će biti izuzetan.

10. WINGED HUSSARS

O ovoj pesmi zaista neću preterano trošiti reči. Brat blizanac “Art of War” pesme i nesumnjivo najsvetliji dragulj albuma. Već posle dve sekunde pesma šutira u bubrege i nakon slušanja ostavlja nas dezorijentisanim I zbunjenim…..Šta se dovraga upravo desilo. Ako je ovo “ponavljanje samog sebe” onda daj bože da je svaki album takav.

11. THE LAST BATTLE

Drugi slabiji momenat albuma. Dosta čudna pesma za Sabaton. Poprilično čudne harmonije i melodije, zvuči kao old school rock pesma, koja zaista vuče na pop u određenim momentima. Opet. Nije loša pesma, ali nakon Husara “nema više vremena za bilo šta”.

I to bi bilo to što se “Last Stand”-a tiče. Da li je album koji je zaslužio da uđe u besmrnost i istoriju? Po mom mišljenju već jeste. Napraviti osmi album ovog kvaliteta zaista me tera da pomislim da li je Joakim običan čovek ili je potpisao neku vrstu pakta sa Đavolom.

Nadam se da će ova recenzija naterati nekoga ko nije čuo ceo album da ga presluša od početka do kraja i stvori svoje mišljenje o istom, a naravno u martu bi bilo lepo da se odužimo za odatu počast na “Last dying breath”, kao i za osmi nastup u Srbiji.

Posebna zahvalnica mom kumu, velikom fanu i poznavaocu Sabaton istorije za pomoć na ovoj recenziji.

BATMAN - Whatever happened to the caped crusader #1 (Neil Gaiman, Andy Kubert)

Legenda kaže sledeće: U izdavačku kuću "DC" dolazi gotovo anoninmi, mlađani autor i traži da mu se odobri priča o Betmenu. Kako je Betmen jedan od najpoznatijih super junaka, a ideje mlađanog autora nepoznate i najverovatnije nedovoljno dobre, "uvaljen" mu je heroj koga niko nije hteo da radi pod imenom "Sandman". Gotovo anonimni autor svojim, "verovatno nedovoljno dobrim", idejama, diže "lejm" Sendmena u nebesa i za njega dobija sva moguća priznanja u svetu stripa, fantastike i umetnosti.
Da li je legenda tačna ili ne, ne znam, ali svakako je odlična priča. Ono što jeste tačno je da su Gejmenu rekli "Zadrži ime Sendmen, ali radi sa njim šta god najbolje znas, treba nam novi junak".

O "Gospodaru snova" ću pisati naknadno zato što zaslužuje poseban tretman na ovom blogu, a za sada ću samo napomenuti da je serijal dobio više od 26 "Eisner" nagrada, koje su u devetoj umetnosti ekvivalent za Oskara u filmskoj. Toliko.

Elem, da se vratimo "Mračnom vitezu", ipak je on junak ove naše mračne priče. Kada sam video ime Nil Gejmen u naslovu priče o Betmenu, može se reći da sam doživeo maleni nerdgasm. Najviše iz razloga što sam očekivao da pročitam jednu drugačiju priču o Betmenu. u krajnjem slučaju pšihodeličnu i uvrnuto nepredvidivu. Da li sam bio razočaran? Hell no. Da li je opravdao svoje ideje? Hellyeah. Da li sam bio zbunjen? Definitely. Pre nego što počnem sa detaljnijom analizom stripa mislim da je bitno da napomenem jednu stvar. Trudiću se da ne otkrivam mnogo, ali.....












                                                                     Spoiler alert

Dakle. Priču počinjemo duetskom naracijom nekoga ko nije sto posto siguran šta se oko njega dešava i zašto se nalazi tu gde se nalazi i drugog glasa koji ga navodi do odredišta. Odredište je zapravo zadnji deo neuredne kafane u koji upravo stižu sve gala zvanice. U neobaveznom ćaskanju sa zbunjenim "carboyem", vidimo "Ženu mačku", dobrog, starog, dvoličnog Harvija Denta, vidimo Džokera, komesara Gordona, Kirk Langstrom-a (pravog čoveka šišmiša), Harli Kvin....koje dočekuje, uvek na nivou, uvek sređeni, uvek kulturni batler Alfred.

A šta je cilj ovog neobičnog skupa? Cilj je odavanje pošte preminulom, iliti po naški daća. Pokojnik podjednako zbunjuje čitaoca koliko i jednog od naratora kada istovremeno shvatimo da je on niko drugi do master Brus Vejn lično. Zašto se za najbogatijeg čoveka Gotama daća održava u zadnjem delu raspale kafane, iako je Alfred podelio svoju priču sa prisutnima, tako da identitet i nema neke veze? Izgleda da neke stvari nećemo saznati. No šalu na stranu, ovo svakako odgovara mračnom i samotnom životu koji je vodio čovek poput Betmena.



Ovde se pre početka priče dešavaju dve stvari.
Prvo.... drugi, zbunjeni glas naracije shvata da je zapravo on taj koji leži u kovčegu sa prekrštenim rukama na šišmišu i to nas još više intrigira. Ko ili šta je taj glas?
Drugo, nakon kratkog čavrljanja među prisutnima dolazi vreme da se nešto kaže o pokojniku, a o pokojnicima samo najbolje. Bar tako kažu. E, tu kreće zanimljivi deo.
Svako od govornika ima svoju verziju zbog čega je baš on odgovoran za smrt mračnog viteza.



Prva na scenu stupa Selina, u svetu Gotama poznatija kao "Žena mačka" i njena priča je spoj ostavljene devojčice koja se okreće kriminalu pod maskom mačke. Upravo je Betmen taj koji je zaustavlja i ostavlja njeno srce večno vezanim za misterioznog junaka. Priča žene mačke je priča o ljubavi, romansi i opsesivnosti zaštitničkom figurom, kakvu ona nikada nije imala. Na kraju krajeva jedina stvar koja ubija mračnog viteza je ljubav.

Drugu ispovest nam pripoveda niko drugi do Alfred i to je priča koja Gejmena čini genijem kakav jeste. Ova priča nam prikazuje jednog potpuno drugačijeg Betmena. Slomljenog, depresivnog, opsesivno-manijakalnog i pre svega tužnog. Po spostvenim rečima Alfred je bio glumac u putujućem pozorištu i bio je srećan sa tim. Nakon smrti oca, odlazi da čuva porodicu Vejn sa mlađanim Brusom kao detetom i njih ubrzo usvaja kao novu porodicu. Nažalost tragična smrt odnosi oboje Vejnovih, a to je priča koju svi veoma dobro znamo.
Ono što je nama nepoznato je to što se dešava iza zavese. Brus postaje depresivan, haotičan i opsednut usavršavanjem sebe u fizičkom i mentalnom smislu.
Počinje da se maskira i odlazi u noć kako bi širio dobro, ali kako je i on samo čovek, retko kada uspeva da uhvati loše momke i to ga čini još više rastrojenim. Alfred, opet iz ljubavi prema njemu ne može da ga gleda takvog i smišlja načine da mu pomogne. Na svoju veliku žalost i nalazi jedan. Okuplja stare kolege iz glumačkih dana, daje im kostime i uloge i pretvara ih u fiktivne negativce kojima će se Brus okupirati i tako verovati da čini dobro.
Sam Alfred se žrtvuje zarad svog gospodara i postaje karta koja menja svaku.



Dve stvari su pogubno uticale na viteza noći. Kao i sve što je dobro, to ne može da traje večno. Alfredova maskarada se otkriva i iako je to čin ljubavi, istovremeno je i poražavajuća izdaja.

Druga stvar koja rešava sve je neuračunljivost i psihoza Edija, kome je zapala uloga "Riddler"-a. Niko nije mogao da predpostavi da će se dobroćudni Edi toliko uživeti u ulogu Zagonetača, da će postati on i tako izgubiti granicu između dobrog i lošeg, kao i granicu između normalnog rezonovanja i ludila.

Epilog priče odjekuje praskom.





Ovim se završava prvi od dva broja Gejmenovog viđenja Betmena i ostavlja nas svakako samo ne ravnodušnim. Drugi i završni deo dolazi uskoro na Vault of chaos, a da li će dostići nivo originalnosti prvenca i kako će se završiti...pa videćemo.
Da kažem i pokoju reč o samom grafičkom aspektu. Endijeva umetnost ovde nije neverovatna, ali je svakako sjajna. Iako je možda mogao da proba sa eksperimentom, držao se onoga što najbolje zna i nije omanuo u tome. Kolor je raznovrstan i šaren, ali jako dobro sproveden u delo sa manjim disproporcijama tu i tamo. Svakako, iako je priča mračna, ne bi valjalo da je crno-bela tehnika. U isčekivanju drugog dela jedini zaključak koji možemo iz ovoga da izvučemo je "Nije sve onako kako izgleda".