BATMAN - Whatever happened to the caped crusader #1 (Neil Gaiman, Andy Kubert)

Legenda kaže sledeće: U izdavačku kuću "DC" dolazi gotovo anoninmi, mlađani autor i traži da mu se odobri priča o Betmenu. Kako je Betmen jedan od najpoznatijih super junaka, a ideje mlađanog autora nepoznate i najverovatnije nedovoljno dobre, "uvaljen" mu je heroj koga niko nije hteo da radi pod imenom "Sandman". Gotovo anonimni autor svojim, "verovatno nedovoljno dobrim", idejama, diže "lejm" Sendmena u nebesa i za njega dobija sva moguća priznanja u svetu stripa, fantastike i umetnosti.
Da li je legenda tačna ili ne, ne znam, ali svakako je odlična priča. Ono što jeste tačno je da su Gejmenu rekli "Zadrži ime Sendmen, ali radi sa njim šta god najbolje znas, treba nam novi junak".

O "Gospodaru snova" ću pisati naknadno zato što zaslužuje poseban tretman na ovom blogu, a za sada ću samo napomenuti da je serijal dobio više od 26 "Eisner" nagrada, koje su u devetoj umetnosti ekvivalent za Oskara u filmskoj. Toliko.

Elem, da se vratimo "Mračnom vitezu", ipak je on junak ove naše mračne priče. Kada sam video ime Nil Gejmen u naslovu priče o Betmenu, može se reći da sam doživeo maleni nerdgasm. Najviše iz razloga što sam očekivao da pročitam jednu drugačiju priču o Betmenu. u krajnjem slučaju pšihodeličnu i uvrnuto nepredvidivu. Da li sam bio razočaran? Hell no. Da li je opravdao svoje ideje? Hellyeah. Da li sam bio zbunjen? Definitely. Pre nego što počnem sa detaljnijom analizom stripa mislim da je bitno da napomenem jednu stvar. Trudiću se da ne otkrivam mnogo, ali.....












                                                                     Spoiler alert

Dakle. Priču počinjemo duetskom naracijom nekoga ko nije sto posto siguran šta se oko njega dešava i zašto se nalazi tu gde se nalazi i drugog glasa koji ga navodi do odredišta. Odredište je zapravo zadnji deo neuredne kafane u koji upravo stižu sve gala zvanice. U neobaveznom ćaskanju sa zbunjenim "carboyem", vidimo "Ženu mačku", dobrog, starog, dvoličnog Harvija Denta, vidimo Džokera, komesara Gordona, Kirk Langstrom-a (pravog čoveka šišmiša), Harli Kvin....koje dočekuje, uvek na nivou, uvek sređeni, uvek kulturni batler Alfred.

A šta je cilj ovog neobičnog skupa? Cilj je odavanje pošte preminulom, iliti po naški daća. Pokojnik podjednako zbunjuje čitaoca koliko i jednog od naratora kada istovremeno shvatimo da je on niko drugi do master Brus Vejn lično. Zašto se za najbogatijeg čoveka Gotama daća održava u zadnjem delu raspale kafane, iako je Alfred podelio svoju priču sa prisutnima, tako da identitet i nema neke veze? Izgleda da neke stvari nećemo saznati. No šalu na stranu, ovo svakako odgovara mračnom i samotnom životu koji je vodio čovek poput Betmena.



Ovde se pre početka priče dešavaju dve stvari.
Prvo.... drugi, zbunjeni glas naracije shvata da je zapravo on taj koji leži u kovčegu sa prekrštenim rukama na šišmišu i to nas još više intrigira. Ko ili šta je taj glas?
Drugo, nakon kratkog čavrljanja među prisutnima dolazi vreme da se nešto kaže o pokojniku, a o pokojnicima samo najbolje. Bar tako kažu. E, tu kreće zanimljivi deo.
Svako od govornika ima svoju verziju zbog čega je baš on odgovoran za smrt mračnog viteza.



Prva na scenu stupa Selina, u svetu Gotama poznatija kao "Žena mačka" i njena priča je spoj ostavljene devojčice koja se okreće kriminalu pod maskom mačke. Upravo je Betmen taj koji je zaustavlja i ostavlja njeno srce večno vezanim za misterioznog junaka. Priča žene mačke je priča o ljubavi, romansi i opsesivnosti zaštitničkom figurom, kakvu ona nikada nije imala. Na kraju krajeva jedina stvar koja ubija mračnog viteza je ljubav.

Drugu ispovest nam pripoveda niko drugi do Alfred i to je priča koja Gejmena čini genijem kakav jeste. Ova priča nam prikazuje jednog potpuno drugačijeg Betmena. Slomljenog, depresivnog, opsesivno-manijakalnog i pre svega tužnog. Po spostvenim rečima Alfred je bio glumac u putujućem pozorištu i bio je srećan sa tim. Nakon smrti oca, odlazi da čuva porodicu Vejn sa mlađanim Brusom kao detetom i njih ubrzo usvaja kao novu porodicu. Nažalost tragična smrt odnosi oboje Vejnovih, a to je priča koju svi veoma dobro znamo.
Ono što je nama nepoznato je to što se dešava iza zavese. Brus postaje depresivan, haotičan i opsednut usavršavanjem sebe u fizičkom i mentalnom smislu.
Počinje da se maskira i odlazi u noć kako bi širio dobro, ali kako je i on samo čovek, retko kada uspeva da uhvati loše momke i to ga čini još više rastrojenim. Alfred, opet iz ljubavi prema njemu ne može da ga gleda takvog i smišlja načine da mu pomogne. Na svoju veliku žalost i nalazi jedan. Okuplja stare kolege iz glumačkih dana, daje im kostime i uloge i pretvara ih u fiktivne negativce kojima će se Brus okupirati i tako verovati da čini dobro.
Sam Alfred se žrtvuje zarad svog gospodara i postaje karta koja menja svaku.



Dve stvari su pogubno uticale na viteza noći. Kao i sve što je dobro, to ne može da traje večno. Alfredova maskarada se otkriva i iako je to čin ljubavi, istovremeno je i poražavajuća izdaja.

Druga stvar koja rešava sve je neuračunljivost i psihoza Edija, kome je zapala uloga "Riddler"-a. Niko nije mogao da predpostavi da će se dobroćudni Edi toliko uživeti u ulogu Zagonetača, da će postati on i tako izgubiti granicu između dobrog i lošeg, kao i granicu između normalnog rezonovanja i ludila.

Epilog priče odjekuje praskom.





Ovim se završava prvi od dva broja Gejmenovog viđenja Betmena i ostavlja nas svakako samo ne ravnodušnim. Drugi i završni deo dolazi uskoro na Vault of chaos, a da li će dostići nivo originalnosti prvenca i kako će se završiti...pa videćemo.
Da kažem i pokoju reč o samom grafičkom aspektu. Endijeva umetnost ovde nije neverovatna, ali je svakako sjajna. Iako je možda mogao da proba sa eksperimentom, držao se onoga što najbolje zna i nije omanuo u tome. Kolor je raznovrstan i šaren, ali jako dobro sproveden u delo sa manjim disproporcijama tu i tamo. Svakako, iako je priča mračna, ne bi valjalo da je crno-bela tehnika. U isčekivanju drugog dela jedini zaključak koji možemo iz ovoga da izvučemo je "Nije sve onako kako izgleda".