Sajam knjiga 2024 - Nove nabavke u trezoru haosa

Ovogodišnji sajam knjiga rastužio me je bar na tri stavke. Prvo... završen je. Drugo... ovo je poslednji sajam na svima poznatoj lokaciji (dogodine ko zna gde i ko zna kad) I treće.. sad već ustaljene, ali nikad prežaljene, surove stvarnosti sentimentalnog pogleda na pregrade novčanika. Zapravo, ta stega oko srca se skuplja jer pregrade, koje su nekad bile privremeni dom za šarene papiriće sa likovima znamenitih Srba, sada samo pregrade ispunjene neostvarenim željama, nadolazećom zimom i obrocima sačinjenim od sendviča sa više hleba nego priloga.

No... nema kukanja (iako svaki post o sajmu počinje kukanjem), ovo je igra u koju smo svi svesno ušli. Kolekcionarski gen nije nešto što sam birao, ali nije ni nešto od čega sam se branio... naprotiv, lepo sam ga uhranio. Na slici 1 su par pred-sajamskih nabavki i nekoliko interesantnih stvari uzetih prvog dana. Naime... volim prvi dan sajma. Želim da verujem da je najbolja ponuda tada i da se može lepih stvari ugrabiti u hali 4. Osamdeset posto vremena proveo sam u antikvarnom delu, lutavši po holu, plašivši gospodu. Pa, aj'mo redom.

Pred-sajamski ulov - Dan 0

Rječnik simbola - Kao neko ko voli sve vezano za okultizam, misticizam, simboliku, parapsihologiju i slična štiva, ova enciklopedija mi je bila na radaru već neko vreme. Uspešno sam izgubio licitaciju na Limundu, ali se niotkuda pojavio gotovo neprimetno oštećen primerak i 500 dinara sam brže potegao iz džepa nego Jul Briner revolver. 

Kako sam podnaslov kaže: Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi... 

Detaljan osvrt možda... nekad.

Damir Pavić Septic - Ex Inferis - Dan pred sajam knjiga, imali smo tu čast da se zateknemo na Festivalu srpskog podzemlja u novosadskoj "Fabrici". Događaj je bio posvećen subotičkom umetniku Septic-u, a sa braćom iz "Crnoslovlja", mislim da smo mu odali počast kakvu je zaslužio. "Ex inferis" je, koliko je meni poznato, jedina knjiga koja je sakupila njegove radove i objavila u štampanoj formi. Opet... nažalost, neke slike su lošije rezolucije, a crno-bela varijanta oduzima na Damirovoj kreativnosti.Više bih voleo da je u koloru. Pored svega toga, ipak, zbirka radova za koju smatram da se mora imati.

116 strana stripova i ilustracija.

Kad već spommenuh "Crnoslovlje", specijal (koji je trebao biti drugačiji, ali to je već druga horor priča) uz znoj (bio), suze (skoro) i krv (zamalo), je ugledao svetlost dana, urađen isključivo za FSP. U njemu, možete naći dve horor priče. "Smrt slobodno hoda ove noći", Save Bogića i "Ceremonija", Lazara Vukovića. 

Takođe, tu je i iscrpan izveštaj sa "Slaughter festa", direktno iz pera Milana Kovačevića. Zatim muzičke preporuke od misteriozne stranice "Recenzije iz pakla" i za kraj, intervju sa Milanom Rakićem, verovatno najzaslužnijim čovekom za gledanje skoro svih bendova koji nisu iz Srbije.

Naslovnica i unutrašnjost su obogaćeni upravo Damirovim ilustracijama i crtežima. Do jubilarnog, petog broja, uživajte u ovom specijalu.

Milan Milojević - Crni leptir - Prvenac perspektivnog aleksinačkog pisca ugledao je svetlost dana neposredno pred sajam. Za ovu zbirku sam bio posebno euforičan, jer usled malog, ličnog doprinosa, a samo pozitivnih reči hvale za Milanovo pisanje, jedva sam dočekao da mi padne šaka. Tek sam je započeo i nakon prve tri priče mogu reći da je pred nama jedna izvrsna, jezom obojena, hororična smeša folklora, ruralnog verovanja i ljudske brutalnosti, pomešanih sa onostranim faktorima, koji se pojavljuju samo da bi sejali smrt i patnju. 

Imao sam tu čast da upoznam autora (pretposlednjeg dana sajma) i po ko zna koju put mogu da potvrdim... Pisci horora su totalna suprotnost svojim književnim (ne)delima... u najboljem mogućem smislu. Obratite pažnju na ovu knjigu, a detaljan rivju, vrlo uskoro na blogu.

Sajamski ulov - Dan 1

Ovog izdavača zaista nema potrebe posebno predstavljati. Možete da se ne slažete sa načinom izdavanja, izborom pisaca ili čime god, ali morate imati poštovanja za ovoliki trud. Tri knjige su izašle za ovaj sajam i to: 

Klajv Barker - Knjige krvi tom 2 - Sa ovom zbirkom (velikog, Nekronomikon formata), završen je opus barkerovog najboljeg dela. Ovo je novo, obogaćeno izdanje, a Bobove ilustracije, zamenile su Ivicine. Kao i naredne dve... must have.

Hauard F. Lavkraft - Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda - Dekster je doživeo više formi kod nas. Počevši od Behemota, Bigza, preko Logosa i Tabernakla, dolazimo do najkompletnije verzije sa svim potrebnim fusnotama, dodatcima i pogovorom. Upravo onako kako ovaj roman zaslužuje.

Dafne Di Morije - Ne gledaj sada - E, zbog knjiga poput ove, Orfelin je vredan poštovanja. Po prvi put na našem jeziku, sedam priča strave i jeze, dolaze u pažljivo odabranoj zbirci.

Ovo je, ako se ne varam, 36-ta knjiga u ediciji strave (malo li je?). Ne bih ulazio u dublje detalje o knjigama jer je Gul (D. Ognjanović) na svom blogu već rekao sve što treba da se kaže o njima. Tako da, ko nije upućen, sa par klikova, prebacite se na "The cult of ghoul" i vidite da li je ovo vaša "šoljica čaja".

Miljan Ristić - Smrtonosne i opasne knjige

Kad već spomenuh gos'n Gula, sledeća knjiga dolazi direktno iz njegove preporuke sa bloga (iskreno, nisam znao da je izašla). Takođe, kad već spomenuh šoljicu čaja, ova je upravo po mom ukusu. 

U izdanju Presinga, "Smrtonosne i opasne knjige" su baš to što naslov predstavlja. Koliko pisana reč može biti "štetna"? Svi ste svedoci šta "novinarstvo" može da napravi od reputacije čoveka. Zamislite sad knjige koje utiču na čitav svet, narod, masu... religijske, magijske, ratne, opskurne, zabranjivane, spaljivane, cenzurisane... Miljan je obradio preko sto naslova u ovoj knjizi i jedva čekam da zaronim u ovu, pa može se reći studiju koja po sadržaju datira stotinama godina unazad.

Mladen Milosavljević - Naprata - Mladen me je sa "Jezavom" kupio za sva vremena, a "Večna kuća" je to mišljenje samo zacementirala. Mladen ima vrlo izražen smisao za ruralnu, folklornu jezu i vrlo duboko poznavanje starih, narodnih običaja, predanja, mitova i legendi. Moje viđenje ova dva romana možete videti ovde i ovde, dok "Naprata" stiže čim završim "Crnog Leptira".

Prvo otelotvorenje "Naprate" došlo je u vidu filma od sat vremena čak deceniju pre ove knjige. Pod Mladenovom režiserskom palicom, demon iz vode je izronio, a film u celosti možete pogledati na Youtube-u.

Na istom štandu, gde sam prijatno proćaskao sa uvek raspoloženim Mladenom, pogled mi je privuklo nešto drugo. Gramofonska ploča. Kao i većina kolekcionara, nisam ograničen na hoardovanje jedne celine, već tu mora biti i muzika, pokoja ploča, disk, kasete, pa onda je tanka linija do znački, salveta, numizmatike, Titove memorabilije, kartona i kamenja... uh... Elem... dugo sam razmišljao da li je "Boja izvan svemira" meni lično najbolja Lavkraftova priča. Nisam odlučio, ali je tu negde. "Žir" nam donosi audio dramu u trajanju od oko 40ak minuta fino ispresovanu u prozirni vinil. Ono malo test probe koje sam na štandu čuo, zaintrigiralo me je... kiša, bat konjskih kopita, atmosfera... sve kako treba. Jedini (na oko) minus je kvalitet samog omota. No... za prvo izdanje, neću da kukam. Želim da im ovo bude prvo od. 

                                                                Sajamski ulov - Dan 2

Pingvin - Nebitan čovek - Što bi rekla ona reklama... "Svetsko, a naše". Stevana Subića ne treba predstavljati, njegova dela govore više od hiljadu reči. Svojim brašpenom, uklesao je svoje ime u aleju velikana svetske devete umetnosti, a njegova dela imali smo prilike da vidimo na stranicama Konana, Zagonetača i Lavkraftovštine"Treći dan" u izdanju "Veselog četvrtka". 

"Pingvin" je fenomenalno izdanje "Čarobne knjige", gde imamo dve verzije nebitnog čoveka. Kolor i crno belu. Istoimena serija je trenutno vrlo visoko kotirana, tako da je vreme za izbacivanje stripa odlično. Kao što naslov sugestira, pratimo priču lika, koji od neprimetnog prokletnika dolazi u sam vrh kriminala Gotama i postaje jedan od ikona-negativaca.

Tardi - Ledeni Demon - Priznanje #1. Demona nisam čitao (zabezeknuti smajli). Otprilike znam o čemu se radi, ali me je specifičnost crteža iz nekog razloga odbila. Kao "Vrana"... koliko god legendarna priča bila, nešto me ne vuče tom izdanju. No... nakon mnogo pohvala od ljudi za koje smatram da imaju kredibilitet, morao sam da pokleknem. Verujem da nisam pogrešio i da će ova Žil Vernovska, natprirodna, snegom prekrivena fikcija biti zaista dobra avantura.

Kaza - Arhe & Lejla - Priznanje #2. Nisam pojma imao šta je ovo, dok nisam video najavu na sajtu. Za razliku od gore-pomenutog "Ledenog demona", pažnju mi je privukao izuzetno specifično-fenomenalan crtež. Ima tragova Kordeja, ranijeg Bilala, ali stil je većinom nepogrešivo Mebijusovski. Ovo je jedno od onih izdanja u koje jedva čekam da uronim i vidim da li je unutrašnjost ukusna kao što na oko deluje.

Kolin Vilson - Misterije - Iz istog razloga kao i "Rječnik simbola", ovaj dvojac mi je bio na radaru već neko vreme. No, obzirom da nije raritet, nije mi ni bilo prehitno sa kupovinom. Sada je prilika bila dobra, cena dobra... sadržaj dobar. 

U principu, ovo nisu klasične misterije tipa "Gde nestaju avioni u Bermudskom trouglu?". Ovo je studija koja se fokusira na okultno, paranormalno i natprirodno, a prezentuje stvarne slučajeve i tekstove. poprilično detaljno dokumentovane. Sastoji se od četiri poglavlja, a sadržina je: 

Duhovi, sablasti i klatna, Džinovi i veštice, Staza zmajeva, Bezvremena zona, Koliko mojih ja postoji, Silazak u nesvesno, Evolucija, Velika tajna, Druge dimenzije, Oni drugi svetovi, Ponovno otkriće magije...

Znak Sagite - Znak sagite je krenuo sa objavljivanjem davne 1993. godine i uz nekad malu, nekad veću pauzu, dođosmo do 27 broja... nije loše. Skoro pa jedna godišnje i preko 6000 stranica domaćih priča, stranih autora, studija, recenzija, festivala, ilustracija, stripova, tematskih brojeva... Prolazeći kroz prethodne brojeve, uhvatila me je nostalgija i morao sam popuniti rupu u biblioteci. Uz cene koje su se volšebno menjale, došli smo do razumnog dogovora, koji je obojici odgovarao. Posebna pohvala za par poslednjih brojeva, koji su urađeni poprilično kvalitetno i neštedljivo. 27-mica je posebno "masna".

Žive Rane - Slomen i Kidis - Autobiografija Entonija Kidisa nije nešto što me je interesovalo na prvu loptu. Nisam preveliki fan RHCP-a, međutim, ova knjiga mi je bila "uvaljena" u ruke i  na nagovor sam je pročitao davno, još u prvom "Alnari" izdanju. Ne pamtim sve detalje, ali onaj dobar deo kojeg se sećam mi je bio izuzetan.

Naravno... nemoguće je utvrditi tačan procenat istine u svim ovim "rock and roll superstar" biografijama, bez da sam u njegovoj koži, ali svakako, lud život, luda psiha i lude šanse, koje su ga iz pakla droge i samog dna koje je zbog nje dotakao, vratile u normalu su zaista avantura vredna čitanja. 

Za svega 300 dinara i skoro neprimetno "oštećen" primerak, ova knjiga je iz samog grotla "Vulkana" pošla put Žarkova.

Sve u svemu, rame iščašeno, pare potrošene, wanted lista za kupovinu se nije smanjila. Nisam video sve ljude koje sam želeo  (jbg... život), nisam dočekao Subićev crtež (jbg...vreme), ali sam sreo poprilčan broj dragih lica, a upoznao i neka nova. Jedan od razloga zašto volim sajam je taj što smo svi tu u potrazi za istim ciljem, pa ljude iz različitih sfera mogu videti sve na jednom mestu. Ostalo je još ponešto od knjiga, stripova, ali nema žurbe...

Yog - "O sreći" (Crnoslovlje 2024)

 

Kompromis – Definisan kao prihvatanje nečeg nižeg od onoga što želimo. U specifičnom procesu nastanka ove knjige, ta definicija pada u vodu. Činjenica da sam draft ovog rivjua napisao pre skoro godinu dana, jasno znači da prihvatanje nižeg nije bila opcija. Posle niza odbijanja, nerviranja, loših primeraka, nerviranja, neumitnog odmicanja vremena… i nerviranja, pred nama je sveže odštampano, u fizičkoj formi otelotvoreno, belo na crnom odštampano… novo specijalno izdanje Crnoslovlja, jednostavno nazvano “O sreći”.

Kao neko ko se svojski trudi da prati ovu bujicu dešavanja na alternativnoj sceni Srbije, bila ona underground, strip, film, muzika ili književnost, trudim se da sve ono što je najbolje, obznanim na Vault of chaos blogu, kako bi moje impresije preneo, a delo približio što većem broju ljudi. Naravno, usled nedostatka vremena, istrgnutim kolotečinom dvanaestočasovnih smena, sijaset tema stoji započeto i čeka svojih pet/šezdeset minuta. „Crnoslovlje“ i sve što je vezano za projekat je nešto na šta tih pet minuta mora biti instant iznjedreno. Broj četiri se još puši usled svežine, a specijal "O sreći" je tu za dezert. Pa, da zagrizemo.

Šta simbolizuje sreću? Šarenilo, smeh, boje, igra, deca... Od prve stranice, jasno je da je sreća ovde nema šta da traži.

„Vreme je gnusna i podmukla sila... vreme leči sve... Smrt je lek. Uvek i jedino, samo smrt“.

„O sreći“ se sastoji iz tri priče. Iako se mogu svrstati u horor, pisane su kao životne drame. Na posletku, šta deli dramu od horora i histerije? Samo stupanj iste. Tanka je linija koja stupnjeve deli, nikad željena, ali dostižna u treptaju oka. Da li je Yog sa ovom zbirkom pesimista? Depresivac? Ja bih rekao surovo-iskreni nihilista realizma. Da pojasnim... Podsvesno, čovek je programiran na neke akcije i reakcije. Kada nešto eksplodira, čučnućemo iza zaklona, kada nešto pukne, pokrićemo uši... sve zarad zaštite one komforne sigurnosti u kojoj se naš um nalazi. Nova, neplanirana razmišljanja, donose nove probleme, novi problemi, nov stres... Kada je komfor narušen, okreće se glava. Ne svesno... ali tako je. Kada je prosjak previše glasan (pusti ga, lud je), kada čovek leži na ulici (pomoćiće mu neko, ja sad žurim), kada trojica biju jednog (ne mogu da se mešam, to je između njih)... Yog ne okreće glavu. Ova zbirka satkana je od boli i surove stvarnosti, koja sa sobom vuče najdublje, iskonske strahove svakog čoveka. Horor leži u tome, što ti strahovi mogu da se dese svakome, svakog momenta.

Kod Yoga, sreća je prisutna... ali samo kao privju. Kod njega, sreća je vrcava, zavodljiva kurva koja pruži nadu i snove, a zatim iste pretvori u nekroznu poparu tuge i beznađa. Vera u ono „biće bolje“, tešenje sa „moglo je i gore“ i čvrsto odbijanje prihvatanja da je to čist kurac. Neće i nije. Protagonisti ovih priča su od budućnosti satkani, od sadašnjosti slomljeni i od prošlosti sakati.

Dve od ovih priča su već bile objavljivane ranije. A ono što sam tada napisao i dalje stoji. Kada gledate horor film, gde slinavi vanzemaljac istopi čoveka, Kruger po deseti put biva zapaljen ili predator otkine pokoji ud, to u nekom momentu postaje banalno... međutim, kada čujete da je nečije dete uzeo pakao narkomanije, banalnost nestaje, a oni čvorovi u stomaku se još više zatežu jer svi znamo nekoga, direktno ili indirektno ko je taj užas prošao u stvarnom životu. Gledati horor filmove je jedno, a gledati šok sajtove gde ljudska bića rade drugim ljudskim bićima samo ono što ljudi mogu... to je totalno druga priča. I upravo tu se zatvaramo u balon komfora i bežimo ka blaženom neznanju.

„... u nekim ubistvima i Bog uživa...“

Ove tri priče su nitima povezane u jedninu, ali se sastoje od istih sastojaka. Osveta. Želja za ispravljanjem nepravde, a odmah uz nju i moralno-psihološka dilema. Zavaravanje – Biće bolje. Nikad očiglednija laž koju smo sami sebi uputili i naravno... smrt u svim svojim oblicima. No, o tome posle. Možda najveći strah čoveka... smrt deteta. Ova tema se provlači kroz sve tri priče i u sve tri ima različit efekat, a samim tim i posledice. U prvoj priči, brutalni gubitak deteta je okidač za razaranje ne samo porodičnih vrednosti, nego života, psihe i tela. Totalna devastacija oba roditelja. Opet... nedovoljan motiv za osvetu, usled slabosti, ali više nego dovoljno za prihvatanje smrti. Sa druge strane, u drugoj priči, smrt nije toliko bitna, koliko osveta. Gubitak deteta ovde je okidač koji čoveka pretvara u mašinu koja preživljava nemoguće samo da bi oko bilo uzeto za oko. Interesantan momenat je da osvetu vrši upravo onaj koji je ceo svoj život obeležen predrasudama i skrivenom podsmehu. Pogotovo predrasudama prema deci. U priči broj tri imamo obe varijante, gde je gubitak deteta predstavljen kao razor svega. Porodice, odnosa, psihe, a sa druge strane protagonista nema kome da se osveti, jer krivac je onaj u ogledalu. Stoga, smrt je poželjna, ali agonija mora da traje kako bi kazna bila što duža. Ova priča je nabolji primer kako vreme ne leči sve, samo razvlači sećanja.

Pisane u višegodišnjem razmaku, u pričama se vidi onaj isti, unikatan stil autora, ali i napredak. Bez ulepšavanja, opisnih prideva ili nepotrebne poetike, pisanje je jednostavno i dolazi direktno iz glave protagoniste. Upravo ta suvoća pisanja tragediji daje dublji značaj i crninu. Ovo uopšte ne znači da je samo pisanje prosto, naprotiv. Psihologija kojom Yog zadire u umove stradalnika je jeziva. Drami i stravi na težni dodaje i činjenica da je Yog sve priče pisao pod tadašnjim mentalnim stanjem, adekvatnim za iste. Nema ničeg strašnijeg od horora sa kojim se možete poistovetiti.

„O sreći“ je zapravo o prihvatanju i pomirenju. Prihvatanju sudbine, daljeg života, pomirenju sa samim sobom i sa prošlošću. Ultimativno prihvatanje je prihvatanje smrti kao kraja. Vreme nudi nastavak agonije, smrt nudi njen završetak. Smrt svesti, tela, ubistvo iz osvete, isterivanje pravde, doseg zaborava ili samoubistvo... sve je to neki vid kraja. A kad pomenusmo pravdu...

„Njene natečene oči su mi govorile da joj je jedan od loših dana, ali suvi obrazi da nije od onih najgorih“

Yog je veliki borac za pravdu, a nažalost, svi znamo kako pravda u ovoj zemlji funkcioniše. Stoga... u ove tri priče, pravde nema. Iskonski, nagomilani bes, Yog ispoljava na crnim stranicama ove zbirke. Pravda je, kao i sreća, negde tu, na dohvat ruke. I taman kada ispružimo šaku da je dohvatimo, neko dođe i oduzme je, šutnuvši nas usput u međunožje ojačanim Dr. Martens čizmama.

Ova zbirka je u neku ruku specijal i sastoji se od tri priče u kojima možete pročitati sve ono čega se plašite, a niste ni svesni. Takođe, svaka od priča, praćena je osvrtom od horor pisca i urednika Dejana Sklizovića, zatim sociologa i pisca Nemanje Rajaka i mladog horor pisca i recenzenta Milana Kovačevića. Pored svega toga, svaka priča nam, direktno iz Yogove glave, donosi pisanu istoriju, kako je i zašto nastala, pod kojim uslovima i mentalnim sklopom. Takođe, Yog priča o inspiraciji, stvarnim događajima i likovima koji su ga inspirisali na dobar ili (pretežno) loš način.

„Blagi talasi depresije su se javljali posle plutanja morem mogućnosti, nasuprot obale realnosti“

Za kraj, par reči (samo par, za sve ostalo, moraćete da čitate) o samim pričama. „Od boli satkan“. Prva priča nastala u trilogiji i u njoj bukvalno tuga isparava. Ova priča je nešto najbolje što sam od Yoga pročitao i predstavlja totalni sunovrat bezbrižnosti. Tragedija u kojoj se čak i smrt podsmeva nadi.

„Od pacova sakat“ druga je priča i poput prve prikazuje čoveka koji je temeljno uništen od korumpiranog sistema, pogrešnog mesta u pogrešno vreme, izdan od prijatelja, izdan od rođaka... za sve ono za šta se borio, nestalo je u trenu. No... biće pravde, dok je i njega.

„Od smrti slomljen“ je poslednja priča napisana u ovoj trilogiji i jedno je od Yogovih najslojevitijih dela. U ovoj priči imamo sve. Od sreće, rata, bola, beznađa, samokažnjavanja... sve do blažene smrti. Psihološki aspekt, možda je u ovoj priči najjači. Yog je ovde predstavio kako se stvara depresija. Kako kompleksi roditelja od deteta prave izopštenika. Kako smrt stvara depresiju, kako čovek gleda psihičku sunovrat sopstvenog deteta i naivno misli da odlaskom će „sve biti bolje“. Kako vidi promašen život koji je proveo i život koji je mogao da provede.

„Danas si u parku, juče si u kući, a sutra ko zna gde si“

„O sreći“ je zbirka o preispitivanju samoga sebe. Drama, tragedija, horor i strah od budućnosti. Sreća lako dođe u ruke, ali još lakše iscuri kroz prste. Pročitajte ovu crnu zbirku i uverite se.

P.S. Zbirka je ručno numerisana i limitirana na 100 primeraka. Ukoliko vam se ono što se u njoj nalazi ne svidi, procedura je sledeća. Da biste dobili povrat novca, obavezno je dokumentovati i poslati snimak uništavanja zbirke. Uništavanje mora biti sto procentno i numerički broj zbirke izbrisan sa lica zemlje.

Damir Pavić Septik 1969 - 2024

Polomljen, nadrndan i večito umoran, razmišljao sam samo o toplini kreveta. Vest koju sam video prilikom ulaska na FB, odagnala mi je sve misli i prebacila u neko stanje psihičkog limba. Status o tome da smo izgubili jednog velikog umetnika, subotičanina, čoveka, pankera... u celosti Septika i dalje mi ne dopire do mozga. 

Nije trebalo da bude ovako. "Znali" smo se samo preko poruka, a svaka prilika za lično upoznavanje, sa moje strane bila je odložena prokletim obavezama posla.

"Doćiću na FSP sledeće godine, tad ćemo se videti". Da sam samo znao da sledeće godine neće biti...

Vrlo lako je u životu udovoljiti sebi. Putovati preko kontinenata, jesti u najboljim restoranima, sunčati se na peskovitim plažama egzotičnih zemalja, uživati u zanosnim ženama i to je to u suštini. Ko ima više mogućnosti, uživanja su bolja. Međutim, hedonizam prekida smrt, čoveka prekida zaborav, a zaostavština ostaje dok se sve ne pretvotri u prah. Damir je za pola veka na ovoj zemlji iza sebe ostavio impozantnu arhivu i bojama naslikao legendu o sebi. A to je nešto što ne može svako.

Počevši sa fanzinima, preko ilustracija i slika, omota albuma pank i metal muzičara sve do samostalnih izložbi, od davnih osamdesetih, njegovi radovi su sveprisutni na underground sceni. Lično, imao sam tu privilegiju da se moje ime, uz njegovo, nađe među stranicama fanzina "Crnoslovlje". Velike planove, prekinuo je prerani odlazak. Ovih par reči je najmanje što mogu da učinim i nadam se da će njegov lik i delo da dopru do onih koji za njega nisu znali, samim tim za nijansu povećati već ogromnog Damira.

Nisi otišao zauvek... to ti je valjda jasno. Samo si prekinuo davno započet projekat "Insomnia". Odmori se i nađi inspiraciju. Šta je godina naspram večnosti? Samo trenutak. Tako da... sačekaj nas, vidimo se za nekoliko trenutaka.

Neka ti je večna slava.

2024 - Crnoslovlje (je) Mrtvo

Desilo se upravo onako kako su rekli da će biti. 2024-ta je godina. Trebalo bi da je hladno, ali iz nekog razloga nije. Nema dece da se sankaju, igraju u snegu... nema zimske čarolije. Kada je vest stigla do mene, dugo sam ćutao. Delom zbog toga što sam ostao nem usled novonastalog šoka, delom jer sam sam kod kuće, pa vokalna priča i nema mnogo smisla. Ostaje pitanje - kao kad drvo padne u pustoj šumi. Ako nikoga nema da čuje, da li se zapravo i dogodilo? Međutim... poruka u četu bila je jasna. Sahrana počinje, a ja moram da održim reč. Dok sabiram misli, sabiram i sećanja. Ovde nema ni vetra... čudno. Obično na groblju mrzne i kad je toplo. Posmatram okupljene... jadne budale. Neka su blagosloveni. Tu i tamo poneka suza, poneki glasni uzdah... iz dubine i pokoji suzdržan smeh. Mali kovčeg stiže, a dva rakijom zadojena pomoćnika spremno prihvataju užad. Šteta... tuga je neopisiva. Tek je napunilo četiri. Gledam u natpis, a osmeh sete mi zatitra na usnama.

Crnoslovlje (je) mrtvo. I dok poslednje ostatke mlađanog čeda spuštamo u raku, tamni pesnik nad njom stoji, ni sam ne znajući kome nariče. Strune na njegovoj crnoj violini vibriraju pod lakim pritiskom jagodica, izbacujući svoju tužbalicu teskobe... U vazduhu, pored uskovitlane prozaičnosti, mogla se čuti samo melodija obojena gorčinom... Samo zvuk... 

Tekeli-li, tekeli-li

Dragi moji! Hvala što ste se okupili u ovolikom broju da ispratimo ovo izdanje kako dolikuje. Pre svega, želim da se zahvalim za kompletnu organizaciju i vizuelnu sliku ovoga što gledate. Umetnik, po prvi put, nije Andrej Strahov. Ne brinite, on je Crnosloven, jednako kao vi ili ja i njegovi radovi će biti sveprisutni, ali sada smo dobili, specijalno za ovaj povod, originalne ilustracije direktno od Džeremija Famira iz Češke. Poklon koji se ne odbija. Poklon, a i još jedna od granica koja je blago pomerena u kratkom životu Crnoslovlja. Sada, želeo bih da pozovem raspopa Yoga da kaže koju reč i otvori ovaj događaj.

Nakon uvoda i kratke introdukcije, koja je, nadam se pojasnila neke stvari, pred narod, izašao je Boris Mišić, poprilično iskusan pisac, koji ume i ima šta da kaže. Boris nam je ispričao priču nazvanu „Bela tama“. Mistično-metafizičku horor priču, ispričanu direktno iz usijanih vojnih rovova. Lično, vrlo sam intrigiran ratnim temama. Jasno je da rat je horor i tu nema mnogo da se kaže. Međutim... u ratu je sve dozvoljeno, a kreativan pisac stvara kreativne krajeve. Metak nije jedini način da se pređe „na onu stranu“. Boris u ovoj priči eksplozijom pomera granice realnosti kakvu poznajemo. Otkriva nam delić onoga šta nas čeka izvan ovog života i da li je „to“ što se sa one strane nalazi bolje nego ovo u čemu smo trenutno? Izuzetno dobro ispričana priča koja odiše hladnom atmosferom jeze.

Nakon Borisa, Nišlija Dušan Stojmenović se zakašljava, okrzne pogledom svakog od prisutnih i počinje. Pisac specifičnih priča, specifičnog stila. Sa njegovim delima, upoznao sam se relativno skoro. Krenuo sam u čitanje zbirke „Izlaz i druge priče“ i poprilično sam iznenađen kvalitetom iste. U momentima podseća na Ransoma Rigsa, u momentima iz fantazije prelazi u satiru, ali svaka je obojena mrakom i teškim osećanjima iz dubine čovekove duše... što nije čudno, jer je Dušan diplomirani sociolog i pedagog. Priča „Dolazi nam Vrag u posetu“, upravo je najbolji primer ovoga što sam pomenuo. „Vrag“ u ovom slučaju je vrlo romantičan... neki bi čak rekli beznadežno zaljubljen. Ova priča je ljubavno pismo Džeka Trboseka, a beznadežnost ima rešenje. Sve dok je čovek uporan, ljubav nije jednostrana. Osećanja možda i jesu, ali telo je zajedničko i ko ima pravo da svoje zadrži samo za sebe? Ovde ćete otkriti zašto je Dušan majstor psihološke gradacije perverzne opsesivnosti i do kog nivoa gradacija može da ode.

Napravićemo malu pauzu. Poslužite se svi prisutni, pored dve beline, najbelje na sahrani su ipak vanilice. A nakon „Bele tame“ dolazi nam „Bela kapela“, priča koju će nam ispričati Nenad Mitrović. Nenad je odveć prekaljen pripovedač, kome ne treba posebno predstavljanje. „Kapela“ je priča koja se savršeno uklapa u univerzum Crnoslovlja. Ne samo zato što je horor, već zato što je beskompromisna brutalnost u kojoj cenzuri nema mesta. Ovo je slojevita priča, krimi karaktera sa vrlo poremećenim negativcem. Zapravo... kao što u prvoj priči, zadovoljstvo stiže nakon života, u drugoj zadovoljstvo je telesno, u ovoj zadovoljstvo je čist receptor koji ga stvara. A za razliku od druge priče, ovaj Džek Trbosek seče zadovoljstvo i uzima ga samo za sebe. Imao sam priliku da čitam Nenadove priče i ranije i mogu reći da je u njegovim pričama kvalitet konstanta koja se ne menja. Kao što rekoh... vrlo brutalno i vrlo oštro.

Kao i pre svake sahrane, izobličeno, unakaženo lice, šminkom će pokriti veštak i učiniti ga ponovo lepim za poslednji (s)provod. Džeremi je uredio ovo koje sad gledamo, ali mnoga druga u(ne)redio je čovek, koji jednom nogom naveliko gazi u legendu scenografije i šminke... Miroslav Lakobrija. Svoja iskustva, doživljaje i razmišljanja, podelio je sa, već dobro znanom nesebičnošću kroz razgovor vođen sa Yogom. 

Kako je Crnoslovlje multi-umetnički fanzin, od starta je bio orijentisan od priča, preko ilustracija, do muzike i filma. Već ste u prethodnim brojevima imali prilike da čitate strip, specijalno za Crnoslovlje napravlljen, pa da ne odskačemo od postavljenih standarda. „Lovecraftum“ je delo na koje sam posebno ponosan, jer je prvi strip koji sam u celosti nacrtao i prvi koji je zvanično objavljen. Stil je mešavina tuša i malo digitale, ali u suštini, ispunio je moja očekivanja. Mali omaž velikom piscu.

Mustafa Musa Sejdinović sada je ustao, držeći praznu plastičnu čašu rakije, duboko uzdahnuo, uzeo reč i istresao svoje frustracije u jednoj dobroj, gnevnoj, novogodišnjoj antirecenziji.

Naravno, ne bi bilo kompletno da nema muzike. I kako drugačije ispratiti povorku nego sa doom-death metalom. „The bloody earth“ je bend iz Niša, aktivan od sredine devedesetih. Iako iza sebe imaju samo dva albuma, trenutno su u procesu stvaranja trećeg. Za one koji ih ne znaju, bend je počasni gost fanzina i svi koji kupe Crnoslovlje Box, dobijaju promo disk, urađen za ovu priliku, a muziku premijerno možete čuti na YT linku, jednim klikom ovde. Naravno (još jedared), majica sa radom Strahova, friško je odštampana i čeka ljudsku veličinu koja će je nositi. I tako... 

...došlo je vreme... užad se izvlači ispod sanduka, dok se drvo sjedinjuje sa zemljom. Teški uzdasi se prolamaju prostorom. Poneki jecaj leti ka nebu... kletva upućena samom kreatoru. Sveštenik otresa svetu vodicu, a istom pogođeni tamni pesnik se vrišteći baca na zemlju, držeći se za lice. I dok se svi pitamo koji mu je kurac, drugo pitanje se nameće... odakle se sveštenik stvorio ovde i šta, dovraga, radi? Nema crnog metala i nema blasfemičnih misli. Koliko on zna.

I dok grumenje crnice bubnji po poklopcu kovčega, tužbalica para vazduh. Tamni pesnik leleče u nepostojećoj agoniji, a muzika je sve tiša. U brdima samo odjekuje... 

Vječnaja pamjat... vječnaja pamjat.... vječna ja pa a a a amjaaat...

Dejan Ognjanović - Zadušnice

Jedini ispravan način da se ova hororom plodonosna godina zatvori je sa dobrom knjigom. Jedini ispravan način da ispravim nepravdu zato što mi draft "Prokletija" nedovršen predugo čami jeste da ovoj knjizi pružim osvrt kakav zaslužuje. Dejan je što se pisanja tiče aktivniji nego ikada, a "Zadušnice" su njegovo najnovije čedo koje i dalje miriše na štampariju. Pohitajte na sajam knjiga i štandove "Orfelin" ili "Kontrast" i nabavite svoj primerak.

Kako je sam najavio, ova knjiga bi trebalo da predstavlja nešto sasvim novo i od njega neočekivano. Pre nego što otvorimo Y rez i zavučemo šake da vidimo šta se to migolji unutra, spoljašnjost opravdava to "nešto sasvim novo". Umesto Bekšinjskog, posmatra nas ubogo lice Vircove kreacije pod nazivom "Prevremena sahrana", samim tim napravivši savršen uvod i početak privremene sahrane. 

Pa... da počnemo... tamjan imate? Sveće? Samo pitam, što je sigurno, sigurno je.

Radnja - Sam sinopsis najavljuje ustajanje mrtvih na Zadušnice. Šta god da se desilo Hristu, shvatili smo to kao povod da se ožderemo... zatim rađanje, krštenje, na posletku smrt... e pa, ovo je piknik koji niko nije očekivao. Naši najmiliji, ponovo su među nama i ovaj put idu ka drugom svetlu. Sama priča počinje upravo kako biste očekivali... ustajanjem iz groba. Ovde moram napraviti prvu paralelu sa "Prokletijama". Kao i njen protagonista, novo-vozdigli stanar groba u "Zadušnicama" je slomljen čovek. U svakom smislu. S tim što on sopstvenu tragediju prihvata gotovo letargično. Volja za životom mu je do te mere ubijena, da mu smrt ne pravi nikakvu razliku. I ponovo, nasuprot protagonisti "Prokletija", ruralni mentalitet i život proživljen u ataru daje blaženu blagodet neznanja i učaurenosti.

Approved!

Knjiga je ispričana kroz četiri glavne priče. U svakoj priči imamo nova lica i novu smrt. Smrt je uvek ista, ali vezivno tkivo za sve priče je poseban način na koji je svi gledaju. Neki sa strahom od iste, neki sa podsmehom, neki sa verovanjem da su od nje jači, neki sa fascinacijom, dok je neki gledaju kao na stvar običnu poput kijanja. Mora samo da se umre, zar ne?

Prva priča nas uvodi u ono što će tek toći. Lagano podrhtavanje crnice. Majka zemlja se najela trulih telesa i sada joj krče creva. Pitanje je momenta kada će ih izbljuvati nazad. Zašto, kako? To i jeste lepota svega. Niko ne zna. Niko nije napravio serum, niko nije napravio Viktorovo čudovište... jednostavno, mrtvi su ustali. Iako je zombizam možda i najviše eksploatisana tema, Dejan mudro izbegava uvod. Jer, kad se desi, desiće se odmah i desiće se bez upozorenja. Druga stvar... mrtvi nisu agresivni (još). Mrtvi su samo dosadno mrtvi. Grgolje i gegaju se, idući ka cilju koji samo oni "vide". Ljudi su ti koji od ničega naprave nešto. Ili bolje... od šlaga naprave sranje.

Psihologija straha gomile - Ovo me podseća na Kingove ili Herbertove post apokaliptične (Magla x2, Uporište...) reakcije ljudi na iznenadni užas. Počevši od besa jednostavnim nestankom interneta, preko podsmeha, pa do religijskih "spasenja". Jer samo onaj ko veruje može biti spašen. Interesantno je videti kako Dejan barata reakcijama svojih likova u sveopštem ludilu u kom su se našli. Neki plaču, neki se boje, neki umiru od straha. Ruralno je sve bliže tribalnom, tribalno animalnom. I onda se čovek vraća u onu fazu gde preovladava zakon jačeg. Jači uzima. Silom, silovanjem, batinama, bejzbol palicama i mecima... instinkt preživljavanja pomera granice morala, a norme gura u nenormalno.

Mesto - Niška banja, Srbija i okolina, celoj priči daju ne samo ličan pečat autora, već nešto sa čime se svi možemo povezati. Emotivno, jer, svi smo bili u selu, kod bake i deke i lično, jer se dešava na našem tlu. Da je radnja u Americi, nobody would give two shits. E sad.. ovo je bitno. Dejan je približio čitaocu ne samo okolinu i atmosferu, već govorom, dijalektom, približio je i ljude. Od "nekih tamo" seljaka stvorio interesantne likove sa sopstvenim karakterom. Obilje psovkama, izrazima vezanim za taj kraj i jednostavnim drugarskim napušavanjem jeste ono što ove priče čini unikatnim. Priče običnih ljudi... bez teških reči... bez nauke. Jednostavno teranje u dobru staru pizdu materinu na sve moguće načine. Od besa do humora. Moram naglasiti da ovo važi samo za govor ljudi iz tog područja. Kada su mladi u pitanju, Dejan ne ostaje na tome, već se "prebacuje" na dijalekt novih generacija koji gejmčejndžuju, surfuju, bindžuju i krindžuju, a opet, kad je potrebno, akcenat je takođe dat na naučnom i stručnom govoru, kao i novinarskim i TV prilozima.

Bibliografija preuzeta sa The Cult of Ghoul

Humor - Ovo je ono što "Zadušnice" čini posebnim delom. Ovo je ona posebnost koju nismo znali da želimo. Kada bi me neko pitao da opišem knjigu, ja zaista ne znam šta bih rekao. Satirični treš folklorni horor sa groteskom, splaterom i humorom? Opet... pravim poređenje sa "Prokletijama" i "Naživo". Ta dva romana imali su po koju "provalu" i po koji momenat, ali su u biti ozbiljne priče sa onostrano - metafizičkim twistom. "Zadušnice" pucaju od humorističkih momenata, suptilnih, skrivenih, bogohulnih, pa čak i (u nedostatku boljeg izraza) - easter egg-ova. Nekoliko puta sam se naglas smejao crnilu Dejanovih šala, adaptaciji dobro poznatih stvarnih likova i samoj apsurdnosti radnje i priče. ("Ova mladež nije ni za kurac", besno reče policajac - "Jeste, jeste", odgovori pop tiho). 

Satira - kao drugi vid humora. Sve vezano za ovu pseudo-stvarnost kojom nas kljukaju mediji, Ognjanović je opisao izvrsno. Od batinaša-mafijaša, preko političara do predsedništva. To je poseban šlag na torti. Neću ništa pričati. Morate se uveriti sami u predsetnikovu ulogu međ' vaskrslima. Moram priznati da sam se iznervirao čitajući razrešenje situacije, jer to je upravo onako kako bi Veliki On to uradio. Ruku na srce, obzirom na glasačku strukturu, mrtvi i jesu živeli. No, nadam se da će ovaj stil pisanja naići na odobravanje čitalaca i neće ostati na eksperimentu, jer, po meni, operacija je itekako uspela. Pacijent je umro. Više puta.

Poslednja paralela (obećavam) sa prethodnim knjigama je ne-razrešenje nekih misterija. Ne bih da spojlujem, ali ovo navodim kao dobru stvar. Zašto je počelo, kako se završilo, zašto svetlo, zašto struja, da li je Šrvća pustio glasa? Da li su se mrtvi vratili pod zemlju, da li UDO i "Balls to the wall" imaju nešto sa ovime? Naživo, kao i Prokletije imaju taj zaključak. Možda ne sto procentni, ali makar nas nije ostavio u mraku. Ovde, akcenat je dat na atmosferi. Na komunikaciji i dijalozima. Na međuljudskim odnosima prema neljudskom. Koliko je malo potrebno da se čovek pretvori u govnara i kolika je granica između sebičluka i straha.

Tu je i Žđislav, bez brige.

Sve u svemu, jedan veliki napredak i jedno veliko iznenađenje što se mene tiče. Svi koji ste čitali "Crnoslovlje 3", imali ste priliku da pročitate priču "Vanredno stanje". Ta priča, nastala je jako davno, a sećam je se sa Dejanovog bloga. Nažalost, izvetrili su mi detalji, ali kvalitet je porastao od vanrednog u izvanredno. Sanja je postala Ivana, s tim što je ovaj put bila previše mrtva da bi osećala. A šta uopšte osećaju mrtvi? Da li ste se zapitali kakva je razlika između sperme mrtvih i sperme živih? E pa onda vraćajte kitu u gaće, a knjigu u šake i otkrijte.

I za sam kraj. Dejan je objavio novo - četvrto izdanje "Naživo" - opremljenije, ubavije i mračnije. Imate još nekoliko dana sajamskih akcija, stoga... ne čekajte. Moj rivju "Divlje kapele" i "Prokletija" se krčka (poodavno), tako da... podržite i da čujem mišljenja.

Regia Fantastica 8

Od sedam milijardi ljudi na ovoj mokroj lopti, koliko njih možemo nazvati imenom "kompletan umetnik"? Naravno, neki ljudi su talentovaniji od drugih, neko je i virtuoz, ali naći se u nekoliko vrsta umetnosti ili veština i ovladati u njima na svetskom nivou, nije mala stvar. Dejvid Bouvi je jedno od tih imena. Čovek koji je bio rođen za scenu i rođen da bude zvezda. Volele su ga kamere, volele su ga uši miliona, volele su ga žene, voleli su ga muškarci. Bio je pesnik, pevač, glumac, imitator... bio je kameleon. Intrigantna ličnost u najmanju ruku. Čovek bi pomislio da se o njemu može napisati sijaset naučno-fantastičnih priča, uzevši samo priče iz života. To sam mislio i ja, dok se zahvaljujući uredniku Tihomiru Jovanoviću nisam uhvatio u koštac sa temom.

Regia Fantastica je upravo ono što sam naslov nagoveštava. Zbirka naučno fantastičnih priča iz pera regionalnih autora. Nastala davne 2014-te godine u svega 51. primerku, doživela je svoje, godišnje, osmo izdanje o kome pišem danas. Svaka zbirka specifična je po tome što je tematski određena, počevši od omaža Herbertu Velsu, Filipu Diku, preko svetionika, vremeplova, nastavka filmova sve do Dejvida Bouvija. Tema broj osam me je zaintrigirala, prvenstveno zato što osim opštepoznatih podataka, nisam mnogo znao o samom pevaču. Znao sam da je glumio u nekolicini filmova, znao sam da je imao više "likova", kao i da je imao dva različita oka. Neko bi pomislio "zar to nije dovoljno?" Nisam bio ni blizu ideje o čemu bih pisao. To je bila jedna od stvari zbog koje sam želeo da se što pre dokopam zbirke... da vidim kako su se pisci snašli u temi i koji pogled su zauzeli.

Interesantno je da što više otkrivate detalja o nekoj osobi, iako naizgled nebitnih, lampice inspiracije lagano se pale. Čitajući o životu pevača, saznao sam da su postojali zdravstveni problemi, duboko ukorenjeni u DNK porodice Džons. Da mu je stariji polu brat bio veliki uzor i inspiracija, kao i da nije bilo njega, verovatno ne bismo imali Bouvija u ovom obliku i izdanju. Saznao sam da se jedno vreme bavio okultizmom, da je eksperimentisao sa svim mogućim supstancama i da je bio profesionalac u svakom poslu koji je prihvatio.

Još interesantije je to koliko nisam bio u pravu po pitanju šarenolikosti priča i ideja. Kada je fizički primerak stigao, bio sam više nego impresioniran dijapazonom ideja i veštinom sprovođenja istih u delo. Evo brzog preletanja kroz priče, bez otkrivanja detalja.

1. Svetislav Filipović Filip - Major Tom

Izgubljena posada, crna kutija i sećanje na razgovor sa "sadašnjim" majorom Tomom. Šta se desilo sa svemirskim putnikom i kakvu sudbinu krije crna kutija?  Priča bazirana na istoimenoj pesmi.

2. Marko Fančović - Alphaville 2

Bouvi je u ovoj realnosti divljeg zapada kameleon ubica. Dva likvidatora, na tragu jedan drugome, dolaze do iščekivanog sastanka u restoranu i konačnog obračuna. Rečima Gorštaka...  na kraju može biti samo jedan. 

3. Biljana Kosmogina - Gospodar milosrdne smrti

Priča koja me je oduševila svojom idejom i izvedbom. Gospodar drži veto nad likom i delom popularnog pevača, kao i totalitarnu kontrolu nad njegovom muzikom. Samo odabrani mogu da čuju tu muziku i u odabranom trenutku. Milosrdni gospodar to blaženstvo daje kao poslednji pokrov Edena. Dok je i milosrđe i dalje u opticaju...

4. Tihomir Jovanović - Odlazak mršavog belog vojvode

Volšebni prelaz iz sadašnjosti i Dejvidove svirke u srednjevekovno, nepoznato okruženje. Odlazak iz jedne realnosti u drugu gde mršavi beli pevač, postaje neustrašivi vitez-vojvoda i pravi heroj, makar na jedan dan. Odlična manipulacija vremenom i prostorom.

5. Ilija Bakić - Quik-squik-op-cvrc-prc

Naizgled šaljivo, ali ozbiljno napisana spejs opera iz ugla pauka s' Marsa. Njihova strategija, rečnik, odnos i pre svega velika mržnja prema prokletom Zigiju Stardastu.

6. Stevan Šarčević - Pregladnele

Barkerovska horor priča o submisivnom čoveku koji dolazi na vampirsku žurku. Pored spektra zadovoljstva, spoznaje i ostatak svog života... tačnije kakav će on biti. Predpostavljam, pisan po uzoru na Bouvijev erotski horor film "Hunger".

7. Tamara Berger - Red shoes for Dancing Blues

Let's dance, poručuje Bouvi. Interesantan pristup... tokom čitanja ove priče, nikako nisam mogao da se otmem utisku i atmosfere "Petog elementa". Tamara je Dejvida zaista napravila herojem. Sajber pank revolucionarom jednakih čarapa.

8. Saša Šebelić - Affame

Affame, francuska reč za "izgladneli", aludira na film "Hunger", čijeg uticaja ima u priči. Radnja se smenjuje između "onda" i "sada", gde kustos muzeja i čovek različitih očiju vode svoju priču. Interesanta, gotovo filmski ispričana priča.

9. Nenad Šakota - Zemlja nula

Bajkoviti SF o dečaku koji prati svoj san. I baš kao u snu, dolazi do osobe koja će mu pokazati njegovu suštinu i razlog postojanja, ujedno sudbinu i poslednje odredište. Vrlo lepa avantura.

10. Zlatko Geleski - Crna Zvezda

Čuli smo za izraz "Zvezda je rođena", ali ovde dobijamo detaljno objašnjenje zašto, ko i odakle? Gde prestaje Bouvi, a počinje Džons i da li uopšte može i sam da uvidi tu razliku?

11. Milan Simić - Čovek koji je pao na zemlju

Priču nam pripoveda lekar sanatorijuma. Da li je Dejvid Bouvi bio ono što jeste ili samo jedan od inteligentnih ludaka? Priča se prepliće sa stvarnim događajima vezanim za Dejvidovog brata Terija i stvarne tragedije koju je proživeo. K-pax?

12. Tanja Gavrlilović - Gost iz kosmosa

Simpatična SF priča  Asimovskih primesa o entitetu koje stiže na zemlju da nama, kao daleko primitivnijem obliku života pokaže neke, do tada nam, nedostižne stvari, a ujedno istraži zemljane i nauči nešto o našoj istoriji.

13. Adnadin Jašarević - I reč beše u Davida

Priča mozaik. Filozovska struktura, koja je rastrzana između biblijske i realne priče o Davidu, sa uplivima istorije i mitologije. Komplikovana naizgled, ali ništa komplikovanija od kompozicije pesme. Oko toga se sve zapravo vrti, zar ne?

14. Dinko Osmančević - Zvjezdani čovjek

Još jedna od priča koja predstavlja podvojenu ličnost. Deluzija čoveka i svetske zvezde. Zvezdana iz Sarajeva i Zvezdanog čoveka iz Holivuda.

15. Radovan Petrović - O duši i muzici

Fantazmagorično putovanje kroz sećanja i uspomene čoveka. Ne znamo šta je lucid, a šta san. Glavni objekat je kuća iz detinjstva u kojoj se vreme preklapa sa muzikom, a realnost sa prošlošću. Jedina konstanta je kreacija Dejvida Bouvija. 

16. Lazar Vuković - Talasi Athea-e

Jedan drugačiji pogled na entitet koji je predstavljao Bouvijevu umetnost. Priča je napisana iz ugla "običnog" fana koji doživljava prosvetljenje na jednom od koncerata "Dejvida". Vrlo interesantan prilaz temi. 

17. Goran Ćurčić - Čovek koji je pao na Mars

Ljubavna poruka voljenoj osobi jedinog budnog čoveka u univerzumu, kao i prihvatanje njegove sudbine. Igra reči i omaž Bouvijevoj karijeri provlačenjem referenci na pesme, filmove i albume.

18. Mile Kostov - Major Tom zemaljskoj kontroli

Rat besni između zemljana i Atilijanaca... major Tom se vraća na zemlju kao heroj. U svačijim očima heroj, osim u sopstvenim. Da li izdaja otkriva istinu i da li istina daje pobedu?

19. Petra Rapaić - As the world falls down

Evo jedne priče koja je bazirana po filmu "Lavirint". U ovom slučaju memljivi hodnici lavirinta kriju mračnu tajnu kralja Goblina. Mračniju nego što se na prvi pogled čini. Divlji dečko samo želi da živi, bude slobodan i ispuni svrhu svog postojanja.

20. Tanja Jočić Stamatović - Nikola Tesla to David Bowie

Vrlo zanimljiva postavka. Iako bazirana po filmu "Prestiž", vodi se iz ugla majstora za specijalne efekte, koji je učestvovao na snimanju filma. Akcenat je dat na međuljudskim odnosima, koliko ekipe koja vodi priču, tako između glumaca i njihovih alter-ega.

21. Alma Zornić - Iris

Kompleksna spejs opera sa sajberpank uticajem. Avanture se brzo smenjuju, čak na momente podsećajući na epsku fantastiku. Obilje likova i avantura, obilje izraza i bića, obilje aludiranja na Bouvija i jedno spašavanje udaljene planete spojeno na nekoliko stranica.

22. Nešo Popović - Maksimilijan Džons

Ako ne najoriginalnije, onda svakako jedno od originalnijih pristupa temi. Priča je jako kratka, pa da ne otkrivam previše... Sve u svemu, vođa se vraća sa druge planete nabijen znanjem koje je stekao. Držite prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže.

23. Nataša Milić - Konačni preobražaj

Još jedna kratka priča o biću čije se poreklo ne može odrediti. Izrazito je lep i glavni problem je naći primalno biće čiji je oblik uzeo... ako je to moguće.

24. Ranko Rajković - Registar vanzemaljskih pojava

Originalna spojnica između Dejvida Bouvija i Endija Vorhola. Šta vezuje ova dva umetnika, osim što su u stvarnom životu obojica voleli da menjaju identitet? Da li su zapravo bili umetnici ili samo dve obične dangube?

25. Ivan Šokić - Svedok sa tamne strane

Spejs avantura koja teče brzo. Kao virtuelna arkada, akcija se smenjuje, dok detektiv leti iz jedne opasnosti u drugu pokušavajući da spase devojku. Baš poput "Totalnog opoziva", Mars je pun nindža, ubica i jurnjave.

Za sam kraj, ostavljene su tri poslastice za ljubitelje lika i dela Zigija Stardasta. Intervju sa jednim od najpoznatijih rock fotografa, čovekom koji je prvi put zaplakao i potrčao na vreloj kaldrmi dorćola. Brajanom Rašićem. Potom, Svetislav Filipović pripremio je iscrpnu biografiju, sa svim važnim detaljima, vezanim za Dejvida Bouvija. Na samom kraju, nekoliko tabli stripa fenomenalnog Vlade Veskovića i njegovih vizija futurističkog SF sajberpanka, kako bi i deveta umetnost bila zadovoljena i ispoštovana.

Nadam se da će ljubiteljima dela poznatog pevača ovaj prikaz makar zagolicati maštu dovoljno da bace pogled među njene stranice i nađu svoju odgovarajuću realnost i odgovarajući scenario svoje savršene priče. Zainteresovani za kupovinu ove anualne zbirke, možete se javiti uredniku Tihomiru Jovanoviću na FB stranicu.

"I don’t know where I’m going from here, but I promise it won’t be boring."

D.B.

Mijazmični predeli - Dejan Sklizović

 

Niš je, pored izrazito kvalitetnog kraft piva, postao izrazito kvalitetan po pitanju kraft horora. Lavkraft? Svakako. Ljubav prema žanru je neminovna stvar... uz neosporivu stručnost i poznavanje same srži žanra. Dejan Ognjanović je zadužio domaću horor scenu, koliko prikazima, toliko i enciklopedijskim doprinosom u vidu Orfelin izdanja, Dejan Stojiljković je u blažoj formi svoju stravu komercijalizovao na višem nivou, dok Dejan Sklizović predstavlja novu generaciju horor pisaca, a "Mijazmični predeli" su njegovo predstavljanje i ulazak na velika vrata u literarni svet. 

Ova godina je zaista rodna godina za horor, a tek smo na trećini iste. "Crnoslovlje 3" je bila prilika da se ljubitelji žanra upoznaju sa pisanjem Dejana Sklizovića, dok, meni lično, još upečatljivija je "Bunar", prethodno izašla u "Fantastičnom vodiču - Zov heroja". Za one koji su ova dva izdanja propustili, ovo je više nego dobra prilika da na jednom mestu nađete sve ono što vas zgražava. Mijazmični predeli su u suštini "Kosmička strava", ali samo kao forma. Ispod toga krije se konglomerat truljenja, beznađa, nekrofilije, požude, seksa, orgija, kanibalizma, smrada, jare i krvi. Preterano? Zašto bi bilo? U hororu ne sme biti tabua. Pitanje je samo dokle je pisac spreman da ide i gde će napraviti granicu zarad "osude". Dejan tu granicu pomera, a kosmički horor i Lavkraftovština samo su okvir u koji on iscrtava ličnu mandalu strave. Poput "Crossed" serijala, niko nije bezbedan.

E sad... dosta zajebancije. Sečemo u meko tkivo. Dakle... prva priča "Veliki pljusak" nam razjašnjava neke stvari. Prvo, nadovezuje se na uvod o hororu koji je Dejan vrlo studiozno predočio. Dakle, horor iliti strah od nepoznatog nije samo strah od nepojmljivih sila ili užasa koji vrebaju sa one strane razuma. Strah od nepoznatog, sam po sebi je strah od neizvesnog, podstaknut kompleksom inferiornosti i nemogućnošću da se inferiornost prevlada. Strah od bespomoći... koliko je čovek na ovom svetu zapravo plen, a ne lovac. Dejan vrlo dobro poznaje psihologiju beznađa. Kosmičku stravu predstavio je u jednom obliku kao primalni strah od (ne)izvesne budućnosti iskovane degradacijom čoveka od strane korumpiranog sistema i nepravednim dizanjem na pijedestal korporativne gnjide koje su dobile moć da budu ventrilokvisti onih koji su odabrali da ćute.

Velika uloga je integracija pisca i njegovog zgražavanja nad onim u šta se svet pretvorio, samoživost i okrutnost ljudi prema sopstvenoj vrsti. Metafizički entiteti se ne razlikuju od nas. Asteci su klali zarad dodvoravanja bogu sunca, ljudi kolju zarad obožavanja boga neba, a klanje se nastavilo zarad čistog statusa u društvu i dodvoravanje opipljivom "vođi". Smrt nije blaža, samo su interesi različiti.  Kod Dejana, smrt je živopisna i smrt je odvratna. Smrt jednog bića dolazi u vidu poslednjeg izdisaja i poslednjeg ejakulata u sluzavu matericu nadanja. Ono što čini dobar horor jesu scene koje se pamte po lošem. Grafičke scene iživljavanja nad mesom koje nekad beše čovek jesu granice koje pisac svesno prelazi zarad faktora šoka. Interesatno je da je ovo druga priča niškog horora gde je ejakulat obavezan deo ob(r)eda, s' tim što je ovde prijatniji za zamisliti. No...

Seks u "Predelima" nije sušti šok faktor. Jako je malo tu ljubavi, koliko primalne, animalne požude, koja pali receptore strasti, gurajući zdrav razum u stranu. U svršenom činu, čak i ako protagonista shvata da je kasno, povratka više nema. Orgazam je jači od realnosti, a čovek je slab u svojim porocima. Tu je možda i ključni deo ove zbirke. Poroci. Sedam smrtnih grehova. Dejan se u svakoj priči bavi nekim od njih kroz realnu propast čovečanstva.

Najbolji primer možda je"Gurmanov greh", druga priča u zbirci i meni lično, najefektivnija. U njoj nalazimo sve... od gneva, uzrokovanog alkoholom i zavišću, požuda/blud, upareni sa pohlepom, koje od čoveka prave submisivnog crva, uništenog sopstvenim uzavrelim libidom, preko zavisti, verovatno najrasprostranjenijeg greha, do proždrljivosti. Proždrljivost je ključ ove priče, problem koji dolazi sa zapada i osećamo ga kako nam diše za vratom. Nekrofilija i metafizički užasi onostranog samo su šlag na ovoj torti u čijoj gnjiloj unutrašnjosti muve govnare ležu mnogobrojna jaja. Protagonista praktično da nema. Ljudi veruju da rade dobro, ali to dobro je dobro za njih. Manjina koja "sagledava veću sliku" je zbrisana, poput preslikane situacije realnog sveta gde se guši svaki tračak zdravog sagledanja situacije i borbe protiv "kulta" zla, bio on vladajuća stranka ili skup samih đavoljih heruvima.

Horor neizrecivog, kultovi i okultne radnje, samo su jedan sloj ove zbirke. Ovde je dobar momenat da se pomene gos'n Lavkraft i njegove umobolne kreature. Kod Lavkrafta, akcenat je u umu protagoniste, ne u oku. Tačnije, devastaciji istog prizorom koji je ugledao, a sam izgled bogohulnih amorfnih kreacija ostaju na mašti čitaoca. Dejan, međutim, svoje užase iznosi javno, raskrečenog međunožja i obnaženih grudi. Ovde strah od nepoznatog postaje poznat, ali već je kasno. Protagonista je napravio onaj jedan korak u nepovrat i sav maskulinitet ili hrabrost, nestaje u vidu neminovne sudbine koja je u većini slučajeva gora od smrti. Smrt razuma, gora je od smrti tela.

Nije samo metafizički spektar ono što ovu zbirku čini vrednom. Dejan, osim što kreira svoje kultove, anti-heroje i užase, kreira i lični univerzum. Poput Lavkrafta i njegovog Insmuta, poput Mladena Milosavljevića sa svojom Jezavom, Ognjanovića sa "Naživo", ovde koritom Jezave teče Nišava, a zagađeni Insmut postaje vrelo predgrađe Niša. Obzirom da je predeo koji Dejan opisuje istorijski bogat misterijama i pričama, neminovno je da će folklornog horora biti na pretek. Vlajne, kletve i nikad živi svatovi su drugi sloj ove knjige. Mladen je u "Jezavi" i "Večnoj kući" od folklornih priča napravio jezu, dok je Dejan tu istu jezu digao na nivo horora brutalizovanjem, silovanjem i kasapljenjem. Zapravo, oba Dejana su stravu digli na viši nivo.

Imao sam prilike da priču "Šta se to krčka" pročitam još pre par godina i nikad ne bih rekao da će sav njen urbanizam integrisati u jedan univerzum ruralne strave. Možda i najbolji primer i uz priču broj dva, meni najupečatljiviji momenat zbirke je priča koja zatvata zbirku, kratkog naziva "Majstor". U toj priči imamo sve. Od čudne bolesti, folklornih predanja, rastrojstva samih ljudi, dečije naive koja od folklorne jeze praćene tihim klavirom prelazi u gore-splatter krešendo sa jako dobrim tvistom je fenomenalan završetak ovog putovanja. Opet... Dejan nam je ostavio mogućnost nastavaka. U "Predelima", svaka priča je više noveleta nego priča i svaka ima potencijala za zasebni roman. Kult koji prati ovo nesrećno mesto je kult koji se provlači kroz sve priče, a glavni "negativac" odlazi i vraća se kada ga najmanje očekujemo. Kao da je oduvek bio tu.

Dakle... ako ste spremni za ono što vam ova zbirka donosi, upustite se u nju. Krenite kroz "Mijazmične predele" i svojim očima se uverite u verodostojnost predela kada se mijazma malo razgrne, uvuče u nozdrve i krene svoj put ka malom mozgu.