Vault of treasure 2017

Kako bi ovo Youtuberi nazvali....“Things i’ve got recently“, iliti po naški najnovija nabavka. U iščekivanju ovogodišnjeg sajma knjiga lista želja ne da se ne smanjuje, nego ne smem ni da je pogledam. Ali..... tu i tamo se uvek nađe neka dobra knjiga, nešto za šta nisam ni čuo, a iz nekog razloga me je privuklo ili jednostavno deal kakav se ne sme propustiti (obično se pojavi kad nemam prebijene pare). Zahvaljujući internetu, na moju sreću i nesreću sirotog poštara, od početka ove godine bilo je svega po malo i nakupio se dobar stack svega i svačega. Pravi trezor haosa. Slažem se da je uvek moglo i bolje ali proklet sam kao kolekcionar i volim muziku podjednako, a finansije presušuju vratolomnom brzinom. Elem, dobar deo pročitan, neke još u fazi čitanja. Idemo redom.

ISAK ASIMOV - U susret zadužbini

Uh...odakle početi? Produktivnost Isaka Asimova je tolika da su se ljudi pitali kako je (i uopšte da li je) on zapravo uspeo da napiše sve ono što nam je za života ostavio. Ako je verovati sveznajućem mozgu interneta, iza njega stoji preko 500 (slovima pet stotina) knjiga tj. romana, naučnih radova, kratkih priča i eseja. Ljubiteljima naučne fantastike svakako je ostao najpoznatiji po svojim serijalima o Robotima i Zadužbini. Serijal o Zadužbini (Foundation) je toliko obiman, da zahteva svoj post i poseban osvrt na temu, a ovde ću samo ukratko dati jedan mali overview ovog izdanja. Genijalnost Asimova se ogleda u tome da iako je prva Zadužbina napisana 1951. godine, čak i danas nakon više od pola veka, te ideje ne da nisu zastarele, nego su još nedostižne. Glavni junak serijala je briljantni genije za metematiku Hari Seldon, koji uz pomoć matematičkih formula i jednačina otkriva psihoistoriju, nauku koja će moći da  u određenoj meri predvidi budućnost galaktičkog carstva i miliona planeta koje se pod njim nalaze. Kako bi zaštitio psihoistoriju, sam Seldon pravi dve zadužbine na suprotnim krajevima galaksije, u cilju održavanja i razvijanja moći same psihoistorije i čuvanja celokupnog znanja sveta do tad. Naravno, uvek su tu nepredviđene okolnosti i problemi koji prate celu ideju. Ipak je Hari samo čovek. Ova knjiga (čije naše originalno izdanje je ređe nego sveti gral) nije toliko revolucionarna kao prvi njeni delovi, što ne znači da je manje zanimljiva. Ovde nam se pruža uvid u privatni život i porodicu Harija Seldona i time malo uobličava priča, razbivši auru misterioznosti oko samog njegovog lika. Po prvi put, ovde imamo "običnog Harija", čoveka sa svim svojim manama i razmišljanjima, a ne mit i legendu kakva je postao posle svoje smrti. Prvi put zapravo vidimo koliki doprinos je dala njegova porodica, žena, sin, kao i  najbolji prijatelj koji je život zap(ostavio) radi zajedničke ideje. Ova priča je smeštena posle "Preludijuma za zadužbinu" i prati gotovo ceo život Harija i sam razvoj psihoistorije kao i sve probleme, stranputice, tragedije i nedaće kroz koje je Seldon morao da prođe kako bi ostvario svoj životni projekat. Svakako must read za fanove serijala.

GREGORI BENFORD - Strah zadužbine

Originalna serija o Zadužbini Isaka Asimova sastoji se od sedam knjiga od kojih je poslednja koju je lično napisao, gore pomenuta "U susret zadužbini". Nako njegove smrti priču su pokušali da dopune i uobliče još tri pisca. Prva od njih (naravno ne po godini, već po hronološkom redu dešavanja) je "Strah zadužbine" od Gregori Benforda, a po priči smeštena je otprilike između "Preludijuma" i "U susret zadužbini". Valja napomenuti da su sva tri nastavka autorizovana tj. dat je pečat odobravanja za njihovo izbacivanje. Gregori Benford pored toga što je pisac (nažalost nisam čitao ništa njegovo) je takođe i naučnik, tačnije astrofizičar, što me je svakako ohrabrilo u pogledu na sam poduhvat pisanja ove knjige. E sad da budem iskren, što se same knjige tiče, bio sam poprilično skeptičan po pitanju toga da neko drugi osim Asimova piše nastavak Zadužbine, do te mere da čak nisam ni hteo da se upuštam u ovo. Ali....prevazišao sam svoju zadrtost i sad sam negde na pola prve knjige, tako da nažalost ne mogui ništa specijalno mnogo da kažem, ali evo par zapažanja. Prvo, dobra stvar je što Benford posvećuje mnogo više pažnje psihologiji i razmišljanju likova, što ih samo približava auditorijumui. Kod Asimova je manje toga, a više delanja. Neosporno je da su likovi inteligentni i zanimljivi, ali Benford im daje malo više ličnosti. Malo lošija stvar je ta što mi u momentima roman jako sporo ide. Ne teče priča i ne tera me da ne ispuštam knjigu iz ruku. No, videćemo do kraja druge knjige, mada neosporno je da je uradio odličan posao i dao sjajan omaž zaveštanju koju je Isak Asimov ostavio.

DEJVID BRIN - Trijumf zadužbine

Kako sam se već upustio u ciklus o zadužbini, onda bi bio red i da stoprocentno kompletiram sliku o njoj. Druga knjiga koja nije pisana od strane samog Asimova je "Trijumf zadužbine" i po hronologiji dešava se posle "Zadužbina i Haos" romana od Grega Bera (jedina koju još nemam). Autor ove knjige, Dejvid Brin, kao i Benford je naučnik, dobitnik zavidnog broja nagrada za naučnu fantastiku, pa čak i konsultant u NASA-i. Odličan CV za pisanje ove knjige što se mene tiče. Pošto je, naravno, još nisam pročitao, bacio sam pogled o čemu se radi i sudeći po ocenama, čini se da je Brin zaista dostojan naslednik Asimova. Što se same radnje tiče, zaista nisam hteo da spojlujem samom sebi i da ulazim mnogo u to. Što bi se reklo i wanna be suprised. Knjiga je za razliku od druge dve više nego duplo kraća, tako da bi trebalo da se brzo pročita. Po nekim vestima, Brin je počeo sa radom na nastavku ove knjige. Approved na neviđeno.

SERGEJ LUKJANJENKO - Šesta straža

Lukjanjenkovu heksalogiju možemo posmatrati na više načina. Kao dečju i donekle infantilnu, dobro započetu ali besmisleno produžavanu, još samo jedan od vampirskih serijala ili prosto kao bajkovito-urbanu razbibrigu. Ja sam odabrao ovu poslednju opciju i poprilično sam uživao u svakom delu. Naravno, tu i tamo se provuče poneki jeftin momenat, ali sve u svemu ovo je daleko od dečije priče. U suštini ovo je modernistička borba za prevlast između dobra i zla. Mada.....ko je danas dobar, a ko loš? Svi su slatkorečivi i obećavajući, dok iza leđa svi spletkare i prećutkuju nešto zarad sopstvene koristi, a opet rade u korist svetu. Sve to uz strogo poštovanje pravila i obimne papirologije. Otprilike kao državna firma....samo što plaćaju. Ukratko svet je prepun dešavanja iza očiju običnog naroda. Vampiri, vukodlaci, veštice i magovi su svuda među nama, ali ne mogu da rade šta im se prohte bez prethodne registracije i podnošenja zahteva za svaku akciju (bacanje čini, pijenje krvi....). Radnja je smeštena u srcu Moskve i prati delanje dveju straži (noćna i dnevna). Straže su ekvivalent policiji iz senke (ko je gledao "Man in black" otprilike zna o čemu pričam) i sa njima kao marginama prolazimo kroz sve njihove napore da sačuvaju Moskvu uz međusobna nadmudrivanja i koškanja sa glavnim protagonistom na čelu, Antonom Gorodeckim. Svaka knjiga prikazuje određen, naizgled nerešiv, problem sa kojim straže moraju da se izbore, a najčešće usko povezani sa lično Antonom, njegovom porodicom i njegovim odlukama. Sve to protkano mitovima, legendama i različitim likovima koje svi dobro znamo. Pored same priče, provlači se dosta ozbiljnosti i realnog problema rasuđivanja. Da li uraditi opciju jedan, pa da ispadne loše ili opciju dva pa da ispadne loše na drugi način? Šesta straža predstavlja poslednju prepreku u kojoj Anton mora da načini ultimativnu žrtvu. In conclusion, vrlo maštovito i zabavno. Preporuka za sve ljubitelje fantastike sa elementima trilera. Ipak sumrak nije samo sumrak, bitno je znati gledati.

DEJAN OGNJANOVIĆ - Naživo

U virtuelnom svetu, poznatiji kao Ghoul, Dejan se bavi mračnom stranom sveta. Horor u svakoj svojoj formi mu nije stran, počevši od književnosti, preko stripa do kinematografije širom planete. Kao kritičar, esejista, hororičar (ako to nije legitimna reč onda prc, moje!), po prvi put je u svom sirovom užasu predstavio svoje čedo broj jedan pod nazivom "Naživo". Sudeći po Gulovoj biografiji i interesovanjima, pitanje koje se svima nameće je: "Šta se nalazi u "In Vivo" kotlu"? Moj odgovor je: Upravo ono što treba da se nalazi. Mrak, horor, morbidnost, užas, perverzije, sperma, krv, suze i sam đavo. Ukoliko vam se to ne sviđa...gospodo na pogrešnom ste mestu. Ovo je jedan od najhrabrije i najgrublje napisanih romana kod nas. Iako ima svojih mana i svakako da nije savršen, ideja je najjači faktor. Dejan, glavni lik je antisocijalna i donekle mizantropski nastrojena ličnost koja radi u video klubu erotike. E sad, da ne dođe do zabune, jeste ovde ima popriličan broj perverzija i jeste, opisuje se svaka od njih, ali poenta, bar koliko sam ja shvatio, je u tome da Dejana sam čin seksualnosti ne interesuje toliko koliko pokušava da dostigne onaj ultimativni nivo spoznaje horora i mraka u svakom obliku kako bi došao do samog "ličnog Azatota", boga ludila (auh al me puče deja vu). U svakom slučaju put ga navodi do Prištine u potrazi za zabranjenim snaf filmom, a otkriva deo morbidnog rituala koji se greškom našao na kaseti. On u tom ritualu vidi nešto što običnom smrtniku nije namenjeno i definitivno nešto što nije sa ovog sveta i van ove realnosti. Dovraga, nadam se da ću stići da uradim poseban post o ovom romanu. Žanrovski, ova knjiga nije čist horor, iako sam to nekako očekivao. Ova knjiga je misterija, prožeta Lavkraftovskim elementima sa taman toliko horor elemenata koliko treba. Ono što nas, čak i podsvesno vezuje za ovo podneblje, Ognjanović je ovde poprilično dobro uspeo da nam dočara. Život(arenje) u Srbiji, a pogotovo prašnjave ulice Prištine sa nabojem netrpeljivosti koje se oseća u vazduhu. Mane ovog romana ću da preskočim, jer mi se sama ideja toliko svidela da nema smisla kvariti kompletan ugođaj. Kult mračnih ljudi, rituali, zlo koje nam diše za vrat je samo početak. Iako je radnja malčice ubrzana pri kraju, to mu ni najmanje ne smeta. Ukratko ovoliko (za sad). Ognjanović je najavio moguć nastavak ove priče, koju ću svakako sa pažnjom dočekati. Treba nam više ovakvih knjiga.

STIVEN KING – Ko nađe - njegovo

Neki kažu da je Kingovo vreme odavno prošlo i da su mu ideje presušile. Da li to odražava manjak svetskih bestselera, ekranizovanih u kultne filmove ili jednostavno činjenica da je prešao u duge žanrove, ja ne znam. Ruku na srce, za mene koji smatram Kinga jednog od najboljih i svakako najkreativnijih pisaca horor tematike, ova knjiga mu je daleko ispod nivoa koji on realno može da dostigne (bar po pitanju imaginacije i inovativnosti u idejama), ali to svakako ne znači da je pred nama loša priča. Naprotiv. Da ju je napisao neko od poznatih imena specijalizovanih za krimi žanr kao što je Paterson ili Koneli, verujem da bi čitaoci visoko digli palac u znak odobravanja. King nam ovde ne donosi ništa što već nije viđeno, ali priču pripoveda sa iskustvom prekaljenog majstora. Sama ideja romana se vrti oko poznatog pisca Džona Rotstajna, koji se povukao u ilegalu i prestao sa objavljivanjem knjiga. Moris Belami, gotovo poludeli fan njegovog književnog junaka dolazi do pisca sa namerom da mu preda beležnice u kojima je zapisivao svoje dalje ideje. Taj susret se tragično završava i Moris odlazi u zatvor na dugo vremena zbog totalno druge gluposti koju je napravio. U međuvremenu dok Morisovo tamničenje ulazi u anale, momak po imenu Pit nalazi novac koji je ovaj ukrao od Rotstajna i beležnice koje sadrže još dve gotove knjige. Problemi počinju kada Pit, kako bi pomogao porodici, pokuša da preproda neku od beležnica ljigavcu koji je davni Morisov prijatelj. Da zlo bude još veće Morisova kazna ističe i nekad gotovo poludeli Moris, sada je totalno lud i vođen bolesno fanatičnom željom da pročita beležnice kreće po svoje, usput sejući smrt. King ovde pokazuje svoje umeće stvarannja napetosti i akcije dok se vrtlog vijori u opštoj jurnjavi za Pitom, beležnicama i spašavanjem gole kože. Ovde nema skrivenih karata i misterioznih ubica. Sve je na otvorenom. Pitanje je kako i da li je uopšte moguće pobeći od muške Eni Vilkes i obožavanja ravnog još od "Mizeri" dana.

STIVEN KING – Buđenje

E ovo je druga priča. Hajde prvo da razjasnim jednu stvar u startu. Verovatno ću napisati ceo post o ovome, ali za sad ukratko. Ja ne ocenjujem knjige toliko na osnovu samog pisanja, stripove na osnovu crteža, filmove na osnovu kadrova ili pak glume, ja se divim nečijoj ideji i načinu na koji je ona sprovedena u delo. Nečijoj sposobnosti da izmašta nešto novo ili originalno. Pa čak i spoj starog i novog u pravim rukama zna da bude čisto zlato. Sad tu dolazi efekat „To sam mogo i ja“.... E pa druže, što nisi, on jeste. King ovde nudi možda ne originalan zaplet, to je već viđeno, ali rasplet je genijalan. Pun rivju sa mojim utiscima imate ovde. Ovakvim romanima dokazuje zašto je došao na poziciju na koju jeste.

STIVEN KING – Mizeri

Zlatni Kingovi dani. Definitivno jedan od bisera njegovog stvaralaštva. I svakako jedna od najboljih i najuspelijih ekranizacija njegovih dela (čitaj Šajning) sa maestralno-psihotičnom Keti Bejts u glavnoj ulozi. Ova priča je toliko poznata, da se čak neću ni truditi da je preterano opisujem, ali u kratkim crtama za mlađu generaciju i one koji još nisu čitali ovo delo, a nekako su nabasali na moj blog evo kratkog sinopsisa.

Poznati pisac Pol Šeldon doživljava automobilsku nesreću usred nedođije. Od svih pogrešnh osoba na ovom svetu, zapao je kod fanatične obožavateljke Eni koja će svoje divljenje i opsednutost njegovim likom pretvoriti u manijakalnu torturu i zatočeništvo kako bi promenio kraj svoje knjige. Ovde King sjajno barata sa psihologijom likova, dočaravajući nam kako se bezazlena stvar može pretvoriti u nešto nezamislivo. Eni ovde bukvalno gravitira između lucidnosti, histerije i monstruoznosti preskačući smene raspoloženja od kojih bi se i bipolarna osoba sa najtežim oblikom posramila. Pol sa druge strane nema mnogo izbora. Njegova raspoloženja se menjaju zavisno od nepredvidivih Eninih. Očaj, bes, pretnje, ulagivanje i dodvoravanje, sve je deo predstave koja za cilj ima da mu donese izbavljenje i spas i kao u "Isijavanju" ili "Keri", King nam odlično predstavlja psihoze i bolesti svakog od likova na načine kakve malo ko može da izvuče. U suštini pokazuje nam da za pravljenje dobre horor priče uopšte nema potrebe za litrama krvi, iznutricama i manijacima sa sjajnim sečivima. Psihološka bol nekad je gora od fizičke. Pol Šeldon je osetio obe. Čekirajte knjigu ili makar film i pogledajte zašto je Oskar otišao tamo gde treba.

STIVEN KING – Mrtva zona

Iako je "Mrtva zona" jedna od poslednjih Kingovih knjiga koje su izašle kod nas, sama priča je daleko od nove. Original je napisan još krajem sedamdesetih i knjiga je čak doživela svoju ekranizaciju pod rediteljskom palicom genijalnog Dejvida Kronenberga. Film sam gledao toliko davno, da su mi u glavi ostali samo fragmenti istog, a knjiga je u fazi čitanja upravo dok pišem ove redove. Iako nemam kompletnu sliku u glavi, podeliću ovo što znam. Ovde King po možda prvi put odstupa od svoje zone komfora, tj. horora, žanra u kome je najbolji i donosi nam naučno fantastične elemente prožete misterijom. Džoni Smit doživljava nesreću kao dete i od tada ima blage predosećaje onoga što će se dogoditi u budučnosti. Navikao da živi sa tim, zaboravlja da mu se to i dogodilo dok mu nova nesreća gasi mozak i baca ga u mrtvu zonu na četiri i po godine. Nakon buđenja iz kome on otkriva da je srećni dobitnik prokletstva da vidi strašnu sudbinu koja čeka celo čovečanstvo. Početak koji obećava, a veliki zaplet tek treba da usledi. Za sad palac odobravanja je gore.

STIVEN KING - Lisina priča

Ovo je knjiga o kojoj nemam apsolutno nikakvog pojma, Da li je dobra, da li je loša, ko zna. Mada....mišljenja su vrlo oprečna. Koliko mi se čini ovoj knjizi treba prići sa oprezom, jer oni koji su navikli na Kingov bolestan um, debelo će se razočarati (Sudeći po kritikama koje sam čuo i pročitao) No, ne sudi knjigu po koricama, kako mudrost glasi. Evo opisa koji se nalazi na poleđini:
"Mračna i dirljiva hronika smeštena u ruralne predele Mejna (Now this is new!). King nastavlja da nas opčinjava svojim talentom....." 
Lisina priča je u stvari čudesna priča o braku, ljubavna priča puna snage i nežnosti, vrhunsko delo jednog od najboljih pripovedača savremene književnosti. Lisi Landon, udovica čuvenog pisca Skota Landona, najzad je rešila da se pozabavi zaostavštinom svog pokojnog muža. Dok prečešljava njegove rukopise i memorabilije, preplavljuju je osećanja i uspomene na njihovu ljubav i zajednički život. U isto vreme, Lisina sestra Amanda doživljava nervni slom, a jedan poremećeni obožavalac preti Lisi da će je ubiti ukoliko mu ne preda sve Skotove rukopise. 
Wow....koliko poremećenih fanatika u jednom postu. Gotovo da sam se popišao na svoje reči o Kingovoj raznovrsnoj imaginaciji i kreativnosti što je sit nahvalih u "Buđenju". No, iako ovo nije baš da vrišti originalnošću, a ne mogu ni da skapiram gde je materijal za ovih 500 strana daću mu šansu. Ipak, prepredenjak je to matori, zna da iznenadi neočekivano.

RANSOM RIGS - Biblioteka duša

Uradio sam upravo ono što sam rekao da neću da radim. Pogledao sam film pre nego što sam stigao da pročitam sve knjige. Kao ljubitelj velikog dela stvaralaštva Tima Bartona, poneo me je hajp dignut oko izlaska prošlogodišnjeg filma  "Miss Peregrine's Home for Peculiar Children". Pored dobrih kadrova i sjajnih ideja, slaba mi je celokupna izvedba. Shvatam da je knjiga za omladinu, a ne za decu, ali je mnogo šareno, mnogo veselo i samo sam čekao istraumiranog zeca koji uvek kasni ili Vilija Vonku da se pojavi odnekud sa Umpa lumpa pesmom u pozadini. Ajd malo šalu na stranu, Barton je majstor svog zanata, mada kroz ovaj film mi je konstantno nešto falilo. Ne mogu da kažem da je loš, ipak je procenat uživanja bio mnogo veći nego procenat smora. Samo smatram da je mogao da unese još malo tog mraka koji se provlači kroz celu knjigu i da na bolji način istakne još horor momenata. Sama knjiga je ozbiljnija i ne tretira čitaoce kao decu. Rigs odlično barata sa pripovedanjem i ima više nego par ekstremno dobrih ideja i creepy momenata. Sve to je upotpunjeno sa meni jednim od najboljih stvari, a to su stare fotografije čudnovate dece kojima knjiga obiluje. Svakako preporuka za odličnu avanturu u kojoj vas čeka dečak u kome žive pčele, fantastično morbidni blizanci koji ne govore ništa, devojčica lakša od vazduha, vremenske petlje, nevidljiva čudovišta i još mnogo toga. Nakon porodičme tragedije, šesnaestogodišnjeg Džejkoba put odnosi na malo ostrvo na kom nalazi ostatke doma za čudnovatu decu gospođe Peregrin. Pošto je o njoj slušao samo iz dedinih priča, Džejkob počinje da shvata užasnu istinu o domu, kao i da su deca još možda živa i da se u mraku krije još nešto čudnovato. Samo zlo. Thumbs up za vamp Evu Grin.

DŽO HIL - Kutija u obliku srca

Iver zaista ne pada daleko od klade. Nakon pročitanih "Rogova", vrlo me je zanimalo šta Hil još ima da kaže. "Kutija u obliku srca" je njegov prvi roman za koji je čak dobio i Bram stoker nagradu kao najbolji prvenac. Da li je zaista toliko dobar? Možda su se meni lično "Rogovi" svideli više zbog sirovijeg pristupa, ali Hil je svakako daleko od posustajanja. Otprilike slična priča važi ovde kao i za Kingovu "Ko nađe-njegovo". Da li je "Kutija" mind-blowingly revolucionarna. Nije. Da li je sjajna knjiga. Abso-fucking-lutely. I opet kao kod gore mu pomeutog oca ni ovde nema misterioznog ubice iz mraka, niti neke neshvatljive sile čovečijem krhkom umu. Ovde imamo čisto zlo u poteri, a pitanje je kako se izvući i pobeći od istog? Uspešni, sredovečni roker Džad, kako bi dopunio svoju kolekciju morbidnosti, preko interneta kupuje duha u vidu starog odela. Samoživ, besan i isfrustriran kakav je periodično po prirodi, Džad u početku i ne primećuje čudne stvari koje počinju da se dešavaju nakon kupovine odela. Nakon prve smrti i saznanja da duh nije nimalo bezazlena i fiktivna priča bes se pretvara u strah. Kako ubiti nekoga ko je već mrtav? Sa devojkom zvanom Florida, verovatno jedinom osobom kojoj nešto znači. Džad kreće na očajničko putovanje. Tu će, hteo ili ne. upoznati sebe na načine koje nije ni slutio, otkriti nova osećanja i vratiti sećanja iz prošlosti koja se svim silama trudio da potisne. Još bitnije, odrediće životne prioritete i otkriti tajnu koja se krije iza duha, potpaljenu bolesnom žudnjom. Odličan, do kraja napet roman koji nam poručuje "Pazite šta radite, nikad ne znate kada se prošlost može vratiti da vas progoni.

IDRIS ŠAH - Orijentalna magija

E ovo imam na radaru već poprilično dugo i bukvalno je stigla dan pre pisanja ovog posta. Idris Šah, iako rođen u Indiji, veći deo svog života je proveo u Enlgleskoj. Najveći broj dela mu je posvećen Sufizmu (mistički, ezoterijski oblik islama koji otprilike stoji iza toga da tvorac nije neka transcedentna nedostižna sila, već da kroz samospoznaju, asketizam i ljubav mogu dostići jedinstvo sa njim). Od najranijih Idrisovih rukopisa, opčinjen je samim aspektom magije i veštičarenja. Prvobitno izdata 1956. godine, "Orijentalna magija" se može smatrati kao enciklopedija znanja koja je nakupio tokom svog petogodišnjeg putovanja i učenja širom Evrope, Afrike i Azije. Obogaćena ilustracijama, ova knjiga nam donosi neke od tema kao što su: Jevrejska magija, Natprirodno u Vavilonu, Egipatska magija, Džu - Džu, Fakiri, Prizivanje duhova, Iranska magija, Snaga misli, Indijska alhemija, Ljubavna magija, Okultne veštine u Kini....
Knjiga koja je smatrana kapitalnim delom svog vremena o zabranjenim znanjima sa istoka.

Dimmu Borgir - Forces of the Northern Night DVD

Spavaš li mirno Stiane Toresene? Jel' u redu to? Sedam godina nakon zadnjeg, devetog albuma koji nosi naziv "Abrahadabra" iz Dimmu Borgir tabora stižu nam dve dobre vesti. Prva je da je novi album uveliko u pripremi i trebalo bu da se pojavi do kraja godine ako sve pođe po planu i druga, najnovije DVD izdanje "Forces ot the Northern Night" snimljene uživo u Oslu sa simfonijskim orkestrom u pozadini. Iako je nedugo posle koncerta isplivao TV stream na internetu, potpuno je druga priča slušati miksovan, dobro isproduciran live. A što se tiče set liste i nastupa, sinovi Norveške nas ni ovaj put nisu razočarali. Bar za nas koji volimo sve faze Dimmu Borgir-a.





Sama "Mračna tvrđava" je sagrađena davne 1993. godine. Počevši kao pravi old school simfonijski black metal poprilično su lepo utabali stazu do uspeha tokom ovih skoro četvrt veka postojanja. E sad.....Black metal fanovi su posebna sorta. I to ne mislim u imalo lošem smislu. Jednostavno ako vole neki bend, vole ga svim srcem. Problem je u tome što ukoliko bend zađe u preveliko eksperimentisanje i ode u "komercijalu" to se teško prašta. Uvek će ostati verni starim albumima, ali što se novih stvari tiče....you are dead to me. Čini mi se da kako bend izađe iz okvira underground-a prestaje da bude "onaj naš bend" koji smo slušali još od zadimljenih klubova dok su svirali pred 20 ljudi. Ja podržavam takav vid ljubavi prema bendu, svu tu die hard zagriženost, ali svakako podržavam i ambicije benda da probaju nešto novo sa svojom muzikom.

Dimmu je jedan od tih primera. Nije ekstrem (čitaj Ulver). što se tiče promene muzičkog pravca, ali svakako su ubacili malo više eksperimentisanja u svoj zvuk. E sad, da li je to dobro ili loše, pitanje je ukusa. Neki kažu da je poslednji dobar album bio "Puritanical Euphoric Misanthropia", takođe znam ljude koji ne mogu da smisle "Death Cult Armageddon" zbog svoje komercijalnosti (Verovatno mahom zbog Progenies.....). Ja sa tim nemam problema. Pogotovo mi je maestralan konceptualni " In Sorte Diaboli" za koji mišljenja bejahu poprilično oprečna. E sad, što se "Abrahadabra"-e tiče, priznajem da me je iznenadio na prvo slušanje i trebalo mi je malo vremena da uđe u uvo. Verovatno zato što ni sam ne znam šta sam očekivao od tog albuma. Otprilike što sam ga više slušao bivao mi je sve bolji. Nenormalno dobre orkestracije, dupla pedala, melodičnost, solaže, produkcija i naravno horska pevanja snimljena sa pravim horom. E, tu dolazimo do ovog, najnovijeg  DVD izdanja.

Ljudi ne shvataju koliki zapravo posao stoji iza sviranja sa simfonijskim orkestrom. Nije to samo "Idemo ovu iz E mola". Ozbiljna priprema stoji iza toga. Treba prvo platiti nekog ko će osmisliti i napisati deonice koje svaki član orkestra pojedinačno svira, zatim uklopiti to sve da zvuči kompaktno. Vokali mu još dođu i najmanji problem. "Daj mi jedan triangl blast-beat". Bez šale sad, ali pored svega toga cena za ceo taj poduhvat je poprilično ozbiljna, stoga greota bi bilo ne snimiti DVD ili makar pro shot obzirom na sve. Dakle....."Forces ot the Northern Night" nam u velikom stilu pokazuje kako metal može biti sofisticiraniji spojem klasike i orkestra, a opet mračan i dijaboličan. 17 numera od oko sat i po ukupnog trajanja povešće vas kroz pravu modernu black metal avanturu počevši od laganih delova poput mantri do old school kidanja praćenih Šagratovim miksom growl i raw black vokalima. Na momente podseća na death metal, a na momente kao da čujemo Abbath-a iz holova smrznuzih kanjona norveške. Produkcija je posebna priča. Verujem da je bio ozbiljan posao ozvučiti sve, a potom umiksovati da ne dođe do opšteg haosa. Ovde čujemo sve. Od Galderove i Silenozove gitare, preko bubnja do svih horskih vokala, violina, udaraljki i duvačkih instrumenata (poseban shout-out za trombonistu), sve se čuje onako kako treba.

Pre svega, imajte u obzir da je ovo lajv izvođenje. Nije studijska verzija koja se može milion puta ponavljati do perfekcije. Stoga ako nešto nije najsjajnije, ne možemo zameriti, mada je za svako divljenje količina truda koju su uložili u to da svirka zvuči skladno sa orkestrom. Slažem se da je svaki lajv studijski opeglan, ali poslušajte i onaj koji nije. Zaista vredno poštovanja. Deonice bubnja se perfektno slažu sa ostatkom filharmonije dajući celom šou utisak grmljavine, upravo onakav kakav i treba da bude. Što se posebnih gostiju tiče, poseban naklon za evil queen norveške škole, pevačicu benda Djerv Agnete Kjølsrud, koja je dala poseban šmek verovatno najvećem hitu sa tog albuma, pesmi "Gateways". Sa svojim manijakalno psihotičnim vokalom meni zvuči čak i bolje nego na studijskoj verziji i žao mi je što je pevala samo jednu pesmu.

Setlista;

01. Xibir (orchestra)

02. Born Treacherous

03. Gateways

04. Dimmu Borgir (orchestra)

05. Dimmu Borgir

06. Chess With The Abyss

07. Ritualist

08. A Jewel Traced Through Coal

09. Eradication Instincts Defined (orchestra)

10. Vredesbyrd

11. Progenies Of The Great Apocalypse

12. The Serpentine Offering

13. Fear And Wonder (orchestra)

14. Kings Of The Carnival Creation

15. Puritania

16. Mourning Palace

17. Perfection Or Vanity (orchestra)

Što se izbora pesama tiče u principu je pokriven drugi deo njihove karijere. Akcenat je stavljen na tad aktuelan album "Abrahadabra" i odsviran je gotovo u celosti, izuzev par pesama. Pored toga imamo par sa "Death Cult Armageddon"-a, zatim par sa "In Sorte Diaboli" i par sa "Puritanical Euphoric Misanthropia"-e. Počevši preko  epskog izvođenja "Progenies of the Great Apocalypse" (Miss you Vortex). preko "Kings of Carneval Creation", sve do headbang ludila zvanog "Puritania", dobijamo jedno vrhunsko uživanje koje bi bilo bolje samo da je čuto uživo. Uz sve ovo imate i bonus DVD sa intervjuima, pripremom cekog koncerta, isečcima sa proba, nameštanjem bine, šminke, opreme i svega što je prethodilo ovom šou. Zato...progutajte ponos, dajte šansu ovom koncertu, uzmite limenku hladnog piva i odvrnite volume na max. Dimmu se vraća.

Be the broken or the breaker
Be the giver or the undertaker
Unlach and open the doors
Be the healer or the faker
The keys are in your hands
Realize you are your own sole creator
Of your own masterplan

Džo Hil - Rogovi (knjiga)

"Kad počešeš sveca pazi da ne izviri đavo". Stariji sin velikog Stivena Kinga prvi put kod nas se pojavljuje kao autor knjige "Rogovi", svojim drugim samostalnim romanom. Pored toga, autor je knjiga "NOS4A2" i "The Fireman", a ove godine izlazi kolekcija priča "Strange Weather". Prvi roman objavljen kao takav beše 2007. godine i nosi naziv "Heart-Shaped Box", za koji je dobio i "Bram Stoker" nagradu kao najbolju knjigu-prvenac. Iz nepoznatog razloga, relativno skoro saznao sam da je izašla i kod nas u ediciji "Vulkan".
Šta nam ova knjiga donosi i šta su zapravo "Rogovi"? Hajde da počnemo od samog opisa koji se nalazi na njenoj poleđini pa ćemo videti kako dalje.








"Ig Periš  proveo je noć pijan, radeći grozne stvari. Sledećeg jutra probudio se strašno mamuran, s neopisivom glavoboljom i.... rogovima. U početku, Ig je mislio da halucinira, da su rogovi podsvesna projekcija njegovog besa i tuge. Proteklu godinu proveo je u usamljeničkom. privatnom purgatorijumu u koji se povukao zbog smrti svoje devojke Merin, koja je silovana i ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima...
Merinina smrt oduzela je Igu sve što je imao: udoban život, poštovanje, ljubav bližnjih i voljenu devojku. Jedini osumnjičeni za ubistvo bio je... on sam. Iako je na sudu oslobođen zbog nedostatka dokaza, Ig nije uspeo da spere ljagu sa svog imena. Napustili su ga svi, pa i sam Bog. Svi, osim đavola koji se krio u njemu. Otkad ima rogove, Ig poseduje užasnu moć da mu svi saopštavaju svoje najintimnije misli, one koje ponekad teško saopštavamo i sebi samima. Pritom, ljudima to deluje sasvim normalno. Ig je besan, a to što je bio pošten i dobar donelo mu je samo bedu i jad. Čini mu se da je došlo vreme da se neki dugovi vrate....izgleda da je đavo došao po svoje".



Ukratko, to bi bio najgrublji i najopširniji opis u isto vreme ali time bismo samo zagrebali površinu onoga što ova knjiga jeste. Dakle....Hil bez sumnje zna da piše. Takođe, svesno ili ne, ljudi će ga porediti sa slavnim ocem, koji je stvorio neka, po meni, zaista kapitalna dela. Zadnjih godina King ispaljuje knjige, šetajući po žanrovima i to radi solidno. Hil, sa druge strane, to radi polako. Da li je ipak bolje sačekati ili je stvar samo u idejama, ostaje da se vidi. Mada Stiven je odavno stekao reputaciju koja ga čini Kraljem, sve ostalo je probrano. No, vratimo se na temu Rogova i same priče o nesrećnom Igu. Knjigu ne bih mogao da svrstam u određenu kategoriju horora, trilera, misterije ili drame. Otprilike, to je isprepletana priča svega pomenutog sa utemeljenom ljubavnom osnovom koja je gorivo koje pokreće svaku akciju i ljude pretvara u anđele ili demone zavisno od njihovog karaktera. Kao što gore pomenuh, Hil zna da piše, ali neka to sad ostane po strani. Ono što nas stvarno "udara" od samog početka je njegov bezobrazluk u pisanju. u momentima jači i bolji nego kod oca, samim tim savršeno svojstven mladom, besnom piscu koji tek ima šta da nam poruči.

Bezbožno, bezdušno pluvanje po svim aspektima života, svim svetinjama i stvarima u koje se obični smrtnici plaše da diraju zbog urođeno-naučene discipline i bogobojažljivog vaspitanja, kod Hila je najnormalnija stvar. Pre nego što počne zgražavanje, da razjasnimo. Ne znam kakvi su njegovi lični stavovi, ali kao književnog lika, Iga je Bog napustio, oduzeo mu je sve i otišao. Đavo sa druge strane je bio taj koji je podvrnuo rukave da mu pomogne. Zbog toga i celokupnih međuljudskih odnosa koje Ig u knjizi dobija, kako od neznanaca, tako i od najbližih prijatelja i porodice, pisanje je baš onakvo kakvo treba da bude. Ipak, ogorčenost i bes zbog očigledne nepravde i nemoći, uvek su bili najjači motiv za počinjena (ne)dela. Hil razbija tabu teme, poprilično silovito nam ih sasipajući u lice. "Gospodo, došli ste na moj šou, onda slušajte". Sada nema pokrivanja ušiju šakama, Hil bljuje vatru, a na vama je da li ćete da se oprljite.






Već od druge strane ove knjige Hilova blasfemija počinje preko misli kao što su: "....neko je, verovatno Merinina majka, ostavio ukrasni krst sa priheftanim žutim ružama i plastičnu devicu Mariju sa blaženim idiotskim osmehom kakav se sreće kod blago retardiranih osoba", pa sve do maestralno održane propovedi zmijama u napuštenoj livnici. Uvređeni već? Naravno, sve se da upropastiti vrlo lako, kao i svaki bezobrazluk izgovoren na (po)grešan način neće naići na odobravanje čitalaca i treba biti sam Bukovski kako bi svaka reč zvučala onako kako je i namenjena. E sad, kako ne bi ispalo da je samo to ono što ovu knjigu čini dobrom, ovde imamo sijaset likova, svaki sa svojim ličnim demonima, tajnama, kompleksima, frustracijama i zabranjenim željama. Ova knjiga nas vodi kroz jedno putovanje očajnog čoveka da dokaže svetu, porodici, pa i samom sebi da nije čudovište kakvim ga svi predstavljaju.

 

Kako to već u malom mestu biva, gde svako poznaje svakoga, posle ubistva, Ig je u očima svih već osuđen i razapet. Tu su još i njegov brat Teri, ostvareni muzičar, zatim najbolji prijatelj, čudnjikavi i ćutljivi Li, sa svojim istreniranim smehom sociopate i užasnim tajnama. Glena, njegova sadašnja devojka, svesna svojih kompleksa i njegove neugašene ljubavi prema Merin. Na kraju i sama Merin koja se nalazila pred životnom raskrsnicom uzdrmana emocijama prema Igu i svojoj budućnosti sa njim. Dakle, pored samog pripovedanja događaja i same radnje, poseban osvrt imamo na psihologiju svakog od likova i njihovim razmišljanjima.
Ignejšus Periš (Nestao u vatri....well done mr. Hill) , kao glavni junak je jedan harizmatičan i voljen lik koji posle Merinine smrti dobija sasvim drugačiji tretman. Da li se iko od nas zapitao šta li ljudi zaista misle o nama, a drže za sebe? Rogovi daju odgovore na ta pitanja. Svi prijatelji, rodbina, nasumični ljudi otkrivaju Igu ono što niko neće da čuje. Evo jedan od primera. Kada je otišao kod oca u kancelariju dobio je: "Mrzim što moram da se pretvaram da radim nešto kako ne bih morao da pričam sa tobom...." ili majka kad kaže "Ne želim da više budeš moje dete, volela bih da sam samo rodila Terija.... Kad kreneš da pričaš o svojim problemima, želim da zapušim uši i počnem da pevam". To je ono što čitaoca pogađa direktno. Brutalna iskrenost podstaknuta misterioznim rogovima koji iz nekog razloga ne utiču na Lija. Dobrog Lija koji je Igu jednom prilikom spasao život.





Sami rogovi su neka vrsta poravnanja. Ne mogu a da ne primetim "Vrana" efekat u ovoj priči, gde glavni lik nad kojim je počinjena ozbiljna nepravda dobija drugu šansu da, ojačan natprirodnim uspe da se osveti i makar spere ljagu sa svog imena, jer vraćanja natrag nema. Što je učinjeno, učinjeno je. Pođite kroz ovu priču i budite svedoci kako mirni i dobri Ig, uzdrman sveopštim nerazumevanjem, bogohuljenjem i pljuvanjem prihvata đavola u sebi i rešava da "dar" koji mu je uručen iskoristi u potpunosti.

Ova knjiga ima sve elemente klasične ljubavne priče. Vrhunsku zaljubljenost, prijateljstvo, izdaju, tragediju, tugu i osvetu, a opet nije ispričana na standardni način. Radnja se prepliće između sadašnjosti ispunjene tugom i nerazumevanjem i prošlosti, dana blaženstva i sreće, a svaki taj odlomak iliti fleš sklapa deo po deo slagalice koje čine celokupnu priču.










Takođe ovo je roman koji nam dopušta da saznamo ko je ubica, ne ostavlja nas u napetom isčekivanju do samog kraja. To, naravno, nikako ne umanjuje tenziju koju Hil stvara.  Iako Ig zna ko je ubica, kako to dokazati, ko će mu verovati, šta uraditi dalje? Igova borba protiv ubice je standardna borba dobra i zla, sa nestandardnim karakterima. Bog u ovoj priči kao da je zauzeo drugu stranu, a ipak pobeđuje dobro i zajednička bratska ljubav. Hil je stvorio jedno napeto, mračno delo koje svakako vredi pročitati zarad razumevanja zla u svim njegovim oblicima i učenja kako ukrotiti čudovište u sebi, Samo Hil može obući đavola u plavu haljinu, a da to ne izgleda nimalo smešno.

Zdzislaw Beksinski - Košmari na platnu

Kada bismo spojili umove i ideje Salvadora Dalija i H.R.Giger-a, dobili bismo neku vrstu abnormalnog nadrealizma. Najbliže tome su dosegle slike proistekle iz uma poljskog umetnika Žđislava Beksinjskog. Malo oduzmite Gajgerovu sf/futurističku prepoznatljivost, ostavite Dalijeve boje i iskrivljenu kompoziciju, a ubacite još malo doze beznađa i post-apokaliptičnog mraka i to je to. Rodiće se nešto nalik ovome.

       

Žđislav Beksinjski rođen je 1929. godine u južnom delu poljske, blizu Karpata u mestu zvanom Sanok. Zanimljivo je da nikada nije imao školu za slikarstvo ili umetnost. Diplomirao je arhitekturu u Krakovu, a potom se vratio u Sanok da bi radio kao nadzornik na gradilištu. Posao koji je posebno mrzeo. Otprilike u to neko vreme, rađa se i razvija njegovo interesovanje za fotografiju, slikarstvo i vajarstvo i u samom startu primećuje se njegova posebnost u tim oblastima.  Fotografija je bila njegov prvi način da se izrazi kao umetnik, a već od samih ranijih radova vidi se uvertira u slike koje će kasnije, na platnu, postati njegova lična distopija realizma. Posebno obratiti pažnju na "Sadistički korset".









Tokom ekstremno produktivnog, kreativnog života, Beksinjski je ostavio izvestan broj radova iza sebe. Vukući korene od direktnog uticaja nadrealizma kroz šezdesete godine, do svog ličnog pečata u vidu stila koji je on nazvao "Fantastični period", a koji je trajao skoro do kraja osamdesetih pokušao je da četkicom uhvati fotografije sna. U tom snu nije bilo obasjanih, zelenih livada sa razapetom dugom posle kiše. Ovi snovi se sastoje od raspadanja, pustoši, truljenja, smrti, kostiju i deformisanih figura, smeštenih u pustinju misli koje želimo da što pre zaboravimo.

Kažu da je od ludaka do genija tanka linija. Uzimajući u obzir Salvadora Dalija, ta teorija je tačna sto jedan posto. Beksinjski sa druge strane bio je jedan od retkih izuzetaka. Dok je Dali bio ošinuti ekscentrik od koga se moglo očekivati sve, Beksinjski je bio miran, povučen, pa čak i stidljiv sagovornik sa smislom za humor. Totalna suprotnost njegovim morbidnim kreacijama, nastalim uz zvuke klasične muzike. Prezirao je epitete koje su mu lepili kritičari umetnosti i davao je vrlo malo intervjua. Njegova samokritičnost ga je dovela dotle da je jednom prilikom spalio deo svojih tvorevina u dvorištu porodične kuće. Sva ta otuđenost i asocijalnost navodila je ljude da misle da se radi o poprilično čudnom i morbidnom liku, što je svakako bilo daleko od istine.

Beksinjski nije voleo da razmatra i teoretiše oko motiva i razloga iza svojih slika. Kako je to sam objasnio: "Nemojte me pitati za značenja mojih slika, zato što ih nema ili ih ni sam ne znam. U stvari ne bih ni želeo da znam. Ja samo želim da slikam ono što mi padne na pamet. Neki bi rekli da imam ili premalo ili previše mašte". Vrlo brzo, Beksinjski postaje jedna od vodećih figura u poljskim krugovima slikara, što samo potvrđuje rasprodata izložba u Varšavi 1964. godine. Upravo zvog te odbojnosti prema dubokom analiziranju slika, velika većina dela nema ime zbog toga da ne bi sugerisalo na skriveno značenje slike.

Tokom osamdesetih iako nije napuštao područje u kome je živeo, Beksinjski postaje priznat u francuskoj, a nedugo potom ga primećuju i cene u zapadnoj Evropi, Americi i Japanu. Nakon svoje apstraktne faze nadrealizma, krajem osamdesetih i ranih devedesetih, njegovi radovi dobijaju malo drugačiji oblik. Pojavljuje sve više strukturalna forma, sa "mirnijim" postavkama od svega par boja. Slike nemaju toliko pozadinskih dešavanja i koketiraju između crteža, skice i slike. Akcenat je stavljen na glavne, humanoidne figure, koje dominiraju centrom slike, a koje imaju veći stepen deformiteta u sebi.

Kako su ljudi skloni pretpostavljanju, a pogotovo stvaranju veštačkih priča o onome što ne shvataju, tako su i za Beksinjskog počele da se lepe priče da svoje slike bazira na košmarima, zastrašujućim vizijama pakla i nepojmljivih dimenzija koje potom prenosi u vidu slika. Bilo bi dobro da je tako jednostavno. Tragedije su bile, nažalost, pratilje Besinjskog. 1998. godine, umire mu žena Zofija, da bi samo godinu dana nakon toga, na Božićno veče, njegov sin Tomaš izvršio samoubistvo. Priča se da je još sa šesnaest godina Tomaš pokušao da se otruje pilulama za spavanje.
Ova dva udarca su veoma uticala na Žđislava. Do kraja života nije mogao da se pomiri sa time.








Pred sam kraj života, u drugoj polovini devedesetih, Beksinjski otkriva računare i sve digitalne mogućnosti koje oni donose. Bavio se digitalnom obradom fotografija do iznenadne smrti 2005. godine.

21. februara 2005. godine, Beksinjski je pronađen u svom stanu, mrtav sa sedamnaest ubodnih rana od kojih su, kako se kasnije ispostavilo, dve bile fatalne. Ubica je bio devetnaestogodišnji tinejdžer, sin njegovog prijatelja po imenu Robert Kupiec. Po svemu sudeći, motiv je bio to što je Besinjski odbio da mu pozajmi par stotina zlota (oko sto dolara). Kupiec se izjasnio krivim i osuđen je na 25 godina zatvora. Žđislav Beksinjski je imao sedamdeset pet godina u trenutku smrti.

Da li je ovo vrsta umetnosti koja odgovara vašim poimanjima lepog, to je diskutabilno. Svakako da je Žđislav Beksinjski jedan od najbitnijih kreatora natprirodne, fantastične distopijske nadrealnosti i njegova zaostavština nikako ne sme biti zaboravljena.

STIVEN KING - Buđenje

Odakle početi sa predstavljanjem čoveka koji je toliko uticao na, ne samo horor literaturu, već na pisanje uopšte. Voleli ga iz starih, dobrih, strašnih dana ili novijih, manje brutalnih, niko ne može osporiti, niti oduzeti grandioznost priča koje su nastale pod njegovim perom. King, koji uskoro gazi u sedamdesetu godinu, autor je preko 50 knjiga, 200 kratkih priča, dobitnik verovatno svih mogućih bitnijih nagrada za književnost, uključujući i prestižnu "Nacionalnu medalju umetnosti", koju je dobio 2015. godine. Njegova istorija je zaista preobimna da bih je pokrio ovde, ali vredi pomenuti neka od njegovih najbitnijih dela kao što su "Keri", "Isijavanje", "Groblje kućnih ljubimaca", "To",  "Mizeri", "Zelena milja", "Mračna kula", kao i činjenica da je njegova novela bila osnov za film "Bekstvo iz Šošenka" koji je proglašen za jedan od najboljih filmova svih vremena. Pored toga bavi se pisanjem scenarija, produciranjem, sviranjem gitare i pevanjem.





Zašto od svega baš krećem od knjige "Buđenje" (Revival). pored svega ovoga što sam nabrojao? Pa, ukratko, zadnju sam je pročitao i hteo sam da pišem o njoj dok sam još pod utiscima. A utisaka svakako ne manjka posle ove priče.
Još od pamtiveka ljudi se nose sa pitanjem: "Šta ima nakon ovog života"? Odgovora je bilo mnogo. U vidu religija (Hrišćanstva, Islama, Budizma), preko naučne fantastike do okultizma i misticizma. Mišljenja je bilo i previše. Od filantropskih do čisto mizantropsko-nihilističkih, prepirki na tu temu ima uvek u opticaju jer, složićete se, bez dokaza svi su u pravu. A da li je iko došao do pravog odgovora? Teško. Što Kusta reče "Smrt je neprovjerena glasina", što je više nego tačno. Niko se nije otud vratio da nam prikaže kako je tamo, a koliko nam je poznato još nijedan od sajtova za automatsko čuvanje slika sa androida nije zabeležio zagrobne selfije. Ova tema, svakako je najzanimljivija teoretičarima, naučnicima i piscima. Pošto pričamo o knjizi, da ostanemo kod pisaca. Lavkraft, otac kosmičke i natprirodne strave, vrlo živipisno nam je izneo svoje viđenje o tome šta nas sve jednog dana čeka, dok u "Buđenju", King taj užas samo potvrđuje. Ako bih morao da sumiram "Buđenje" u jednoj rečenici onda bi to otprilike bilo: "Ono što je Lavkraft kroz košmare započeo na papiru, "Martyrs" brutalno kroz smrt nastavio na filmu, King je vraćanjem u "život" objavio rezultate rada".

"Buđenje" je isprepletan tok dešavanja kroz živote dva čoveka, uzdrmanih tragedijama, a povezanih željom za opravdanjem i razumevanjem.
Senka je pala nad šestogodišnjim Džejmijem Mortonom dok se igrao u dvorištu i ta senka ga je tada obeležila do kraja njegovog života. Time počinjemo priču o prijateljstvu između dečaka i muškarca koja postaje nerazdvojiv most u njihovim životima na koji se uvek nekako vraćaju čak i nakon više decenija razdvojenosti. Senka ili tačnije Čarls Džejkobs je mladi metodistički sveštenik koji je došao u mali grad da preuzme parohiju. Neodoljivo harizmatični Čarls, kao i njegova porodica, postaju lokalni miljenici. Zaljubljenik u elektroniku, obožavalac i bespogovorni propovednik Božije reči je upravo to. Božiji sluga koji uzvišene citate iz biblije prenosi masi. Njegovo blagostanje i mir iz korena će uzdrmati jeziva nesreća i u sekundi mu oduzeti sve ono u šta veruje, a njegovu ljubav prema Bogu okrenuti na prezir i gnev. Tada, stari Čarls u nejmu umire.... on proklinje Boga, odbacuje crkvu i kreće uz pomoć nauke i električne energije svoj fanatični put ka uzvišenom cilju koji samo on zna, a za koji će mu biti potreban čitav život da ostvari.
Novi Čarls je cirkuzant. Propovednik koji na vašarima leči ljude uz pomoć moći električne energije. Od artritisa do poodmaklih faza karcinoma, lečenje je i više nego uspešno. Jedini problem su post-tretmanske nuspojave koje se drugačije manifestuju. Od različitih neobjašnjivih pobuda, preko halucinacija do košmara u kojima "pacijenti" viđaju ono što ne bi smeli. Rezultat je često agresija prema bližnjima i na kraju suicid. Izlečeni su istovremeno prokleti.



Za to vreme šestogodišnji Džejmi odrasta i otkriva sve lažne čari grehova i uživanja zabranjenog. Ogrezao u heroin, on se gubi i hoda tankom linijom što razdvaja život i smrt. Sudbina ga tada posle nesreće prvi put vraća pred Čarlsa Džejkobsa koji ga leči od zavisti i od tada njihov život je jedan podeljen u dva dela. Godine prolaze, Džejk živi svoj život ali se neprestano vraća na Čarlsa i sve više istraživanja počinje da ulaže u njegovo "magično lečenje". Kao uspešno preživeli pokusni kunić i on sam ima propratne efekte koje pokušava da shvati. Pismo koje će promeniti ostatak njegovog života je zapravo ultimatum. Čarls ga moli da prisustvuje njegovom poslednjem "izlečenju", a zauzvrat će pomoći njegovoj prvoj ljubavi, sada teško oboleloj od raka pluća. Dok se ostareli Čarls sprema da učini ultimativni greh izigravajući samog Boga, Džejk uviđa da je kasno za odustajanje. Saznaće ono što čoveku nije namenjeno i otkriti nezamislivu istinu koja će ih koštati života i razuma.



Kod Kinga, sama smrt kao da je nebitna stvar. Momenat. Bitniji su mu ljudski postupci koji će uslediti nakon nje. Oni su materijal koji dalje nastavlja da gradi priču odvodeći je putem heroizma, ludila, masakra, manijakalne depresije sve do nove, jednostavne, nebitne smrti. Krug kojim on maestralno barata. Ukoliko bez greške otkrivate ubice u romanima Agate Kristi, ovaj neverovatni Meri-Šelijevski završetak pod svetlima gromova je nešto što se zaista ne može predvideti. Svakako ova knjiga nije klasičan horor pun krvi, klanja i ubijanja. Ono što je glavni adut ove knjige je "Rozmarina beba" - efekat. Šta su sve ljudi spremni da urade zarad svojih ciljeva i koliko daleko su spremni da odu. Nesumnjivo kod Čarlsa Džejkobsa to je ljubav i sve što je uradio, uradio je zarad "dobrobiti" porodice. Ovde se uopšte ne dovodi u pitanje "Šta je iza belog svetla", već "Šta ako je ovozemaljski život naš Eden"? Da li smrt predstavlja neku vrstu skraćenja muka ili beg iz ovog života u neko bolje okruženje? Da li nas čeka blaženstvo i mir?



Požurite do najbližeg "Vulkana", uzmite kopiju i krenite put ove adrenalinom nabijene priče ispričane onako kako samo veliki majstor ume. Da li ćete saosećati sa Kingovim Viktorom Frankenštajnom ili odlučiti da volite život više nakon ove priče na vama je. Onaj ko se ne plaši smrti posle ove priče neće ostati ravnodušan. Svakako.....
....Odbacite sve ono u šta ste verovali, protrljajte dobro oči, vreme je za "Buđenje".

Chaos writes itself #2 - "Draga majko"

Prolog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Draga majko:

Ja, Filip Petrovič, iz četvrtog bataljona – broj pločice 12151920, pišem ti u nadi da će ovo pismo nekad stići do tebe. Pišem ti ove iste redove po ko zna koji put. Ne dobijam tvoje odgovore, mada verujem da je to zato što nas često premeštaju. Ipak, neki moji drugovi su dobili pisma. Čudno je to majko... iako smo se dugo borili rame uz rame, više im se ne sećam imena, a likovi su im mutni, kao u nekoj magli. Plašim se što se ne sećam ni kada sam došao ovde. Da li to sme da bude tako? Da li je to normalno? Ne znam više ni sam. Imam osećaj kao da puzim u beskrajnom rovu. Takođe ne mogu da se setim ni kada smo poslednji put promenili lokaciju. Ovde je toliko depresivno da ne znam odakle da počnem sa pričom. Rovovi su duži nego ikada i utiču na mene poput lavirinta. Ponekad mi deluje kao da trčim kilometrima u sivu maglu i pepeo samo da bih se obreo u novom rovu nepregledne dužine. Sve je tako jednolično oko mene. Pitaću pukovnika kada ga budem video....sigurno da hoću. Kad smo već kod toga, mojih saboraca gotovo da više nema. Ne znam šta se desilo sa njima. Samo znam da sam ih viđao sve manje i sve ređe. Dugo je prošlo od kada sam video nekoga. Kad sad stavim prst na čelo, deluje mi kao čitava večnost. Majko, moram tebi ispričati jer nemam kome. Desilo mi se nešto jako čudno. Pre određenog vremena, ne umem da odredim kad, jedan vojnik me je video i potom isčezao u magli. Mislim da je bio ranjen. Iako je krvario iz glave delovao je tako srećno. Smešio se. O majko, tako sam se bio uplašio. Pre nego što mi je mahnuo, delovalo je kao da se rasplinuo u vazduhu. Nije to jedina čudnovata situacija. Ne pamtim kada sam zadnji put jeo nešto. Imam utisak kao da ne osećam glad. Vodu isto tako, gotovo da i ne pijem. Mada, dobro se držim, nisam smršao puno. Možda sam bolestan, pa zato ne mogu da jedem ili sam prosto izgubio apetit ophrvan užasima kojima sam prisustvovao ovde. Mislim da je to to. Nema drugog objašnjenja.

Evo baš sad, dok ti pišem ovo, sklapam oči i kao da mogu da dodirnem tvoju pitu sa bundevama koja se puši na stočiću pokraj prozora. Zamišljam to sve, a deluje mi kao da sanjam. Sve bih dao da mogu još jednom da osetim daj miris. Ovde sve smrdi. Zemlja, vazduh, rat. Počeh da pušim iz beznađa. Znam.....nemoj me osuđivati, ni ja ga sam ne volim. Muka mi je od njega ali on ponajbolje zamaskira sve što se oko mene dešava. Otupi mi čula dovoljno da ne osetim smrad baruta i krvi, neoprane kože, starih čizama....jednom rečju smrad smrti. Kopam po uspomenama da još jednom osetim miris tvoje pomade od divljih ruža ali ne uspevam nikako. Još jedna u nizu čudnih stvari je da mi više ne smeta ni ovaj odurni smrad što se razliva oko mene. Da li sam se samo toliko navikao da ga ne primećujem više ili su mi jednostavno čula poremećena, ne znam. Malo me je strah od toga, ali verujem da će sve biti bolje kada se vratim kući, popijem šolju bele kafe i lepo naspavam. Nadam se da je tata sredio onaj čamac. Voleo bih da odemo na to pecanje za koje sam uvek smišljao izgovore da ne odem. Oh majko, puno mi nedostajete.

Kako si ti? Nadam se da si dobro i da me se setiš ponekad. Ja, evo, trudim se da te zamislim kako izgledaš sada. Pokušao sam opet da namestim radio prijemnik. Svaki put se nadam da ću konačno uhvatiti frekvenciju. Toliko sam se navikao na prazno krčanje da mi deluje kao da nikada i nije bio namenjen da svira. Par puta mi se učinilo da sam čuo razgovor dok sam okretao dugme za traženje stanica. Pripisao sam to svom izmučenom umu i umornom telu. Patim od strašne nesanice i stalno se trzam kada pokušam da spavam. Sinoć sam opet čuo razgovor na radiju. Šta se to dešava samnom? Delovalo je kao da neko priča sa nekim negde daleko. Glasovi su bili kao iz bunara. Učinilo mi se da sam čuo ime. Miler. Nikada nisam upoznao nikakvog Milera....bar koliko se sećam. Oh majko, kako je mozak čudna stvar.

Bojim se.

Bojim se mraka, a nikada ga se nisam bojao pre. Čak sam ga i voleo donekle. Možda je to neka vrsta kazne.

Majko………ja….ubio sam čoveka.

Stalno mi se vraća pomisao na plavokosog momka, ledeno plavih očiju. Držao je pušku i samo gledao u mene. Jako sam se uplašio. Zažmurio sam i samo čuo prasak. Pao je bez ijednog zvuka. Nesvestan šta radim, video sam svoj prst na orozu. Uzeo sam mu život u treptaju oka. Život za koji je trebalo da napravi porodicu, posao, da ostari, ja sam mu uskratio pokretom prsta. Iako je bio na neprijateljskoj liniji, ništa mi nažao nije uradio. Da li bi me ubio bez razloga? Da li me je mrzeo? Ja njega nisam, zašto bih? Čak ga nisam ni poznavao. Veruj mi da od tada oka nisam sklopio. Nikada se nisam ovako osećao sam. I plašio se....

Pomozi mi. Dođi po mene i povedi me kući sa sobom. Ne želim više da budem ovde. Plašim se. Plašim se jednako kada svane jutro kao i kada padne noć. Dođi po svog sina.

Molim te......                                                                                                           

                                  

                                                                                                                                      Tvoj Filip.

Epilog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Dva čoveka u belom stoje nad krevetom.

-     Doktore Miler, kakvo je stanje danas?

-     Nažalost isto, nema od ovog momka ništa. Povreda glave je jednostavno bila preteška.

-     Razumem.

-     On nas nikada neće čuti, čak sam ubeđen da u tom telu nije ostalo apsolutno ništa osim praznine. Iako ga aparati održavaju u životu u njemu nema emocija, nema sećanja. A svakako nema buđenja. 

-     Šta ćemo sad sa njim?

-    Ništa. Majka mu je umrla pre neki dan. On više rođaka nema, a svaki krevet i aparatura su dragoceni. Njemu, nažalost spasa više nema. A i u kakvom bi stanju bio da se probudi iz kome nakon dvadeset godina? Uostalom, ko bi pazio na njega?

-   Dvadeset godina, mora da se šalite ?

-   Ni najmanje....toliko je imao i kada je primljen ovde. Prokleta šteta.

-   A znamo li bar kako se zove?

-   Da, samo sekund...... zove se Filip Petrovič.