Niš je, pored izrazito kvalitetnog kraft piva, postao izrazito kvalitetan po pitanju kraft horora. Lavkraft? Svakako. Ljubav prema žanru je neminovna stvar... uz neosporivu stručnost i poznavanje same srži žanra. Dejan Ognjanović je zadužio domaću horor scenu, koliko prikazima, toliko i enciklopedijskim doprinosom u vidu Orfelin izdanja, Dejan Stojiljković je u blažoj formi svoju stravu komercijalizovao na višem nivou, dok Dejan Sklizović predstavlja novu generaciju horor pisaca, a "Mijazmični predeli" su njegovo predstavljanje i ulazak na velika vrata u literarni svet.
Ova godina je zaista rodna godina za horor, a tek smo na trećini iste. "Crnoslovlje 3" je bila prilika da se ljubitelji žanra upoznaju sa pisanjem Dejana Sklizovića, dok, meni lično, još upečatljivija je "Bunar", prethodno izašla u "Fantastičnom vodiču - Zov heroja". Za one koji su ova dva izdanja propustili, ovo je više nego dobra prilika da na jednom mestu nađete sve ono što vas zgražava. Mijazmični predeli su u suštini "Kosmička strava", ali samo kao forma. Ispod toga krije se konglomerat truljenja, beznađa, nekrofilije, požude, seksa, orgija, kanibalizma, smrada, jare i krvi. Preterano? Zašto bi bilo? U hororu ne sme biti tabua. Pitanje je samo dokle je pisac spreman da ide i gde će napraviti granicu zarad "osude". Dejan tu granicu pomera, a kosmički horor i Lavkraftovština samo su okvir u koji on iscrtava ličnu mandalu strave. Poput "Crossed" serijala, niko nije bezbedan.
E sad... dosta zajebancije. Sečemo u meko tkivo. Dakle... prva priča "Veliki pljusak" nam razjašnjava neke stvari. Prvo, nadovezuje se na uvod o hororu koji je Dejan vrlo studiozno predočio. Dakle, horor iliti strah od nepoznatog nije samo strah od nepojmljivih sila ili užasa koji vrebaju sa one strane razuma. Strah od nepoznatog, sam po sebi je strah od neizvesnog, podstaknut kompleksom inferiornosti i nemogućnošću da se inferiornost prevlada. Strah od bespomoći... koliko je čovek na ovom svetu zapravo plen, a ne lovac. Dejan vrlo dobro poznaje psihologiju beznađa. Kosmičku stravu predstavio je u jednom obliku kao primalni strah od (ne)izvesne budućnosti iskovane degradacijom čoveka od strane korumpiranog sistema i nepravednim dizanjem na pijedestal korporativne gnjide koje su dobile moć da budu ventrilokvisti onih koji su odabrali da ćute.
Velika uloga je integracija pisca i njegovog zgražavanja nad onim u šta se svet pretvorio, samoživost i okrutnost ljudi prema sopstvenoj vrsti. Metafizički entiteti se ne razlikuju od nas. Asteci su klali zarad dodvoravanja bogu sunca, ljudi kolju zarad obožavanja boga neba, a klanje se nastavilo zarad čistog statusa u društvu i dodvoravanje opipljivom "vođi". Smrt nije blaža, samo su interesi različiti. Kod Dejana, smrt je živopisna i smrt je odvratna. Smrt jednog bića dolazi u vidu poslednjeg izdisaja i poslednjeg ejakulata u sluzavu matericu nadanja. Ono što čini dobar horor jesu scene koje se pamte po lošem. Grafičke scene iživljavanja nad mesom koje nekad beše čovek jesu granice koje pisac svesno prelazi zarad faktora šoka. Interesatno je da je ovo druga priča niškog horora gde je ejakulat obavezan deo ob(r)eda, s' tim što je ovde prijatniji za zamisliti. No...
Seks u "Predelima" nije sušti šok faktor. Jako je malo tu ljubavi, koliko primalne, animalne požude, koja pali receptore strasti, gurajući zdrav razum u stranu. U svršenom činu, čak i ako protagonista shvata da je kasno, povratka više nema. Orgazam je jači od realnosti, a čovek je slab u svojim porocima. Tu je možda i ključni deo ove zbirke. Poroci. Sedam smrtnih grehova. Dejan se u svakoj priči bavi nekim od njih kroz realnu propast čovečanstva.
Najbolji primer možda je"Gurmanov greh", druga priča u zbirci i meni lično, najefektivnija. U njoj nalazimo sve... od gneva, uzrokovanog alkoholom i zavišću, požuda/blud, upareni sa pohlepom, koje od čoveka prave submisivnog crva, uništenog sopstvenim uzavrelim libidom, preko zavisti, verovatno najrasprostranjenijeg greha, do proždrljivosti. Proždrljivost je ključ ove priče, problem koji dolazi sa zapada i osećamo ga kako nam diše za vratom. Nekrofilija i metafizički užasi onostranog samo su šlag na ovoj torti u čijoj gnjiloj unutrašnjosti muve govnare ležu mnogobrojna jaja. Protagonista praktično da nema. Ljudi veruju da rade dobro, ali to dobro je dobro za njih. Manjina koja "sagledava veću sliku" je zbrisana, poput preslikane situacije realnog sveta gde se guši svaki tračak zdravog sagledanja situacije i borbe protiv "kulta" zla, bio on vladajuća stranka ili skup samih đavoljih heruvima.
Horor neizrecivog, kultovi i okultne radnje, samo su jedan sloj ove zbirke. Ovde je dobar momenat da se pomene gos'n Lavkraft i njegove umobolne kreature. Kod Lavkrafta, akcenat je u umu protagoniste, ne u oku. Tačnije, devastaciji istog prizorom koji je ugledao, a sam izgled bogohulnih amorfnih kreacija ostaju na mašti čitaoca. Dejan, međutim, svoje užase iznosi javno, raskrečenog međunožja i obnaženih grudi. Ovde strah od nepoznatog postaje poznat, ali već je kasno. Protagonista je napravio onaj jedan korak u nepovrat i sav maskulinitet ili hrabrost, nestaje u vidu neminovne sudbine koja je u većini slučajeva gora od smrti. Smrt razuma, gora je od smrti tela.
Nije samo metafizički spektar ono što ovu zbirku čini vrednom. Dejan, osim što kreira svoje kultove, anti-heroje i užase, kreira i lični univerzum. Poput Lavkrafta i njegovog Insmuta, poput Mladena Milosavljevića sa svojom Jezavom, Ognjanovića sa "Naživo", ovde koritom Jezave teče Nišava, a zagađeni Insmut postaje vrelo predgrađe Niša. Obzirom da je predeo koji Dejan opisuje istorijski bogat misterijama i pričama, neminovno je da će folklornog horora biti na pretek. Vlajne, kletve i nikad živi svatovi su drugi sloj ove knjige. Mladen je u "Jezavi" i "Večnoj kući" od folklornih priča napravio jezu, dok je Dejan tu istu jezu digao na nivo horora brutalizovanjem, silovanjem i kasapljenjem. Zapravo, oba Dejana su stravu digli na viši nivo.
Imao sam prilike da priču "Šta se to krčka" pročitam još pre par godina i nikad ne bih rekao da će sav njen urbanizam integrisati u jedan univerzum ruralne strave. Možda i najbolji primer i uz priču broj dva, meni najupečatljiviji momenat zbirke je priča koja zatvata zbirku, kratkog naziva "Majstor". U toj priči imamo sve. Od čudne bolesti, folklornih predanja, rastrojstva samih ljudi, dečije naive koja od folklorne jeze praćene tihim klavirom prelazi u gore-splatter krešendo sa jako dobrim tvistom je fenomenalan završetak ovog putovanja. Opet... Dejan nam je ostavio mogućnost nastavaka. U "Predelima", svaka priča je više noveleta nego priča i svaka ima potencijala za zasebni roman. Kult koji prati ovo nesrećno mesto je kult koji se provlači kroz sve priče, a glavni "negativac" odlazi i vraća se kada ga najmanje očekujemo. Kao da je oduvek bio tu.
Dakle... ako ste spremni za ono što vam ova zbirka donosi, upustite se u nju. Krenite kroz "Mijazmične predele" i svojim očima se uverite u verodostojnost predela kada se mijazma malo razgrne, uvuče u nozdrve i krene svoj put ka malom mozgu.
Нема коментара:
Постави коментар