The Vanishing of Ethan Carter - Lavkraftovska šetnja kroz šumu.

 

Zvono je zazvonilo i počela je druga runda između mene i Korone. Pored kašlja, dobio sam vremena čak i da odigram video igru dužu od standardne par Quake 3 partije. "Vanishing of Ethan Carter" imam na radaru jako dugo, prvenstveno zbog njene atmosferičnosti i povezanosti priče sa vrlo mi obožavanim H. P. Lovecraft-om. Igra je svetlost dana ugledala, sada već davne 2014-te godine, razvijena i izdata od strane poljske kuće "The Astronauts". Od tada, igra je primila sjajne kritike od korisnika i do sada, prodato je preko milion primeraka širom sveta, čak je 2015-te odnela nagradu kao najbolja inovativna igra od strane "British academy games awards" (BAFTA).

VOEC je u suštini horor avantura, point and click stila sa vrlo malo mehanike i poprilično jednostavnim načinom igranja. Horor se, doduše, ovde svodi na sećanja, pisma, raskrinkavanje priče... i poprilično detektivskog posla. Nema toliko gore momenata, šikljanja krvi i iznutrica, ali zato glavna karta na koju su kreatori ove igre pucali je atmosfera. I mogu vam reći da su uspeli u tome. Iako je igra open world, na moju veliku žalost, postoje limiti. Open world se prostire do određenih granica, stoga usled grafike, igra prosto vuče da se otisnemo u nepoznato, ali... kao i u pričama gorepomenutog gos'n Lavkrafta, nepoznato ostaje nepoznato, a dometi su u našoj mašti. No, igrač ima više izbora kojim putem da krene i, iako su svi praktično spojeni, neminovno je vraćanje nazad radi provere da li smo nešto propustili ili prevideli određeni artefakt. Tako da, lutanja ima poprilično. Kao što rekoh... gameplay je vrlo jednostavan. Toliko da se sve svodi na par komandi. Pronađi predmet, stavi ga na pripadajuće mesto, tine poveži redosled događaja u jednu celinu i sklopi celokupnu priču. Zvuči pre-jednostavno, slažem se, ali, kao što rekoh, atmosfera je takva da prosto vuče istraživanju. O samoj grafici nešto kasnije. Priča kaže sledeće:

Glavni protagonista je istraživač paranormalnog, Pol Prospero, koji dolazi da istraži nestanak dvanaestogodišnjeg Itana Kartera, čije je pismo prethodno dobio. Itan je, nehotice otvorio nešto... vrata koja nije smeo i neko zlo van ovog realma je zaposelo celu njegovu porodicu. Sada.....jedini cilj njegove poludele porodice je probuditi to zlo, koje nazivaju "Spavač", a mali Itan je postao žrtveno jagnje posesivnoj majci, bratu siledžiji i pokornom, nemoćnom ocu. Naravno, tu su i ostali članovi porodice, čije smrti su samo "prolazna stvar" u procesu buđenja uspavanog boga. Protero, kako se čini je jedina nada ta dečakov spas i otkrivanje misterije "Nestanka Itana Kartera", posebno što ima specijalan "dar" i vizije onoga što je prethodilo smrti žrtve. Rasplet dolazi kada istraživajući sve priče i vizije, Protero shvata da je samo produkt mašte nesrećnog Itana i tad dolazi do pitanja - da li bi stvari bile drugačije da je Prospero ranije stigao i otkrio Itanovu kućnu samicu koju je sam napravio, pokušavajući da se sakrije od porodice. Neću otkrivati previše, na vama je da saznate šta je u toj "samici" Prospero našao i u kakvom stanju.

E sad. Glavni adut i ovo što igru čini specijalitetom. Grafika. Predeli i krajolik u kojim se krećemo je prokleto predivan. Zalasci sunca, šuma, jezera, pećine... sve izgleda nestvarno dobro. Da ovu igru mogu probati u VR modu, verovatno bi me alergija na polen trajno osakatila. Iako ima svega par gigabajta, deluje kao da je daleko ispred svog vremena i komotno može da parira igrama današnjice. Činjenica da ima par gigabajta, umesto standardnih par desetina, koliko nove igre sadrže, upravo jesu razlozi ograničenog kretanja i jednostavne mehanike. Garantujem vam da ćete se zadržavati gledajući teksturu hrastova iz zoom-a, mahovinu na stenama, talasanje vode ili pomeranje svake travke usled dejstva vetra. Gomila detalja, koji odvlače pažnju, poput svetlosti koja prodire između grana ili žbunova koji se njišu i jesu ono što igru čini dužom. Sve to je upotpunjeno blagom ambijentalnom muzikom, koja zaista deluje kao relax terapija dok se šetate kroz šumu. Naravno, ambijentalnost se menja u jezovitost kako priča postaje napetija. I pored svega ovoga...

Raznovrsnost nivoa nije prevelika i veći deo je tumaranje po prirodi, ali su se dizajneri potrudili da nam unesu malo živosti. Seoce na priobalju i istraživanje kuća unutar njega, brana, rudnik, njegovi hodnici i podzemne pećine su otvoreni za istraživanje, gde poseban naglasak hororu dajem na nivo u pećinama. Upokojeni čuvari su čisto podsećanje na "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" i žao mi je što nema više takvih momenata u igri.

Jedina zamerka koju bih imao je, pored kratkog gameplay-a (otprilike dva sata) je povremena sporost. Igrač ima dve brzine kretanja, regularan hod i nešto brže trčanje. Hod je u početku prihvatljiv, jer je sve novo i sunčano, ali brzo postane monoton, stoga ćete prst držati na dugmetu za trčanje i nikada ga nećete pustiti. Čak i to je u određenim momentima sporo, jer, ukoliko ste nestrpljivi, poput mene i shvatite da ste zaboravili item na drugoj strani mape, potrebno je nekoliko minuta hoda, za koje ponekad vrlo nemam živaca jer želim da priču nastavim tog momenta. 

Takođe, naviknut na pucačine, svakog momenta se nadam da će protagonista izvući mač, pištolj ili rocket launcher. Nažalost, toga ovde nema, jer nije potrebno. Doduše, saznao sam da postoji secret rifle negde u kamenjaru plićaka, ali sam bio previše lenj da je tražim. Svakako, ti razlozi su toliko minorni da skoro nisu vredni pomena i nimalo ne utiču na kvalitet samog doživljaja ove igre.

Nažalost, sve što je lepo mora imati kraj, stoga "Astronauts" je poprilično zamro po pitanju novih izdanja, ali... nova nada se ipak rodila. Najnovije ostvarenje, pod imenom "Witchfire" je FPS pucačina sa najboljim sklopom svega u ovoj recenziji navedenog. Grafike, detalja, prirode, čudovišta, onostranog horora i, konačno, kontrole igrača da oružjem natera zlo da krvari. Izlazak je najavljen za ovu godinu, a svi palčevi su stisnuti u nadi da gameplay ostane blizu onakvog kakvim ga je teaser predstavio.

Moj savet. Prepustite se pejzažu i otkrivajte priču. To će biti vrlo dobro utrošenih par sati.

Gideon Falls - Šta se krije u crnom ambaru?

 

Ko ne veruje u čuda, krajnje bi vreme bilo da počne. Izdavač "300 čuda" nam posle, sada naveliko kultnog" Helboja, donosi "Gideon Falls", ostvarenje koje po mišljenju mnogih zaslužuje da se nađe u samom vrhu devete umetnosti. Ovo fenomenalno delo, donosi nam dvojac, Lemir i Sorentino, koji su svoju reputaciju zacementirali u radovima poput "Old Man Logan" i "Green Arrow". Džef Lemir, koji je zadužen za scenario i kreativni je mozak iza sveta Gideona je izgradio lepu reputaciju i zaradio još lepše poštovanje u svetu stripa. Trenutno, aktivna je serija "Sweet tooth" o avanturama malog rogonje, rađena po njegovoj kreaciji. 

Elemm da se vratimo na temu.....šta je Gideon Falls? 

Gideon Falls je koktel horora, misterije i naučne fantastike.....i na kraju krajeva samo "običan grad". A takav koktel zaista ne može da bude loš. Cela priča se sastoji od 27 brojeva, koji bi kod nas, ako se ne varam trebali da izađu u 4 ili 5 svesaka. Prve dve, možete poručiti putem njihove FB stranice ili uzeti lično u bolje snabdevenim striparnicama. Treća je trenutno u razvoju. No.....ono što svaki strip čini malim umetničkim delom jeste priča i crtež. Svako ko je pratio moje pisanje, zna da mi je prvenstveno ideja bitna, pa tek onda na drugom mestu izvedba. Poštujem onoga ko misli obrnuto. Prvo, par reči o samoj radnji, pa onda o Sorentinovoj umetnosti.

Šta da kažem, a da ne odam previše? Zaista ću se truditi da ne spojlujem priču, jer, najgore je kad vam neko razreši deo misterije u ostvarenju koje je samo po sebi misterija. Takođe, kod nas su izašla svega dva dela, koja sadrže možda trećinu priče. Dakle......radnja Gideona počinje u istoimenom gradu i prati opsesivnog čoveka po imenu Norton, koji kad nije kod psihijatra, svoju opsesiju nalazi u đubretu. Ali......ne bilo kakvom đubretu. Norton, koji se kao devetogodišnjak pojavio na ulicama Gideona, ne seća se ničega osim svog imena. Njegova potreba da ispuni svrhu sopsvenog postojanja je neobjašnjiv poriv koji ga vuče ka đubretu da nađe deliće slagalice. Sitne komadiće drveta, eksere.......slagalice koju on od malena viđa u snovima. Deliće crnog ambara. Ne zna šta zapravo ambar predstavlja, ali oseća da je u njemu nešto zlo i izopačeno.

Paralelno sa njegovom pričom, pratimo i starog katoličkog pastora koji dolazi u ruralni deo Gideona kao zamena nastradalom prethodniku. Tu kreće paralela između mladog Nortona i pastora Frenka, a jedino što ih spaja jeste priviđanje crnog ambara, ludačke nasmejane figure koja u njemu obitava........i smrt koja sve to pomno prati. Ruralni i urbani deo su naizgled dve totalno zasebne realnosti, ali su povezane mnogo bliže nego što to naizgled deluje. Za sada. Kako priča odmiče, saznajemo da postoji još ljudi koji znaju ili naslućuju postojanje crnog ambara. Neki više, neki manje, neki tek postaju vernici, a neki ljudi iz senke su poprilično dobro upućeni u pakao koji je u njemu pohranjen. Pitanja je i previše? Ko je Norton zapravo? Šta se desilo prethodnom pastoru i zašto je Frenk tu gde jeste? Ko još zna za ambar? Da li su oni na neki način povezani? Da li je Norton totalno lud? Činjenica je da ljudi brutalno umiru, a odgovora trenutno nema.

Cela priča oko Gideona možda nije sto posto originalna, ali je vraški dobro sprovedena u delo. Imamo isprepletane realnosti, vremena i likove. Vrlo prosto, cela priča se može posmatrati kao borba odabranog tima ljudi protiv zla kako bi spasli celu planetu od zaraze istim. Međutim, nije baš toliko prosto. Recimo da postoji Morfeus, bišop dobra, koji zna šta se krije u Matriksu. Ostatak planete i "normalnih" ljudi je totalno neupućen i slep za ono sa čime se oni susreću. Samo što, za razliku od junaka pomenute franšize, protagonisti, zastupnici dobra u Gideonu su na smrt prestrašeni, jer ne znaju sa čime se suočavaju i poput svakog normalnog ljudskog bića, odbijaju da prihvate košmar kao nešto što se njima događa. 

Jedan čovek, ekscentrični genije, davnih dana, rovareći po vremenu i onome što ljudima nije namenjeno da vide, nabasao je na dimenziju iz koje ga je nešto pogledalo i uzelo mu razum, totalno ga zaposevši. Tada, rodio se i "crni ambar" u kome se nalazi sadašnjost, prošlost, paralela, budućnost, apokalipsa sa svim svojim odvratnim nožicama i smrt sa ludačkim osmehom. Smrt je zarazna i smrt je prelazna. Lemir je fenomenalno skrojio priču tako da sa svakim brojem donosi nešto novo i svojim završetkom tera čitaoca u iščekivanje sledećeg broja. Kao da je sa namerom pravio da bude scenario za buduću seriju, a ako sam dobro saznao, prava za ekranizaciju su već otkupljena. Koncept vremena, likova, kao i njihove povezanosti u istom univerzumu može biti vrlo konfuzan, ali na kraju svi delovi slagalice dođu na svoje i stoga je bitno ispratiti sve, bez preskakanja. Pored farme, grada, ovde imamo prošlost sa gotskim elementima, budućnost sa SF, steampunk prizvukom, kao i post-apokaliptično, tribalno utočište ljudi, koji su na svojoj koži osetili ukus poraza.

Naravno, kao i u svakoj priči gde više ljudi deli istu sudbinu i ovde su zastupljeni međuljudski odnosi. Ljubav, nada, tuga, žrtva......sve je tu. Ali, opet.....nije toliko isforsirano, ipak je u prvom planu razrešenje misterije zla i borbe protiv istog. Ne sumnjam da će se to radikalno promeniti prilikom ekranizacije Gideona, ali u stripu, emocije su sveprisutne, ali ispadoše sekundarne jer priča vuče i tera protagoniste samo ka jednom cilju, ne dajući im vremena da se i sami oporave od šoka. A cilje je zaustaviti zlo i ludilo.

Ono što ovaj stip čini specifičnim je Sorentinov crtež. Apsolutno razumem zašto se nekome ne sviđa pristup. Kao u "Ludnici Arkam", za koju sam čuo iznenađujuće podeljena mišljenja i ovde mi je crtež sjajan. Haotičan, mračan.....baš onakav kakav treba da bude. Sorentino eksperimentiše sa tablama, pa imamo okrenute table, reprezentujući paralelnost dimenzija, iseckane, nabacane sličice, ali sve je zarad toga kako se priča odvija. Kao što Lemir vodi tekstom, Sorentino pokušava da prati kadriranjem. U njihovoj verziji "Starca Logana", možete videti isti primer eksperimentisanja kadrovima. Crtež je 80 posto istog stila, ali u momentima varira. Unutar košmara postaje haotičniji, kao da je crtan u strahu, a unutar ambara prelazi u šareniji, Mebijusovski stil, kako bi jednu realnost odvojio od druge. Originalne, crno bele table, deluju kao škola Frenka Milera, ali boja mu dodaje potpuno nov smisao. U nekim momentima, dobija čak i monohromatski prizvuk. Ne znam koliko sam ljubitelj digitalne boje u ovom ruhu, da je crtež drugačiji, možda se i ne bi toliko "primila", ali uzevši u obzir detalje samog tuša, ova kombinacija funkcioniše sasvim okej.

Gotovo da je nemoguće izmisliti nešto novo. Pogotovo u svetu digitalizacije gde je svaka ideja, svaki crtež, svaka misao, na drugoj strani sveta za svega par sekundi. Međutim, samo dobra ideja ne garantuje dobar proizvod. Moraju se poklopiti sve kockice. Gideon možda nije ultimativno delo devete umetnosti, ali delo, koje svakako morate imati na svojim policama.

 

CRNOSLOVLJE - Magazin iz podzemlja broj jedan

 

Kako se i ova godina vrlo strmoglavo pripremila za počinak, hororu, koji je postao njen nerazdvojni saputnik, se ne nazire kraj. U to ime, mala grupa entuzijasta i ljubitelja istog je odlučila da ujedini svoja znanja i veštine i pomenuti horor reinkarnišu u novi oblik. Odlučili su da horor svakodnevnog postojanja u svetu kakav jeste, prebace u književni oblik i time nas uvuku u njihov literarni, imaginarni strah. Taj novi oblik postanka, dobio je i ime, kršten u pravom maniru podzemlja. Crnoslovlje.

Pre nego što predstavim samo izdanje, red je da predstavim kreativni trojac koji je stvorio ovo (ne)delo.

Gospodin Yog, iz čije glave je potekla ova celokupna ideja, vrlo je iskusan horordžija, strastveni ljubitelj jezive pisane reči i kolekcionar onoga što se nalazi u nama svima. Priča gospodina Yog-a je moj prvi susret sa njegovim spisateljskim umećem i crnilom koje je vrlo umešno predstavio, no.....o tome malo kasnije..... 

Gospodin broj dva, sugrađanin gospodina Yog-a, samim tim savršen saučesnik u zločinu je "kriv" za priču broj dva. Svi oni koji prate ovaj blog, imali su prilike da se sa njegovim prvencem upoznaju ovde. Reč je o Milanu Kovačeviću, a o potentnosti njegovog pisanja ćete tek čitati i to ne samo ovde. Rečima zagriženih kladioničara. imam fiks da se u skoroj budućnosti sprema nešto opako sa njegove strane, a sve svoje pare iz buđelara stavite na kvalitet i odličnu dozu literarne strave. Dobitak je zagarantovan.

Gospodin broj tri. Nikad umorni, vazda entuzijastični i verovatno najveći zaljubljenik u svaki vid skrivene umetnosti koji podzemlje može da donese. Daniel Tikvicki je poznat široj masi po svojoj izdavačkoj kući "Librarion", specijalizovanu za DIY izdanja. Kako muzička, tako i u formi fanzina satkanih od intervjua, priloga, priča, poezije...... Jedini logični sled događaja je da upravo on bude kum ovom ostvarenju. Moj jedini žal, vezan za prvi broj je što nema njegove pisane reči, ali polako........čedo je još mlado.

A od čega je Crnoslovlje sazdano? Slova.....da. Ali šta ih čini crnim. Idemo redom.

Yog nam donosi priču broj jedan. Vrlo efektivno nazvana „Od pacova sakat“ je, kao što gore pomenuh moje prvo suočavanje sa njegovim stilom pisanja. Sam početak mi je delovao vrlo prosečno, ali to je zato što i to jeste......ni u kakvom slučaju prosečnog kvaliteta, nego pisan prosečno, bez upotrebe bespotrebnih opisnih prideva, šarenolikih „teških“ reči ili gubljenja u sintagmama. Kod njega nema onoga „šta je pisac hteo da kaže“ ili „svaki čitalac razume onako kako zamisli“. Ne. Kod Yog-a, svaka reč je izgovorena jezikom ulice, jezikom naroda. Baš onako kako je čujemo svakog dana u svakodnevnom razgovoru. Kod njega dijalog ne vode Šekspir i Po, već Zemo 1 i Zemo 2 koji se savršeno dobro razumeju u svom narodskom izražavanju. Kao Bukovski, to što u duši, to i na jeziku. A da se razumemo........horor življenja najbolje dočara čovek koji ga je prošao. Što nas dovodi do glavnog pitanja. 

Koji je horor najbolniji? Onaj realni, svakodnevni, koji može da se desi svakom? Čega je realnije plašiti se? Bolesti ili vanzemaljaca? Pripite propalice koju vidite kako mumla nerazgovetne reči dok u mraku ide ka vama sa ludačkim pogledom ili Godzile? Sigurnog straha od smrti dok avion u kom ste počne da ispušta čudne zvuke dok polako ponire ili zombija? Mislim da je odgovor jasan. 

Yog nam ovde prikazuje sav taj horor, koji ni jedan čovek ne treba da doživi. Karma, koja je sve adute ispucala na leđima paora. Jedna greška i kraj. Jedna greška i nastradali su dužni, nedužni, pasivni, aktivni, kao i oni kojima šansa nikada nije data. U ovoj priči proćićete kroz spektar emocija čiji krešendo dostiže vrhunac kakav niste mogli očekivati. Sažaljenje raste u bes, bes u tugu, a tuga u nevericu. Takođe, autor nam ovde daje odgovore na dva ključna pitanja.

Da li postoji sudbina gora od smrti?

Da li vredi svetiti se i da li je osveta ispravna i adekvatna?

A kad smo kod osvete, stiže priča broj dva, koja se zove "Šapat suvih usana".

Literarni stil, koji sam opisivao u prvoj priči, ovde uzima zaokret od 180 stepeni. Ako je prva priča bila prepričana jezikom svakodnevnice, ovde imamo izobilje izraza, prideva i opisa samog stanja u umu  psihotičnog čoveka, koji ni sam nije svestan šta mu se dešava. Milan, sa svakim svojim delom, pokazuje nov nivo stasalosti. Ova priča deluje kao direktan omaž velikom Tomasu Ligotiju, ali ispričanu na drugačiji način. Poput samog Ligotija, Milan jako dobro shvata i uviđa sve imperfekcije ovog trulog sveta, sve odvratnosti još truljeg sistema i ne plaši se da nam ih predstavi. Jako je teško dočarati mentalni sklop određene osobe, njegove frustracije, nedostatke i um u krhkom, bolesnom stanju. Nakon čitanja ove priče i opisa samog postojanja protagoniste, verujem da neće biti osobe koja se u nekom spektru neće poistovetiti sa njegovim duboko ukorenjenim besom. To nije samo bes prema društvu. To je razočaranje za onim što je bilo u mehuru dečačke bezazlenosti i naglo se rasplinulo u eksploziji odrastanja. Razočarenje za time, a bes pri realizaciji da je sve bilo obmana. Laž nakon što se maska blaženog života skinula. Ultimativna izdaja od svih. Protagonista ove priče rešava da, kao i u prethodnoj osvetu uzme u svoje ruke. Pitanje je kako? Da li je ona opravdana? 

Da li je on samo Džoker koji samo želi da završi nedovršeni posao? Na vama je da otkrijete.

Priča broj tri, nazvana "Kontaminopolis" je nastala specijalno za ovaj fanzin. Obzirom da je autor potpisnik ovih redova, nije na meni da pričam o kvalitetu iste. To će uraditi neko drugi. Priča poreklo vodi iz sad već stare situacije koja nas okružuje. Sve je propalo. Sve što smo gradili je nestalo, a čovek se poput izgladnele hijene bori za egzistenciju. Apokalipsa je došla kao prijatelj koga ste tek upoznali. Sa rukom preko ramena, platio vam je piće u kafani i uveravao vas da sje sve u redu i da ima rešenje za sve probleme. A onda vam je zabio nož u jetru, momenta kako ste se okrenuli. Čovek je sebičan i čovek ne želi smrt. Preživljavanje je opcija po svaku cenu. Svaki dan je još jedan korak ka nadi. Ovde se radi o smrti zarad lepšeg života. Samo čijeg? 

Nakon horor priča, dolazimo do pričanja o hororu. I to sa legendom vojvođanske underground muzičke scene Norbertom Đerijem, koga znate po bendovima "dreDDup" i "Ashen Epitaph". U ovom intervjuu, sa Đerijem, Yog priča o hororu, death metalu, stripovima, stranim i mladim autorima, kao i u uskoj povezanosti ove dve umetnosti. Muzike i horora. Šta mu je kroz život bila inspiracija za muziku. Koji su pisci i režiseri horora uticali na njega, koji ne toliko. Ovo je još jedan stadijum, koji će, nadam se ostati konstanta u Crnoslovlju i samo se proširiti još više.

Za kraj imamo jednu sjajnu recenziju. Koliko je preporuka.....pa, pročitajte.

Crnoslovlje je DIY magazin. I baš kao takav, nema izdavača, nema lektora, nema ograničenja. Sve što je rađeno. rađeno je iz entuzijazma i ljubavi. Sve ovo, apsolutno ne znači da nije paženo na svaki detalj.Yog se ovom prilikom potrudio da nam donese eksploziju u svakom smislu. Sam magazin ima ograničen broj izdanja u kutiji, sa nalepnicama, majicom........plus još nedno iznenađenje koje je do sad verovatno već uvrilo. Vizuelni identitet, fenomenalno je odradio Andrei Strachov. Njegove kreacije i kreature možete pogledati na stranici Strachovart.

 Svoj primerak možete poručiti preko oficijelne FB stranice i sami se uveriti u početni kvalitet. Imajte na umu........ovo je tek početak. Pilot epizoda. Sve što dolazi može biti samo bolje.......i crnje.

Filip Drije - "Noć"

 

Trezor haosa danas donosi pravu poslasticu. Koliko za čitaoce, toliko za mene samog. Pogotovo što, do pre par dana nisam ni znao da ovo postoji. Okej, znao sam za Drije-a, ali konkretno ovo naše, prevedeno izdanje je totalno proletelo ispod mog radara. Prvo, čestitke za mladu izdavačku kuću "Stalker", koja je pored prvenca,"Alien-a", ovo izdanje pretvorila u stvarnost.Takođe se nadam da će na velika vrata, predstaviti velikog Filipa Drijea domaćoj publici. A šta imamo ovde? Vrlo je teško reći.

Drije je u neku ruku izmislio stil. Dobro, možda je pretrano reći, ali nije preterano reći da je bio jedinstven i unikatan. No, da se vratimo na prvobitno postavljeno pitanje. "A šta imamo ovde"? 

Imamo haos, beznađe i nadu, iščekivanje neminovnog, smrt, apokalipsu, ubijanje, apatiju........imamo bol i imamo fantazmagorično rasuto mentalno stanje jednog čoveka. Destrukciju zdravog razuma, pretvorenog u kolorne slike. Imamo LSD, čije hemijsko dejstvo je izazvala bolest i smrt, a ne konzumacija sličica. Ako ovo zvuči previše konfuzno, to je zato što i jeste. Onome ko prvi put bude čitao ovaj strip, teško je da će mnogo toga biti jasno. Osim furiozne akcije, sakaćenja, "every tribe for itself" pravila i sveopšte prihvatanje neminovnog, priča praktično nema uvod i nema razradu. Ima kraj. Sve ima kraj.

Malo će vam jasnije biti nakon činjenice da je ovaj strip nastao nakon smrti Filipove žene Nikol. Rak je spor i nemilosrdan ubica od koga je malo ko pobegao. Ovde, kao što pomenuh gore, imate skrhan um čoveka koji je voleo. Čoveka koji je od bola poludeo. U ovom stripu Drije želi da svi umru....zašto bi oni živeli kada ona nije mogla? Nije ga briga za ljude, ljudski život i osećanja. Njegova žena je simbol svega. Njegova žena je život i smrt za sve. Početak i kraj, a Filip pljuje smrt i prezire život. Ova priča je u suštini početak kraja poslednjih "neživih" bića u Drijeovom misterioznom univerzumu halucinogeno kataklizmične realnosti. Smrt je poslednja faza koju protagonisti trebaju dostići. Luminozni ragnarok vikinga na motorima. 

Nakon ovog dela, sam Drije je upao u auto-destruktivnost alkoholom, opijatima, kao i u ponore duboke depresije, a rezultati toga se vide na stranicama, kao i u oblačićima teksta. Priča, iako konfuzna i nerazumljiva, ipak teče. Iako nema svoj početak, čitalac brzim kadrovima leti kroz ovaj heavy metal, šareni, praistorijski svet. Radnja prati bandu bajkera i njihovo preživljavanje kroz "svako za sebe" okruženje. Život je minoran i bezvredan......do onog momenta kada otkriju poentu svog bivstvovanja.

Sam stil je barokno obilje detalja, monumenti nečega što nigde nije postojalo. Drijeova umetnost ovde sija punom snagom. Kadriranje, detalji, bezbožnost, lavkraftovski elementi koje ne možete promašiti, ludilo i haos. I osećaj za boju......osećaj za svetlost. Iako je sve šareno, ne odaje utisak sreće, već nečeg ogavnog. Šarenilo smrti i distopijske propasti. Tu Drije briljira. U igri detalja, forme i boje. Stilski, možemo ga uporediti sa kasnijim Mebijusom ili Bilalom iz nekog ranijeg perioda, pa čak ima i Korbenovskih momenata, a ljubiteljima muzike, samo ću reći Voivod. Takođe, ne mogu, a da ne zapazim detalje noćnih mora, direktno iz četkice Beksinjskog. Mada, to i nije čudno, obzirom da je sa jednim od njih radio, a detinjstvo proveo u rodnom gradu najvećeg nadrealiste, Salvadora Dalija. Na sve ovo rečeno, čak ni to nije dobar opis. Uzevši u pitanje godine kada je ovaj strip izdat, vidi se da je Drije bio u posebnom mentalnom stanju da izmisli ovakve noćne more.

Kad već spomenusmo padrea kosmičke strave, HP Lavkrafta, obavezno baciti pogled na Drijeovo delo "Yragael-Urm". Tu se maltene iz svake slike oseća samo njegovo pristustvo, što i nije čudno, obzirom da su mu omiljeni pisci fantastike i strave bili A.E. Van Vogt i Lavkraft, kome je Drije pružio svoj omaž više puta.

Sve pohvale za “Stalker” i put kojim su krenuli. Ovo izdanje možete poručiti sa njihove zvanične FB stranice, dok sa nestrpljenjem očekujemo novu svesku tvrdokoričenog iznenađenja. Ne postoji bolji način da završim ovaj tekst, nego rečima samog Drijea.

“Za Nikol, moju ženu, moju dušu…. i za SMRT koja je došla… idioti u belim mantilima i s krupnim rečima. Zaklete seronje kojima idemo s poverenjem… tom svetu koji nismo stvorili, a koji nas ubija. O, moji preci, MRZIM VAS! ...smrti, zato što nas plaši, nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke… Njenom prstemu, koji nosim na prstu; našoj ljubavi, uvek prisutnoj, mada je ona otišla, ona koja nije želela da ode. Tebi, čitaoče, koga maltretiram ovim plitkim rečima, ali ako voliš naše slike, jer smo oboje u njima, juče i sutra, okreni stranu, ostalo se i tebe tiče, budući lešu… Posle svega, jesmo li zaista odavde? Leševi budući, spremite se i vežite pojaseve! ... učim da volim smrt… imam ukusa”.

 

Memento Mori - Grafička novela (2021)

 

Iz kuhinje mog nikada umornog imenjaka, Milana Kovačevića, o čijem sam prvencu pisao ovde, stiže nam sveže servirano jelo pod nazivom "Memento Mori". Ovaj put u formi devete umetnosti. Moram vas upozoriti, pre nego što zarijete zube u prvi komad, ostavite mesta, sledeća porcija se već krčka. 

MM je 3BIR od jednog autora, dva crtača i celog propratnog tima, a glavni krivci za ovo (ne)delo su: Danijel Vizi - Scenarista kratkih i obrazovnih filmova, kome je ovaj projekat bio prvi korak u svet stripa, zatim Zoran Jovičić - Koji je Vizijeve vizije pretvorio u slike na papiru. Autor je stripa "Dani Bijesa", kao i nekoliko stripova u serijalu "Kosingas - Red zmaja". Za kraj, poslednji osumnjičeni je Dimitrije Ćurčić, koji je obojio MM i apsolutno nije uspeo da mu bojom unese radost. Što, u ovom slučaju je odlična stvar. Bavi se predavanjem digitalnih medija na državnom fakultetu na Tajlandu.

Dakle.....kada budete pročitali ovo delo, malo toga će vam biti jasno. Ova knjiga, broj jedan, samo je uvod i deo slagalice koji čini celinu Mementa. Ovde, autor nas upoznaje sa likovima i glavnim protagonistima. Inspektor Deroko, koji je mešavina Max Payne-a i u neku ruku Džona Konstantina po držanju. Trenutno rastrojenog haosa od čoveka, ali svakako, neko sa kime nema šale, čak i u tom stanju. Danilo Volkov, nekada ratni fotograf, sada profesor na Filozofskom fakultetu koji misli da demone prošlosti može udaviti alkoholom. Kalina Koruga, detektivka, koja svoje tajne prikriva šarmom. A koje su to tajne.....tek ćemo saznati. Naravno......sve ovo ne bi bilo kompletno bez negativca. U ovom slučaju on je oličenje straha, nemilosrđa i hladnokrvnosti. Strah je u oku posmatrača. zato se on trudi da taj strah zauvek ovekoveči na vrlo specifičan način.

Glavna figura je svima dobro poznata, retko bezbolna ali uvek neizbežna, elegantna dama zvana smrt. Smrt je fenomen i neminovnost kojoj svi pristupaju drugačije. Neko se priprema, neko iskorišćava dato, neko odbija da poveruje, neko beži.....neko se boji. Tako je i ovde. Jedina konstanta svega je "Svi umiru". Memento mori u svom naslovu to jako dobro opisuje - "Seti se smrti" ili - Znaj da ćeš umreti.

Kao i svi mi, likovi ove priče imaju svoje tajne, svoje poroke i svoje demone. Pitanje je samo čiji su strašniji, crnji i dublji, kao i u kojoj meri ih mogu kontrolisati, da svoja nakaradna lica ne prokopaju na površinu. Bilo to alkoholom, ubistvom, ratom, seksom.....posledice su neizbežne i neizlečive.

Kao i do sada, trudiću se da ne otkrivam mnogo o samoj priči, ali sve i da bih hteo, u ovom momentu to nije moguće. Dakle.....radnja i lokacija je lokalna. Flešbekovi prošlosti su iz pakla rata u Bosni, a sadašnjost se odvija u Novom sadu. Kao što rekoh, smrt je ovde glavni predmet interesovanja. Imamo fotografa, koji je u potrazi za njom i njenim likom koji se odražava u fokusu ropca. Dalje....imamo donosioca smrti, izaslanika patnje i bola. Smrt je za svakog drugačije iskustvo. U neku ruku, ovo je emocionalna distopija likova.....gotovo svih. Sreća je trenutno na bolovanju.

Interesantan momenat, koji se provlači i koji je na neki način vezivno tkivo celog ovog pulsirajućeg organizma je fotografija. I to iz dva ugla. Prvi.....paparaco smrti, lešinar bola, za koga su molitve osobe na samrti samo prirodni splet nesrećnog bivstvovanja u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Prestanak postojanja svake osobe u nekom momentu. I drugi.....Lični dostavljač smrti, veteran rata, koji svoje zamrznute slike, pravi na svoj, monstruozan način. Dok je gorepomenuti "subjekat jedan" samo posmatrač smrti i života koji napušta telo, "subjekat dva" je akt.....delo. I ne samo to. Subjekat dva uzima život, a onda ga šminkom i teatralnošću vaskrsava. Ali, samo naizgled......da bi bio imortalizovan u svom polaroidnom obliku. Život unutar smrti. U ovom momentu postavljaju se dva pitanja. Da li su i u kakvoj vezi ova dva subjekta, osim slikanja smrti iz dve perspektive?

Da li smrt stvara psihopate ili psihopate stvaraju smrt?

Što se crtaćkog aspekta tiče, stil je jednostavan. Bez previše detalja, senčenja, nabora, deluje kao vektorski na momente. Ali, takav i treba da bude. Kadrovi su filmski i jednostavni, bez odvlačenja pažnje pozadinom. Nema veselih boja, sve je presvučeno mračnom sepijom, a ljudi ozbiljni i (s)umorni. Kadriranje posebno dolazi do izražaja u prostim, svakodnevnim aktivnostima protagonista. Od paljenja cigarete, do ležanja u mraku. Sveopšti utisak je upravo kao da gledate kriminalističku, triler seriju sa horor elementima. Sedite, opustite se i budite kopilot u ovoj prvoj epizodi.

Memento Mori je nova izdavačka kuća, sa istoimenim prvencem. Preporuka sa moje strane za ovo ambiciozno izdanja, koliko zbog samog kvaliteta proizvoda, toliko zbog kreativnog tima ljido koji stoje iza svega. Stoga, ne čekajte, podržite dalji razvoj novih izdanja tako što ćete svoj primerak obezbediti preko ovog linka.

"Gde su oni koji su bili pre nas"?

Nathan Jonas "Joey" Jordison 1975 - 2021

Slipknot je bend za klince metalce.......onaj bend na koji se iz novčanika ojačanog nitnama daje poslednjih 1000 dinara koje je baka dala od premale penzije da se kupi majica u Felix-u. Onda, par godina kasnije, čovek stasa, počinje da shvata kreativni um Mikael Åkerfeld-a, a majicu Slipknot-a nosi samo po kući, da ne vide ostali trve drugari. Tad ide i faza broj tri. Neke nove klince sa njihovim majicama, nazivaćemo pozerima i terati ih da nabroje pet pesama dok se smejemo onome "šta je Kori Tejlor rekao". Ah, te čari odrastanja......

Slipknot je i za mene bio početak. U kameno doba pre interneta, dok sam slušao kako bezimeni ludak u crvenom skafanderu urla sa neimenovane audio kasete, mlatio sam glavom u pokušaju da shvatim neku reč teksta i željom da usled slemovanja i moj vrat bude kao vrat neimenovanog urlača. Tekstove, naravno, nisam imao, omote smo kopirali od nekoga, ko je tu sreću imao da mu tetka iz inostranstva umesto stana, donese originalni disk. Ah, te čari istočne Evrope. Onda su se pojavili ti neki, misteriozni ljudi, koji su nabavljali nova izdanja maltene brzinom kojom su izlazila i ne samo to. Imali su i ripovane DVD koncerte i butlege. Kako su to radili, sam Jog Sotot je znao, a ja sam imao sreću da svoje, bakinom penzijom stečene pare, dajem njima u zamenu za "Princo" disk, na kome je u svoj svojoj veličini i 240p veličini ovenčan video nastup mog omiljenog benda. Ah, te čari uličnih wizarda pirata......I? Da li je vredelo? Vredelo je svakog jebenog dinara. Jer, onda sam shvatio da sav taj hajp i svo to ludilo koje sam čuo u audio formatu, sada je samo pojačano nastupom kakav do tada nisam video.

Crvena odela su bila zamenjena belim (iako je bilo obrnuto, ali ja to tad nisam znao), a gomila ljudi, na maloj bini je trčala, skakala, tukla se, a još veća gomila ljudi u publici je bila u delirijumu. Tada, to je postao "moj" bend i bend koji sam nastavio da slušam čak i dok su drugi bendovi dolazili i prolazili. Do te mere da sam novac od tesko zaradjene penzije zamenio novcem od tesko zaradjenih 12-to časovnih smena i platio čoveku da mi iglicama oskaradi nogu za vjeke vjekova i ureže simbolično "S" koje je obeležilo nastanak metala početkom 2000tih godina.

Smrt je kreator hejta. Tako i ovaj tekst, nastao je usled nemilosrdnog dolaska ripera. Slipknot je bio bend, u najmanju ruku interesantan. Kako muzički, tako i pojavom. "Bratstvo" iliti "The Nine" je postava najdraža ljubiteljima ovog benda. Originalna devetorica prašila su nerazdvojno od 1998 do 2010-te, kada je prvi od devetorice otišao sa ovog sveta. Znate onaj osećaj kada se "srodite" sa bendom i usled bezbroj pogledanih lajvova, intervjua i vlogova, dođete do stadijuma kada kao da se znate, maltene ste postali nikad upoznati drugari. 

Polova smrt me je pogodila 2010-te godine, pre svega jer je bila iznenadna, a i znao sam da to znači početak kraja paklenog noneta. "Braća" iz benda su održala vrlo emotivan koncert gde je Polovo odelo sa bas gitarom bilo tu i sve je delovalo kao tragična igra sudbine. Tri godine kasnije, još veće iznenađenje usledilo je u misterioznom odlasku Džoija iz benda i to me je u neku ruku još više razoružalo. Smrt je neizbežna, ali odlazak/izbacivanje iz benda nije. Ironično, ostali smo bez broja 1 i broja 2, obojica jedni od osnivača benda. 2019-te, odlazi i broj 3, Kris, usled pravnih razmirica i to me, maltene, nije ni dotaklo.  Obzirom da je broj 4, Džim, već otišao iz Stone Sour-a, sve je moguće.

Zaista ne želim da ulazim u tiradu i priču o tome zašto je Slipknot dobar bend, a pogotovo me ne interesuje rasprava sa "kvlt" metalcima i virtuelno merenje penisa sazdanog od jedinica i nula putem odgovaranja na komentare. Ovde sam kako bih ovih nekoliko čitalaca i posetiooca pružio svoj iskreni omaž i odao počast čoveku koji je uticao na mnogo njih. Svojom pojavom, talentom, kreativnošću i pre svega, sviranjem.

Kao i u dosadašnjim tekstovima u "In memoriam" sekciji, neću pisati biografiju, jer to sve možete naći na dva klika. Slipknot, sa svojih devet članova je interesantan po još jednoj stvari. Reputaciji članova. Evo recimo.......Glavni hejt usmeren je na Korija, naravno, jer je frontmen. Dozvolite mi da ga uporedim sa aktuelnim Đokovićem. Kad se ne piše mnogo o njemu, a on samo radi svoj posao, onda je ok, a kad krene da se eksponira i prikazuje u svim svojim dostignućima onda "plati porez", "prestani da sereš po netu, niko te nije pit'o" i slično. Poznato? Dalje......Klovn, kao tatko benda, prima svojski svoju dozu onlajn drkadžija. Mika troluju tu i tamo, ali opštepoznat je ejakulat na njegov video snimanja gitarske deonice na AHIG-u. Džima mrzim najviše ja......jer koliko je realno da za jedan život budeš u Stone Sour-u, Slipknotu i u vezi sa Kristinom Skabijom. Kris se učaurio u svoju introvertnost i tu je bezbedan. Pola su u principu voleli, kao i glavnog lika ove cele priče, Džoija.

Džoi nije bio samo "bubnjar". Džoi je bio institucija, inspiracija i idol. Idol svim fanovima Slipknot-a, a inspiracija svim fanovima muzike i onima koji su ikada u ruke uzeli par bubnjarskih palica. Pored temelja koji je postavio sa matičnim bendom, svirao je sa Murderdolls, Scar the Martyr, Rob Zombie, Satyricon, Korn, pa čak i Metalikom , nakon što je Lars zaglavio u bolnici. Ima li potrebe da govorim o samom kvalitetu njegovog sviranja, kao i poštovanju koje je stekao među metal muzičarima i fanovima? Slagali se ili ne o tome kakav je Slipknot kao bend, da li je klinački ili nije, neosporivo je opšte mišljenje da je Džoi bio jedan od najboljih bubnjara koje je metal svet imao čast da iznjedri. Sad će se neko napraviti pametan i reći "sviranje kurcu, okretanje bubnja i bla bla"...... Prvo......Slipknot JESTE teatralan bend i poenta jeste na stvaranju šoumena i prezentaciji publici, radi ostavljanja koncerta za pamćenje. Isto što radi King Diamond, Alice Cooper, pa čak i Mejdeni. Drugo......nije vam smetalo kada se Tomi Li vrteo na bubnju sa onakvim svojim sviranjem?

Uh......kad sam nervozan, tad sam ciničan i sarkastičan, ali......poenta ovog teksta je kao i svakog drugog "in memoriam" teksta. Kada neko umre, tada su svi tužni, svi šeruju i svi r.i.p.-uju, čak i oni koji su tu osobu, do juče ismevali. Džoi je za mene bio ne samo jedan od devet. Džoi Džordison je deo kreacije koja je odredila jedan od moja dva životna puta i pravac kojim ću se kretati u budućnosti. Da nije Slipknot-a, nikad ne bih počeo da sviram. Ne bih upoznao ljude koje jesam i proživeo ono što jesam. U više država. Tako da, ako slušanje ovog benda znači da sam manchild ili jednostavno nezreo, onda mi je drago da ovaj svet napustim u svom neznanju. Džoi, pozdravi Pola i pitaj Miuru kako se završava Berserk......počivaj u miru broju jedan.

My last true confession will open your eyes, I've never known trust like the nine

Let it be spoken, let it be screamed, they'll never ever take us alive

'Til we die

'Til we die

"Poslednje reči pisca" - Milan Kovačević

 

Da li ste se nekada zapitali šta u ovom poznatom univerzuju spaja CKM i Lavkrafta? Ni ja. Međutim, desilo se to da sam upoznao svog imenjaka i brata po hororu, a čitajući njegove tekstove nekako se odgovor na to pitanje sam pojavio. CKM je bio fenomenalan časopis koji je, onima koji su čitali i van onih volšebno slepljenih stranica jedne za drugu, nudio tekstove ozbiljne, sa druge strane humorističke, infantilno, pritom vrlo elokventno, jednostavnim jezikom običnog naroda pisane. Teme su bile sve ono što vas je interesovalo, a nikada vam nije palo na pamet da sami tražite na internetu. Milan je u svojim tekstovima oživeo taj CKM stil pisanja i dok čitate "Recenzije iz pakla" stiče se utisak kao da sedite u nekoj udobnoj kafani, dok uz dim cigare i zveket čaše o čašu, u kojima fermentisan napitak od hmelja nestrpljivo čeka da postane deo sala oko struka, vam drugarski priča o poslednjem horor ostvarenju koji je gledao. Međutim....nije sve ni u hororu. U svojim "recenzijama", on nam vraća sećanja na stare, dobre, akcione filmove čije scene nam ostaju u sećanju kao fleke od crnih dudinja oko usta. Večno.

E sad. pitate se, kakve veze otac kosmičke strave ima sa svim ovim? Moj, gorepomenuti imenjak, Milan, je objavio svoju prvu novelu. "Poslednje reči pisca" je priča objavljena za underground izdavača "Librarion", koji se pored fanzina bave i izdavanjem muzike, pre svega na mojoj prvoj, vrlo krhkoj ljubavi, audio kasetama. Pored toga što je u obliku fanzina, ova novela je objavljena u svega 50 primeraka, a ja sam jedan od počastvovanih, koji je imao tu sreću da nedavno dobije svoj primerak. Otuda i ova cela priča. Da li je jedna novela dovoljna za ceo post. Da. Ali.....nije u pitanju samo jedna novela. Milan je, mogu slobodno da kažem, pisac u usponu, a pored ove, debi priču "Dan svinje", moći ćete da pročitate već sredinom maja u horor zbirci "Besan 3". Do tada, u njegovim rečima u "Recenzijama iz pakla", možete uživati jednim klikom na link ovde.

Ova priča je direktan omaž Hauardu Filipsu Lavkraftu i njegovoj kreaciji straha koji čitalac ne vidi. Sam Lavkraft je vrlo dobro poznavao strah od nepoznatog, a kult koji je godinama rastao nakon njegove smrti, iznjedrio je gomilu sledbenika i pisaca koji su se oprobali u tome da svoje ideje ispričaju kroz njegovu imaginaciju. Čini mi se da je manjina uspela u tome da svoje monstruozne pipke strave koji gamižu ivicom univerzuma približe "običnom svetu". "Poslednje reči pisca" predstavljaju, po meni, jedno uspešno delo u toj nameri, sa time što je autor svemu tome dodao svoj pečat autentičnosti. Milan nije pisac "iznutrica i krvi". On se trudi da nam postavi scenu i dočara beznađe i smrt onakvu kakvi zapravo jesu. Tužni, samotni i mizantropski.......i naravno sa lažnom verom u optimizam preživljavanja. No, ukoliko vam je ovo prvo njegovo delo, imajte u vidu da svaka njegova sledeća priča, sadrži novi sloj kvaliteta u odnosu na prethodnu i novu skramu horora i jeze navučenu preko naizgled jednostavne priče.

Ova novela, kako Lavkraft zapoveda, počinje pismom. Čovek koji je spoznao svoj kraj, spremno se rukovao sa smrću i krenuo u prepričavanje sopstvenog prokletstva. Autor pisma je bivši čuvar zatvora, koji je video nešto u ćeliji jednog zatvorenika, što ga je mentalno osakatilo za ceo život. Zatvorenik, poznatiji kao "Pisac" svoj dnevnik vodio je u svesci, koju nam čuvar zatvora ljubazno prepisuje. "Pisac" je bio student arheologije, koji je svoj fanatizam prebacio u totalno drugo stanje uma. Od svega jedne slike nepoznatog porekla na jednom od foruma, mladog studenta put vodi do zabačenog manastira koji krije zabranjenu i "izgubljenu" knjigu. Euforija načeta novim otkrićem, spušta nas u utrobu zemlje gde bezbožno biće obitava, čekajući. Eskalacija haosa počinje od fanatizma, preko ubistva, ludila, krvi, začeća đavoljeg nakota do pepela i ejakulacije. 

Eto.....sve sam rekao, a zapravo ništa nisam rekao. Sve ovo, spakovano je u nepunih 40 strana. Da li bih voleo da je ova priča duža? O da. Ali.....ovo je CV kratke priče kakvog se niko ne bi smeo postideti. Ova priča je višeslojna. Priča u priči u priči. Da pojasnim. Ovde imamo prošlost i istoriju jednog cara, čitanu iz knjige u zabačenom manastiru od strane studenta arheologije i sve to dok paralalelno vodi beleške o svom životu u prezentu, da bi nam na kraju to sve prepričao u budućnosti čuvar zatvora u svom pismu. Doduše..... ta budućnost je sadašnjost, zar ne? Nije ovo toliko zbunjujuće koliko sam ga namerno takvim predstavio. Sve u cilju stvaranja interesovanja. Milan se ovde jako dobro snašao sa preplitanjem likova, a brutalnosti i jeze ima sasvim dovoljno da niko nije siguran. 

Zapravo, ono što me je u startu i privuklo njegovom stilu pisanja jeste izražavanje. Same reči i fraze, kao i opisni pridevi koje koristi i ne samo to. Uplitanje istorijskih činjenica, likova, bogova, arhaičnih reči koje više ne postoje....sve to zajedno daje jedan sjajan koktel. nakon čijeg srka ulazite u jedan novi svet, koji je lep samo "odabranima". Nazovite me površnim, ali meni je ovo odlično. Dozvolite mi da budem toliko slobodan i ispišem par primera u cilju opravdavanja moje fascinacije, a i u cilju stvaranja tizera kod potencijalnih čitalaca.

"Bičevi sastavljeni od prvorođenog haosa i crnila udarali su svuda oko nas ubijajući....."

"Šuštali su glasovi po zatvoru da je Bojić pojeo Tadića, pa da je totalno izludeo usled proždiranja ljudskog mesa...."

"Moja java se gušila u dimu, dok su moje oči bile svedok fantazmagoričnih igrarija koje su se dešavale sa druge strane živog sna"

"A ti sačekaj dolazak njegov i poslušaj reči njegove, jer sada si apostol njegov"