Chaos writes itself #3 - "Marama kao krv crvena"

Prolog:

Starac je bio na kolenima i plakao, a ja nisam osetio ništa. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Sećam se....

Još se sećam mog dečijeg oduševljenja kada sam od oca za svoj šesti rođendan dobio komplet plastičnih vojnika. Mojoj sreći ne beše kraja. Satima sam se igrao sa njima, pravivši im skloništa, kopavši zamršenu mrežu rovova, postavljavši kamenje i veštačko žbunje radi boljeg kamufliranja svojih trupa. Razvijao sam borbene taktike i crtao šeme sa pozicijama svih svojih vojnika. Imao sam posvećenost i predanost na kojoj bi mi pozavideli i profesionalni igrači šaha. Ležeći mitraljesci bi bili na prvim linijama fronta, dok bi im leđa čuvali oni u čučećem položaju sa zoljama na ramenima. U brdima, zemljom pokriveni, ležali bi snajperisti kao poslednja linija odbrane zajedno sa mnom. A ja? Ja sam zamišljao da sam general. Čak sam isekao od kartona kapu koju sam obojio i šarene činove koji su krasili moje grudi. Nisam popuštao svojoj vojsci. Nijedan dobar general to ne radi. Bili smo nepobedivi. Sve do katastrofe.



Video sam na televiziji efekte lažne eksplozije sa barutom i shvatio da je to upravo ono što mom imaginarnom ratu treba. Posuo sam sav barut koji sam našao u očevoj garaži, okupio vojsku na gomilu i zapalio šibicu. Trebalo je da bude veličanstveno. U neku ruku i jeste bilo. Razneo sam dobar deo svoje čete, ostavivši im samo nagorele patrljke od udova, glava i pušaka. Otac je bio van sebe od besa, a ja sam pod bolnim udarcima kaiša jecao crvenog lica. Istina, nije me mnogo bilo briga za udarce, moja vojska je bila ono što ne mogu da prežalim. Izneverio sam ih.
Iako su od tog nemilog događaja prošle godine, moja ljubav prema armiji i vojnom životu samo je bila jača. Sa dvanaest godina znao sam ime i broj svakog tenka, oznaku gotovo svakog borbenog aviona koji je ikad poleteo u bici. Znao sam čak i imena svih poznatijih i manje poznatih vojskovođa i generala. Može se reći da sam bio opsednut time dok su ostala deca gubila vreme igrajući fudbal i slične igre. Ustvari, mislim da me nikad nisu volela. Delom iz prostog razloga što nisam umeo da gubim. Ne u sportu, već u igrama rata. Bilo da smo bili kauboji protiv indijanaca, bilo da puzimo po rovovima, koristeči vatromet radi boljih efekata, bilo da jurišamo u osvajanje bunkera na brdu, ja sam bio predvodnik. Nisam dao da mi se govori šta da radim, a želeo sam da bude po mom. Poraz nije dolazio u obzir, što se poprilično često završavalo rascepanim usnama i raskrvavljenim nosevima zbog mojih izliva besa. Konačno, to je dovelo do moje totalne izopštenosti iz društva. Bio sam izgnanik. Dezerter protiv svoje volje. Nisam mario. Bilo je bitno pobediti i ostati živ.

Kada sam navršio petnaestu, dobio sam najlepši poklon koji neko može dobiti. Autentičnu vojnu uniformu sa sjajnom dugmadi, epoletama i maramom oko vrata, crvenom kao krv. Nije bilo jutra da sam se probudio, a prvo ne pogledao nju. Iako mi je bila velika, nije mi padalo na pamet da je obučem. Sama pomisao na to da se pocepa ili isprlja me je užasavala. Marljivo sam je čistio od prašine, polirao dugmad i ispravljao naboranu tkaninu. Otišao sam dotle da sam ukrao lutku iz butika, obukao je u uniformu i postavio kao čuvara iza svog kreveta. Izgledala je nestvarno. A onda, pre nego što sam shvatio, desio se stvaran život oko mene. Pogodio me je kao grom i dok sam se osvrnuo, imaginarni rat se pretvorio u realan. Srce je počelo da mi lupa toliko da sam mislio da ću dobiti napad panike. Ne od straha, da se razumemo, već od uzbuđenja. Konačno.....desilo se nešto što mom celokupnom životu daje smisao. Kao da sam se čitavo detinjstvo pripremao za ono što će uslediti. Ako smo svi rođeni sa nekom svrhom, moja je bila to. Da branim bližnje i otadžbinu. Nikada svog oca nisam video bešnjeg nego tad kada sam mu saopštio odluku da idem u dobrovoljce. Mislio sam da će se ugušiti od urlanja i uz par šamara povukao sam se u svoju sobu duboko razočaran u njegov kukavičluk. On. Čovek na koga sam se ugledao. Još iste noći sam se spakovao, uzeo nešto para iz porodične ušteđevine i pobegao u noć. Iz poštovanja, uniformu sam ostavio tamo gde jeste. Salutirao sam lutki-vojniku i otišao dok je crvena marama boje krvi drhtala na tihom povetarcu.

Za godine me niko nije ni pitao. Sve se desilo toliko brzo da sam i dalje zbunjen načinom kako je sve ispalo. Jednog momenta bio sam dečak sa nepunih sedamnaest godina, pobegao od kuće, a sledećeg čovek sa nepunih sedamnaest u uniformi, vozeći se u nepoznatom pravcu. Može se reći da sam napredovao brzo. Moja urođena ljubav prema vojsci me je vodila poput mašine. Isticao sam se u gotovo svakoj disciplini, a komad drveta koji sam nosio kao dete se pretvorio u komad drveta koji seje smrt. Prvi put kada sam ubio čoveka nisam celu noć zaspao. Tresao sam se i grlio pušku. Rekli su mi da je to od straha i da će proći. Nisu bili u pravu. Nije od straha i nije prošlo. Svaka sledeća smrt je bila sve lakša. Smatrao sam da treba da nestanu sa lica zemlje oni koji ugrožavaju moju bezbednost i bezbednost moje zemlje. Jednostavno je bilo sve to. Ako ja ne pucam prvi, umirem. Davno je prestala da bude dečija igra. Nije me grizla savest i nije me bilo briga za moral. Napadnut sam, logično je da se branim.

U vremenu koje je usledilo postao sam senka samog sebe. Vratio sam se u doba kad sam bio mali i nisam hteo da dozvolim da me iko pobedi. Takmičio sam se protiv vremena i protiv sebe. Ubijao sam poput divlje životinje. Manjak sna i višak adrenalina su me pretvorili u čudovište koje nije biralo plen. Muškarci, žene, starci, ponekad deca. Posebno sam voleo ubijanje nožem i znao sam sve vitalne tačke u čovekovom telu. Nož je najhladnije oružje i ujedno najličnije. Zadnjih meseci gotovo da nisam spavao.....nije mi bilo bitno gde smo, sve dok može da se puca. Mislim da sam juče napunio osamnaest godina. Nikog nije bilo da mi čestita. Pomislio sam na porodicu. Gde li su oni? Da li su pobegli negde kao išutirani drumski psi ili su ostali da hrabro brane svoju imovinu? Nisam znao.

Jedne olujne noći iz delirijuma me je probudio prasak. Vrlo moguće da sam uspeo da zaspim u kamionu, više ne znam ni sam. Eksplozija nedaleko od nas je nagoveštavala neprijatelja. Nisam znao gde smo i nisam znao koliko je prošlo od mog zadnjeg boravišta. Skočio sam po pušku i krenuo u trk do najbližeg zaklona. Nebo i zemlja su se pretvorili u jedno, kao i zvuci oko mene. Nisam razlikovao udare groma od udara granata. Dobovanje kiše o cerade kamiona se pretvaralo u rafal mitraljeza. Bljesci eksplozija su bolno delovali na moja ionako preosetljiva čula. Gotovo slep, bauljao sam po blatu, tu i tamo zastajući da se sakrijem od nadolazeće opasnosti. Osim glasova koji su u daljini vikali neke nerazumljive reči, nisam nikog video. Kroz mrak i kišu. razaznao sam ostatke malog sela i siluete koje su proletale na sve strane. Skinuo sam par njih bez problema i omamljen, teško dišući stao uz prozor kuće koja se držala najbolje od svih. U glavi mi je pulsiralo i bilo mi je muka. Taman sam se spremao da potrčim kad mi je srce stalo. Čuo sam glasove. Poput duha sam prošao kroz vrata stare kuće i našao se lice u lice sa oronulim starcem. Kada me je video iskolačio je oči, pao na kolena i počeo da plače. Pokušao je nešto da kaže, ali za neprijatelje nema milosti. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Epilog:

Ušao sam u malu mračnu sobu i posmatrao. Udario je grom, čini mi se jači od svih prethodnih i obasjao okolinu u kojoj sam se nalazio. Uniformisana prilika je stajala predamnom. Zavrištao sam od užasa koji me je istog momenta obuzeo i počeo nekontrolisano da plačem. Plač je prešao u histeričan smeh koji je odzvanjao i gubio se negde u golim brdima. Tog trenutka sam shvatio sve.....oronuli starac......udar groma. Izvadio sam svoj ispolirani nož i uperio ga ka sebi. Prestao sam da se smejem i gledao u vojnika predamnom. Njegov izraz lica nije nagoveštavao ništa. Lutka obučena u uniformu je stajala sa, sjajnijom nego ikad, oko vrata maramom, kao krv crvenom.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2017

Ah, it's that time of the year again. Ukratko, ovako stoje stvari. Potrošio sam pare koje sam namenio za sajam, potrošio sam pare koje sam ostavio za ostatak meseca (hrana i ostale nebitne stvari), potom sam se pozajmio da bih imao za ostatak meseca (opet) i  na kraju potrošio i to na sajmu. Ne.....okej sam, što pitate? Malo sam gladan. I ostala mi je još koja knjiga na spisku. No, (delimičnu) šalu na stranu, pa da vidimo kakvih dobara nam je doneo ovogodišnji 62. sajam knjiga i da li je vredelo otići na isti?

Dan nulti: Priprema i obećanja samom sebi


Kao i svi posetioci ove manifestacije, spiskovi se prave danima, nedeljama, a zavisno od najava i mesecima unapred. Ti spiskovi su uvek realni, dobro izbalansirani, uvek u sklopu mogućnosti našeg novčanika i pre svega u njima se nalazi samo ono što nam isključivo treba i samo ono najhitnije. E sad.... sve bi to bilo okej da iz svake binarne nule i jedinice koju sam na ovom blogu upravo iskucao, ne kipi sarkazam. Upali smo u još jednu zamku sopstvene megalomanije. Ali, kada su knjige u pitanju, kapiram da je gledanje kroz prste poprilično prihvatljivo. Što se sa(mog) spiska tiče, imao sam unapred određenih par must have stvari, a to su: King - Salemovo, Ligoti - Pisar tame, Karizi - Noć mi te uzima, Asimov - Nemezis, Lavkraft - Kadat, Sirli Dzekson, Bredberi....Svakako, malo detaljnije o tome kad dođe red.

Dan prvi: Pogažena obećanja i prekoračen limit

Preskočio sam ono što sam već znao da ću kupiti, suzbio želju da to što pre imam kod sebe i prevladao je zdrav razum u smislu da sam shvatio kako je teže nostiti veću kilažu pri dugom hodanju nego ići praznih ruku. Bloody ingenious if you ask me. Ostavio sam to za kraj i odmah se zaputio u drugu dimenziju sajma zvanu antikvarni deo. Prošle godine za dlaku mi je izbeglo, sada već naveliko rasprodato, Alnarijevo izdanje Stivena Kinga i bio sam poprilično zadovoljan kada sam zgrabio taj jedan primerak Salemovog koji sam uspeo da opazim. Cijena.....prava sitnica. Dobro, ne baš, ali više nego fer s obzirom na retkost, Otprilike bi to bila puna prodajna kao u vreme kad se pojavila. Salemovo je druga po redu Kingova objavljena knjiga, odmah posle "Keri" i spada u njegov zlatni period. Prati povratak pisca Bena u gradić Jeru(Salem) u Mejnu, koji postaje sve osim običnog gradića. Niz smti, novonastale ljubavi i novonastalih vampira. Uz pomoć par ljudi, kao i oca Kalahana koji je svoje iskupljenje mnogo kasnije dočekao u mračnoj kuli, tražiće izlaz iz ludila u kom su se zatekli.

Sledeće tri knjige nisu baš standardno-regularan deo sajamske nabavke, ali utrčala mi je kombinacija gotovo istovremeno da plaćam u ratama preko Vulkana i naviknut da presipam iz šupljeg u prazno oberučke prihvatih tu opciju. Ipak, složićemo se, manje je bolno dati isti iznos podeljen na 10, nego odjednom. Groblje kućnih ljubimaca, po meni, predstavlja vrh Kingovog pisanja i definitivno jedna od top tri njegove priče (iako ne znam koje bi druge dve bile) u kojoj je pokazao sve što ume. Šta sve ljubav i tuga mogu da naprave od ljudi koji ne mogu da se pomire sa smrću voljene osobe. Po legendi, ako se životinja sahrani na starom indijanskom groblju može se vratiti iz mrtvih. Njihovoj sreći nema kraja kada se preminuli mačak ponovo pojavi na vratima. Ali....malo čudniji nego ranije. Niko ne obraća preterano pažnju dok ne pogine dečak. Tu kreće pravo pitanje morala i vraćanje đavola iz raja kroz zemlju. 
Kabinet smrti ili u originalu "Everything's eventual" je zbirka od 14 kratkih priča nastalih u periodu od 1994 do 2001. godine. Neki kažu da je Stiven najbolji kao pisac kratkih priča i ja jedva čekam da "overim" ovu zbirku. Pogotovo sam se nameračio na "Sestrice iz Elurije" koja je deo sage o mračnoj kuli.
Za kraj, od Kinga imamo još "Noćnu smenu", takođe zborku kratkih priča, objavljenu još davne 1978. godine. Iako su neke od ovih priča objavljivane kod nas, čak i ekranzovane, ovo je sjajna prilika da se nabavi sve u jednom. Pa da počnemo....ništa nije onakvo kakvim se čini.

E, sad stvari postaju ozniljnije i dolazimo do možda glavnog razloga mog pohoda na sajam. Tomas Ligoti, kod nas prvi put svetlost dana ugledao sa izdanjem "Nedovršeni posao" (Booka), a sad ga je Dejan Ognjanović pod okriljem izdavačke kuće "Orfelin" konačno predstavio kako dolikuje. Za sve ljubitelje horora ovo je ona vrsta štiva koja unapred postaje kultna i pre nego što izađe. Zbirka sadrži 13 košmarnih priča koje će vam se uvući u svest i ostati tamo da dišu, s vremena na vreme podsećajući da su uvek tu. Ligoti, koji trenutno važi za možda najboljeg živog pisca horora nema barijera i nema milosti. Možda zato što mu užas ni malo nije stran, a samo postojanje za njega predstavlja največi teret. U poređenju sa njim, Po je bio jedan veseli čikica. Pored samih priča, ova knjiga je i mini enciklopedija samog Ligotija i njegovog pisanja, sa sve predgovorom, vrlo detaljnom i opširnom biografijom i kao šlag na torti, Ligotijev esej " Utehe u užasu". Sve to, upakovano u artwork fenomenalnog Ivice Stevanovića, koji ne može, a da ne privuče pažnju. Obavezno must have!



Moja poseta Paladinovom štandu unutar Makarta bi se komotno mogla nazvati "U znaku Skrobonje". Otprilike ovo je sve što sam propustio prethodne godine. I isto što sam rekao onda važi i sada. Po zaista neverovatno niskim cenama od 250 dinara po knjizi jednostavno ne postoji razlog da ne uzmete bar neku od Paladinovih izdanja (Herbert, Mekdonald, Skrobonja....) Dakle.....Idemo redom. "Poklade" je zbirka od sedam priča koje su se pojavljivale po antologijama Paladina, sad objedinjene sa pogovorom od strane književnog kritičara Vase Pavkovića. Priče koje se u ovoj knjizi nalaze su: Poklade, Marta, Prekrasna kada svane zora, Ašurova noć, Hrid. Do poslednjeg, Projekt: Sunce
 ili Anka, ubica vampira.
"Beli šum" - Antologija priča o televiziji je zbirka domaćih autora koja se sastoji od 20 priča i sve dodatne informacije o njoj možete pronaći na klikom na ovaj link.
"U znaku vampirice" je zbirka ženskih priča o krvopijama. Muška verzija "U znaku vampira", sastoji se od 19 priča, napisanih za tu priliku, a zbirka lepšeg pola nam donosi 13 priča različitih stilova i načina pisanja.

Prošle godine, na sajmu knjiga uzeo sam tri knjige italijanskog krimi pisca Donata Karizija. Tako su ga bar meni ovlaš opisali. Desilo se da je to bio jedan od boljih poteza koje sam napravio, a te tri knjige sam progutao, ostavši da se zbunjeno češem po glavi sa pitanjem "Šta se dovraga upravo dogodilo"? Karizi uopšte nije krimi pisac. Njegov stil najsličniji je Den Braunu jer se stalno nešto dešava, nema palamuđenja, opisivanja, razvlačenja, akcija samo teče. Proslavljen bestselerom "Šaptač", napravio je, sada već kod nas zavidnu zbirku od šest knjiga, koje su međusobno povezane smrću, okrutnošću, brutalnošću, suzama ali i likovima koji se kroz sve knjige provlače. Ono što Karizi bez problema radi je predstavlja svu brutalnost sveta od koje mi okrećemo glavu. Njegove knjige nisu horor, ali imaju mnogo horor elemenata, a ono što ih čini još gorim jeste činjenica da je smrt duga i bolna, a stiže one koji je nisu zaslužili. Takođe, Karizi je majstor zapleta. Garantujem da taman kada pomislite da ste prokljuvili priču, ubicu ili rešenje, verujte mi da niste. Kraj nas pogađa kao aperkat u bradu i nakon preklapanja zadnje korice, zaista nismo sigurni čemu smo upravo prisustvovali. Najnovije ostvarenje kod nas odštampano je "Gospodar senki", a najpravičnije bi bilo da Donatu dam poseban osvrt kakav zaslužuje jer me odavno neki pisac ovako nije oduševio.

Dan drugi: Povlačenje

Za razliku od prošle godine, gde su stripovi bili kao stvoreni za moj ukus, ove je bilo poprilično slabašno. Kad kažem slabašno, to znači da sam se silom naterao da se otuđim od stvari koje ne smem ni da pomislim da počnem da skupljam. Možda bi to bio najbolji mogući opis. Međtim, Darkvudova akcija me je bacila u duboko razmišljanje, a cela stvar je dostigla ključnu tačku onog momenta kada sam uzeo izdanja u ruke.











Svako ko je iole upućen u svet stripa zna za ovo ime. Alan (madafaking) Mur. Nekad je dovoljno reći samo ime autora i ništa više. Pomenuću samo neke stvari koje je ovaj nerealan lik stvorio. Naravno, pored stvorenja. V kao Vendeta, Nadzirači (Watchmen), Iz pakla, Betmen: ubistveni vic, Liga izuzetnih džentlmena, sve do najnovijeg ostvarenja od kojeg nerd u meni drhti, jednostavnog naziva "Providens" (znate ko je rođen tamo zar ne)? Ovih pet tvrdokoričenih giganata su glavni razlog moje trenutne finansijske osakaćenosti, ali ujedno osakaćenost koja bi bez popusta bila veća za 40 posto. Poseban osvrt na ova izdanja drugom prilikom, za sada će još neko vreme morati da čame na polici dok se ne izborim sa morem drugih, već započetih stvari.

Kada je došao red na herojsko povlačenje, u poslednjem momentu nabasah na štand McMillan-a, na koji sam totalno zaboravio. Na ovu knjigu sam bacio oko još odavno, ali mi je uvek bilo nešto preče. Širli Džekson je bila američka spisateljica, rođena 1916. godine, a njena specijalnost bila je misterija i horor. Naravno, evolucija horora se drastično menjala tokom godina. Toliko drastično da će se nekom stare horor priče činiti smešnim ili čak banalnim. Ali ne zaboravite da evolucija nikad nije skakala deset koraka unapred. Bez njih, ko zna kakve bi ove današnje bile. "Oduvek smo živele u zamku" je njena poslednja priča, napisana 1962, godine, svega tri godine pre njene smrti. Sam opis knjige glasi: 

Ovaj jezoviti roman vodi čitaoce duboko u lavirint mračne psihologije. To je uznemirujuća priča o preostalim članovima porodice Blekvud koji žive izolovano na svom imanju nadomak sela i izbegavaju gotovo svaki kontakt s meštanima. Strašan događaj iz prošlosti dodatno je pojačao međusobnu mržnju između Blekvudovih i većine meštana s kojima su i ranije bili u lošim odnosima. Meriket, Konstans i njihov stric Džulijan žive zatvoreni u svom naizgled idilićnom svetu, ali dolazak jednog rođaka preti da unese razornu promenu u njihove živote.

Otprilike to bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma i nabavke na istom. Sad kreće proces refinansiranja i čitanja. Poprilično sam dobro obezbeđen za zimu koja sledi, jedino što bi moj hedonizam doteralo do vrha je neki pucketavi kamin, ali nemojmo preterivati. I ovo je više nego dovoljno. Naravno......ostalo je još mnogo toga nedokupljenog, nepročitanog, a verovatno i mnogo toga za šta i ne znam (Volšebnik, Makondov Lavkraft, određene Kroulijeve knjige....). No, tako i treba da bude, ipak mora postojati određena doza uzbuđenja i hajpa pri svakom novom sajmu. Tako da, poruka ista kao i uvek......ne plašite se čitanja.

Goran Skrobonja - Nakot

Iako sam trenutno u haosu (mo'š misliti) i zapetljan u otprilike šest započetih tema, što nove muzike, što romana, stripova, repriziranje ove knjige me je nateralo da započnem i sedmu. Zaista ne znam zašto mi je toliko trebalo da na blogu ovakve tematike tek sad spomenem Skrobonju, ali nepravda će biti ispravljena koliko već odmah. I nema boljeg načina da se krene od početka nego rođenjem. A u ovoj priči rođenje jeste novi početak. Početak za jedne, kraj za druge. Ali.....

... Pre nego što pređemo na temu, Goran Skrobonja iza sebe ima poprilično zavidnu bibliografiju,  kao i obiman broj priča od kojih prva datira, ako se dobro sećam, još iz 1987. godine. Njegovo pisanje širilo se preko "Sirijusa", "Alefa", "Tamnog vilajeta", "Emitora" and so on, sve do "Fraktala". Verovatno najpoznatija njegova dela jesu "Nakot", "Vojnici Korota ili knjiga čuda", "Čovek koji je ubio Teslu", "Sva Teslina deca", kao i nekoliko zbirki priča "Tihi gradovi", "Šilom u čelo", "Beli šum", "Od šapata do vriska"....





Prvobitno napisan davne 1992. godine, roman "Nakot" premijeru je imao u "Emitoru", a svoje prvo fizičko izdanje doživeo je dve godine kasnije pod okriljem izdavačke kuće "Znak Sagite". Ako je verovati statistici, odštampano je samo 300 primeraka prvog izdanja i teško da se do nje može doći preko web prodavnica, ali tu je drugo, obogaćeno izdanje  "Paladina" iz 2011. godine. Za sve one koji su propustili prvo, ovo je obavezna lektira za sve ljubitelje dobrog horora sa sf elementima, a sa popustima koje Makart trenutno daje, jednostavno nema izgovora da se ova knjiga ne nađe na vašim policama što pre. A šta dobijamo u ovoj knjizi čija cena je trenutno ispod skuplje pakle cigareta? Unapred, mali spojler alert. Kao i uvek, ništa previše otkrivajuće, ali tu i tamo moram po nešto da uporedim.









Sam početak knjige udara kao gvozdena pesnica u stomak, brutalnim ubijanjem bespomoćne bebice i već nakon prve stranice, počećete da razmišljate o moralu i preispitivanju da li da uopšte nastavite sa čitanjem iste. E, tu imamo dve stvari. Prvo....razbijanje tabu tema. Da bi se izbegli klišei i monotonije, toga mora biti u svakom žanru, a pogotovo u hororu. Goran bez problema ovde piše o onome o čemu mnogi ne bi smeli, iako su možda i razmišljali u tom pravcu. Sve zarad sprečavanja javne osude kritike i čitalaca (Vidi ga bolesnik, o čemu piše....a ti beše čitaš horor?). Druga stvar, možda još bitnija je da, priučeni čitalačkim iskustvom mističnih početaka, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Tako da (wo)man up i čitajte šta pisac ima da vam kaže.












Što se stila pisanja tiče roman bih okarakterisao kao horor-triler, sa elementima SF-a (Znači plus, plus i plus). O radnji nešto kasnije. U predstavljanju romana, sam Goran (kao veliki ljubitelj i poznavalac horora) naglašava da je pisao pod enormim uticajem Stivena Kinga, a ispalo je da više liči na Džejmsa Herberta. Po meni, to je spoj oba, a po tome kako sam autor posmatra na njih, rekao bih da je to uspeh. Meni lično, za oko su zapali Kingovski detalji kojima je znao da naglašava kraj određenog pasusa u stilu "Sve sam rekao - ništa nisam rekao". Klasičan primer toga je prošlost našeg anti-junaka Aleksijevića a.k.a Stevana gde na kraju jednog dela kaže "...Sledeći put Stevan je Uroša video u avgustu i ubio ga je kao psa". Izgleda kao mini spojler, a ustvari je upravo nabijanje neizvesnosti. Šta se, dovraga, desilo u avgustu? Zašto ga je ubio? Kako ga je ubio? Male stvari koje stvaraju radoznalost i ne daju vam da ispuštate knjigu iz ruku.


Nešto što i King i Herbert imaju zajedničku je ubacivanje naizgled nebitnih likova koji su tu samo jedan pasus, stranu ili svega par rečenica, a tu su da njihova (obično brutalna) sudbina doprinese celokupnoj atmosferi romana, u ovom slučaju kolektivnom strahu koji lebdi nad čitavom pričom. Recimo u Herbertovom naslovu "Magla", imamo kompletnu pandemiju i haos izazvanu mističnom žućkastom maglom, koja ljude tera da rade nezamislive stvari jedni drugima. Nešto slično paklu na zemlji. E tu, pored glavnih junaka knjige, kojih naravno mora biti, imamo i dobar broj likova nebitnih za razvoj priče, a čiji maštoviti prekidi života samo još više doprinose opisu masovnog ludila. Kod Gorana, primeri za to su: Vojislav Ivanovic (firmaš sa ubitačnom glavoboljom), Anka (koja nosi sopstveni grešni nakot), Gabrijela, koja lebdi u ljubavnim razmišljanjima, Senad, koji lebdi u obećanjima drugih, pa čak i kraj Krnjevića, kralja videa.
Naravno, uvek moramo imati i neke likove koji će nam ostati u sećanju provlačeći se kroz ceo roman.




Glavni protagonisti Nakota su Nemanja i Jasna, kao dobri likovi, koji se bore da čovečanstvo spasu od crne sudbine koja se nad njim nadvila i Aleksijević, loš lik, koji se bori da čovečanstvo spasi od crne sudbine koja se nad njim nadvila. Hmm....ovde nešto ne zvuči kako treba. Idemo ponovo. Nemanja i Jasna možda jesu dobri junaci u pokušaju, ali lik Aleksijevića je do te mere maestralno odrađen, da čitalac ne može kroz gnušanje njegovim postupcima ipak u određenoj meri da navija za njega. Njegov lik je urađen vrlo slojevito i sa puno pažnje, a opet obavijen određenom dozom misticizma. Ne znamo da li je zaostao, glup, samo lud ili jednostavno sebičan u svom nagonu za preživljavanjem. Možda kompilacija svega. Ipak, koliko god on ne osećao ništa prema ovom svetu i ljudima, trudi se da ga spasi. Slažem se da je i to deo zadovoljavanja bolesnih potreba, ali učinio je više nego 95 procenata ostatka populacije. Dok se Nemanja i Jasna bore na svoj način, Aleksijević nam demonstrira svoj.

Takođe, ovde bi bilo dobro da nagasim skokove kroz vreme i prebacivanje iz starog u novo. To su stvari koje romanu razbijaju monotoniju i repetitivnost. Počevši od ruralne prošlosti Stevana (Aleksijevića), nabijene zabrađenim, gerilskim, partizansko-četničkim avanturama, preko spoznavanja sadašnjosti u kojoj se nova pretnja rađa svakim minutom, do ne toliko daleke budućnosti koja nam pruža sve osim jedne stvari. Kada je Džejms Kameron polovinom osamdesetih predstavio svoju viziju apokalipse koja će doći, on nam je ostavio tu jednu stvar koju Goran nije. Tračak nade za čovečanstvo. Ta nada, na momente prisutna, otišla je isto tako brutalno kao sam Aleksijević, a nas ostavlja da se pitamo. Šta će biti dalje sa nama? Koliko će nas ostati i da li će nas ostati?

Ovo sam verovatno trebao da napišem na početku, ali onda bi vas mrzelo da čitate do kraja. Koja je priča iza romana "Nakot", čemu ubijanje beba i kakve to veze ima sa prošlošću jednog seljaka i sadašnjosti poludelog penzionera u rampage mod-u? Naravno da neću otkriti mnogo, ali......nakon srećne nove godine u Beogradu rađaju se nove bebe i dok mirno spavaju u porodilištu pomišljamo kako nema lepše stvari od povećanja nataliteta na tako lep način. Međutim. Stariji ljudi umiru sa novim rađanjem. Ravnoteža u kosmosu? Majke se sve više brinu za bebe, toliko da ih ne interesuje ništa drugo. Majčinski instinkt prerasta u fanatizam teških razmera. Bebe, same po sebi nisu kako treba, a svega šačica ljudi to počinje da uviđa. Kreće borba od nekoliko ljudi protiv čitavog nakota, kroz nepravdu, uzbudljivo istraživanje i napetu jurnjavu, vodiće vas kroz Beograd sa grudvom od neizvesnosti u grudima, a ta grudva rašće do samog kraja.

Iako je pisan pre četvrt veka, čitajući ga, ni jednog momenta nemate utisak da je zastareo. I dalje je svež i vrlo lako se može smestiti u ovo vreme. Dok razmišljamo o tome da li ćemo ikada dočekati nastavak (Rise and fall of godfather Vlasta:), uz sve moguće preporuke, uzmite knjigu, zaronite u novo rođenje i uverite se zašto "Nakot" zavređuje da se nađe u samom vrhu srpskog horora.

Masters of Rock 2017

Kada je stigao koverat adresiran iz Češke, sadržine dva malena parčeta papira, tad je postalo ozbiljno, a odbrojavanje je moglo da počne. Za Masters of Rock kombinaciju smo saznali sasvim slučajno, putem prijatelja, vrsnih poznavaoca muzike, a kasnije i saputnika u truckanju preko stotina kilometara ravnica i polja kukuruza do malenog mesta zvanog Vizovice.

Smešten u srcu Češke, festival je četvorodnevan, a glavni akcenat dat je heavy i power bendovima što me, iako nije nužno moj žanr, nije sprečilo da maksimalno uživam u celokupnom spektaklu. Tri benda bila su okidač koji je utemeljio moju (čitaj našu) odluku da krenemo put Ćeške i to:

3. Battle Beast - Relativno mlad bend koji grabi uzlaznom putanjom i nakon poslednja dva fenomenalna albuma (i Norinog veštičjeg-heavy-metalnog vokala) je svakako bend na koji treba usmeriti svu pažnju.

2. Pretty Maids - Veterani heavy metal scene čija prisutnost datira još od sredine osamdesetih i posle skoro 15 albuma svakako su ugravirali svoj status u aleji metal velikana. Plus, ovaj koncert je jedinstvena prilika da ih čujemo uživo, jer zbog premalog broja nastupa veoma su mizerne šanse da ćemo ih ikada ugostiti u Srbiji.





1. Sabaton - Mislim da su ovde bilo kakve reči suvišne, uzevši u obzir da meni i mom kumu Sabaton predstavlja ono što je Dimitriju Vojnovu predstavljao Tito u filmu. Da stvar bude još bolja, ovaj koncert najavljen je sa podrškom Zlinskog filharmonijskog orkestra i tu je naš fanatizam prerastao u psihozu, dodatno pojačanu Joakimovom izjavom o specijalnoj set-listi i pesmama koje nikada nisu svirali uživo.

Od aprila odbrojavanje je proletelo brzinom svetlosti i već 11. jula došlo je do momenta "Vežite se polećemo, Pišonja reče Žugi" Iz užarenog Beograda smo krenuli oko 21h uveče, prvim vozom Beograd-Budimpešta. Olakšavajuća okolnost je ta što smo putovali u sauni zvanoj spavača kola, pa je ta etapa puta prošla poprilično brzo. Ovde je pravo vreme da napomenem vrlo poznatu činjenicu, a to je koliko je bitno putovati sa normalnim ljudima. Dva brata, koja su već bila tamo i bez čije organizacije puta bi se toliko izgubili da bi se najverovatnije vratili kroz vreme, su bili najbolje moguče društvo za ovakvo putovanje.

Budimpeštu smo zatekli tek probuđenu i od svih znamenitosti videli smo samo enormni espreso u
obližnjem "Starbaksu" dok smo čekali sledeći voz koji je dva sata kasnije krenuo putem Otrokovica (Šire regije Zlina, mesta u kom smo odseli). Kako je voz iz klimavog prešao u klimatizovan, tako je i naše raspoloženje prešlo iz razdraženog u nadraženo i to iz više razloga. Mahom zbog činjenice da konačno pobegosmo negde iz Beograda, koji je svojom kolotečinom moj život u zadnje vreme pretvorio u "Dan Mrmota". Sam put do Otrokovica je bio druga duža faza, a od tad je sve išlo vrlo ubrzano. Treći, lokalni voz nas je doveo u Zlin 12. jula, dan pred početak festivala, što nam je ostavilo celo popodne da se smestimo i pripremimo za ono što nas čeka.

     

Zlin kao gradić je totalni kontrast prebučnom i pretrpanom Beogradu, čiju melanholičnu tišinu razbija samo kliktanje uličnih semafora. Gotovo da smo bili preneraženi mirnoćom kojom Zlin odiše, pogotovo što se u večernjim satima pretvara u grad duhova. A sutradan.....

Dan 1.

Zlin je od Vizovica udaljen nekih 15ak kilometara iliti 20ak minuta lokalnim vozom i prvo što nas je sačekalo na železničkoj stanici tog popodneva beše horda veselih metalaca. Po prvi put u tom momentu do mene je dopro mentalitet Češke metal publike. Nije bilo vike, dreke, prosipanja piva, guranja ili horskog pripitog pevanja samo njima poznatih refrena. Svi su mirno pričali i pijuckali svoje pivo, a ta atmosfera se kasnije prenela i na festival. No, doćićemo i do toga.





Druga stvar koja nas je sačekala posle horde metalaca je nepregledna kolona horde metalaca koja čeka u redu za festivalsku narukvicu. Jebiga, prvi dan je, neki se rituali moraju istrpeti. Dok je polovina ekipe žurila na Sicilijanski "Elvenking", mi koji ne znamo ni jednu njihovu pesmu smo ostali da tumaramo po festivalskoj zoni gledajući gde je šta.

    

MoR je podeljen na više delova.

1. Par velikih šatora sa stolovima koji su služili kao javno odmaralište, menza i mesto gde je pivo nepresušno za predah između bendova,
2. Glavna bina, herojski nazvana "Ronnie James Dio" (Bravo!), okružena sa par tribina, od kojih je jedna za invalide i ljude sa specijalnim potrebama (Bravo x 2)
3. "Sokak" sa štandovima za prodaju svih mogućih metal aksesoara, majica, diskova, prstenja and so on....
4. Manja bina za koju sam čuo da postoji, ali je nisam video niti znam gde se nalazila
5. Prokleti Bandži Džamp
6. Hrana. Štandovi sa hranom su mirisna aura oko festivala (ne računajući auru Toi-Toi-ja), a u ponudi je bilo svega, od prženog do kuvanog, gulaša do bramboraka i prosto je greh ravnodušno prolaziti pored njih.

    

Kako smo se fizički i psihički spremili da ovo bude jedan dug i najudarniji dan, konačno je došao red i na dugo očekivani "Battle Beast". Rezultat? Ništa manje od očekivanog. Svirka na najvišem nivou, a Nora je briljirala. Majkl Felps bi se posramio od činjenice koliko ova žena ima snage u plućima. Što se pesama tiče, najveći deo bio je sa novog albuma, ali mi to nije smetalo obzirom da su izabrali najbolje sa njega (Straight to the heart, Bringer of pain, Familiar hell, King for a day, Far from heaven....), a mesta je ostalo samo za par standardnih hitova "Black ninja", Out of control", "Let it roar" i "Touch in the night". Naravno da je uvek moglo jos, ali za prvi utisak nemam ama bas nikakvih zamerki.








Nakon njih usledilo je prvo prijatno iznenađenje festivala pod imenom "Death angel". Totalno neupućen u njihov opus poprilično sam ostao oduševljen usviranošću i Markovim vokalnim sposobnostima. Atmosfera je počela poprilično da se zagreva ovde sa mosh pit-ovima, ali o tome malo kasnije.
Dok se "Stratovarius" spremao da preuzme štafetu naša volja beše jaka ali telo je počelo da odbija saradnju. Još skoro dva sata do Sabatonovog nastupa, a ja već ne mogu da stojim na nogama. Međutim, nastup prolazi sjajno i iako nisam preveliki fan, drago mi je da sam prisustvovao ovom nastupu i ugođaj je mogao biti bolji samo da su mi odsvirali "Eagleheart".
U polusatnoj pauzi koja je nastupila, noge su mi nefunkcionalna masa i kako bismo zadržali poziciju u gužvi, menjamo se sedeći na podu, uzimajući svaki prekopotrebni atom snage.


Onog momenta kada je počeo "March to war", umor je potisnut, a adrenalin je preuzeo njegovu ulogu. Kroz hladni vazduh Češke se prolomilo "We are Sabaton and this is Ghost division", a naše noge su ponovo imale svrhu. Nerealno, a opet nekako standardno dobra svirka, nosila je hit za hitom sa aranžmanima specijalno napravljenim za orkestar. "Art of war", "Carolus Rex", "Last stand", "Sparta", ponovo vraćene "Attero dominatus" , "Coat of arms" i "Panzerkampf", nikad u ovoj varijanti odsvirana "Final solution", neizbežne "Far from the fame" i "Primo victoria" i za kraj, da upotpuni događaj, kao najveće iznenađenje, nikad pre odsvirana "Wehrmacht".



Ošamućeni. što od dobre svirke, što od celodnevnog stajanja na suncu, svoje živote dugujemo neverovatnom čoveku, isto tako neverovatnom ljubitelju Sabatona, koji je specijalno zbog ovog koncerta došao iz Nemačke. Da nije bilo njegove nesebične ponude da nas vrati kolima do Zlina, možda bi ona mala bina bila nazvana po nama, žrtvama umora festivala. "Pain", uz svu dobru volju smo iz tih razloga morali da zaobiđemo. Pitere Tartgrene, ako čitaš ove reči (a usput si naučio srpski)....izvini brale. Sledeći put.

Dan 2.

Drugi dan festivala se ispostavio kao najslabiji (nama) muzički i iskoristili smo ga da zavidamo rane, odmorimo se i skupimo snagu sa sledeći dan. Ukačili smo deo domaćih miljenika "Dymytry", psy-core metal benda koji je imao sjajnu prođu kod publike, a isto važi i za "Bohemian metal rhapsody", koji su nastupali sledeći. Jedini bend koji smo u celosti pogledali beše "Epica" i baš me je zanimalo kako zvuče. Predvođeni lepom Simon, odradili su zaista odličan posao, ali i pored toga moram biti objektivan, jednostavno not my cup of tea. "Sepultura" u ovoj varijanti i postavi me nije preterano zanimala, a posramljeno priznajem da nisam znao ni jednu pesmu "Running Wild"-a. Jedino mi je žao propuštanja "Moonspel"-a, ali počinjao je prekasno i zaista nam se nije čekalo još 5 sati (sa sve dolaskom voza) samo zbog njega. Feranando......brale....sledeći put. Izvini.

Dan 3.

Okrepljeni i raspoloženi, dan treći na festivalu nas je dočekao nešto posle podneva, kako bi poslušali nemački "Equilibrium", usput zakačivši simpatični folk-metal ansambl pod imenom "Trollfest". Drugo i treće iznenađenje došli su totalno iz vedra neba. Prvo u bukvalnom smislu i to u vidu provale oblaka koja nas je brutalno naterala da se skupimo u već pretrpanim šatorima, ostavivši one najhrabrije da ispoštuju festival kako dolikuje. Želeo bih da napomenem da je ovo jedini dan kad sam odlučio da obujem starke......da, bravo. Elem, drugo iznenađenje je bilo daleko bolje i došlo je u vidu benda "Almanac", koji se ispostavio kao pravo otkrovenje u muzičkom smislu i sa uživanjem smo ispratili završetak nastupa kada je kiša malo popustila.



Sve se drastično promenilo nabolje kada su na scenu stupili Danci "Pretty maids". Vođeni Ronijevim vokalom kojem bi pozavideli i mladi pevači i Kenovom harizmom i sviračkim umećem, ovo je bio best of hitova. "Kingmaker". "Back to back". "Rodeo", "Pandemonium", "Little drops of heaven", "Future world", "Love games"..... što bi se reklo. da je bolje ne bi valjalo, a mi smo se uverili zašto uživaju status metal veterana. Nakon toga, iz pristojne razdaljine uživali smo uz slušanje (a bogami i gledanje) "Delain"-a, sa specijalnim gostom Marcom iz  benda "Nightwish". Ovo je za razliku od Epike, mnogo više prijalo mom krhkom uvetu. Kad već pomenuh metal veterane, kao jedni od zvezda večeri, na bini se pojavio veliki "Saxon" i oprašio svirku kao da su u najboljim godinama života. Mada....za svirku nema najboljih godina. Iako nisam čuo, meni iščekivani "Killing ground", svirka dostojna pravih profesionalaca svog zanata. E, sad dolazi momenat za kojim najviše žalim, a to je propuštanje "Kreator"-a. Nakon par odlsušanih pesama jednoglasno smo se složili da je taksi realnija varijanta od upale pluća (nakon kiše, uveče je postalo strahovito hladno). Tako da... Mille......brale.....jebiga.



Dan 4.

Očekivali smo da ovaj dan bude slabiji, kao i drugi, ali smo se prevarili u našu korist. Što se samih bendova tiče, biću brz.
Rage - Imam totalnu crnu rupu u sećanju za ovaj bend. My mind is blank.
Lacuna Coil - Jedini problem sa njima je što Kristina ne zna za moje postojanje i ne čuje moje vapaje za njom u tužnim, samotnim noćima.  Sjajan nastup, sjajan asylum stage look i naravno odlična usviranost. Posebna pohvala za Andreu za sjajno obavljen posao. Kristina standardno odlična.
Dee Snider - E, tu smo. Ovo je definitivno bilo najveće iznenađenje festivala (za nas koji ga nismo gledali ranije) Znali smo da je šoumen, ali način na koji je raspalio masu je dostojan svakog divljenja. Naterao je (uz  poneku pretnju) svakog prisutnog čoveka da skače i luduje. Posebno me je oduševio njegov profesionalizam na bini jer pored opasnih problema sa tonom, nije pravio dramu oko toga, već je odradio posao maestralno. "The kid's are back", "The price" (fuck yeah!), "We're not gonna take it", epsko izvođenje "I wanna rock", kao par novih pesama i obrada tipa "Outshined". posvećena pevaču "Soundgarden"-a, je bilo i više nego dovoljno da se pitamo "Šta se, dovraga, upravo desilo"?
Edguy - Školski primer dobrog power metala i dobre usviranosti. Iako sam više fan "poderanih" vokala (tipa Dee Snider), Ed je raspalio masu i držao je tako do kraja nastupa.
Vince Neil - Neka ostane na tome da sam uzdržan po pitanju Vinsa, samo iz poštovanja prema ljudima koji ga vole.



Za kraj, samo bih napomenuo par stvari koje su po mom mišljenju vredne hvale i manje vredne hvale.

Plusevi:

Organizacija. Celokupna organizacija je obavljena na tako vrhunskom nivou, počevši od postavke festivala, do obezbeđenja, koga je bilo enormno malo. Naviknuti na kojekakve "Beer festove", navikli smo da sve vrvi od policije i preterano nadrkanih momaka iz obezbeđenja. Ovde toga nije bilo. Napomena da se ni jedan incident ili neprijatnost nije dogodila za svo vreme dok smo bili tamo. Nismo videli ni jednu svađu ili koškanje. Druga bitna stvar je tajming bendova. Onako kako je pisalo u rasporedu, tako se i dešavalo. Bendovi su završavali u minut i u minut tačno počinjali, što je, složićete se, za naše uslove nepojmljivo.

















Publika i međusobno poštovanje. Ovo je druga stvar koja je totalno nepojmljiva. Nije bilo guranja, polivanja pivom, neartikulisanog urlanja u stanju delirijum tremensa. Ljudi su stajali i uživali u bendovima koje vole. Posle svakog benda dolazilo je do "smene" publike. Svi bi odlazili u šator na osveženje, a oni iz šatora do bine na spektakl, tako da ko je hteo da priđe blizu bini i uživa, mogao je stići do drugog, trećeg reda u svakom momentu. Da ne pominjem grupno-složnu pomoć kad se neko saplete prilikom mosh pita. Još jedna stvar koja je jako bitna je raznovrsnost publike. Bilo je bračnih parova u kasnim šezdesetim, možda i starijih, pa do onih sa bebama sa slušalicama. Sve generacije na jednom mestu, održani zajedno muzikom.


Masters of Rock cafe. Naš grad, iako je neuporedivo veći od Zlina, nema ništa slično ovome. Sjajan detalj koji služi kao mini muzej uspomena na sve muzičare koji su prošli kroz Zlin i Vizovice tokom godina kako festival postoji. Eden za sve kolekcionare memorabilija.





  

Minusi:

Ovo što ću navesti je toliko sekundarno, da gotovo uopšte nije uticalo na naš provod tamo.



Hrana. Jedini problem su bile male porcije, a prevelike cene, jer ako jedete kao ja i možete da pojedete slona u stanju neuračunljivosti od gladi, slona ćete i platiti. Jeste prevelika raznovrsnost, ali za naš standard i za naše plate (Nemcima je svejedno), nismo mogli da se zamislimo da svaki dan ostavljamo po otprilike 2000 dinara za jelo.

Vremenski uslovi. Ovo je nešto što nema veze sa festivalom i što niko ne bira, ali pominjem ga kao deo iskustva, Tokom dana vreme je bilo sjajno, u nekim momentima čak i pretoplo, ali kad padne mrak, temperatura drastično pada i bez duksa u rancu ne bih preporučio bilo kakvo dalje ostajanje.

Ozvučenje. Da li su naše uši tokom godina slušanja muzike prestale da registruju određene frekvencije, to ne znam, ali da je kompletan zvuk mogao biti malo glasniji i moćniji, mogao je. Uvek smo. čak i onda kada smo bili do same bine, imali utisak kao da može još malo glasnije, a da ne pominjem eksperimentisanje prvih par pesama dok se ton ne ustali.





Engleski jezik. E ovo je već neoprostivo. Ja razumem ne poznavanje jezika. Sve je okej. Ali da nikog (Nikog!), ne interesuje čak ni poznavanje elementarnih izraza za opštu komunikaciju to ne mogu da shvatim. Važi za sve konobare, šankere, prodavce i recepcionere u domu gde smo odseli. Taj problem je počeo u mađarskoj, a nastavio se kroz ceo festival. Problemi su toliko drastični bili da nismo mogli da naručimo čiste peškire jer žena nije znala šta je to "towel" ili konobarica koja ne zna šta je "drafted beer". No dobro, gestikulacija je majka snalaženja, tako da nismo mnogo propatili zbog toga.

Sve u svemu jedno nezaboravno iskustvo sa novostečenim prijateljima koje će, nadam se, biti tek prvo, a narukvica sa MoR-a, samo jedna u nizu. I za kraj..... NFAIEG.

Vault of treasure 2017

Kako bi ovo Youtuberi nazvali....“Things i’ve got recently“, iliti po naški najnovija nabavka. U iščekivanju ovogodišnjeg sajma knjiga lista želja ne da se ne smanjuje, nego ne smem ni da je pogledam. Ali..... tu i tamo se uvek nađe neka dobra knjiga, nešto za šta nisam ni čuo, a iz nekog razloga me je privuklo ili jednostavno deal kakav se ne sme propustiti (obično se pojavi kad nemam prebijene pare). Zahvaljujući internetu, na moju sreću i nesreću sirotog poštara, od početka ove godine bilo je svega po malo i nakupio se dobar stack svega i svačega. Pravi trezor haosa. Slažem se da je uvek moglo i bolje ali proklet sam kao kolekcionar i volim muziku podjednako, a finansije presušuju vratolomnom brzinom. Elem, dobar deo pročitan, neke još u fazi čitanja. Idemo redom.

ISAK ASIMOV - U susret zadužbini

Uh...odakle početi? Produktivnost Isaka Asimova je tolika da su se ljudi pitali kako je (i uopšte da li je) on zapravo uspeo da napiše sve ono što nam je za života ostavio. Ako je verovati sveznajućem mozgu interneta, iza njega stoji preko 500 (slovima pet stotina) knjiga tj. romana, naučnih radova, kratkih priča i eseja. Ljubiteljima naučne fantastike svakako je ostao najpoznatiji po svojim serijalima o Robotima i Zadužbini. Serijal o Zadužbini (Foundation) je toliko obiman, da zahteva svoj post i poseban osvrt na temu, a ovde ću samo ukratko dati jedan mali overview ovog izdanja. Genijalnost Asimova se ogleda u tome da iako je prva Zadužbina napisana 1951. godine, čak i danas nakon više od pola veka, te ideje ne da nisu zastarele, nego su još nedostižne. Glavni junak serijala je briljantni genije za metematiku Hari Seldon, koji uz pomoć matematičkih formula i jednačina otkriva psihoistoriju, nauku koja će moći da  u određenoj meri predvidi budućnost galaktičkog carstva i miliona planeta koje se pod njim nalaze. Kako bi zaštitio psihoistoriju, sam Seldon pravi dve zadužbine na suprotnim krajevima galaksije, u cilju održavanja i razvijanja moći same psihoistorije i čuvanja celokupnog znanja sveta do tad. Naravno, uvek su tu nepredviđene okolnosti i problemi koji prate celu ideju. Ipak je Hari samo čovek. Ova knjiga (čije naše originalno izdanje je ređe nego sveti gral) nije toliko revolucionarna kao prvi njeni delovi, što ne znači da je manje zanimljiva. Ovde nam se pruža uvid u privatni život i porodicu Harija Seldona i time malo uobličava priča, razbivši auru misterioznosti oko samog njegovog lika. Po prvi put, ovde imamo "običnog Harija", čoveka sa svim svojim manama i razmišljanjima, a ne mit i legendu kakva je postao posle svoje smrti. Prvi put zapravo vidimo koliki doprinos je dala njegova porodica, žena, sin, kao i  najbolji prijatelj koji je život zap(ostavio) radi zajedničke ideje. Ova priča je smeštena posle "Preludijuma za zadužbinu" i prati gotovo ceo život Harija i sam razvoj psihoistorije kao i sve probleme, stranputice, tragedije i nedaće kroz koje je Seldon morao da prođe kako bi ostvario svoj životni projekat. Svakako must read za fanove serijala.

GREGORI BENFORD - Strah zadužbine

Originalna serija o Zadužbini Isaka Asimova sastoji se od sedam knjiga od kojih je poslednja koju je lično napisao, gore pomenuta "U susret zadužbini". Nako njegove smrti priču su pokušali da dopune i uobliče još tri pisca. Prva od njih (naravno ne po godini, već po hronološkom redu dešavanja) je "Strah zadužbine" od Gregori Benforda, a po priči smeštena je otprilike između "Preludijuma" i "U susret zadužbini". Valja napomenuti da su sva tri nastavka autorizovana tj. dat je pečat odobravanja za njihovo izbacivanje. Gregori Benford pored toga što je pisac (nažalost nisam čitao ništa njegovo) je takođe i naučnik, tačnije astrofizičar, što me je svakako ohrabrilo u pogledu na sam poduhvat pisanja ove knjige. E sad da budem iskren, što se same knjige tiče, bio sam poprilično skeptičan po pitanju toga da neko drugi osim Asimova piše nastavak Zadužbine, do te mere da čak nisam ni hteo da se upuštam u ovo. Ali....prevazišao sam svoju zadrtost i sad sam negde na pola prve knjige, tako da nažalost ne mogui ništa specijalno mnogo da kažem, ali evo par zapažanja. Prvo, dobra stvar je što Benford posvećuje mnogo više pažnje psihologiji i razmišljanju likova, što ih samo približava auditorijumui. Kod Asimova je manje toga, a više delanja. Neosporno je da su likovi inteligentni i zanimljivi, ali Benford im daje malo više ličnosti. Malo lošija stvar je ta što mi u momentima roman jako sporo ide. Ne teče priča i ne tera me da ne ispuštam knjigu iz ruku. No, videćemo do kraja druge knjige, mada neosporno je da je uradio odličan posao i dao sjajan omaž zaveštanju koju je Isak Asimov ostavio.

DEJVID BRIN - Trijumf zadužbine

Kako sam se već upustio u ciklus o zadužbini, onda bi bio red i da stoprocentno kompletiram sliku o njoj. Druga knjiga koja nije pisana od strane samog Asimova je "Trijumf zadužbine" i po hronologiji dešava se posle "Zadužbina i Haos" romana od Grega Bera (jedina koju još nemam). Autor ove knjige, Dejvid Brin, kao i Benford je naučnik, dobitnik zavidnog broja nagrada za naučnu fantastiku, pa čak i konsultant u NASA-i. Odličan CV za pisanje ove knjige što se mene tiče. Pošto je, naravno, još nisam pročitao, bacio sam pogled o čemu se radi i sudeći po ocenama, čini se da je Brin zaista dostojan naslednik Asimova. Što se same radnje tiče, zaista nisam hteo da spojlujem samom sebi i da ulazim mnogo u to. Što bi se reklo i wanna be suprised. Knjiga je za razliku od druge dve više nego duplo kraća, tako da bi trebalo da se brzo pročita. Po nekim vestima, Brin je počeo sa radom na nastavku ove knjige. Approved na neviđeno.

SERGEJ LUKJANJENKO - Šesta straža

Lukjanjenkovu heksalogiju možemo posmatrati na više načina. Kao dečju i donekle infantilnu, dobro započetu ali besmisleno produžavanu, još samo jedan od vampirskih serijala ili prosto kao bajkovito-urbanu razbibrigu. Ja sam odabrao ovu poslednju opciju i poprilično sam uživao u svakom delu. Naravno, tu i tamo se provuče poneki jeftin momenat, ali sve u svemu ovo je daleko od dečije priče. U suštini ovo je modernistička borba za prevlast između dobra i zla. Mada.....ko je danas dobar, a ko loš? Svi su slatkorečivi i obećavajući, dok iza leđa svi spletkare i prećutkuju nešto zarad sopstvene koristi, a opet rade u korist svetu. Sve to uz strogo poštovanje pravila i obimne papirologije. Otprilike kao državna firma....samo što plaćaju. Ukratko svet je prepun dešavanja iza očiju običnog naroda. Vampiri, vukodlaci, veštice i magovi su svuda među nama, ali ne mogu da rade šta im se prohte bez prethodne registracije i podnošenja zahteva za svaku akciju (bacanje čini, pijenje krvi....). Radnja je smeštena u srcu Moskve i prati delanje dveju straži (noćna i dnevna). Straže su ekvivalent policiji iz senke (ko je gledao "Man in black" otprilike zna o čemu pričam) i sa njima kao marginama prolazimo kroz sve njihove napore da sačuvaju Moskvu uz međusobna nadmudrivanja i koškanja sa glavnim protagonistom na čelu, Antonom Gorodeckim. Svaka knjiga prikazuje određen, naizgled nerešiv, problem sa kojim straže moraju da se izbore, a najčešće usko povezani sa lično Antonom, njegovom porodicom i njegovim odlukama. Sve to protkano mitovima, legendama i različitim likovima koje svi dobro znamo. Pored same priče, provlači se dosta ozbiljnosti i realnog problema rasuđivanja. Da li uraditi opciju jedan, pa da ispadne loše ili opciju dva pa da ispadne loše na drugi način? Šesta straža predstavlja poslednju prepreku u kojoj Anton mora da načini ultimativnu žrtvu. In conclusion, vrlo maštovito i zabavno. Preporuka za sve ljubitelje fantastike sa elementima trilera. Ipak sumrak nije samo sumrak, bitno je znati gledati.

DEJAN OGNJANOVIĆ - Naživo

U virtuelnom svetu, poznatiji kao Ghoul, Dejan se bavi mračnom stranom sveta. Horor u svakoj svojoj formi mu nije stran, počevši od književnosti, preko stripa do kinematografije širom planete. Kao kritičar, esejista, hororičar (ako to nije legitimna reč onda prc, moje!), po prvi put je u svom sirovom užasu predstavio svoje čedo broj jedan pod nazivom "Naživo". Sudeći po Gulovoj biografiji i interesovanjima, pitanje koje se svima nameće je: "Šta se nalazi u "In Vivo" kotlu"? Moj odgovor je: Upravo ono što treba da se nalazi. Mrak, horor, morbidnost, užas, perverzije, sperma, krv, suze i sam đavo. Ukoliko vam se to ne sviđa...gospodo na pogrešnom ste mestu. Ovo je jedan od najhrabrije i najgrublje napisanih romana kod nas. Iako ima svojih mana i svakako da nije savršen, ideja je najjači faktor. Dejan, glavni lik je antisocijalna i donekle mizantropski nastrojena ličnost koja radi u video klubu erotike. E sad, da ne dođe do zabune, jeste ovde ima popriličan broj perverzija i jeste, opisuje se svaka od njih, ali poenta, bar koliko sam ja shvatio, je u tome da Dejana sam čin seksualnosti ne interesuje toliko koliko pokušava da dostigne onaj ultimativni nivo spoznaje horora i mraka u svakom obliku kako bi došao do samog "ličnog Azatota", boga ludila (auh al me puče deja vu). U svakom slučaju put ga navodi do Prištine u potrazi za zabranjenim snaf filmom, a otkriva deo morbidnog rituala koji se greškom našao na kaseti. On u tom ritualu vidi nešto što običnom smrtniku nije namenjeno i definitivno nešto što nije sa ovog sveta i van ove realnosti. Dovraga, nadam se da ću stići da uradim poseban post o ovom romanu. Žanrovski, ova knjiga nije čist horor, iako sam to nekako očekivao. Ova knjiga je misterija, prožeta Lavkraftovskim elementima sa taman toliko horor elemenata koliko treba. Ono što nas, čak i podsvesno vezuje za ovo podneblje, Ognjanović je ovde poprilično dobro uspeo da nam dočara. Život(arenje) u Srbiji, a pogotovo prašnjave ulice Prištine sa nabojem netrpeljivosti koje se oseća u vazduhu. Mane ovog romana ću da preskočim, jer mi se sama ideja toliko svidela da nema smisla kvariti kompletan ugođaj. Kult mračnih ljudi, rituali, zlo koje nam diše za vrat je samo početak. Iako je radnja malčice ubrzana pri kraju, to mu ni najmanje ne smeta. Ukratko ovoliko (za sad). Ognjanović je najavio moguć nastavak ove priče, koju ću svakako sa pažnjom dočekati. Treba nam više ovakvih knjiga.

STIVEN KING – Ko nađe - njegovo

Neki kažu da je Kingovo vreme odavno prošlo i da su mu ideje presušile. Da li to odražava manjak svetskih bestselera, ekranizovanih u kultne filmove ili jednostavno činjenica da je prešao u duge žanrove, ja ne znam. Ruku na srce, za mene koji smatram Kinga jednog od najboljih i svakako najkreativnijih pisaca horor tematike, ova knjiga mu je daleko ispod nivoa koji on realno može da dostigne (bar po pitanju imaginacije i inovativnosti u idejama), ali to svakako ne znači da je pred nama loša priča. Naprotiv. Da ju je napisao neko od poznatih imena specijalizovanih za krimi žanr kao što je Paterson ili Koneli, verujem da bi čitaoci visoko digli palac u znak odobravanja. King nam ovde ne donosi ništa što već nije viđeno, ali priču pripoveda sa iskustvom prekaljenog majstora. Sama ideja romana se vrti oko poznatog pisca Džona Rotstajna, koji se povukao u ilegalu i prestao sa objavljivanjem knjiga. Moris Belami, gotovo poludeli fan njegovog književnog junaka dolazi do pisca sa namerom da mu preda beležnice u kojima je zapisivao svoje dalje ideje. Taj susret se tragično završava i Moris odlazi u zatvor na dugo vremena zbog totalno druge gluposti koju je napravio. U međuvremenu dok Morisovo tamničenje ulazi u anale, momak po imenu Pit nalazi novac koji je ovaj ukrao od Rotstajna i beležnice koje sadrže još dve gotove knjige. Problemi počinju kada Pit, kako bi pomogao porodici, pokuša da preproda neku od beležnica ljigavcu koji je davni Morisov prijatelj. Da zlo bude još veće Morisova kazna ističe i nekad gotovo poludeli Moris, sada je totalno lud i vođen bolesno fanatičnom željom da pročita beležnice kreće po svoje, usput sejući smrt. King ovde pokazuje svoje umeće stvarannja napetosti i akcije dok se vrtlog vijori u opštoj jurnjavi za Pitom, beležnicama i spašavanjem gole kože. Ovde nema skrivenih karata i misterioznih ubica. Sve je na otvorenom. Pitanje je kako i da li je uopšte moguće pobeći od muške Eni Vilkes i obožavanja ravnog još od "Mizeri" dana.

STIVEN KING – Buđenje

E ovo je druga priča. Hajde prvo da razjasnim jednu stvar u startu. Verovatno ću napisati ceo post o ovome, ali za sad ukratko. Ja ne ocenjujem knjige toliko na osnovu samog pisanja, stripove na osnovu crteža, filmove na osnovu kadrova ili pak glume, ja se divim nečijoj ideji i načinu na koji je ona sprovedena u delo. Nečijoj sposobnosti da izmašta nešto novo ili originalno. Pa čak i spoj starog i novog u pravim rukama zna da bude čisto zlato. Sad tu dolazi efekat „To sam mogo i ja“.... E pa druže, što nisi, on jeste. King ovde nudi možda ne originalan zaplet, to je već viđeno, ali rasplet je genijalan. Pun rivju sa mojim utiscima imate ovde. Ovakvim romanima dokazuje zašto je došao na poziciju na koju jeste.

STIVEN KING – Mizeri

Zlatni Kingovi dani. Definitivno jedan od bisera njegovog stvaralaštva. I svakako jedna od najboljih i najuspelijih ekranizacija njegovih dela (čitaj Šajning) sa maestralno-psihotičnom Keti Bejts u glavnoj ulozi. Ova priča je toliko poznata, da se čak neću ni truditi da je preterano opisujem, ali u kratkim crtama za mlađu generaciju i one koji još nisu čitali ovo delo, a nekako su nabasali na moj blog evo kratkog sinopsisa.

Poznati pisac Pol Šeldon doživljava automobilsku nesreću usred nedođije. Od svih pogrešnh osoba na ovom svetu, zapao je kod fanatične obožavateljke Eni koja će svoje divljenje i opsednutost njegovim likom pretvoriti u manijakalnu torturu i zatočeništvo kako bi promenio kraj svoje knjige. Ovde King sjajno barata sa psihologijom likova, dočaravajući nam kako se bezazlena stvar može pretvoriti u nešto nezamislivo. Eni ovde bukvalno gravitira između lucidnosti, histerije i monstruoznosti preskačući smene raspoloženja od kojih bi se i bipolarna osoba sa najtežim oblikom posramila. Pol sa druge strane nema mnogo izbora. Njegova raspoloženja se menjaju zavisno od nepredvidivih Eninih. Očaj, bes, pretnje, ulagivanje i dodvoravanje, sve je deo predstave koja za cilj ima da mu donese izbavljenje i spas i kao u "Isijavanju" ili "Keri", King nam odlično predstavlja psihoze i bolesti svakog od likova na načine kakve malo ko može da izvuče. U suštini pokazuje nam da za pravljenje dobre horor priče uopšte nema potrebe za litrama krvi, iznutricama i manijacima sa sjajnim sečivima. Psihološka bol nekad je gora od fizičke. Pol Šeldon je osetio obe. Čekirajte knjigu ili makar film i pogledajte zašto je Oskar otišao tamo gde treba.

STIVEN KING – Mrtva zona

Iako je "Mrtva zona" jedna od poslednjih Kingovih knjiga koje su izašle kod nas, sama priča je daleko od nove. Original je napisan još krajem sedamdesetih i knjiga je čak doživela svoju ekranizaciju pod rediteljskom palicom genijalnog Dejvida Kronenberga. Film sam gledao toliko davno, da su mi u glavi ostali samo fragmenti istog, a knjiga je u fazi čitanja upravo dok pišem ove redove. Iako nemam kompletnu sliku u glavi, podeliću ovo što znam. Ovde King po možda prvi put odstupa od svoje zone komfora, tj. horora, žanra u kome je najbolji i donosi nam naučno fantastične elemente prožete misterijom. Džoni Smit doživljava nesreću kao dete i od tada ima blage predosećaje onoga što će se dogoditi u budučnosti. Navikao da živi sa tim, zaboravlja da mu se to i dogodilo dok mu nova nesreća gasi mozak i baca ga u mrtvu zonu na četiri i po godine. Nakon buđenja iz kome on otkriva da je srećni dobitnik prokletstva da vidi strašnu sudbinu koja čeka celo čovečanstvo. Početak koji obećava, a veliki zaplet tek treba da usledi. Za sad palac odobravanja je gore.

STIVEN KING - Lisina priča

Ovo je knjiga o kojoj nemam apsolutno nikakvog pojma, Da li je dobra, da li je loša, ko zna. Mada....mišljenja su vrlo oprečna. Koliko mi se čini ovoj knjizi treba prići sa oprezom, jer oni koji su navikli na Kingov bolestan um, debelo će se razočarati (Sudeći po kritikama koje sam čuo i pročitao) No, ne sudi knjigu po koricama, kako mudrost glasi. Evo opisa koji se nalazi na poleđini:
"Mračna i dirljiva hronika smeštena u ruralne predele Mejna (Now this is new!). King nastavlja da nas opčinjava svojim talentom....." 
Lisina priča je u stvari čudesna priča o braku, ljubavna priča puna snage i nežnosti, vrhunsko delo jednog od najboljih pripovedača savremene književnosti. Lisi Landon, udovica čuvenog pisca Skota Landona, najzad je rešila da se pozabavi zaostavštinom svog pokojnog muža. Dok prečešljava njegove rukopise i memorabilije, preplavljuju je osećanja i uspomene na njihovu ljubav i zajednički život. U isto vreme, Lisina sestra Amanda doživljava nervni slom, a jedan poremećeni obožavalac preti Lisi da će je ubiti ukoliko mu ne preda sve Skotove rukopise. 
Wow....koliko poremećenih fanatika u jednom postu. Gotovo da sam se popišao na svoje reči o Kingovoj raznovrsnoj imaginaciji i kreativnosti što je sit nahvalih u "Buđenju". No, iako ovo nije baš da vrišti originalnošću, a ne mogu ni da skapiram gde je materijal za ovih 500 strana daću mu šansu. Ipak, prepredenjak je to matori, zna da iznenadi neočekivano.

RANSOM RIGS - Biblioteka duša

Uradio sam upravo ono što sam rekao da neću da radim. Pogledao sam film pre nego što sam stigao da pročitam sve knjige. Kao ljubitelj velikog dela stvaralaštva Tima Bartona, poneo me je hajp dignut oko izlaska prošlogodišnjeg filma  "Miss Peregrine's Home for Peculiar Children". Pored dobrih kadrova i sjajnih ideja, slaba mi je celokupna izvedba. Shvatam da je knjiga za omladinu, a ne za decu, ali je mnogo šareno, mnogo veselo i samo sam čekao istraumiranog zeca koji uvek kasni ili Vilija Vonku da se pojavi odnekud sa Umpa lumpa pesmom u pozadini. Ajd malo šalu na stranu, Barton je majstor svog zanata, mada kroz ovaj film mi je konstantno nešto falilo. Ne mogu da kažem da je loš, ipak je procenat uživanja bio mnogo veći nego procenat smora. Samo smatram da je mogao da unese još malo tog mraka koji se provlači kroz celu knjigu i da na bolji način istakne još horor momenata. Sama knjiga je ozbiljnija i ne tretira čitaoce kao decu. Rigs odlično barata sa pripovedanjem i ima više nego par ekstremno dobrih ideja i creepy momenata. Sve to je upotpunjeno sa meni jednim od najboljih stvari, a to su stare fotografije čudnovate dece kojima knjiga obiluje. Svakako preporuka za odličnu avanturu u kojoj vas čeka dečak u kome žive pčele, fantastično morbidni blizanci koji ne govore ništa, devojčica lakša od vazduha, vremenske petlje, nevidljiva čudovišta i još mnogo toga. Nakon porodičme tragedije, šesnaestogodišnjeg Džejkoba put odnosi na malo ostrvo na kom nalazi ostatke doma za čudnovatu decu gospođe Peregrin. Pošto je o njoj slušao samo iz dedinih priča, Džejkob počinje da shvata užasnu istinu o domu, kao i da su deca još možda živa i da se u mraku krije još nešto čudnovato. Samo zlo. Thumbs up za vamp Evu Grin.

DŽO HIL - Kutija u obliku srca

Iver zaista ne pada daleko od klade. Nakon pročitanih "Rogova", vrlo me je zanimalo šta Hil još ima da kaže. "Kutija u obliku srca" je njegov prvi roman za koji je čak dobio i Bram stoker nagradu kao najbolji prvenac. Da li je zaista toliko dobar? Možda su se meni lično "Rogovi" svideli više zbog sirovijeg pristupa, ali Hil je svakako daleko od posustajanja. Otprilike slična priča važi ovde kao i za Kingovu "Ko nađe-njegovo". Da li je "Kutija" mind-blowingly revolucionarna. Nije. Da li je sjajna knjiga. Abso-fucking-lutely. I opet kao kod gore mu pomeutog oca ni ovde nema misterioznog ubice iz mraka, niti neke neshvatljive sile čovečijem krhkom umu. Ovde imamo čisto zlo u poteri, a pitanje je kako se izvući i pobeći od istog? Uspešni, sredovečni roker Džad, kako bi dopunio svoju kolekciju morbidnosti, preko interneta kupuje duha u vidu starog odela. Samoživ, besan i isfrustriran kakav je periodično po prirodi, Džad u početku i ne primećuje čudne stvari koje počinju da se dešavaju nakon kupovine odela. Nakon prve smrti i saznanja da duh nije nimalo bezazlena i fiktivna priča bes se pretvara u strah. Kako ubiti nekoga ko je već mrtav? Sa devojkom zvanom Florida, verovatno jedinom osobom kojoj nešto znači. Džad kreće na očajničko putovanje. Tu će, hteo ili ne. upoznati sebe na načine koje nije ni slutio, otkriti nova osećanja i vratiti sećanja iz prošlosti koja se svim silama trudio da potisne. Još bitnije, odrediće životne prioritete i otkriti tajnu koja se krije iza duha, potpaljenu bolesnom žudnjom. Odličan, do kraja napet roman koji nam poručuje "Pazite šta radite, nikad ne znate kada se prošlost može vratiti da vas progoni.

IDRIS ŠAH - Orijentalna magija

E ovo imam na radaru već poprilično dugo i bukvalno je stigla dan pre pisanja ovog posta. Idris Šah, iako rođen u Indiji, veći deo svog života je proveo u Enlgleskoj. Najveći broj dela mu je posvećen Sufizmu (mistički, ezoterijski oblik islama koji otprilike stoji iza toga da tvorac nije neka transcedentna nedostižna sila, već da kroz samospoznaju, asketizam i ljubav mogu dostići jedinstvo sa njim). Od najranijih Idrisovih rukopisa, opčinjen je samim aspektom magije i veštičarenja. Prvobitno izdata 1956. godine, "Orijentalna magija" se može smatrati kao enciklopedija znanja koja je nakupio tokom svog petogodišnjeg putovanja i učenja širom Evrope, Afrike i Azije. Obogaćena ilustracijama, ova knjiga nam donosi neke od tema kao što su: Jevrejska magija, Natprirodno u Vavilonu, Egipatska magija, Džu - Džu, Fakiri, Prizivanje duhova, Iranska magija, Snaga misli, Indijska alhemija, Ljubavna magija, Okultne veštine u Kini....
Knjiga koja je smatrana kapitalnim delom svog vremena o zabranjenim znanjima sa istoka.