Memento Mori - Grafička novela (2021)

 

Iz kuhinje mog nikada umornog imenjaka, Milana Kovačevića, o čijem sam prvencu pisao ovde, stiže nam sveže servirano jelo pod nazivom "Memento Mori". Ovaj put u formi devete umetnosti. Moram vas upozoriti, pre nego što zarijete zube u prvi komad, ostavite mesta, sledeća porcija se već krčka. 

MM je 3BIR od jednog autora, dva crtača i celog propratnog tima, a glavni krivci za ovo (ne)delo su: Danijel Vizi - Scenarista kratkih i obrazovnih filmova, kome je ovaj projekat bio prvi korak u svet stripa, zatim Zoran Jovičić - Koji je Vizijeve vizije pretvorio u slike na papiru. Autor je stripa "Dani Bijesa", kao i nekoliko stripova u serijalu "Kosingas - Red zmaja". Za kraj, poslednji osumnjičeni je Dimitrije Ćurčić, koji je obojio MM i apsolutno nije uspeo da mu bojom unese radost. Što, u ovom slučaju je odlična stvar. Bavi se predavanjem digitalnih medija na državnom fakultetu na Tajlandu.

Dakle.....kada budete pročitali ovo delo, malo toga će vam biti jasno. Ova knjiga, broj jedan, samo je uvod i deo slagalice koji čini celinu Mementa. Ovde, autor nas upoznaje sa likovima i glavnim protagonistima. Inspektor Deroko, koji je mešavina Max Payne-a i u neku ruku Džona Konstantina po držanju. Trenutno rastrojenog haosa od čoveka, ali svakako, neko sa kime nema šale, čak i u tom stanju. Danilo Volkov, nekada ratni fotograf, sada profesor na Filozofskom fakultetu koji misli da demone prošlosti može udaviti alkoholom. Kalina Koruga, detektivka, koja svoje tajne prikriva šarmom. A koje su to tajne.....tek ćemo saznati. Naravno......sve ovo ne bi bilo kompletno bez negativca. U ovom slučaju on je oličenje straha, nemilosrđa i hladnokrvnosti. Strah je u oku posmatrača. zato se on trudi da taj strah zauvek ovekoveči na vrlo specifičan način.

Glavna figura je svima dobro poznata, retko bezbolna ali uvek neizbežna, elegantna dama zvana smrt. Smrt je fenomen i neminovnost kojoj svi pristupaju drugačije. Neko se priprema, neko iskorišćava dato, neko odbija da poveruje, neko beži.....neko se boji. Tako je i ovde. Jedina konstanta svega je "Svi umiru". Memento mori u svom naslovu to jako dobro opisuje - "Seti se smrti" ili - Znaj da ćeš umreti.

Kao i svi mi, likovi ove priče imaju svoje tajne, svoje poroke i svoje demone. Pitanje je samo čiji su strašniji, crnji i dublji, kao i u kojoj meri ih mogu kontrolisati, da svoja nakaradna lica ne prokopaju na površinu. Bilo to alkoholom, ubistvom, ratom, seksom.....posledice su neizbežne i neizlečive.

Kao i do sada, trudiću se da ne otkrivam mnogo o samoj priči, ali sve i da bih hteo, u ovom momentu to nije moguće. Dakle.....radnja i lokacija je lokalna. Flešbekovi prošlosti su iz pakla rata u Bosni, a sadašnjost se odvija u Novom sadu. Kao što rekoh, smrt je ovde glavni predmet interesovanja. Imamo fotografa, koji je u potrazi za njom i njenim likom koji se odražava u fokusu ropca. Dalje....imamo donosioca smrti, izaslanika patnje i bola. Smrt je za svakog drugačije iskustvo. U neku ruku, ovo je emocionalna distopija likova.....gotovo svih. Sreća je trenutno na bolovanju.

Interesantan momenat, koji se provlači i koji je na neki način vezivno tkivo celog ovog pulsirajućeg organizma je fotografija. I to iz dva ugla. Prvi.....paparaco smrti, lešinar bola, za koga su molitve osobe na samrti samo prirodni splet nesrećnog bivstvovanja u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Prestanak postojanja svake osobe u nekom momentu. I drugi.....Lični dostavljač smrti, veteran rata, koji svoje zamrznute slike, pravi na svoj, monstruozan način. Dok je gorepomenuti "subjekat jedan" samo posmatrač smrti i života koji napušta telo, "subjekat dva" je akt.....delo. I ne samo to. Subjekat dva uzima život, a onda ga šminkom i teatralnošću vaskrsava. Ali, samo naizgled......da bi bio imortalizovan u svom polaroidnom obliku. Život unutar smrti. U ovom momentu postavljaju se dva pitanja. Da li su i u kakvoj vezi ova dva subjekta, osim slikanja smrti iz dve perspektive?

Da li smrt stvara psihopate ili psihopate stvaraju smrt?

Što se crtaćkog aspekta tiče, stil je jednostavan. Bez previše detalja, senčenja, nabora, deluje kao vektorski na momente. Ali, takav i treba da bude. Kadrovi su filmski i jednostavni, bez odvlačenja pažnje pozadinom. Nema veselih boja, sve je presvučeno mračnom sepijom, a ljudi ozbiljni i (s)umorni. Kadriranje posebno dolazi do izražaja u prostim, svakodnevnim aktivnostima protagonista. Od paljenja cigarete, do ležanja u mraku. Sveopšti utisak je upravo kao da gledate kriminalističku, triler seriju sa horor elementima. Sedite, opustite se i budite kopilot u ovoj prvoj epizodi.

Memento Mori je nova izdavačka kuća, sa istoimenim prvencem. Preporuka sa moje strane za ovo ambiciozno izdanja, koliko zbog samog kvaliteta proizvoda, toliko zbog kreativnog tima ljido koji stoje iza svega. Stoga, ne čekajte, podržite dalji razvoj novih izdanja tako što ćete svoj primerak obezbediti preko ovog linka.

"Gde su oni koji su bili pre nas"?

Nathan Jonas "Joey" Jordison 1975 - 2021

Slipknot je bend za klince metalce.......onaj bend na koji se iz novčanika ojačanog nitnama daje poslednjih 1000 dinara koje je baka dala od premale penzije da se kupi majica u Felix-u. Onda, par godina kasnije, čovek stasa, počinje da shvata kreativni um Mikael Åkerfeld-a, a majicu Slipknot-a nosi samo po kući, da ne vide ostali trve drugari. Tad ide i faza broj tri. Neke nove klince sa njihovim majicama, nazivaćemo pozerima i terati ih da nabroje pet pesama dok se smejemo onome "šta je Kori Tejlor rekao". Ah, te čari odrastanja......

Slipknot je i za mene bio početak. U kameno doba pre interneta, dok sam slušao kako bezimeni ludak u crvenom skafanderu urla sa neimenovane audio kasete, mlatio sam glavom u pokušaju da shvatim neku reč teksta i željom da usled slemovanja i moj vrat bude kao vrat neimenovanog urlača. Tekstove, naravno, nisam imao, omote smo kopirali od nekoga, ko je tu sreću imao da mu tetka iz inostranstva umesto stana, donese originalni disk. Ah, te čari istočne Evrope. Onda su se pojavili ti neki, misteriozni ljudi, koji su nabavljali nova izdanja maltene brzinom kojom su izlazila i ne samo to. Imali su i ripovane DVD koncerte i butlege. Kako su to radili, sam Jog Sotot je znao, a ja sam imao sreću da svoje, bakinom penzijom stečene pare, dajem njima u zamenu za "Princo" disk, na kome je u svoj svojoj veličini i 240p veličini ovenčan video nastup mog omiljenog benda. Ah, te čari uličnih wizarda pirata......I? Da li je vredelo? Vredelo je svakog jebenog dinara. Jer, onda sam shvatio da sav taj hajp i svo to ludilo koje sam čuo u audio formatu, sada je samo pojačano nastupom kakav do tada nisam video.

Crvena odela su bila zamenjena belim (iako je bilo obrnuto, ali ja to tad nisam znao), a gomila ljudi, na maloj bini je trčala, skakala, tukla se, a još veća gomila ljudi u publici je bila u delirijumu. Tada, to je postao "moj" bend i bend koji sam nastavio da slušam čak i dok su drugi bendovi dolazili i prolazili. Do te mere da sam novac od tesko zaradjene penzije zamenio novcem od tesko zaradjenih 12-to časovnih smena i platio čoveku da mi iglicama oskaradi nogu za vjeke vjekova i ureže simbolično "S" koje je obeležilo nastanak metala početkom 2000tih godina.

Smrt je kreator hejta. Tako i ovaj tekst, nastao je usled nemilosrdnog dolaska ripera. Slipknot je bio bend, u najmanju ruku interesantan. Kako muzički, tako i pojavom. "Bratstvo" iliti "The Nine" je postava najdraža ljubiteljima ovog benda. Originalna devetorica prašila su nerazdvojno od 1998 do 2010-te, kada je prvi od devetorice otišao sa ovog sveta. Znate onaj osećaj kada se "srodite" sa bendom i usled bezbroj pogledanih lajvova, intervjua i vlogova, dođete do stadijuma kada kao da se znate, maltene ste postali nikad upoznati drugari. 

Polova smrt me je pogodila 2010-te godine, pre svega jer je bila iznenadna, a i znao sam da to znači početak kraja paklenog noneta. "Braća" iz benda su održala vrlo emotivan koncert gde je Polovo odelo sa bas gitarom bilo tu i sve je delovalo kao tragična igra sudbine. Tri godine kasnije, još veće iznenađenje usledilo je u misterioznom odlasku Džoija iz benda i to me je u neku ruku još više razoružalo. Smrt je neizbežna, ali odlazak/izbacivanje iz benda nije. Ironično, ostali smo bez broja 1 i broja 2, obojica jedni od osnivača benda. 2019-te, odlazi i broj 3, Kris, usled pravnih razmirica i to me, maltene, nije ni dotaklo.  Obzirom da je broj 4, Džim, već otišao iz Stone Sour-a, sve je moguće.

Zaista ne želim da ulazim u tiradu i priču o tome zašto je Slipknot dobar bend, a pogotovo me ne interesuje rasprava sa "kvlt" metalcima i virtuelno merenje penisa sazdanog od jedinica i nula putem odgovaranja na komentare. Ovde sam kako bih ovih nekoliko čitalaca i posetiooca pružio svoj iskreni omaž i odao počast čoveku koji je uticao na mnogo njih. Svojom pojavom, talentom, kreativnošću i pre svega, sviranjem.

Kao i u dosadašnjim tekstovima u "In memoriam" sekciji, neću pisati biografiju, jer to sve možete naći na dva klika. Slipknot, sa svojih devet članova je interesantan po još jednoj stvari. Reputaciji članova. Evo recimo.......Glavni hejt usmeren je na Korija, naravno, jer je frontmen. Dozvolite mi da ga uporedim sa aktuelnim Đokovićem. Kad se ne piše mnogo o njemu, a on samo radi svoj posao, onda je ok, a kad krene da se eksponira i prikazuje u svim svojim dostignućima onda "plati porez", "prestani da sereš po netu, niko te nije pit'o" i slično. Poznato? Dalje......Klovn, kao tatko benda, prima svojski svoju dozu onlajn drkadžija. Mika troluju tu i tamo, ali opštepoznat je ejakulat na njegov video snimanja gitarske deonice na AHIG-u. Džima mrzim najviše ja......jer koliko je realno da za jedan život budeš u Stone Sour-u, Slipknotu i u vezi sa Kristinom Skabijom. Kris se učaurio u svoju introvertnost i tu je bezbedan. Pola su u principu voleli, kao i glavnog lika ove cele priče, Džoija.

Džoi nije bio samo "bubnjar". Džoi je bio institucija, inspiracija i idol. Idol svim fanovima Slipknot-a, a inspiracija svim fanovima muzike i onima koji su ikada u ruke uzeli par bubnjarskih palica. Pored temelja koji je postavio sa matičnim bendom, svirao je sa Murderdolls, Scar the Martyr, Rob Zombie, Satyricon, Korn, pa čak i Metalikom , nakon što je Lars zaglavio u bolnici. Ima li potrebe da govorim o samom kvalitetu njegovog sviranja, kao i poštovanju koje je stekao među metal muzičarima i fanovima? Slagali se ili ne o tome kakav je Slipknot kao bend, da li je klinački ili nije, neosporivo je opšte mišljenje da je Džoi bio jedan od najboljih bubnjara koje je metal svet imao čast da iznjedri. Sad će se neko napraviti pametan i reći "sviranje kurcu, okretanje bubnja i bla bla"...... Prvo......Slipknot JESTE teatralan bend i poenta jeste na stvaranju šoumena i prezentaciji publici, radi ostavljanja koncerta za pamćenje. Isto što radi King Diamond, Alice Cooper, pa čak i Mejdeni. Drugo......nije vam smetalo kada se Tomi Li vrteo na bubnju sa onakvim svojim sviranjem?

Uh......kad sam nervozan, tad sam ciničan i sarkastičan, ali......poenta ovog teksta je kao i svakog drugog "in memoriam" teksta. Kada neko umre, tada su svi tužni, svi šeruju i svi r.i.p.-uju, čak i oni koji su tu osobu, do juče ismevali. Džoi je za mene bio ne samo jedan od devet. Džoi Džordison je deo kreacije koja je odredila jedan od moja dva životna puta i pravac kojim ću se kretati u budućnosti. Da nije Slipknot-a, nikad ne bih počeo da sviram. Ne bih upoznao ljude koje jesam i proživeo ono što jesam. U više država. Tako da, ako slušanje ovog benda znači da sam manchild ili jednostavno nezreo, onda mi je drago da ovaj svet napustim u svom neznanju. Džoi, pozdravi Pola i pitaj Miuru kako se završava Berserk......počivaj u miru broju jedan.

My last true confession will open your eyes, I've never known trust like the nine

Let it be spoken, let it be screamed, they'll never ever take us alive

'Til we die

'Til we die

"Poslednje reči pisca" - Milan Kovačević

 

Da li ste se nekada zapitali šta u ovom poznatom univerzuju spaja CKM i Lavkrafta? Ni ja. Međutim, desilo se to da sam upoznao svog imenjaka i brata po hororu, a čitajući njegove tekstove nekako se odgovor na to pitanje sam pojavio. CKM je bio fenomenalan časopis koji je, onima koji su čitali i van onih volšebno slepljenih stranica jedne za drugu, nudio tekstove ozbiljne, sa druge strane humorističke, infantilno, pritom vrlo elokventno, jednostavnim jezikom običnog naroda pisane. Teme su bile sve ono što vas je interesovalo, a nikada vam nije palo na pamet da sami tražite na internetu. Milan je u svojim tekstovima oživeo taj CKM stil pisanja i dok čitate "Recenzije iz pakla" stiče se utisak kao da sedite u nekoj udobnoj kafani, dok uz dim cigare i zveket čaše o čašu, u kojima fermentisan napitak od hmelja nestrpljivo čeka da postane deo sala oko struka, vam drugarski priča o poslednjem horor ostvarenju koji je gledao. Međutim....nije sve ni u hororu. U svojim "recenzijama", on nam vraća sećanja na stare, dobre, akcione filmove čije scene nam ostaju u sećanju kao fleke od crnih dudinja oko usta. Večno.

E sad. pitate se, kakve veze otac kosmičke strave ima sa svim ovim? Moj, gorepomenuti imenjak, Milan, je objavio svoju prvu novelu. "Poslednje reči pisca" je priča objavljena za underground izdavača "Librarion", koji se pored fanzina bave i izdavanjem muzike, pre svega na mojoj prvoj, vrlo krhkoj ljubavi, audio kasetama. Pored toga što je u obliku fanzina, ova novela je objavljena u svega 50 primeraka, a ja sam jedan od počastvovanih, koji je imao tu sreću da nedavno dobije svoj primerak. Otuda i ova cela priča. Da li je jedna novela dovoljna za ceo post. Da. Ali.....nije u pitanju samo jedna novela. Milan je, mogu slobodno da kažem, pisac u usponu, a pored ove, debi priču "Dan svinje", moći ćete da pročitate već sredinom maja u horor zbirci "Besan 3". Do tada, u njegovim rečima u "Recenzijama iz pakla", možete uživati jednim klikom na link ovde.

Ova priča je direktan omaž Hauardu Filipsu Lavkraftu i njegovoj kreaciji straha koji čitalac ne vidi. Sam Lavkraft je vrlo dobro poznavao strah od nepoznatog, a kult koji je godinama rastao nakon njegove smrti, iznjedrio je gomilu sledbenika i pisaca koji su se oprobali u tome da svoje ideje ispričaju kroz njegovu imaginaciju. Čini mi se da je manjina uspela u tome da svoje monstruozne pipke strave koji gamižu ivicom univerzuma približe "običnom svetu". "Poslednje reči pisca" predstavljaju, po meni, jedno uspešno delo u toj nameri, sa time što je autor svemu tome dodao svoj pečat autentičnosti. Milan nije pisac "iznutrica i krvi". On se trudi da nam postavi scenu i dočara beznađe i smrt onakvu kakvi zapravo jesu. Tužni, samotni i mizantropski.......i naravno sa lažnom verom u optimizam preživljavanja. No, ukoliko vam je ovo prvo njegovo delo, imajte u vidu da svaka njegova sledeća priča, sadrži novi sloj kvaliteta u odnosu na prethodnu i novu skramu horora i jeze navučenu preko naizgled jednostavne priče.

Ova novela, kako Lavkraft zapoveda, počinje pismom. Čovek koji je spoznao svoj kraj, spremno se rukovao sa smrću i krenuo u prepričavanje sopstvenog prokletstva. Autor pisma je bivši čuvar zatvora, koji je video nešto u ćeliji jednog zatvorenika, što ga je mentalno osakatilo za ceo život. Zatvorenik, poznatiji kao "Pisac" svoj dnevnik vodio je u svesci, koju nam čuvar zatvora ljubazno prepisuje. "Pisac" je bio student arheologije, koji je svoj fanatizam prebacio u totalno drugo stanje uma. Od svega jedne slike nepoznatog porekla na jednom od foruma, mladog studenta put vodi do zabačenog manastira koji krije zabranjenu i "izgubljenu" knjigu. Euforija načeta novim otkrićem, spušta nas u utrobu zemlje gde bezbožno biće obitava, čekajući. Eskalacija haosa počinje od fanatizma, preko ubistva, ludila, krvi, začeća đavoljeg nakota do pepela i ejakulacije. 

Eto.....sve sam rekao, a zapravo ništa nisam rekao. Sve ovo, spakovano je u nepunih 40 strana. Da li bih voleo da je ova priča duža? O da. Ali.....ovo je CV kratke priče kakvog se niko ne bi smeo postideti. Ova priča je višeslojna. Priča u priči u priči. Da pojasnim. Ovde imamo prošlost i istoriju jednog cara, čitanu iz knjige u zabačenom manastiru od strane studenta arheologije i sve to dok paralalelno vodi beleške o svom životu u prezentu, da bi nam na kraju to sve prepričao u budućnosti čuvar zatvora u svom pismu. Doduše..... ta budućnost je sadašnjost, zar ne? Nije ovo toliko zbunjujuće koliko sam ga namerno takvim predstavio. Sve u cilju stvaranja interesovanja. Milan se ovde jako dobro snašao sa preplitanjem likova, a brutalnosti i jeze ima sasvim dovoljno da niko nije siguran. 

Zapravo, ono što me je u startu i privuklo njegovom stilu pisanja jeste izražavanje. Same reči i fraze, kao i opisni pridevi koje koristi i ne samo to. Uplitanje istorijskih činjenica, likova, bogova, arhaičnih reči koje više ne postoje....sve to zajedno daje jedan sjajan koktel. nakon čijeg srka ulazite u jedan novi svet, koji je lep samo "odabranima". Nazovite me površnim, ali meni je ovo odlično. Dozvolite mi da budem toliko slobodan i ispišem par primera u cilju opravdavanja moje fascinacije, a i u cilju stvaranja tizera kod potencijalnih čitalaca.

"Bičevi sastavljeni od prvorođenog haosa i crnila udarali su svuda oko nas ubijajući....."

"Šuštali su glasovi po zatvoru da je Bojić pojeo Tadića, pa da je totalno izludeo usled proždiranja ljudskog mesa...."

"Moja java se gušila u dimu, dok su moje oči bile svedok fantazmagoričnih igrarija koje su se dešavale sa druge strane živog sna"

"A ti sačekaj dolazak njegov i poslušaj reči njegove, jer sada si apostol njegov"

BESAN #3: Priče za besanu noć - Grupa autora (Uskoro)

 

Imam za vas jednu lepu, jednu lošu vest, kao i jednu poslasticu. Spremni? Loša je ta da sam i dalje beznadežno zaposlen i beznadežno vremenski ograničen. Lepa je da sam se vratio nabijen temama o kojima bih mogao da pišem. E sad, poslastica je u slici iznad. Besan 3 je na pomolu, a ja ne mogu biti ponosniji na ono što smo zajedničkim snagama stvorili.

Sudbina je htela da mi prvi post nakon godinu dana neaktivnosti na blogu bude upravo ovo. Tako da, usled frapantno-zapostavljenog bloga, delom zbog manjka vremena, delom zbog temeljne razočaranosti apsolutno svime, ipak nisam sedeo skrštenih ruku. Za 365 dana uspeo sam da: započnem roman, tri muzička projekta, dve slike, kao i desetinu priča. Ubacite sve u blender i godinu dana kasnije, od svega pomenutog imamo jednu celu, kratku priču, koju ćete moći pročitati u nadolazećoj zbirci. Ruku na srce, da ne beše Snežane i njene neumorne upornosti, ta priča bi završila, kao i zbirka......umesto horora, u naučnoj fantastici.

Najbitnije, i ono što je u suštini krucijalno za nastanak Besan 3 zbirke jesu nova poznanstva koje sam/smo ostvarili ove i prethodne godine. Nekako, kada je sve loše i kada je beznađe opšte rasprostranjeno usled ovog života na kašičicu, svi smo se našli, da makar u nekoj vrsti umetnosti, ostavimo deo sebe. Ovo je prva stvar koja Besan čini posebnom.

Dozvolite mi da na momenat postanem rok zvezda i vrlo pompezno najavim novu zbirku kao "najbolju i najkvalitetniju do sada". Znam da je kliše i znam da svi to rade, ali jednostavno utisak mi je toliko jak posle čitanja i izbora priča, da mesta za skromnost ima jako malo. Dokaz za ovu smelu tvrdnju za koji dan ide na finalnu korekturu i prelom, tako da friško, olovom nabijeno izdanje, možemo očekivati već sredinom maja u svom punom obliku.

Kao svako ko "svoje čedo nuna", imam obavezu da vas navedem da, makar ovu knjigu pozajmite i date svoj sud nakon čitanja. Ono što ovu zbirku čini boljom i naprednijom u odnosu na prve dve je za početak IZBOR. Kada smo sastavljali prvu knjigu pre tri godine, jedva smo se sakupili i ispunili kvotu strana. Sada......izbor je bio toliki da osim toga što smo povećali broj pisaca, imali smo petostruko više u inboksu mejla nego prethodne godine. Toliko je teško bilo izvršiti finalni izbor, da se čak i sada pitam zašto nismo proširili još više. Svakako.....želim da verujem da će ti isti ljudi da se jave sledeće godine za četvorku. A kad pomenuh PROŠIRENJE, umesto standardnih 10 autora i 10 priča, izbor je pao na 13, a u poslednjem momentu smo stali na 14. 

Jugonostalgičarski, vraćamo se u kraljevinu SHS i na moju veliku radost, imamo čast da ugostimo, pored pisaca iz Hrvatske, Republike srpske i Srbije, po prvi put autora direktno iz Celja. Usled prezervacije originalne ideje, izabrali smo da je ne prevodimo iz dva razloga. Prva, autentičnost, a druga, reklama i promocija u Sloveniji, koju su nam naši susedi nesebično ponudili. Ista priča važi i za Hrvatsko govorno područje. 

I dolazimo do najbitnijeg dela...PRIČE. Smatram da je ovo najkvalitetnija zbirka do sada, gledano u celosti. U dvojci, malo smo akcenat prebacili na SF, ali u ovoj, od samog početka imamo različite teme i različite varijacije. Sve se završavaju tragično......ipak......znali ste u šta se upuštate, zar ne?

Dakle, sada je vreme za tizer. A on nam donosi: 

Ruralni horor, pretočen u šejk blata, fekalija, sukrvice i creva, koji za rezultat ima razdor porodice.

Folklorni horor, koji se sastoji iz legendi, mitova, snova i nažalost vrlo stvarne jeze, koju se nadam da nećete iskusiti.

Inkvizicija......pravo osveženje i poslastica koju jedva čekam da pročitate i delić mojih impresija preuzmete na sebe.

Crni humor i morbidnost. Treba znati snaći se u toj temi, a mislim da smo uspeli u nameri.

Lavkraftovsko-Barkerovski uticaji. Zar to uopšte može biti išta drugo osim pozitivne stvari?

Zombiji. Konačno.......dočekali smo i naš "zombi momenat". Imali smo vampire, kletve, monstrume, neobjašnjivi užas sa one strane kosmosa, ali šta je horor zbirka bez dobre ljudske ljušture isprane od misli i emocija......mada....da li je baš tako?

I naravno, igranje sa mitovima, legendama, biblijom i bajkama je ono na šta autor daje svoj unikatni pečat. A sve to vam priređuju:

1. Milena Stojanović – Štriga

2. Milan Kovačević – Dan svinje

3. dr Marjan Urekar – Teško meni sa tobom

4. Dunja Milanković – Zombizam

5. Vanja Vidović – Razjapljena usta kosmosa

6. Lazar Vuković – Čovek iz magle

7. Ivan Nešić – Pod prozorom

8. Eric Johansson – Posljednja kritika

9. Snežana Kanački – Strigoj

10. Milan Simić – Sipa

11. Siniša Sušić – Sedam prinčeva

12. Tihomir Jovanović – F-1

13. Igor Ristovski – Pomozi mi

14. Bojan Ekselenski – Vampirska večerja

Nadam se da vas je sve ovo iole zainteresovalo. Pogotovo u kombinaciji sa fenomenalnom naslovnicom koju je odradio Dušan Todorović, a čiju punu lepotu imate priliku da vidite ovde. Strpite se još malo. Čak ni sve ovo nije kraj. Imamo još par kečeva u rukavu, ali to....svojim tokom. Detaljniji uvid u priče, kao i posebne pohvale i zahvalnice, moći ćete videti na ovom blogu čim knjiga bude izašla. A do tada......be afraid....be very afraid.....muahahahaha!

BESAN #2: Priče za besanu noć - Grupa autora

I tako......pucnuli smo prstima, a 365 dana se konvertovalo u jedan momenat, ostavivši nas da se pitamo "Šta se, dovraga, desilo". Desila se nova godina, prosto i jednostavno, a deja vu čuči u tome da je, kao i prethodna, prošla brzinom svetlosti. Ova "nova",doduše, odlučila je da taj deja vu razbije. Kako ga je razbila? Oh, you know......Australija je maltene izgorela, ekonomije su padale, vlasti uzdizale, šišmiš je otvorio vrata epidemiji, karantin je sva ta vrata pozatvarao. Kucnuo je čas promene. Nažalost, taj čas je bio policijski. Beli čovek je odlučio da ubije crnog čoveka, time izazvaši građanski rat. Gumeni meci su pucali, brane su pucale, Rusi su nešto tajili, Tramp je nešto tajio...drugim rečima, navukli su maske, gomila ljudi je ostala bez posla, gomila bez života .......a najbolji deo...još nisam ni došao do teorija zavere. Dakle, da rezimiramo. Horor na sve strane u svom punom jeku.

Posle svega ovoga, imate svako pravo da pitate: "Zar nam je potrebno još horora"? Moj odgovor na to je "Da". Ne zato sto želimo da vas "zaplašimo", već zato što želimo da vas mentalno uposlimo i odvedemo misli na neku drugu stranu. Recimo "Šta ako me još pored pandemije napadne vampir"? ili "Da li nam nakon pandemično-apokaliptičnog razgrabljivanja toalet papira ostaju samo tri školjke"? No, da ubacimo i malo ozbiljnosti za promenu, ljubitelji horora željno iščekuju svako novo ostvarenje kako bi u svoj trenutni beg od stvarnosti ubacili malo adrenalina, misterije, a pre svega, dobre zabave. E, pa mi smo poželeli da tu dobru zabavu prebacimo u olovom otisnute reči. Na vama je da budete glavni recenzenti, ukažete nam na greške i utičete na nas da u svakom pogledu budemo bolji. 

Besan 2 je svoj literarni horor započeo davno pre ovog realnog. Sa krajem prethodne godine, bio je i kraj konkursa za kratku horor priču i svi oni koji su se prijavili, dočekani su raširenih ruku. Nažalost, nije bilo moguće objaviti sve priče svih autora, ali ja se iskreno nadam da ćemo nečija imena ugledati u narednom izdanju. E sad....šta sadrži Besan 2 i po čemu je drugačiji od svog prethodnika. Lično, smatram da je kvalitet ove zbirke za nivo porastao u odnosu na prošlu. Kad to kažem mislim i na "stare" autore sa novim pričama. Opet..... kao neko ko je tu od samog starta, ne mogu da budem sto posto objektivan koliko god se trudio i neću preterano da se bavim analizom samih stilova. Samo ću reći da mi je izuzetno drago što svako piše na sebi svojstven način. Sam horor....ili još bolje elementi horora, prisutni su u svakoj priči bila ona više SF, gotik ili folklorno orijentisana. Međutim.....on za svakoga predstavlja posebno viđenje. Po mom ukusu, moglo je i krvoločnije, ali po mišljenjima ljudi koji su imali priliku da pročitaju priče u pripremi, najbolje su im one u kojima se horor naslućuje, ali ne udara direktno, bajonetom u butnu arteriju. Naravno, sam horor ima univerzalni jezik. Stoga, posebno mi je drago da su pisci, ne samo raštrkani širom Srbije, već i van nje. a da to prelazi u sada već standardnu stvar iz godine u godinu.

Najveća novina u odnosu na prošlogodišnju zbirku je vizuelni deo. Tačnije deo sa slikama. Ovo je bila zajednička odluka nas i naših izdavača kako bismo dve vrste umetnosti spojili u jedno delo. U zbirci se uz deset priča, nalazi i deset slika koje su odabrane da predstavljaju svaku. Autor ovim Dalijevsko-Pikasovskim stilom je Atelje Todor, a radimo na tome da se kopije slike po želji mogu kupiti da nekoj od budućih promocija. Ja se nadam da će postati ustaljeno, da u svakoj sledećoj zbirci, ubacujemo nešto novo, bile to slike, pesme ili nešto treće.  

Za razliku od moje najave prethodne knjige, ovaj put neću zalaziti u sinopsis i pojedine priče, već ču samo dati neku vrstu teasera. Dakle......u ovoj knjizi imamo crno na belo:

Crni numor - Postoji li neki drugi humor?

Uklete kuće - Jer obične kuće nisu interesantne

Psihoze - Jer dobra psihoza pravi dobar zločin

Vampiri - Jer nikada dosta vampira

Izgubljene ljubavi - Dobro....ovo i nije toliko strašno

Klovnovi - Ovo čak ne moram ni da objašnjavam

Čukčiji - Jer zašto da ne

Kućni ljubimci sa nesrećnom sudbinom - U ovoj knjizi ima ih više nego što mislite iz nekog razloga.

Košmari - Jer nijedan horor nije sto posto potpun bez košmara

Krv - Jer bez nje nema života

Urin - Jer nam je krvi ponestalo

Ukleti televizori - Jer......zar nisu svi ukleti?

I još poneka sitnica.....

Ovim putem bih se, naravno, zahvalio svim ljudima bez kojih ovo ne bi bilo moguće izvesti. Izdavačima "Slovensko Slovo", prvenstveno Janji za svo zalaganje, zatim Dušanu Todoroviću, koji je naše delo pretvorio u lik, Mariji Miketić, koja i sad oseća zebnju usled naših priča (trebalo je ovo sve lektorisati i korektovati). Posebna zahvalnost Snežani Kanački, koja je radila sve ono za šta sam ja bio lenj i na svojim plećima iznela i ideju i mene. Naravno, čestitke svim piscima, pogotovo onima kojima je Besan bio prvo objavljivanje. I, naravno, hvala Goranu Skrobonji, koji je izdvojio vremena da pročita i napiše blurb za Besan.

Ako je nekoga ovo zainteresovalo (a ne vidim zašto ne bi....mislim stvarno) knjiga još uvek nije u Delfi knjižarama (biće uskoro) ali svakako se može poručiti preko oficijelne FB stranice. Cena je, zbog masnih strana i većeg obima neznatno skuplja od prethodne i iznosi 600 dinara. E sad, ko hoće da kupi obe, to može učiniti po specijalnoj ceni od 1000 dinara. Upozorenje: Ostalo je svega 50ak primera prvog Besana, zato požurite. Dakle....600 dinara vi nama, a mi vama:

Nenad Mitrović - Topli vetar nad Sibirom

Goran Kremenović - Kraljica iglica

Zora Davidović - Procep

Nataša Vajić - Spavaj sada, dušo

Ivana Milaković - Mirkova Drijada

Milan Simić - Još jedan rez

Snežana Kanački - Deus ex machina

Eric Johansson - Sve samoubojice idu u raj

Radovan Petrović - Pas nikada ne zaboravlja

Ivan Rogošić - Poslednji krvavi mesec

Dušan Todorović - Todorci (o slikama)

Što bi rekao matori lisac Alis:

"Welcome to my nightmare, i think you are going to like it"

Beast in Black - Kako je zver zavila Budimpeštu u crno

Ovaj izveštaj neće biti standardni izveštaj sa koncerta. Ovo će biti Tolkinovska avantura o patuljcima koji su išli na planinu uprkos vremenskim uslovima, fanatično-poludelom Smiglu koji ljubomorno uz grudi steže svoj dragoceni (prešsss) dragulj, gubljenju bogatstva, pričanju nepoznatim jezikom, dok pod vođstvom neustrašivog Mitrandira idemo u susret zveri u crnom.

Okej.....možda ne baš toliko epohalno. Ali svakako Tolkinovski i svakako tragično (okej, možda ne baš toliko tragično). Krećemo iz početka.....polaskom sa juga „Srednje zemlje“.

Avantura je počela trinaestog novembra kada je hobita broj jedan iz topline svog doma otrgnuo magični zvuk. Taj zvuk beše mobilni telefon, a vreme beše pola šest ujutro. Svako ko je krenuo na putovanje bez prve kafe, zna da je misija u startu propala. I tako hobit broj jedan sede u magični autobus 51 koji ga je vozio preko srednje zemlje ka okrugu gde je živeo hobit broj dva. Morali smo da uključimo nevidljivost kako bismo kafu popili bez da probudimo uspavanu ženu hobita broj dva, jer da je ustala usled naše buke u šest sati, ono što se desilo patuljcima u Ereboru bi sada izgledalo kao ogrebotina. Obzirom da su hobiti poznati po šunjanju, upešno smo se iskrali i krenuli putem Rivendela koji se u našoj avanturi zove Novi sad. Hobit broj jedan je konstantno kukao da mu se spava i da je rano, dok je hobit broj dva bio tu da ga podrži do kraja avanture. „Samo malo izdrži, sećaš li se mirisa lipe u okrugu“ – govorio mu je. I tako stigosmo u Novi sad gde nas je, glavom i bradom čekao Gandalf sivi da nam pokaže put ka Mordoru.

Vozač za Budimpeštu, koji je zaista imao bradu (ne toliku kao Gandalf) je zaista nosio sivi duks, a u kočiji marke folcvagen nas je vodio preko reke Anduin dok je lagani džez u pozadini pržio svom svojom virtuoznošću.

U Budimpeštu su hobiti stigli par sati pre koncerta, a Gandalf sivi im reče. „Ostaviću vas ovde kod mosta, a vi možete ka centru ili u brdo da vidite zamak“. Nebo je počelo da se crni kao da je predosećalo šta će se desiti, a hobitu broj jedan u glavi je samo odzvanjalo „Run you fools“.

Sad, kako biste videli da vas nisam lagao, kreću muke malih hobita. Pošto su hteli da vide dvorac u brdu, krenuše da se penju i ubrzo shvatiše kako se iz lagane kiše stvara pljusak i kako brza hrana nije saučesnik penjanju. Dobrano pokisli, iznervirani, ali vedri duhom, hobiti se vratiše sa planine na most i krenuše u centar grada da se okrepe i osuše. Ovde dolazimo do tragičnog dela i gubljenja bogatstva. Nakon što krčag piva i kafe platiše deset zlatnika (10 evra za dva pića ej!), hobiti krenuše u poznati deo starog sveta, MekDonalds. Obzirom da jezik nisu poznavali, prstima pokazaše na bilbord, gde je stajala slika lepog hamburgera, potom na svoje stomake, a potom na otvorena usta, simbolizujući gladne ptiće u gnezdu. Nakon što platiše dva hamburgera sa džigericom (novo na meniju) i dva pomfrita 20 evra, odoše putem Barba Negre da se suoče sa zveri, dok je u pozadini odjekivao smeh Šmauga koji se nagnjezdio na njihovo izgubljeno bogatstvo, a u ustima im ostade gorak ukus poraza pomešan sa džigericom.

U Barba Negri, raspoloženje je počelo da raste već na samom ulazu. Polu prazna sala je malo po malo počela da se pretvara u prosečni autobus u Beogradu. Znoj, mađarski jezik i lajtšou bio je svuda oko nas, a tačno u 20h na binu je izašao „Myrath“. Poreklom iz Tunisa, Myrath je bend koji je stvorio svoj stil kombinujući metal i orijentalne melodije, heavy vriske i turska pevanja. I zaista, pokazali su zavidan nivo svirke promovišući svoj poslednji album „Shehili“. Da bi ste stekli utisak o ovom bendu, obratite pažnju na pesmu „Dance“, koja je najavila album, najbolje će vam reći da li je ovaj bend za vas. Takođe, odlično odsvirana „Believer“, jedan od vodećih singlova pre novog albuma. Popularnost ovog benda je u porastu, što govori najavljena samostalna turneja sledeće godine. Voleli ga ili ne, ali svakako primer benda koji je trudom i radom stigao tu gde jeste.

A onda.....ono što smo čekali. Svetla su se pogasila, lobanje upalile i krenulo je. Beast in black su napali punom snagom i bez milosti otvorili sa „Cry out for a hero“ sa poslednjeg, drugog albuma. Više stvari kod ovog benda je fascinantno, a pogotovo činjenica da Anton Kabanen, gitarista i glavni autor pesama od kad je izbačen/izašao iz matičnog benda Battle Beast, mrtav ’ladan je napravio novi. koji je za dve godine dostigao popularnost prvog benda. Čovek je jednostavno mašina za pravljenje hit pesama. Uz sve hvalospeve njemu, jednostavno mora se naglasiti da glavna nagrada ide pevaču Janisu. Čovek je udaljen od realnosti koliko sebe daje na bini. Ovo je drugi put da ih gledam uživo, a on ne posustaje. Od ženskih intonacija i falseta, do krvničkog vrištanja, Janis daje i preko onoga što „mora“ da odradi. Sad, dal je to dobro ili loše na duže staze, ostaje da se vidi, ali ako je nešto najbliže savršenoj svirci, onda je ovo bilo to, jer ja ni jednu grešku nisam uočio ni čuo. Momci su raspalili masu, ređajući hitove i odsviravši skoro u celosti drugi album, kao i najbolje sa prvog. „ Unlimited sin“, „Beast in Black“, „Blood of a lion“, „Die by the blade“, „Crazy, mad, insane“ (sa sve koreografijom), „Sweet true lies“, i naravno „Blind and frozen“, koja je dobrim delom učinila ovaj bend time što jeste. Jedina zamerka (lično moja) je što nisu odsvirali i „Zodd the immortal“ iz prostog razloga što se preterano palim na Berserk. No, biće prilike.

Zaista šou koji ukoliko imate prilike, nemojte propustiti. Iako nemaju vatre, pirotehniku, glomazne bine i maskote, imaju svirku i imaju Janisa.

Dobrano oznojeni, preumorni, hobiti izađoše na svež vazduh, a jedan od njih se već pretvorio u Smigela, držeći potpisanu ploču uz grudi dok je mumlao nerazumljive reči. Mitrandir vozač nas dočeka u svoj topli folcvagen, a avantura je mogla da se završi. Hobiti klonuše na zadnjem sedištu njegovog auta dok je lagani džez pržio u svojoj virtuoznosti.

I svi su živeli srećno do kraja života.....ili bar do Novog Sada, gde su od dva ujutro do pet sedeli u jedinoj otvorenoj pekari i čekali da krene prvi autobus za Beograd. A Bugarska se tek sprema krajem meseca.......

Goblini - Jednina (2019)

Goblini su specifičan bend. Oni rade samo onda kada osete potrebu da rade i govore samo onda kad imaju šta da kažu. Bez ustezanja, bez uvlačenja i bez cenzure. Nagradno pitanje. Da li bi bilo ispravno očekivati "one" pank Gobline iz devedesetih ili se nadati eksperimentu i evoluciji u bilo kom pogledu? Odgovor je tačan. Koji god da ste dali, dobili ste oba u Jednini. Nakon "Robe s greškom", očekivanja su mi lebdela negde u stratosferi što se novog materijala tiče, a na našu sreću, pa čak i sreću svih vegana stiglo je "Meso".

"Meso" je prvi singl koji je najavio šesti album nazvan jednostavno "Jednina", a svoju premijeru je imao na YouTube-u i mogu vam reći da me je uhvatio poprilično nespremnog. Prethodni album kao najavu je imao "Evropo", o kojoj ne treba posebno da trošim reči, međutim "Meso" na prvo slušanje mi "nije leglo", i to iz dva razloga. Prvi je taj što me je nespremnog uhvatio Golubov stil pevanja u strofi. Verovatno sam očekivao ratnohuškačko režanje po kom je poznat, a drugi i bitniji razlog je taj što sam pesmu slušao na poslu - sa pola pažnje. Dakle....učite na mojim greškama. Pesme slušajte sa punom pažnjom i obratite pažnju na poruku koju nose. Stvoriće vam neuporedivo bolji utisak o albumu.

Činjenično stanje je sledeće. Goblini su ostali jedan od retkih bendova koji zaista imaju šta da kažu i koji imaju da nam ponude nešto novo. "Jednina" predstavlja stasale Gobline u svakom pogledu. Muzički, tekstualno, idejno, pa i produkcijski. Kako momci sami rekoše, prethodni album je bio o sistemu generalno, dok se "Jednina" fokusira na pojedince i njihova (ne)dela. Golub se nikada nije plašio da bude glas javnosti i tračak revolucije kroz distorziju. Ovaj album ne poziva na bunt, već na osvešćenje nacije.



Sam proces stvaranja albuma je trajao dugih šest godina. Goblini su slali rifove, a Golub je tekstove vikao nazad sa drugog kontinenta. Ko zna kako bi bilo da je bio tu i da su u celini stvarali album, možda bi međusobna hemija vukla na drugu stranu. Kad smo već kod iste, na promociji, Golub je dolazak u Srbiju i sastanak sa bendom ovako opisao: "Nakon što smo se okupili, ni sat kasnije zamalo smo se pobili". Mada....koja se to braća ponekad ne potuku. A šta se zapravo krije iza albuma "Jednina" i šta da očekujete od njega?

Deset društveno-angažovanih pesama, koje čak i kad zvuče kao da se šegače, potežu ozbiljnu temu.
Kao naprimer:

"Zapad - Severozapad", moj trenutni favorit uz "Ti si taj" je bolna istina o traženju sreće u drugoj zemlji, jer ti svoja ne pruža nikakvu utehu. Ili još bolje, traženju sreće za svoju decu.

Pesmu "Ti si taj", zaista nema potrebe posebno predstavljati, svakome ko pogleda spot i pročita tekst sve će biti jasno, a već vidim da će uz "Ja, ti ili on" da grmi uživo, dok se širi kovitlac prašine od šutki. "Treba nam udarac u zid".

Naizgled šaljive "Švić švić" i "Žmigavac" su pesme onih starih Goblina, koji i kad se zezaju, imaju tu njihovu dozu ozbiljnosti. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna. Ili......

"Hvala vam" i "Meso". su pesme koje imaju lični pečat udaren na tekst. Svako u njima može pronaći sebe. Pa čak i "Mirno more" koja je pravi primer zašto su Goblini jedan od trenutno najbitnijih bendova u ovoj rahmetli rok sceni.

Jedna malo drugačija "Il migrante", na Golubu vrlo poznatom italijanskom jeziku je priča o migrantu koji nakon dolaska (bežanja) u Evropu shvata da ona nije tako krasna i lepa kako se svetu predstavlja.

I za kraj, pesma koja mi je iz nekog razloga dala vajb Hladnog piva, "Negde pred zoru" je sjajan završetak ovog albuma, lagana pesma, koja horskim refrenom poručuje "Nek' nema reči, nek' peva tišina".

Na vama ostavljam sud o tome da li su Goblini ispunili očekivanja. Da li su pobedili daljinu i da li si ti taj koga čekaju da menja? Uz pivo, dva, tri, malo svađe, dirigentsku palicu Dragana Alimpijevića Pika, dobili smo jedan zaista kvalitetan album koji neće promeniti sve(s)t, ali će dopreti do izabranih, a njegovu poruku će razumeti ne samo jednina. Iako ponekad tako deluje, "Jednina" je samo reč. Ima nas gomila.