Vault of treasure 2019

Iako je budžet od sajma knjiga  poprilično presušio, imati stalan posao nosi to prokletstvo da je plata jednom mesečno. E sad, koliko god to zvučalo dobro, toliko i nije. Dobro je jer kada kažem da je dosta kupovine za ovaj mesec, ja to i mislim. Čak idem totle da ne gledam ništa po netu, ne pratim nova izdanja i ne kucam ortodoksne laži u prezentu. Ruku na srce, neke od ovih stvari sam dobio na poklon, a više od pola na odloženo, tako da nema mesta za brigu. Uskoro će moj budžet ponovo dostići nivo kada ću moći da običnu kiflu zalijem bavarskom glazurom ili eventualno solju u vidu skroz dobrih slanih štapića. Ovde se nalazi par stvari koje zaista nisam želeo da propustim, pa haj'mo redom. Iz nekog razloga primećujem da se u svakoj mojoj novoj nabavci nalazi nešto od Kinga. To zaista nije planirano, a ne znam ni koliko ima veze sa mojom opsesijom njime. U svakom slučaju matori lisac izbacuje knjige brže mego što ja stignem da kupujem. U to ime krećemo sa:


Stephen King - Zelena milja


Okej. Toliko sam puta čuo od ljudi da kažu: "To je on pisao? Nisam pojma imao, dobar film skroz, zar on ne piše samo horore"? Ne piše. I jeste dobar film skroz, čak odličan, usudio bih se da kažem, i to dodatno obogaćen izuzetnim Majkl Klark Dankanom (RIP) u glavnoj ulozi. Dakle.....najtoplija preporuka i najtvrđim anti-Kingovcima. Radnja prati osuđenika na smrt zbog brutalnog ubistva dve devojčice. Sa jedne strane imamo razularen narod i roditelje, pravdu i zakon, a sa druge saosećanje, čuda na delu i dečiju nevinost kod monstruma. Osuđenik, takav kakav je, ulazi pod kožu čitaocu i nismo sigurni da li je on otelotvorenje zla ili anđeo u obliku dobroćudnog džina. Vrhunski ispričana priča o čudima, gresima, užasima od strane ljudi, pokajanju i kazni. O onome sa čime se rađamo, onome sa čime moramo da živimo i o onome sa čime umiremo.

Moje ime je Džon Kofi. Kao kafa, samo se drugačije piše.

Stephen King/Owen King - Uspavane lepotice

Da vidimo kakav se proizvod dobije kada se muški deo familije King udruži da zajedničkim snagama protera žene. Originalno smišljeno od strane Ovena, u kolaboraciji sa tata Stivenom i uz pokoju konsultaciju sa bata Džoom dobili smo "Uspavane lepotice". Šta se dešava kada sve žene na svetu zaspu? Možemo li mi kao muškarci da se staramo o svemu ili se vraćamo u ono primalno, animalno ponašanje, dopunjeno besom i frustracijama. Za sve je kriva misteriozna bolest koja čini da žene zaspu, obavijene čudnom "čaurom" nalik gazi. Ukoliko se ona skine ili poremeti, one postaju manijakalno nasilne. A u snu.....pa tamo idu na neko drigo mesto, njihov lični eden. Jedina koja je imuna na ovo je ni manje ni više nego Ivi (Eva), koja postaje za muškarce ili demon koji treba da bude ubijen što pre ili mesija, šansa za spasenje koju treba sačuvati po svaku cenu. Dok se jedni trude da je spasu, drugi da je ubiju, ostali šire anarhiju i haos, radeći sve gadosti koje muškarcu slobodnim od svega, pa i zakona može pasti na pamet.


Stephen King - Kraj bdenja


Ne znam kako sam uspeo da pročitam drugi deo trilogije, pa počnem prvi, pa stanem, pa pogledam seriju, pa nabavim treći deo. Mindfuck.....mindfuck everywhere. U svakom slučaju majstor horora je prešao na akciju i triler i bogami se lepo snašao u istom. Drugi deo "Ko nađe - Njegovo" je izvrsna jurnjava fanatičnog, poludelog fana u želji da se dokopa piščevog nikad objavljenog dela, koje je igrom slučaja završilo kod dečaka, usput ubijajući svakog ko mu stane na put i posvećenog detektiva u želji da ga zaustavi. "Kraj bdenja" je treći deo o detektivu Bilu Hodžisu, a u prethodnom delu zavesa pada na njemu i "Mercedes ubici" Brejdiju u vegetativnom stanju. Sada je Brejdi življi nego ikad i rešio je da se osveti i onima koji su krivi i onima koji nisu. Fascinantna stvar kod Kinga i toga kako njegov mozak funkcioniše je ta što za razliku od većine pisaca kod njega negativac nije samo negativac. King mu pridaje toliko pažnje, pa čak se i divi njegovoj monstruoznosti i načinu na koji čini svoja zlodela (Vidim te Karizi, ne krij se).

Providens i Neonomikon - Alan Mur i Džejsen Barouz

Okej, moram priznati, kada sam pre par godina čuo da postoji izdanje bazirano na Lavkraftu, a osmislio ga je niko drugi do grand wizard himself Alan Mur, zacvileo sam kao devojčica u prvom redu koncerta svog omiljenog šlem-frizura-pop-glasić-želim da sam strejt, ali to mi teško pada-boy benda. Nakon digitalno piratizovane verzije, oduševljenje je lagano splasnulo. Nekako sam više očekivao od mozga koji Mur skladišti u glavi. Posebno važi za Neonomikon i njegovim rape induced momentima "deep one"-a i glavnom agentkinjom FBI-a. Zapravo, scenario sam po sebi je simpatično osmišljen, ali mislim da je morao mnogo bolje da se iskoristi. Druga stvar. Crtež sam po sebi je dobar. Ništa više od dobar. Čini mi se da je smisleniji u Providensu, ali može biti moj subjektivni osećaj. U momentima kada ovaj post budem izbacio, najverovatnije će izaći i treći čin, tako da ćemo objediniti "trilogiju" i uz "Neonomikon" dati svoj konačni sud.

Dž. Herbert Brenan - Okultni rajh

Uzevši u obzir moju fascinaciju i iščitavanje knjiga o natprirodnom i neobjašnjivom, ova mi je privukla pažnju samim naslovom. Oduvek me je interesovalo sve o okultnom delu nacističke vlasti, društvu Tula, "Ahnenerbe"-u, koplju sudbine itd. Okultni rajh je nešto malo drugačije i pokušava da objasni Hitlerov vrtoglavi uspon, nesrazmernu diktaturu i vladavinu na jedan drugačiji način. Njegov lik, koliko god da je monstruozan i koliko god da je o njemu stranica ispisano i dalje je jednim delom obavijen misterijom. Ova knjiga bavi se time da je Hitler imao moć prekognicije, kao i da je jednim delom mogao da predvidi budućnost. Zašto je onda izgubio rat? Da li je dobar vojskovođa isto što i dobar mag? Ovde imamo sijaset teorija zavera i činjenica o situacijama koje su "naizgled slučajnost", spisa koji govore o engleskim shvatanjima čarobnjaštva za vreme rata i uzvraćanjem istom merom. Na kraju, zašto se Hitler ubio baš 30. aprila, praznik Beltane, a dan pred Valpurgijsku noć, najvažnijeg datuma satanističkog kalendara. Prema čarobnjačkom verovanju, žrtvovanje je direktan pakt sa zlom i đavolom. Svakako zanimljivo štivo.


Jason Arnopp - Slipknot: Inside the sickness, behind the masks




Kako su devetorica potpuno različitih momaka iz Ajove uspela da okrenu svet metal muzike naopačke i prodaju preko dva miliona nosača zvuka sa svojim prvencem, teško da će ikome biti stoprocentno jasno. Džejson Arnop iz ugla pomalo novinara, pomalo istražitelja, a ponajviše fana, pokušava da na svoj način da odgovor na ovo pitanje. Knjiga govori o ranim danima benda i počecima koji su obilovali krvavim pesnicama, besom, alkoholom i poderanim glasnim žicama. Koliko samog benda, toliko i NU metal pokreta generalno. Ovo je, koliko ja znam, prva ne-oficijelna biografija koja je napisana o bendu, a Arnop nam priređuje intervjue sa nekima od članova, ljudima iz Ajove, a čak je uspeo da dođe do Ozija i Džina Simonsa da napišu predgovor. Sada, o Slipknot-u se može saznati sve na par klikova, ali poprilično je interesantno čitati iz ovog ugla. Kao kada u ruke uzmete stari broj Džuboksa pa čitate muzičke novosti iz prošlosti, ovde je sve u prezentu, kako je tad bilo prihvaćeno. Bez uvlačenja, razvlačenja i odugovlačenja. Iza maski i unutar bolesti. Više o ovome kada je završim.

Oto Oltvanji - Iver

Što se Oltvanjija tiče, ja sam ga toliko zapostavio, kao i većinu domaćih snaga, da je to prosto sramotno. U traganju za "Misterijama i magijama", vratio sam se kući sa "Iver"-om. E sad. Ja uopšte nisam kompetentan da se izjašnjavam o Otovom pisanju, obzirom da sam od njega čitao samo kratke priče. Ovo će biti prva knjiga koju ću da pročitam onako kako dolikuje i, nadam se, dam joj (i njemu) pažnju kakvu zaslužuju. Poleđina pripoveda sledeće: " Pisac popularnih trilera Saša vodi devojku Miju, autorku dečjih knjiga i ilustratorku, na sever Vojvodine da je konačno upozna sa svojom porodicom. U pitanju nije bilo koja familija, nego Vitasovi – moćni klan umetnika, čije su četiri generacije muzičara, slikara, glumaca i književnika manje ili više vešti manipulatori koji vode računa o tome koga primaju u svoje okrilje.
I dok daje sve od sebe da im se dopadne, Mia se usput trudi da ignoriše sve učestalije znakove da se glava porodice, najuspešniji pevač šlagera u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji Rob Vitas ponaša neobičnije i od onoga kako je predstavljen u tabloidima. Mia će otkriti da on decenijama ljubomorno čuva tajnu o porodičnom prokletstvu i raskolu unutar familije, a da su Vitasovi podeljeni krvavim rivalitetom još od 19. veka". Iz nekog razloga me ovo podseća na Stokera. Ne znam zašto. Ali nepravda prema Oltvanjiju će biti uskoro ispravljena i obelodanjena u riznici haosa.

Ostalo

Zlatna serija se vratila na velika vrata. Moram priznati, kad sam video da se izdanje reaktiviralo, bio sam poprilično oduševljen da bih se samo par sati kasnije iznervirao saznanjem da postoje dva omota od svakog stripa. Naš, novi, specijalno crtan za ovu priliku. što je fenomenalna ideja i italijanski, originalni Bonelijev. Opet....dobro je kao ideja, ali izuzetno udarnički za džep. Jer, kao kolekcionar, naravno da moram da imam oba omota. Kao da se to ikada dovodilo u pitanje. Vođen idejom o tome koliko je originalna zlatna serija tokom godina postala zaista zlatna i da bi za kompletiranje iste trebali da kažete vašem podstanaru doviđenja, evo kutija za pakovanje, a njegovu garsonjeru zamenite sa kolekcijom od 2000 stripova. Fenomenalno, zar ne. E sad.....moj genijalni plan koga se niko pre mene nije setio je bio da pokupujem sva izdanja, držim ih "sealed" iliti glanc, pa za jedno 20ak godina da uzmem tu garsonjeru koja mi sleduje. Problem je sledeće prirode. Nemam živaca, nemam para za te akcije, nemam prostora, a i verovatno ću u to vreme biti nadrkani matorac koji gađa hlebom golubove zato što guguču pod prozorom, a potom golubovima zaljubljene parove zato što su mladi i zaljubljeni. Elem....puna podrška za "Veseli četvrtak", a ja ću ih skromno ispoštovati sa Dilanom i Martijem. Dosta od mene. E da.......kupio sam i drugi UT.

Fabula:

Primećujem da sam poprilično aljkavo pokrio neke naslove. Čitaću, čuću, pa ću javiti. Svakako, ideja ne manjka, a bogami ni materijala za pisanje. Tako da, uskoro oćekujte "Providens", čim se izborim sa metal albumima 2018-te godine, a mogao bi da padne i neki part 2 nabavke, pošto se u međuvremenu nagomilalo par lepih izdanja. No, šta je par izdanja naspram čitave večnosti. Do sledećeg viđanja pozdrav, a dotle.....ne plašite se čitanja.

Riznica Haosa - Rođenje i prve tri godine.

Obzirom na to da nisam ljubitelj obeležavanja svog rođendana jer mi ne znači preterano, verovatno podsvesno ništa nisam napisao ni o rođenju ideje za VoC. Kopajući po "arhivi" postova i započetih tema, u nedostatku inspiracije, pomislih da je vreme za jedan osvrt na to šta smo uradili za svo ovo vreme i da li je bilo vredno truda? Još koji mesec pa će ravno tri godine od prvog posta koji sam na ovom blogu napravio. Iskreno, ne znam šta sam očekivao, ne znam i dalje šta da očekujem, ali znam šta sam mislio dok sam pravio blog, kao i koja je ideja bila iza svega ovoga. 

Da se vratimo u godinu 2016-tu, mesec je jun, a ja sam bez posla, bez para, nadrkan na ceo svet, nadrkan na sebe, počeo sam da lagano plovim u lagume slatke depresije,a na ivici da odlepim zbog činjenice da kradem bogu dane ne radeći apsolutno ništa korisno. Neću da pišem ona sranja tipa "Ovo mi je dalo vetar u leđa za nov početak" ili "pisanje bloga mi je vratilo veru u ljude, osetio sam mirise vesnika proleća i video nove boje za koje nisam ni znao da postoje"......ne. Jednostavno "Vault of chaos" je pokrenuo neke stvari iz nulte faze, otrgao me od hronične lenjosti koja me je poprilično stegla u to vreme i naveo da počnem da radim nešto zašta nisam ni bio svestan da mogu.

1. Pisanje. Proširio sam "vidike" što se samog pisanja tiče i uradio nešto za šta se ranije nisam usuđivao. Šta to znači? Lično, nikada nisam bio preterano dobar u pisanju. Pogotovo je osnovna škola bila kritičan period. Zašto? Iz prostog razloga što nisam shvatao kako treba da se izražavam. Mislio sam da je dramsko-teatralni pristup ono što se traži. U neku ruku, takođe, plašio sam se da kažem ono što stvarno mislim zbog nedostatka samopouzdanja, a i nisam imao dovoljno izražen rečnik da misao uobličim i pretočim drugima onakvu kakva mi je u glavi. Stoga često mošti tih misli otkopavam i dalje. Pisanje za VoC je svakako učinilo stvar malo boljom, tj. učinilo da izađem iz te sigurne zone ličnog komfora i svoja razmišljanja prenesem onakva kakva su. Naravno, ona nikako ne moraju biti ispravna (i ne trebaju da budu). Tu se slažemo sto posto. Ali su makar stoprocentno moja i nenametnuta od strane drugih.

To sa sobom automatski povlači rešavanje problema sa izražavanjem i uzgojem muda. Još učim i nikad neću prestati. Jedina sigurna konstanta je priznavanje činjenice da uvek može bolje i da uvek ima neko bolji na koga se treba ugledati. Samo to će me činiti naprednijim u svakom pogledu i podsetiti da ne postoji problem koji je nerešiv. Samo mu treba znati/hteti prići.

Možda najveći plus u ovoj stavci jedan je što sam se okuražio da pišem svoje priče. Za sad samo tri na blogu, a još je nekolicina koja čeka svoj momenat napisana i spremna. Nisam neko ko želi da sluša hvalospeve, ali reči ohrabrenja i podrške, kao i sama činjenica da se nekome sviđaju moje priče me čini izuzetno ponosno-srećnim. A ako bude sve išlo kako treba ove godine bih mogao da očekujem i prvu priču zvanično objavljenu. No.....o tome kad dođe vreme.

2. Rođenje. Ideja oko pokretanja bloga nastala je samim tim što sam bio previše ogorčen količinom smeća, šunda i kiča koje nam svakodnevno "novine" trpaju pod nos, samim tim popularizujući isto. Ne kažem da treba da se veliča horor, Lavkraft, King, Heavy metal ili Alister Krouli, ali broj stvari koje odskaču u bilo kom smislu od onoga što je trenutno "trend" je sveden na minimum minimuma i čami zabudžen po radio emisijama, cvili sitnim fontovima ispod "bitnih" vesti ili je jednostavno bačen u ostatke termina manjih televizija. Pa čak i taj jebeni Krouli je imao obilje toga da kaže na sijaset različitih tema, pogotovo u odnosu na sadašnje televizijske ličnosti koje nam nameću kao predstavnike kulture i idolopoklonika mladih ljudi. Više sam pametnih stvari čuo čitajući Antonovu "Satansku bibliju" nego od samoprozvanih javnih ličnosti, lajf koučova i influensera. Što će reći.... 

Ne kažem da sam u pravu i ne gledam na sebe kao na mesiju koji će zaslepljenima otvoriti oči istinom. Samo hoću da svoja interesovanja podelim sa drugim ljudima, možda im neke teme približim i zainteresujem ih, a da za njih nisu ni znali, opet samim tim sebe maksimalno distanciram od gore-navedenog. Svaki komentar "Wow, nisam znao za ovo. moram ovo da čekiram", smatram za malu ličnu pobedu.

3. Umetnost. Usko povezano sa brojem dva. Kao neko ko se bavi umetnošću, slikanjem, crtanjem, sviranjem, pisanjem, osećam potrebu da tu istu umetnost približim kroz ovaj blog. Imam dosta planova, koji jednostavno čekaju svoj red.  Pokrio sam neki broj književnika, nažalost daleko manji broj slikara. Pisao sam malo o Beksinjskom, Korbenu, na par mesta samo spomenuo Gajgera. U začetku pravi post o Daliju, Bošu, Gajgeru kako dolikuje, zatim Rikardo Federiči, čijem se radu u devetoj umetnosti divim do imbecilnosti, Joakim Luetke i Bielak iz sveta metala, pa onda Dejvid Firt, pionir YouTube-a i bolesno-apstraktno-genijalnih videa, pa Danijelevski sa svojom "Kućom listova"......list goes on and on.

Muzika kao ogroman faktor u mom životu čini verovatno polovinu ovog bloga jer je aktivno slušam polovinu svog života. Metal, rock, pank i svih milion podžanrova su od vajkada karakterisani kao "Metalike", "Satanisti", "Drogoši" i ostalim divnim epitetima, delom zbog, opet, "trendova", delom zbog upišanog Miše Tumbasa koji se jednog jutra probudio i odlučio da je dobra ideja da urla u kameru, delom zbog opšte zatucanosti i neprihvatanja u startu. Ja podržavam da neko veliča svaku vrstu muzike, jer je ona umetnost na više načina. Bio to Džez, Klasika, Fank, Pop, Rep, svako se u nekoj od njih pronašao i našao svoj "zen". Kao pobornik heavy metala, osećam se dužnim da na ovim stranicama satkanim od nula i jedinica napišem onoliko koliko mogu i koliko razumem o muzici za koju mislim da je najbolja na svetu. Što nas dalje vodi na.....

4. Postovi. Slažem se, i tu opravdanja nema, da je broj postova neoprostivo mali za ovoliki period. Iako imam spreman šaržer izgovora, jednostavno ću ispaljivati ćorke šta god rekao na tu temu. Opet.....moram da se branim. Ja kad pišem o nečemu, jednostavno ne mogu da pišem preko kurca. Želim da istražim temu, da dam svoj lični pečat i napišem post kojim ću biti zadovoljan. Mogao sam da lepo razbijem jedan post na deset minijaturnih i ispunim "kvotu" postavljanja objava, ali nekako sa svakim imam utisak da napredujem i iza svake objave mogu da stanem u odbranu. Posao koji radim ima ogromnu ulogu u deficitu pisanja. Jednostavno kada se vratim iz smene od 12 sati nisam ni za šta. Pisanje me opušta, kao i istraživanje o samoj temi, ali jednostavno to nije to ako se primoravam da pišem na silu. Ja nisam istreniran i dovoljno potkovan da kad imam temu samo ispaljujem članak. Moram imati određenu dozu inspiracije, kao i strpljenja, a i odmora da bi to ispako kako valja. Takođe, nadam se da će se ovo stanje ubrzo promeniti na bolje. Planovi su veći od samog trezora haosa. 

I čemu sve ovo:

Gde smo. šta smo? Čemu ova tirada? Upravo sam pregledao statistiku bloga i mogu vam reći da mi je nateralo suze na oči. Ne može biti jadnije (lagumi depresije vraćam se). Ostaje da se potrudim više, pa se sledeći put možda i obradujem kad kliknem na tu opciju. No, kako god da je. imamo muzičke recenzije, recenzije stripova, moja viđenja knjiga, pa čak i par video igara. što sam mislio da tek neću raditi. Tri autorske priče, od kojih je prva nastala slučajno, kao uvod u neku temu i sve to na popriličnom broju stranica. Uz najveću pobedu koja je donela abnormalan broj pregleda kada je Sabaton sa svoje stranice šerovao rivju Last Stand-a. Prc! U svakom slučaju za nekog ko se ovim bavi iz hobija i nije dinara video, a kako je počelo i neće, ja sam zadovoljan. Sad ću potenciometar sarkazma smanjiti na nulu, cinizma takođe i govoriću od srca. Hvala svima koji su što preko poruka, što lično uputili neku lepu reč hvale i podrške. Isto tako hvala i za kritike. One čine da budem bolji. Iako ređe, ali haos je uvek prisutan. Živeli.

Keith Charles Flint 1969 - 2019

"Fuck 'em and their law"

Za mene lično "Prodigy" je bio otkrovenje. Možda ne toliko otkrovenje, koliko neka potpuno nova, apstraktna vrsta muzike koju do tada nisam imao prilike da čujem. Da se razumemo, pričamo o vremenu kada je internet (ako ga je i bilo) bio u dial up-modu, a prilika da se čuje nešto neuobičajeno bila isključivo u kasnim terminima na manje popularnim kanalima. Prva koju sam ikada čuo od njih "Firestarter" me je ostavila u jaw-drop pozi, a druga "Baby's got a temper" da se zbunjeno češem po potiljku ne kapirajući šta se, dovraga, upravo dogodilo. Genijalnost i hod ispred vremena ovog benda se ne može opisati na brzinu. Vladati jednom decenijom zaista nije lako. Kao i u svakom "In memoriam" postu, neću pričati previše. Za sve one koje interesuje uticaj Prodigy-ja na jednu scenu, underground, pa i celu zemlju, obavezno pogledati Vice-ov dokumentarac "The Prodigy 1995 - Koncert koji je promenio Srbiju".

When, and if, I get to 65, I'd like to say that I did everything - the lot. I'd like to think I bedded loads of babes and lived out my ultimate sex fantasies. I'd like to think I'd been through every color with my hair and everywhere that could have been pierced on my body and been pierced. Even if all my beloved tattoos have gone saggy by then, at least I can stand up and say, I did it. Anyhow, can you think of any other job I could do? My school results were terrible and I don't know how to wallpaper or do anything else.Without this group and this job,I could be making lives a little more miserable for everyone by being the nasty one on the counter at a McDonald's somewhere. Think about it.

Keith

Beast in Black - From Hell With Love (2019)

Ova godina, iako je tek počela, unapred je bila obogaćena najavama albuma koji nam predstoje. I to kakvim najavama. Imamo: Amon Amarth, Slipknot, Battle Beast, Sabaton, Fleshgod Apocalypse, Carcass posle sto godina, Rammstein posle sto godina, Septicflesh, Tool (o tome više reči u nekoj drugoj prilici) i još gomilu dobrih imena. A kako sve to ispratiti u jednom životu, pored knjiga, stripova i filmova? Fuck me if i know, right? Jedan od top tri albuma kojima sam se najviše radovao u ovoj godini pored Slipknota i Sabatona je ovaj. Da se razumemo, kad neko izbaci prvenac kakav je "Berserker", očekivanja za dalje ideje su negde daleko u nebesima. Kratak osvrt na prvi album, definitivno ne onakav kakav bi zasluženo trebao da dobije, imate ovde. I da li je "From hell with love" ispunio očekivanja? Reklo bi se da jeste.....a i malo preko.
Ispostavilo se kao najbolja moguća stvar to što se Battle Beast legalno razveo od gitariste i ko-autora Antona Kabanena i uzeo mu pola imovine. Da se to nije desilo, imali bismo jedan sjajan bend, a Beast in black bi ostao u formi nikad realizovane ideje. Ovako imamo dva fenomenalna benda potekla iz istog korena. Dakle "FHWL" nas je obradovao prvim singlom pod nazivom "Sweet true lies" i pesma je.....očekivano neočekivana, da se tako izrazim. Očekivana iz razloga što je BiB bend koji izuzetno dobro koketira sa muzikom osamdesetih i kao takvu je implementira u brzi, hitični heavy metal. Neočekivana jer sam za prvi singl očekivao nešto tvrđe i žešće. Ovako se odaje lažan utisak da je bend promenio pravac i za nijansu malo obojio svoj zvuk drugačije. To sve što sam očekivao došlo je ubrzo u drugom singlu "Die by the blade", koja je školski primer onoga što ovaj bend čini time što jeste.

Pesma kreće u stilu najvećeg hita sa prethodnog albuma "Blind and frozen", gde Janis nalik-ženskim-glasom-falsetom otvara pesmu, a potom je u sekundi pretvara u Judas Priest iz najboljih dana. A da im ideja i hitova ne manjka, dokaz je "Unlimited sin", koja je dragulj albuma, iz nepoznatih razloga ne stavljena kao singl i jedna od top pesama koje morate poslušati ukoliko se premišljate da li je ovaj bend za vas. Ona za koju jeste urađen spot je pesma koja nosi naziv albuma "From hell with love" i iz nje vrište osamdesete. Što je, zapravo, slučaj sa celim albumom. BiB su uzeli najbolje iz te decenije, dodali najbolje iz ove decenije, sve to začinili odličnom produkcijom i eto formule za uspeh. Pesma koja otvara album "Cry out for a hero", kao i "True believer" govore u to ime.

Činjenica 1: Teško mi je da poverujem kako bend koji tek počinje karijeru, posle jednog od najboljih ženskih metal pevača na sceni, Noore uspe da nađe jebeno jednog od najboljih muških pevača na sceni (gled'o ih lajv, ne serem uz vetar) i to preko njegovog kanala sa obradama na Youtube-u. Pa vas nek posle bude sramota da kačite svoje obrade. Dijapazon njegovog glasa je ono što je obojilo ovaj album unikatnošću. Od baladične "Oceandeep", gde od uspavanke prelazi u režanje, pa do " Killed by death", u kojoj odaju poštu gospodinu metala Lemiju Kilmisteru.

Činjenica 2: Izuzetno mi je drago što je bend nastavio sa pesmama na temu mange "Berserk". Iako su tekstovi mahom uopšteni, dovoljna je slika Gatsa sa Dragonslayerom da moj maleni mozak doživi maleni nerdgasm. Kompleksnost cele priče je tolika da komotno mogu sledećih deset albuma da je krckaju natenane.

Činjenica 3:  Uticaji. Na albumu se, kao i na prethodnom, oseća debeo uticaj matičnog benda, što nikako nije loša stvar. Lagano oba benda počinju da formiraju svoj stil, a Battle Beast tek očekujem da iznenadi. Judas Priest toliko vrišti iz pesama koliko iz Janisovih glasnih žica. "Heart of Steel" me neodoljivo podseća na Sabaton (Pesma The Last stand). Dok "This is war" ima taj vajb Civil war-a.

Činjenica 4: Muzički, ovo je jedan sjajan album. Aranžmani na mestu, bez nepotrebnih delova. Prvi plus za klavijaturu, a drugi i poseban plus za smišljenije i staloženije solaže. Bend u svakom smislu stasava i grade priču koja će biti njihov lični pečat.



Voleli vi ovaj bend ili ne, ne možete poreći činjenicu da je sa dva albuma uradio i više nego što je očekivano. Krenuti na samostalnu turneju nije nimalo naivna stvar, pogotovo uzevši u obzir koliko bend postoji. Praktično, posle razilaska sa BB-om, Kabanen i ekipa su krenuli od nule. Okej, poznanstva i kontakti ostaju. Ali... prvi album pa predgrupa Nightwish-u. Malo li je? Ovo je bend na koji definitivno treba obratiti pažnju. Skandinavci su me bezbroj puta ubedili u to da su spremni na sve. Odvrnite zvučnike jer stiže

s' ljubavlju iz pakla.

Stanley Martin Lieber - Stan Lee 1922 - 2018

"I don't really see a need to retire as long as I am having fun" R.I.P.

Recimo da bi ovaj blog mogao da se razbije u tri dela. Muzika, knjige i strip. Iako su objave VoC-a u ozbiljnom deficitu super junaka, to ne znači da ne trebamo odati poštu ovom velikanu stripa, ocu modernih junaka, bez koga deveta umetnost jednostavno ne bi bila ista. Neću zamarati sa previše informacija, biografijom, delima i likovima koje je stvorio, ljudima na koje je uticao i ulogama koje je igrao, sve to su već napisali i još će tek napisati neki daleko stručniji od mene. Dovoljno je samo reći...

neka ti je večna slava i hvala.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2018

Moje ime je Milan i ja sam alkoholičar. Otprilike bi to bio neki realan početak avanture zvane "Sajam knjiga" ....ili možda bolje avanture odvikavanja zavisnosti od istog. Doduše, ruku na srce, svi smo mi pomalo (sado)mazohisti po pitanju kolekcionarstva i trošenja fiktivnih "naših" para. Ove godine nije bilo apsolutno nikakve razlike što se tiče mojih visokih želja, niskih mogućnosti, nerviranja, visokih očekivanja, niskih cena, nerviranja, uspona hiperaktivnosti, pada morala, uspona želje za suicidom usled novonastalih izdanja za koje nisam znao....i za kraj.... nerviranja.
Tačno mogu da se zamislim kako u beloj košulji urlam iz sobe mekih zidova: "Dajte mi još samo tog Kinga, treba mi 32. izdanje iste knjige. Identično je kao prvih 31, samo što je logo pomeren za pola centimetra dole i kobalt-plava nije iste nijanse". Takođe, žaljenja je vredno to što sam svestan svih ovih činjenica, a sve radim naopako. Iskreno, ne znam zašto sve ovo delim na društvenoj mreži i to pred ovolikim brojem čitalaca, ako je neki i ostao, obzirom da sam za godinu dana imao čitava dva posta. Odlučio sam da za taj propust krivim smene koje radim, hroničan umor i hroničan govnarluk koji me je ophrvao u zadnje vreme. Ako sam nekom nedostajao, izvinjavam se od srca.....ali.....i'm back so let's rock.


Mort Sinder 

Ah.....Mort Sinder, Koliko samo ja taj strip nisam razumeo. Bio sam klinac koji je listajući Stripoteke voleo Konana, Tora, Asteriksa, Korbena (donekle skapiranog) i tome slično. Brećine sumorne ljude pogužvanih lica toliko nisam shvatao, da sam ih preskakao pitajući se šta će oni uopšte tu. Deceniju kasnije kad sam malo dublje zašao u Brećine radove, horor tematiku i dalje nisam našao odgovor zašto se stripom kao vrstom umetnosti jednako nazivaju Mort Sinder i kapetan Miki (dovraga). Ono što jesam skapirao je zašto je Breća ime koje jeste u svetu devete umetnosti. Nastao početkom šezdesetih godina, Mort je besmrtni, misteriozni čovek koji se posle smrti vraća i priča svoje sumorne, gorčinom prožete priče i doživljaje starom antikvaru Ezri. Ono što pored Hektorovog scenarija udara pečat autentičnosti je definitivno crtež. Smatram da gotovo niko kao on ne može da stvori utisak beznađa, tuge, noćne more, a opet emocija kao Breća. Vrhunac umeća crno belog stripa. Što se argentinske škole tiče, vi veličajte Maradonu, meni slobodno ostavite Breću, Hektora i besmrtnog Morta Sindera.

Isak Asimov - Trilogija o carstvu i Bogovi lično

Prošla nabavka knjiga poprilično je bila berićetna što se Asimova tiče, pogotovo njegovog opusa o "Zadužbini". Ekstremno mi je drago da je neko konačno uzeo da se ozbiljno pozabavi genijalnošću-prebukiranim mozgom Isaka Asimova i obraduje nas njegovim izdanjima, koja u celosti nismo imali još od davnog "Polarisa". Dakle....ne mogu dovoljno da preporučim genijalnost samog ciklusa o Zadužbini i svih knjiga koje se oko nje vrte (sedam). Iako nije preterano bitno poznavati svih sedam, bilo bi dobro da se u nekom momentu to pročita u celosti. Evo zbog čega. Asimov je, poput Tolkina, stvorio svet. Njegov svet je u budućnosti. Stvorio je galaktičko carstvo, napisao zakone robotike (i sam termin robotika), uništio matičnu planetu, doneo razaranje i stvaranje i dodelio nam čuvara u obliku kom najmanje očekujemo. E sad.....kroz sve cikluse koje je "Čarobna knjiga" objavila, "Roboti", "Zadužbina" i "Carstvo" se prepliću vremenski periodi, gradovi, ljudi i generalno istorija svega se shvata na samom kraju. Takođe je činjenica da je Asimov sve pisao iz različitih vremenskih perioda, što samo dobija na mistici i tome da kada sklopite deliće slagalice, dobijate veliku celinu. Imamo "Zvezde, prah nebeski" koja je razdoblje davno pre carstva, zatim "Svemirske struje", koje nas uvode u razvoj republike Trantor i na kraju "Kamičak na nebu" ili ran period Galaktičkog carstva.

"Bogovi lično" su zasebna priča i to ni manje ni više nosilac nagrada "Hugo" i "Nebula" za najbolji roman. Ukratko. Radnja je smeštena između našeg univerzuma i paralelnog univerzuma. Zemlja je u problemu. Ostala je bez energetskih izvora, a razmena energije dolazi iz daleka. U para-univerzumu žive bića koja se dele na Racionalce, Emocionalce i Parentale koji kad se spoje u trojstvo ili triadu, postaju jedno. E sad. Zamislite sedamdesetih godina da je neko pisao o seksu vanzemaljaca koji se dobija spajanjem, trenjem i preklapanjem. If your fragile little mind is not blown......onda ne znam šta nije u redu sa vama. U međuvremenu jedan čovek otkriva da to deljenje energije može pogubno uticati na budućnost zemlje i odlučuje da to obelodani. Ukratko, jedna od najboljih SF priča ikad napisanih.

Enki Bilal - Julia i Roem

Biću iskren ovde. Nisam preterano upućen u ovaj strip. Koliko se sećam, ovo je deo trilogije, nastavak na "Animal'z" koji je objavio "Veseli četvrtak". Mada, kad je Bilal u pitanju, zaista (po meni) ne može biti greške i tu prestajem da budem (bar 80%) objektivan. Opet, budimo iskreni, njegove priče znaju ponekad da budu poprilično konfuzne i razvučene ali kao neko ko pokušava da se bavi umetnošću, Bilalov stil crtanja koji je tokom vremena izgradio, a primetićete koliko je različit od ranijih radova, jeste ono što izvlači svaki minus koji priča može imati. Obrnuta stvar kao sa Sendmenom. Prvo što mi je zapalo za oko je to da je stil poprilično sličan "Animalz"-u, što znači da je skoro monohromatski. U Animalz-u, sve je sivo, plavo i hladno, skladno okolini, dok je ovde crtež nalik sepia-varijanti, što opet nije čudno, jer nakon propasti koja se u Animalz-u dogodila, svet se vratio u balans, a osim pustinje nije mnogo toga ostalo. Crtež je takav kakav i treba da bude, obzirom da smo se iz vode preselili na kopno. Zamislite post-apokaliptičnu Šekspirovsku baladu.


UT


Jebiga....ne može se sve znati. Za UT sam saznao da uopšte postoji neposredno pred sajam i ono malo rečnica što sam pročitao me je instant kupilo. Prvo. Korado Roi. Ne znam da li bih smeo da kažem omiljeni, ali definitivno jedan od top tri crtača Dilana Doga i jedne od meni najboljih epizoda zvane "Mefisto". Kada sam čuo da je autor Roi, a žanr post-apokaliptični horor, to mi je bilo i više nego dovoljno da uskliknem "Shut up and take my money" potpuno naslepo. Za one koji prate ovaj blog, možda su primetili da imam čudan afinitet prema post-apokaliptičnim stvarima generalno. Mizantrop na mom levom ramenu se zlokobno smeje dok ovo kucam. Filantrop na desnom blaženo spava. UT će se pod okriljem izdavača "Phoenix press" pojaviti u šest knjiga u HC i SC formatu, a unutra......Ljudski rod je sravnjen. Bića koja su trenutno na zemlji su sirova, vraćena u drevne, praiskonske običaje, a brutalnosti i apatije ne manjka. UT je biće koje je neustrašivo, a opet detinjasto. Njegov zadatak je da čuva grobnicu iz koje će ustati stvorenje nalik ni jednom do tad. To stvorenje, zvano Iranon će poremetiti balans društva i sveta generalno, a UT će mu postati saputnik u  predstojećoj avanturi.

Donato Karizi - Čovek iz lavirinta

Zamislite da bend čiji svaki album volite stagnira i odjednom izbaci ceo novi album na download. "Čovek iz lavirinta" je lepše iznenađenje ovog sajma. Upravo iz razloga što nisam znao da je knjiga izašla, već otkrih sasvim slučajno na štandu "Vulkana". Potegao sam novčanik iz kuka brzinom koje bi se uplašio sam Istvud, a Karizi momentalno skače na top 1 knjiga od koje ću početi čitanje. Pošto sam knjigu strpao u ranac, bez da sam čitao poleđinu, živo sam se pitao da li će nastaviti sa Vegom, Markusom, hoćemo li se približiti psihotičnom mastermajndu, da li će klupko bar malo početi da se odmotava ili će krenuti u dalje mršenje. Evo šta kaže zadnja strana:" Oteta kada je imala trinaest godina i dugo držana u zatočeništvu, Sem je najzad slobodna, ali i dalje u strahu za sopstveni život. Pored nje je doktor Grin, nesvakidašnji profajler, koji u Samantinom sećanju traži indicije koje ga mogu odvesti do njenog tamničara, čoveka iz lavirinta. Ali doktor Grin nije jedini koji progoni čudovište.
Tu je i Bruno Đenko, privatni detektiv nesumnjivog talenta, kojem je svaki novi dan poklonjen. Nestanak Samante Andreti njegov je stari slučaj, zadatak koji nikada nije priveo kraju, a sada ima priliku da se iskupi, da ispravi greške iz prošlosti. Na umu mu je samo jedna - da reši poslednju misteriju, uprkos tome što je prošlo tolko vremena.
Zato što Samanta ne zna da se njena otmica nije dogodila pre nekoliko meseci. Čovek iz lavirinta držao ju je u zatočeništvu petnaest dugih godina. A sada je nestao". Da.....sve ovo mi liči da ćemo dobiti još jednu izvrsnu krimi-triler-misterija-hororom prožetu priču u kojoj se možda pojavi još neki deo celokupne slagalice. Ubrzo ću videti. Ah Donato zašto nam to radiš.

Čarls Bukovski - Bludni sin, Faktotum i Žene

Kad već nisam počeo sa "Lom"-ovim, na ova izdanja "Nove knjige" sam bacio oko još prošle godine ali jednostavno se nije moglo izgurati sve. Prvi put sam se sa matorim pokvarenjakom susreo na "bleji" kod drugara gde sam, dok su oni igrali Fifu (ili nešto slično, za mene poprilično nedodirljivo) iz dosade uzeo da čitam "Bludnog sina" koji je bio kraj kreveta. Jedva sam se nakanio da ispustim knjigu iz ruke nakon sat vremena potpuno oduševljen novim načinom pisanja sa kojim sam se upravo susreo. Kad kažem nov način, mislim na jezik "smrtnika", koji svi možemo da razumemo i pronađemo se u njemu. "Bludni sin" donekle predstavlja autobiografiju Bukovskog, skrivenu pod pseudonimom Henri Kinaski. Ova knjiga opisuje jedno odrastanje buntovnog momka, koji nije siguran šta hoće, ali zna šta neće, a to je škola, naređivanje i podvlađianje. Odrastanjem uz nasilnog oca, majku pod očevom kontrolom i željom da se uklopi u društvo, on otkriva čari žena, masturbacije, cigara, tuče i alkohola.
"Faktotum" je njegov drugi roman, a po radnji bi otprilke bio nastavak "Bludnog sina". Devetnaestogodišnji Henri Kinaski je (konačno) izbačen iz kuće svojih roditelja i luta Amerikom u potrazi za bilo čime. Seleći se od grada do grada, radeći posao za poslom od kojih ni jedan nije voleo, Henri luta za šansom da se dokaže kao pisac. Ova knjiga nas ubacuje u vrtlog smrada dima od cigareta, pića, seksa, jeftinih pansiona i još jeftinijih prostitutki. Bukovski at it's finest.
"Žene" su u samom naslovu opis čitave knjige. Za razliku od Faktotuma i Sina, u ovoj knjizi lik Henrija je u kasnijem dobu, poznijih godina, zreliji i proslavljeniji kao pisac. Iako je zašao u godine, mentalno se ni malo nije smirio, pa svaku obožavateljku, pesnikinju, koleginicu, konobaricu koja je htela nešto sa njim, kakva god ona fizički ili psihički bila, nije hteo da uvredi odbijanjem. Ovde imamo način života skoro rock zvezde. Ko je gledao "Kalifornikaciju", zna o čemu pričam, s tim što Henk Mudi je malo doteraniji Henk Kinaski. Bukovski ovde na dosta duhovit način opisuje svoje doživljaje sa raznim ženama, a erotikom nabijen roman nas vodi kroz njegove seksualne poduhvate, plaćanja žena, psihotičnu Lidiju (u stvarnosti Lindu King), kasnije i njegovu ženu Saru (Linda Li). Fascinantan je način sa kojim se on bori sa svime i sa kakvom ležernošću i flegmatičnošću podnosi životne prepreke, manje ili veće.

Dilan Dog - Dnevnik



Kao veliki ljubitelj Dilana, skidam kapu "Veselom četvrtku" za ovo izdanje. Iako mi u ovom momentu nikako nije trebao dodatni trošak, poučen iskustvom "Majki i očeva", nisam hteo da se dovedem u situaciju da ovo izdanje čekam po aukcijama. Kao što samo ime kaže, "Dnevnik" predstavlja vremeplov kroz koji vidimo tridesetogodišnji razvoj i kreaciju detektiva nemogućeg. Počevši od sredine osamdesetih sa idejama Sklavi-ja, pa sve do danas, u dnevniku nas očekuju nikad viđene table i ilustracije, odbačene ideje, pisma, delovi scenarija, razgovori sa autorima, kao i strip specijalno urađen za ovo izdanje. Kroz ovaj naš, a i svoj lični dnevnik nas vode od davnih osamdesetih; Sklavi, Roi, Pikato, Kjaveroti, Stano, Kazertano, Venturi, Brindizi.... fenomenalna Paola Barbato, pa sve do Simeoni i Ratiger-a. Enciklopedija koju, ukoliko ste u mogućnosti, obavezno stavite na vrh liste prioriteta.

Robert Ejkman - More, poput vina tamno

Neko će pomisliti da me plaćaju za reklamu (uopšte se ne bi' bunio), ali ne mogu dovoljno da preporučim ediciju strave izdavačke kuće "Orfelin". Sve esencijalne ličnosti horora u književnosti su se našle na njihovim obojenim stranicama. Ljubitelji pravog horora jednostavno ne smeju propustiti nekoga kao što je Ejkman. Otprilike pre dve godine po prvi put na našem jeziku izašla je zbirka priča "Hladna ruka u mojoj" (Cold hand in mine) sa osam priča, verodostojnih originalnoj knjizi. Sada, imamo priliku da uživamo u novih sedam priča ovog majstora strave, a u zbirci se nalaze: "More, poput vina tamno", "Vozovi", "Tvoja se malena ruka smrzla", "Pratilac", "Unutrašnja soba", "Nikako ne idi u Veneciju" i "U šumu". Smatram da svako može da napiše horor (ubistvo, krv, hack and slash, čudovište, vukodlak sa motornom testerom koji se pojavljuje u ogledalu kad se pusti novi album Cattle Decapitation-a....) ili bar ono što je za njegovo poimanje horor. Takođe smatram da samo retki mogu da napišu dela iskonske jeze i pravog, mučnog straha. Ejkman je svakako u kategoriji broj dva.

Stiven King - Mobilni telefon, O pisanju i Zamka za snove

Kao i svake godine, uvek nekako dođemo do "el papa" Kinga. Počinjem da se preispitujem da li kupujem njegove knjige zbog kvaliteta ili zato što je  opsesivno-kompulsivni kolekcionar u meni rekao da mora da se ide do kraja. U svakom slučaju do sada nije mnogo izneverio. Iako je poprilično daleko od onoga što ga je napravilo Kingom, i dalje zna da oduševi (recimo "Buđenje"). Ovde imamo tri različite knjige. Hajde da krenemo sa jedinom koju sam od ove tri pročitao. "Zamka za snove" je snegom zavejana avantura o dečacima, koji nakon učinjenog dobrog dela bivaju "nadareni" specijalnim sposobnostima. Godinama kasnije dečaci, sad već odrasli ljudi, se suočavaju sa još jednom preprekom. Zaraženi nepoznati čovek u sebi nosi parazite koji nisu sa ovog sveta, a dobro delo ovog puta oduzima živote. Priča o prijateljstvu, žrtvovanju, borbi jednog ćoveka sa samim sobom i invaziji vanzemaljaca kroz telo i um. Ne gledati istoimeni film pre čitanja knjige. A ni posle čitanja. "Mobilni telefon" nisam čitao, a evo šta kaže opis: "Mobilni telefoni donose apokalipsu milionima ljudi koji ni ne slute kakva im opasnost vreba, brišući im iz umova i poslednji trag humanosti, ostavljajući sa sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni koji nemaju mobilne telefone, poput mladog crtača stripova Klejtona Ridela, moraju da se bore za opstanak kako bi preživeli kataklizmu svetskih razmera". Sudeći po ovome, telefoni pretvaraju ljude u pobesnele zombije. Zašto mi to zvuči poznato? Svakako zanimljivo, a King je već imao ovakvih momenata svesno destruktivne tehnologije ("Kamioni" recimo). Proveriću. Treća knjiga "O pisanju" je najnovija od navedenog, a u njoj se nalazi isprepletan Kingov život, gde govori o pisanju kao poslu, načinu života, navici i moranju, sve iz svog ugla. Kako nas vodi kroz svoje odrastanje, tako nam otkriva ono što je naučio o samoj magiji pisanja. I kako sam kaže: "Zato pijte, pijte dok se ne napijete". Well said.


Andžej Sapkovski - Husitska trilogija

Ovaj simpatični, kreativni poljak postao je poznat širom sveta po svom "Witcher" (Veštac) serijalu, koji se preko knjiga binarnim putem prebacio i u svet gejminga. O samom uspehu video igara govori zanimljiv podatak da je u svetu prodato preko 30 miliona kopija. Dok se ta informacija lagano krčka u mozgu, najavljeno je i najnovije Netflix-ovo ostvarenje Vešca, a glumi ga poznati Supermen i veoma pasionirani gejmer Henri Kavil. Dok me septet knjiga o Vešcu nestrpljivo čeka da dodje na svoj red, jedino je logično da se kupi nov komplet o kome takođe ne znam ništa. Iako poprilično ispod slave "Vešca", "Husitska trilogija" nabojena istorijom, predstavlja pripovedanje Sapkovskog na malo drugačiji način. Smešten u Silesiju 1425. godine, radnja se događa za vreme Husitskih ratova, a Sapkovski je dobrim delom ispoštovao istoriju, ubacivši svoj pečat u vidu epske fantastike, mitskih bića, artefakta i junaka. Sastoji se iz tri knjige, a sam Andžej ga smatra svojim najboljim delom. Verujem, a uveriću se, nadam se, uskoro.

Soj - Komplet knjiga

Uradio sam nešto na šta uopšte nisam ponosan. Dobro....jesam malo ponosan. Prošle ili pretprošle godine sam jurio ovo izdanje kao nenormalan i nisam hteo/imao da izdvojim dve i nešto hiljade za isto. Na kraju sam uspeo da dođem do jednog (prvog izdanja) putem aukcije za desetak evra. Vrlo srećan bejah. No, ta sreća je trajala do ovog sajma kad sam na štandu naleteo na masovnu rasprodaju "Soj" boksa za 700 (slovima sedamstotina) dinara. Kupio sam ga opet iz čistog besa i inata. Svaka uvreda je čak i dobrodošla. Hvala.

Nekronomikon - Treće ultimativnho izdanje

E, ovo je nagrada za onoga ko je ostao veran i pročitao ovaj kilometarski post do kraja. Grand motherfucker koji se čeka još od momenta kada je bio najavljen. Za sve one koji nisu upućeni u istoriju Nekronomikona u Srbiji, "Everest media" su pre deset godina izdali ultimativnu enciklopediju koja je prostrla crveni tepih i Lavkrafta uvela na velika vrata pred nas. Prvo izdaje sastoji se od devetnaest priča, a štampano je u tiražu od 2000 primeraka koja su poodavno rasprodata. 2012. godine na svet je došlo drugo, dopunjeno izdanje sa nove četiri priče, beleškama o horor prozi, tvrdim uvezom, još više stranica u boji, sijasetom informacija, počevši od istorije, preko bibliografije do novih ilustracija. Tiraž je bio svega 300 primeraka i progutan je u jednom zalogaju. Ove godine, izdavačka kuća "Orfelin" je rešila da tu nepravdu ispravi i objavi potpuno redizajnirano, novo, treće izdanje Nekronomikona. Iako je izgubilo šarenolikost drugog (masne strane u boji i slike). to nikako ne utiče na kvalitet. Knjiga ima 25 priča (četiri nove), sa posebno urađenim korekturama prevoda i posebno urađenim ilustracijama, specijalno za ovu knjigu. Dakle.....sa ovom knjigom od skoro 600 strana, približavamo se kompletnom opusu Lavkraftovih najbitnijih priča prevedenih na našem jeziku, kao i novu analizu samog njegovog stvaralaštva, beleški o pričama, istorije Nekronomikona i
pogovora "Izvan ovog univerzuma". Za sve one koji nisu "ukačili" neko prethodno izdanje, kao i nove pratioce "kulta Lavkrafta", ovo je biblija kosmičke strave koju ne smete zaobići.

Tek nakon što sam ubacio ovu poslednju sliku, shvatih da sam totalno zanemario "Glas anđela". Trenutno sam previše izmoren da bih pisao o njemu, tako da ću ga ubaciti u sledeću nabavku knjiga. To bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma. Da li smo postavili granicu finansijskih mogućnosti. Da. Da li smo tu granicu ispoštovali. Ne. Da li ćemo kukati i sledeće godine ovako. Da. Da li ćemo se opametiti i ne praviti iste greške ponovo. Ne. Da li ćemo kupovati ista izdanja sa šarenijim omotom. Da. Da li ćemo prestati da uludo trošimo pare koje posle moramo da vraćamo. Ne. Hvala, to bi bilo sve za večeras, ja sam bio vaš vodič kroz ovo putovanje. Vidimo se ubrzo, a dotle....

Ne plašite se čitanja.

Polaris - Poslednji grad

Lako je uništiti svet. Mnogo lakše nego što izgleda. Bilo da je prirodna katastrofa, poplava, globalno zagrevanje, smrzavanje, izumiranje biljaka, bilo da je invazija zombija, rat, ljudska destrukcija, pobuna mašina ili jednostavno bolest, rezultat je apokaliptičan sa tragičnim ishodom. Ono što nije lako je biti svež Bog u novonastalom svetu....bar što se književnog dela tiče. Potrebno je na zgarištu stare napraviti novu, funkcionalnu civilizaciju od onoga što je ostalo. Obzirom na to da sam imao prilike da uporedim popriličan broj "ponovnih začetaka sveta" i post-apokaliptičnih rađanja, izuzetno mi je zanimljivo da vidim kako se pisci nose sa svojim idejama ponovnog početka. "Polaris" je upravo to. Umotan u ukrasni papir utopijskog društva, krije distopiju koja je nažalost jedino što je ljudskom rodu preostalo. Iako je ovaj vid tema obrađivan bezbroj puta, Snežana je uspela da mu da svoj lični pećat originalnosti.


Snežana Kanački, rođena je 1987. godine u Beogradu. Imala je sreću da svira gitaru u pank bendovima, obogaljenim lošim pevačima, kao i da objavi svoj prvenac za izdavačku kuću "Nova poetika". Nije imala sreću sa iskustvom u rijaliti programima, šundom i kičem, što je značajno uticalo na prodaju i reklamu njenog prvenca, a kao neko ko pokušava da se ozbiljno bavi pisanjem u Srbiji, takvi propusti sa njene strane su nedopustivi. Ostaje samo  da se nadamo da će se dozvati pameti i krenuti sistemom veliki brat za brata, drug zadruga.









Haj'mo sad malo ozbiljnosti za promenu, pa da prodremo u unutrašnjost zidova koji okružuju "Polaris". Sama radnja knjige smeštena je u 28-mi vek. Voda je progutala sve, a Noje je ovaj put sa šlaufom i mišićima otplovio u daljinu vičući "Svako za sebe!" Svet koji sada postoji, jedino je sigurno mesto na planeti i nalazi se na toplom Antarktiku, a grad "Polaris" je centar svega. Snežana se jako dobro snalazi u toj ideji "poslednjeg utočišta" i upravo ovde dolazimo do moje gore pomenute tirade o novom početku. Ono što mi se dopalo kao ideja je što Polaris nije samo bunker u koji se ljudski rod šćućurio, već je spomenik nekom svetu koji više ne postoji, a ujedno i riznica novog znanja, što znači da nije sve izgubljeno, već je ljudski rod nastavio dalje. Ne radi se samo o pukom preživljavanju. Trudiću se da ne spojlujem ništa, ali moram da spomenem par detalja. Polaris sam nazvao spomenikom zbog toga što se sastoji od sedam trgova koji simbolizuju sedam potopljenih kontinenata sa svim svojim znamenitostima. Ovde bi takođe bio dobar deo da naglasim istorijske činjenice koje potkrepljuju priču oko nestanka i nastanka, a ima ih taman toliko da ne udave. Sama turneja kroz grad je odlično osmišljena, a deluje kao da uvek ima još stotinu stvari da se doda. Obzirom na to da je Snežana studirala biomedicinsko inženjerstvo, iskoristila je priliku da se poigra i sa terminologijom stvari koje nas tek čekaju za koju godinu ili stotinjak. Volim kada neko uloži trud da objasni kako nešto radi i zašto je nešto tako kako jeste. Recimo proces određivanja posla kojim će se ljudi baviti.

Ideja određivanja posla nije originalna, da se razumemo (Futurama, Gataka....), ali je dobro ukomponovana, a to je ono što ovu knjigu čini dobrom. Kompozicija i način kako je ispričana.
Što se samog žanra tiče, celokupna priča je zamišljena kao futuristički SF, ali nije klasični. Lično, čitajući knjigu, imao sam utisak da me priča vodi od ozbiljne naučne fantastike, samo da bi se brzinom svetlosti pretvorila u LOTR-nalik avanturu sa epskim momentima. Pogotovo me je taj osećaj držao u momentima kada Leo i Viktor krenu u "quest" spašavanja ili priprema odbrane grada od Varguna. Opet, to svakako nije loša stvar. 

Iako u knjizi ima dosta likova, njeni glavni protagonisti su četverac mladića i devojaka od kojih svako ima svoju ličnost. Leo, koji se divi legendama o starom svetu, ali mu nije jasno šta se sa njim dešava od kada počinje da dobija "napade". Viktor, njegov najbolji prijatelj, naizgled opušten, sa jednom ličnom tajnom i za kraj bliznakinje Mirela i Anhela koje vezuje ljubav prema dvojici različitih momaka, a opet neraskidiva sestrinska veza. Na kraju krajeva ipak su naši junaci samo tinejdžeri i to se mora uzeti u obzir. Rade glupe stvari koje rade glupi tinejdžeri, ali u svemu tome ne mogu jedni bez drugih. Ljubav je ipak ono što ljude tera napred i da čine nezamislive stvari.

Ovde dolazim do prvog od moja dva problema sa ovom knjigom, da ne bude kako samo sipam hvalospeve. Prvi problem koji mi je "zapao za oko" je usko povezan sa drugim, a to je neiskorišćen potencijal da se od likova i naizgled sporednih dešavanja napravi čitava saga. Iako na kraju knjige piše "kraj prvog dela" (mali spojl), mislim da je moglo mnogo više da se izmrcvari od samih likova. Zatim da se produbi priča sa tajnim "kultom" u mirnom gradiću gde je tajna da "eto....ponekad neko nestane". Kult momenat, koji je totalno Lavkraftovsko obožavanje haosa (u malčice manjoj meri), brzo pada u senku drugih dešavanja. Bilo bi lepo čuti nešto više o tome, što bi produžilo još više celu misteriju sa Viktorom. Zatim "kraljica"......ko je, šta je, zašto je, kada je......mnogo pitanja. Drugi problem je sam završetak priče. Dolazeći do kraja knjige imao sam utisak da će sve stati na pola i da će sve ostati nerazrešeno do daljeg. Kulminacija je eksplodirala u zadnjim stranicama poput vulkana i sve se nekako prebrzo odigralo. Ali......uvek imamo ono magično ali. Knjiga je nastajala jedanaest godina i samim tim kako je Snežana sazrevala, tako je sazrevalo i njeno pisanje.
Ja na ovom blogu pre svega podržavam ideju, pa onda tek kako je ta ideja sprovedena u delo. Možda je i pogrešno, ali ideja je koren svakog proizvoda. Ova priča vrvi od ideja. Počevši od samog grada, preko svih futurističkih stvari sa kojima se susrećemo. Likova.....profesor Martin (genije i buntovnik), Virlab (simpatični virtuelni bibliotekar, koga ne mogu da zamislim drugačije osim sa uštogljenim jakim britanskim akcentom), sama kreacija Varguna i njihovog posebnog sveta među ljudima. A šta je, dovraga, Vargun? Pa....Vargun je biće koje se nalazi duboko među stranicama ove knjige i čeka da bude otkriveno od vaše strane. Ionako sam previše rekao.

Rekao sam previše, a opet ništa. Poslednji grad je priča koja teče. Nema komplikacija u pisanju, misterija, nerazrešivih zagonetki i razvlačenja oko nepotrebnih stvari. Poslednji grad je pre svega jedna avantura koja koristi ljubav kao pogon da spasi ljudski rod od nadolazeće propasti. Priča o izdaji, strahu, ultimativnoj žrtvi, životu i smrti. Momku koji nosi gen odabranog i lovcima sa planine. Devojci koja je zaljubljena i narodu koji želi da veruje.

Možda ovo nije prvenac ravan Tolkinu, ali je svakako prvenac vredan hvale i knjiga iza koje treba stati svom snagom. Ostanite tu jer je.......

Kraj prvog dela.