Beast in Black - From Hell With Love (2019)

Ova godina, iako je tek počela, unapred je bila obogaćena najavama albuma koji nam predstoje. I to kakvim najavama. Imamo: Amon Amarth, Slipknot, Battle Beast, Sabaton, Fleshgod Apocalypse, Carcass posle sto godina, Rammstein posle sto godina, Septicflesh, Tool (o tome više reči u nekoj drugoj prilici) i još gomilu dobrih imena. A kako sve to ispratiti u jednom životu, pored knjiga, stripova i filmova? Fuck me if i know, right? Jedan od top tri albuma kojima sam se najviše radovao u ovoj godini pored Slipknota i Sabatona je ovaj. Da se razumemo, kad neko izbaci prvenac kakav je "Berserker", očekivanja za dalje ideje su negde daleko u nebesima. Kratak osvrt na prvi album, definitivno ne onakav kakav bi zasluženo trebao da dobije, imate ovde. I da li je "From hell with love" ispunio očekivanja? Reklo bi se da jeste.....a i malo preko.
Ispostavilo se kao najbolja moguća stvar to što se Battle Beast legalno razveo od gitariste i ko-autora Antona Kabanena i uzeo mu pola imovine. Da se to nije desilo, imali bismo jedan sjajan bend, a Beast in black bi ostao u formi nikad realizovane ideje. Ovako imamo dva fenomenalna benda potekla iz istog korena. Dakle "FHWL" nas je obradovao prvim singlom pod nazivom "Sweet true lies" i pesma je.....očekivano neočekivana, da se tako izrazim. Očekivana iz razloga što je BiB bend koji izuzetno dobro koketira sa muzikom osamdesetih i kao takvu je implementira u brzi, hitični heavy metal. Neočekivana jer sam za prvi singl očekivao nešto tvrđe i žešće. Ovako se odaje lažan utisak da je bend promenio pravac i za nijansu malo obojio svoj zvuk drugačije. To sve što sam očekivao došlo je ubrzo u drugom singlu "Die by the blade", koja je školski primer onoga što ovaj bend čini time što jeste.

Pesma kreće u stilu najvećeg hita sa prethodnog albuma "Blind and frozen", gde Janis nalik-ženskim-glasom-falsetom otvara pesmu, a potom je u sekundi pretvara u Judas Priest iz najboljih dana. A da im ideja i hitova ne manjka, dokaz je "Unlimited sin", koja je dragulj albuma, iz nepoznatih razloga ne stavljena kao singl i jedna od top pesama koje morate poslušati ukoliko se premišljate da li je ovaj bend za vas. Ona za koju jeste urađen spot je pesma koja nosi naziv albuma "From hell with love" i iz nje vrište osamdesete. Što je, zapravo, slučaj sa celim albumom. BiB su uzeli najbolje iz te decenije, dodali najbolje iz ove decenije, sve to začinili odličnom produkcijom i eto formule za uspeh. Pesma koja otvara album "Cry out for a hero", kao i "True believer" govore u to ime.

Činjenica 1: Teško mi je da poverujem kako bend koji tek počinje karijeru, posle jednog od najboljih ženskih metal pevača na sceni, Noore uspe da nađe jebeno jednog od najboljih muških pevača na sceni (gled'o ih lajv, ne serem uz vetar) i to preko njegovog kanala sa obradama na Youtube-u. Pa vas nek posle bude sramota da kačite svoje obrade. Dijapazon njegovog glasa je ono što je obojilo ovaj album unikatnošću. Od baladične "Oceandeep", gde od uspavanke prelazi u režanje, pa do " Killed by death", u kojoj odaju poštu gospodinu metala Lemiju Kilmisteru.

Činjenica 2: Izuzetno mi je drago što je bend nastavio sa pesmama na temu mange "Berserk". Iako su tekstovi mahom uopšteni, dovoljna je slika Gatsa sa Dragonslayerom da moj maleni mozak doživi maleni nerdgasm. Kompleksnost cele priče je tolika da komotno mogu sledećih deset albuma da je krckaju natenane.

Činjenica 3:  Uticaji. Na albumu se, kao i na prethodnom, oseća debeo uticaj matičnog benda, što nikako nije loša stvar. Lagano oba benda počinju da formiraju svoj stil, a Battle Beast tek očekujem da iznenadi. Judas Priest toliko vrišti iz pesama koliko iz Janisovih glasnih žica. "Heart of Steel" me neodoljivo podseća na Sabaton (Pesma The Last stand). Dok "This is war" ima taj vajb Civil war-a.

Činjenica 4: Muzički, ovo je jedan sjajan album. Aranžmani na mestu, bez nepotrebnih delova. Prvi plus za klavijaturu, a drugi i poseban plus za smišljenije i staloženije solaže. Bend u svakom smislu stasava i grade priču koja će biti njihov lični pečat.



Voleli vi ovaj bend ili ne, ne možete poreći činjenicu da je sa dva albuma uradio i više nego što je očekivano. Krenuti na samostalnu turneju nije nimalo naivna stvar, pogotovo uzevši u obzir koliko bend postoji. Praktično, posle razilaska sa BB-om, Kabanen i ekipa su krenuli od nule. Okej, poznanstva i kontakti ostaju. Ali... prvi album pa predgrupa Nightwish-u. Malo li je? Ovo je bend na koji definitivno treba obratiti pažnju. Skandinavci su me bezbroj puta ubedili u to da su spremni na sve. Odvrnite zvučnike jer stiže

s' ljubavlju iz pakla.

Stanley Martin Lieber - Stan Lee 1922 - 2018

"I don't really see a need to retire as long as I am having fun" R.I.P.

Recimo da bi ovaj blog mogao da se razbije u tri dela. Muzika, knjige i strip. Iako su objave VoC-a u ozbiljnom deficitu super junaka, to ne znači da ne trebamo odati poštu ovom velikanu stripa, ocu modernih junaka, bez koga deveta umetnost jednostavno ne bi bila ista. Neću zamarati sa previše informacija, biografijom, delima i likovima koje je stvorio, ljudima na koje je uticao i ulogama koje je igrao, sve to su već napisali i još će tek napisati neki daleko stručniji od mene. Dovoljno je samo reći...

neka ti je večna slava i hvala.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2018

Moje ime je Milan i ja sam alkoholičar. Otprilike bi to bio neki realan početak avanture zvane "Sajam knjiga" ....ili možda bolje avanture odvikavanja zavisnosti od istog. Doduše, ruku na srce, svi smo mi pomalo (sado)mazohisti po pitanju kolekcionarstva i trošenja fiktivnih "naših" para. Ove godine nije bilo apsolutno nikakve razlike što se tiče mojih visokih želja, niskih mogućnosti, nerviranja, visokih očekivanja, niskih cena, nerviranja, uspona hiperaktivnosti, pada morala, uspona želje za suicidom usled novonastalih izdanja za koje nisam znao....i za kraj.... nerviranja.
Tačno mogu da se zamislim kako u beloj košulji urlam iz sobe mekih zidova: "Dajte mi još samo tog Kinga, treba mi 32. izdanje iste knjige. Identično je kao prvih 31, samo što je logo pomeren za pola centimetra dole i kobalt-plava nije iste nijanse". Takođe, žaljenja je vredno to što sam svestan svih ovih činjenica, a sve radim naopako. Iskreno, ne znam zašto sve ovo delim na društvenoj mreži i to pred ovolikim brojem čitalaca, ako je neki i ostao, obzirom da sam za godinu dana imao čitava dva posta. Odlučio sam da za taj propust krivim smene koje radim, hroničan umor i hroničan govnarluk koji me je ophrvao u zadnje vreme. Ako sam nekom nedostajao, izvinjavam se od srca.....ali.....i'm back so let's rock.


Mort Sinder 

Ah.....Mort Sinder, Koliko samo ja taj strip nisam razumeo. Bio sam klinac koji je listajući Stripoteke voleo Konana, Tora, Asteriksa, Korbena (donekle skapiranog) i tome slično. Brećine sumorne ljude pogužvanih lica toliko nisam shvatao, da sam ih preskakao pitajući se šta će oni uopšte tu. Deceniju kasnije kad sam malo dublje zašao u Brećine radove, horor tematiku i dalje nisam našao odgovor zašto se stripom kao vrstom umetnosti jednako nazivaju Mort Sinder i kapetan Miki (dovraga). Ono što jesam skapirao je zašto je Breća ime koje jeste u svetu devete umetnosti. Nastao početkom šezdesetih godina, Mort je besmrtni, misteriozni čovek koji se posle smrti vraća i priča svoje sumorne, gorčinom prožete priče i doživljaje starom antikvaru Ezri. Ono što pored Hektorovog scenarija udara pečat autentičnosti je definitivno crtež. Smatram da gotovo niko kao on ne može da stvori utisak beznađa, tuge, noćne more, a opet emocija kao Breća. Vrhunac umeća crno belog stripa. Što se argentinske škole tiče, vi veličajte Maradonu, meni slobodno ostavite Breću, Hektora i besmrtnog Morta Sindera.

Isak Asimov - Trilogija o carstvu i Bogovi lično

Prošla nabavka knjiga poprilično je bila berićetna što se Asimova tiče, pogotovo njegovog opusa o "Zadužbini". Ekstremno mi je drago da je neko konačno uzeo da se ozbiljno pozabavi genijalnošću-prebukiranim mozgom Isaka Asimova i obraduje nas njegovim izdanjima, koja u celosti nismo imali još od davnog "Polarisa". Dakle....ne mogu dovoljno da preporučim genijalnost samog ciklusa o Zadužbini i svih knjiga koje se oko nje vrte (sedam). Iako nije preterano bitno poznavati svih sedam, bilo bi dobro da se u nekom momentu to pročita u celosti. Evo zbog čega. Asimov je, poput Tolkina, stvorio svet. Njegov svet je u budućnosti. Stvorio je galaktičko carstvo, napisao zakone robotike (i sam termin robotika), uništio matičnu planetu, doneo razaranje i stvaranje i dodelio nam čuvara u obliku kom najmanje očekujemo. E sad.....kroz sve cikluse koje je "Čarobna knjiga" objavila, "Roboti", "Zadužbina" i "Carstvo" se prepliću vremenski periodi, gradovi, ljudi i generalno istorija svega se shvata na samom kraju. Takođe je činjenica da je Asimov sve pisao iz različitih vremenskih perioda, što samo dobija na mistici i tome da kada sklopite deliće slagalice, dobijate veliku celinu. Imamo "Zvezde, prah nebeski" koja je razdoblje davno pre carstva, zatim "Svemirske struje", koje nas uvode u razvoj republike Trantor i na kraju "Kamičak na nebu" ili ran period Galaktičkog carstva.

"Bogovi lično" su zasebna priča i to ni manje ni više nosilac nagrada "Hugo" i "Nebula" za najbolji roman. Ukratko. Radnja je smeštena između našeg univerzuma i paralelnog univerzuma. Zemlja je u problemu. Ostala je bez energetskih izvora, a razmena energije dolazi iz daleka. U para-univerzumu žive bića koja se dele na Racionalce, Emocionalce i Parentale koji kad se spoje u trojstvo ili triadu, postaju jedno. E sad. Zamislite sedamdesetih godina da je neko pisao o seksu vanzemaljaca koji se dobija spajanjem, trenjem i preklapanjem. If your fragile little mind is not blown......onda ne znam šta nije u redu sa vama. U međuvremenu jedan čovek otkriva da to deljenje energije može pogubno uticati na budućnost zemlje i odlučuje da to obelodani. Ukratko, jedna od najboljih SF priča ikad napisanih.

Enki Bilal - Julia i Roem

Biću iskren ovde. Nisam preterano upućen u ovaj strip. Koliko se sećam, ovo je deo trilogije, nastavak na "Animal'z" koji je objavio "Veseli četvrtak". Mada, kad je Bilal u pitanju, zaista (po meni) ne može biti greške i tu prestajem da budem (bar 80%) objektivan. Opet, budimo iskreni, njegove priče znaju ponekad da budu poprilično konfuzne i razvučene ali kao neko ko pokušava da se bavi umetnošću, Bilalov stil crtanja koji je tokom vremena izgradio, a primetićete koliko je različit od ranijih radova, jeste ono što izvlači svaki minus koji priča može imati. Obrnuta stvar kao sa Sendmenom. Prvo što mi je zapalo za oko je to da je stil poprilično sličan "Animalz"-u, što znači da je skoro monohromatski. U Animalz-u, sve je sivo, plavo i hladno, skladno okolini, dok je ovde crtež nalik sepia-varijanti, što opet nije čudno, jer nakon propasti koja se u Animalz-u dogodila, svet se vratio u balans, a osim pustinje nije mnogo toga ostalo. Crtež je takav kakav i treba da bude, obzirom da smo se iz vode preselili na kopno. Zamislite post-apokaliptičnu Šekspirovsku baladu.


UT


Jebiga....ne može se sve znati. Za UT sam saznao da uopšte postoji neposredno pred sajam i ono malo rečnica što sam pročitao me je instant kupilo. Prvo. Korado Roi. Ne znam da li bih smeo da kažem omiljeni, ali definitivno jedan od top tri crtača Dilana Doga i jedne od meni najboljih epizoda zvane "Mefisto". Kada sam čuo da je autor Roi, a žanr post-apokaliptični horor, to mi je bilo i više nego dovoljno da uskliknem "Shut up and take my money" potpuno naslepo. Za one koji prate ovaj blog, možda su primetili da imam čudan afinitet prema post-apokaliptičnim stvarima generalno. Mizantrop na mom levom ramenu se zlokobno smeje dok ovo kucam. Filantrop na desnom blaženo spava. UT će se pod okriljem izdavača "Phoenix press" pojaviti u šest knjiga u HC i SC formatu, a unutra......Ljudski rod je sravnjen. Bića koja su trenutno na zemlji su sirova, vraćena u drevne, praiskonske običaje, a brutalnosti i apatije ne manjka. UT je biće koje je neustrašivo, a opet detinjasto. Njegov zadatak je da čuva grobnicu iz koje će ustati stvorenje nalik ni jednom do tad. To stvorenje, zvano Iranon će poremetiti balans društva i sveta generalno, a UT će mu postati saputnik u  predstojećoj avanturi.

Donato Karizi - Čovek iz lavirinta

Zamislite da bend čiji svaki album volite stagnira i odjednom izbaci ceo novi album na download. "Čovek iz lavirinta" je lepše iznenađenje ovog sajma. Upravo iz razloga što nisam znao da je knjiga izašla, već otkrih sasvim slučajno na štandu "Vulkana". Potegao sam novčanik iz kuka brzinom koje bi se uplašio sam Istvud, a Karizi momentalno skače na top 1 knjiga od koje ću početi čitanje. Pošto sam knjigu strpao u ranac, bez da sam čitao poleđinu, živo sam se pitao da li će nastaviti sa Vegom, Markusom, hoćemo li se približiti psihotičnom mastermajndu, da li će klupko bar malo početi da se odmotava ili će krenuti u dalje mršenje. Evo šta kaže zadnja strana:" Oteta kada je imala trinaest godina i dugo držana u zatočeništvu, Sem je najzad slobodna, ali i dalje u strahu za sopstveni život. Pored nje je doktor Grin, nesvakidašnji profajler, koji u Samantinom sećanju traži indicije koje ga mogu odvesti do njenog tamničara, čoveka iz lavirinta. Ali doktor Grin nije jedini koji progoni čudovište.
Tu je i Bruno Đenko, privatni detektiv nesumnjivog talenta, kojem je svaki novi dan poklonjen. Nestanak Samante Andreti njegov je stari slučaj, zadatak koji nikada nije priveo kraju, a sada ima priliku da se iskupi, da ispravi greške iz prošlosti. Na umu mu je samo jedna - da reši poslednju misteriju, uprkos tome što je prošlo tolko vremena.
Zato što Samanta ne zna da se njena otmica nije dogodila pre nekoliko meseci. Čovek iz lavirinta držao ju je u zatočeništvu petnaest dugih godina. A sada je nestao". Da.....sve ovo mi liči da ćemo dobiti još jednu izvrsnu krimi-triler-misterija-hororom prožetu priču u kojoj se možda pojavi još neki deo celokupne slagalice. Ubrzo ću videti. Ah Donato zašto nam to radiš.

Čarls Bukovski - Bludni sin, Faktotum i Žene

Kad već nisam počeo sa "Lom"-ovim, na ova izdanja "Nove knjige" sam bacio oko još prošle godine ali jednostavno se nije moglo izgurati sve. Prvi put sam se sa matorim pokvarenjakom susreo na "bleji" kod drugara gde sam, dok su oni igrali Fifu (ili nešto slično, za mene poprilično nedodirljivo) iz dosade uzeo da čitam "Bludnog sina" koji je bio kraj kreveta. Jedva sam se nakanio da ispustim knjigu iz ruke nakon sat vremena potpuno oduševljen novim načinom pisanja sa kojim sam se upravo susreo. Kad kažem nov način, mislim na jezik "smrtnika", koji svi možemo da razumemo i pronađemo se u njemu. "Bludni sin" donekle predstavlja autobiografiju Bukovskog, skrivenu pod pseudonimom Henri Kinaski. Ova knjiga opisuje jedno odrastanje buntovnog momka, koji nije siguran šta hoće, ali zna šta neće, a to je škola, naređivanje i podvlađianje. Odrastanjem uz nasilnog oca, majku pod očevom kontrolom i željom da se uklopi u društvo, on otkriva čari žena, masturbacije, cigara, tuče i alkohola.
"Faktotum" je njegov drugi roman, a po radnji bi otprilke bio nastavak "Bludnog sina". Devetnaestogodišnji Henri Kinaski je (konačno) izbačen iz kuće svojih roditelja i luta Amerikom u potrazi za bilo čime. Seleći se od grada do grada, radeći posao za poslom od kojih ni jedan nije voleo, Henri luta za šansom da se dokaže kao pisac. Ova knjiga nas ubacuje u vrtlog smrada dima od cigareta, pića, seksa, jeftinih pansiona i još jeftinijih prostitutki. Bukovski at it's finest.
"Žene" su u samom naslovu opis čitave knjige. Za razliku od Faktotuma i Sina, u ovoj knjizi lik Henrija je u kasnijem dobu, poznijih godina, zreliji i proslavljeniji kao pisac. Iako je zašao u godine, mentalno se ni malo nije smirio, pa svaku obožavateljku, pesnikinju, koleginicu, konobaricu koja je htela nešto sa njim, kakva god ona fizički ili psihički bila, nije hteo da uvredi odbijanjem. Ovde imamo način života skoro rock zvezde. Ko je gledao "Kalifornikaciju", zna o čemu pričam, s tim što Henk Mudi je malo doteraniji Henk Kinaski. Bukovski ovde na dosta duhovit način opisuje svoje doživljaje sa raznim ženama, a erotikom nabijen roman nas vodi kroz njegove seksualne poduhvate, plaćanja žena, psihotičnu Lidiju (u stvarnosti Lindu King), kasnije i njegovu ženu Saru (Linda Li). Fascinantan je način sa kojim se on bori sa svime i sa kakvom ležernošću i flegmatičnošću podnosi životne prepreke, manje ili veće.

Dilan Dog - Dnevnik



Kao veliki ljubitelj Dilana, skidam kapu "Veselom četvrtku" za ovo izdanje. Iako mi u ovom momentu nikako nije trebao dodatni trošak, poučen iskustvom "Majki i očeva", nisam hteo da se dovedem u situaciju da ovo izdanje čekam po aukcijama. Kao što samo ime kaže, "Dnevnik" predstavlja vremeplov kroz koji vidimo tridesetogodišnji razvoj i kreaciju detektiva nemogućeg. Počevši od sredine osamdesetih sa idejama Sklavi-ja, pa sve do danas, u dnevniku nas očekuju nikad viđene table i ilustracije, odbačene ideje, pisma, delovi scenarija, razgovori sa autorima, kao i strip specijalno urađen za ovo izdanje. Kroz ovaj naš, a i svoj lični dnevnik nas vode od davnih osamdesetih; Sklavi, Roi, Pikato, Kjaveroti, Stano, Kazertano, Venturi, Brindizi.... fenomenalna Paola Barbato, pa sve do Simeoni i Ratiger-a. Enciklopedija koju, ukoliko ste u mogućnosti, obavezno stavite na vrh liste prioriteta.

Robert Ejkman - More, poput vina tamno

Neko će pomisliti da me plaćaju za reklamu (uopšte se ne bi' bunio), ali ne mogu dovoljno da preporučim ediciju strave izdavačke kuće "Orfelin". Sve esencijalne ličnosti horora u književnosti su se našle na njihovim obojenim stranicama. Ljubitelji pravog horora jednostavno ne smeju propustiti nekoga kao što je Ejkman. Otprilike pre dve godine po prvi put na našem jeziku izašla je zbirka priča "Hladna ruka u mojoj" (Cold hand in mine) sa osam priča, verodostojnih originalnoj knjizi. Sada, imamo priliku da uživamo u novih sedam priča ovog majstora strave, a u zbirci se nalaze: "More, poput vina tamno", "Vozovi", "Tvoja se malena ruka smrzla", "Pratilac", "Unutrašnja soba", "Nikako ne idi u Veneciju" i "U šumu". Smatram da svako može da napiše horor (ubistvo, krv, hack and slash, čudovište, vukodlak sa motornom testerom koji se pojavljuje u ogledalu kad se pusti novi album Cattle Decapitation-a....) ili bar ono što je za njegovo poimanje horor. Takođe smatram da samo retki mogu da napišu dela iskonske jeze i pravog, mučnog straha. Ejkman je svakako u kategoriji broj dva.

Stiven King - Mobilni telefon, O pisanju i Zamka za snove

Kao i svake godine, uvek nekako dođemo do "el papa" Kinga. Počinjem da se preispitujem da li kupujem njegove knjige zbog kvaliteta ili zato što je  opsesivno-kompulsivni kolekcionar u meni rekao da mora da se ide do kraja. U svakom slučaju do sada nije mnogo izneverio. Iako je poprilično daleko od onoga što ga je napravilo Kingom, i dalje zna da oduševi (recimo "Buđenje"). Ovde imamo tri različite knjige. Hajde da krenemo sa jedinom koju sam od ove tri pročitao. "Zamka za snove" je snegom zavejana avantura o dečacima, koji nakon učinjenog dobrog dela bivaju "nadareni" specijalnim sposobnostima. Godinama kasnije dečaci, sad već odrasli ljudi, se suočavaju sa još jednom preprekom. Zaraženi nepoznati čovek u sebi nosi parazite koji nisu sa ovog sveta, a dobro delo ovog puta oduzima živote. Priča o prijateljstvu, žrtvovanju, borbi jednog ćoveka sa samim sobom i invaziji vanzemaljaca kroz telo i um. Ne gledati istoimeni film pre čitanja knjige. A ni posle čitanja. "Mobilni telefon" nisam čitao, a evo šta kaže opis: "Mobilni telefoni donose apokalipsu milionima ljudi koji ni ne slute kakva im opasnost vreba, brišući im iz umova i poslednji trag humanosti, ostavljajući sa sobom samo agresivne i destruktivne impulse. Oni koji nemaju mobilne telefone, poput mladog crtača stripova Klejtona Ridela, moraju da se bore za opstanak kako bi preživeli kataklizmu svetskih razmera". Sudeći po ovome, telefoni pretvaraju ljude u pobesnele zombije. Zašto mi to zvuči poznato? Svakako zanimljivo, a King je već imao ovakvih momenata svesno destruktivne tehnologije ("Kamioni" recimo). Proveriću. Treća knjiga "O pisanju" je najnovija od navedenog, a u njoj se nalazi isprepletan Kingov život, gde govori o pisanju kao poslu, načinu života, navici i moranju, sve iz svog ugla. Kako nas vodi kroz svoje odrastanje, tako nam otkriva ono što je naučio o samoj magiji pisanja. I kako sam kaže: "Zato pijte, pijte dok se ne napijete". Well said.


Andžej Sapkovski - Husitska trilogija

Ovaj simpatični, kreativni poljak postao je poznat širom sveta po svom "Witcher" (Veštac) serijalu, koji se preko knjiga binarnim putem prebacio i u svet gejminga. O samom uspehu video igara govori zanimljiv podatak da je u svetu prodato preko 30 miliona kopija. Dok se ta informacija lagano krčka u mozgu, najavljeno je i najnovije Netflix-ovo ostvarenje Vešca, a glumi ga poznati Supermen i veoma pasionirani gejmer Henri Kavil. Dok me septet knjiga o Vešcu nestrpljivo čeka da dodje na svoj red, jedino je logično da se kupi nov komplet o kome takođe ne znam ništa. Iako poprilično ispod slave "Vešca", "Husitska trilogija" nabojena istorijom, predstavlja pripovedanje Sapkovskog na malo drugačiji način. Smešten u Silesiju 1425. godine, radnja se događa za vreme Husitskih ratova, a Sapkovski je dobrim delom ispoštovao istoriju, ubacivši svoj pečat u vidu epske fantastike, mitskih bića, artefakta i junaka. Sastoji se iz tri knjige, a sam Andžej ga smatra svojim najboljim delom. Verujem, a uveriću se, nadam se, uskoro.

Soj - Komplet knjiga

Uradio sam nešto na šta uopšte nisam ponosan. Dobro....jesam malo ponosan. Prošle ili pretprošle godine sam jurio ovo izdanje kao nenormalan i nisam hteo/imao da izdvojim dve i nešto hiljade za isto. Na kraju sam uspeo da dođem do jednog (prvog izdanja) putem aukcije za desetak evra. Vrlo srećan bejah. No, ta sreća je trajala do ovog sajma kad sam na štandu naleteo na masovnu rasprodaju "Soj" boksa za 700 (slovima sedamstotina) dinara. Kupio sam ga opet iz čistog besa i inata. Svaka uvreda je čak i dobrodošla. Hvala.

Nekronomikon - Treće ultimativnho izdanje

E, ovo je nagrada za onoga ko je ostao veran i pročitao ovaj kilometarski post do kraja. Grand motherfucker koji se čeka još od momenta kada je bio najavljen. Za sve one koji nisu upućeni u istoriju Nekronomikona u Srbiji, "Everest media" su pre deset godina izdali ultimativnu enciklopediju koja je prostrla crveni tepih i Lavkrafta uvela na velika vrata pred nas. Prvo izdaje sastoji se od devetnaest priča, a štampano je u tiražu od 2000 primeraka koja su poodavno rasprodata. 2012. godine na svet je došlo drugo, dopunjeno izdanje sa nove četiri priče, beleškama o horor prozi, tvrdim uvezom, još više stranica u boji, sijasetom informacija, počevši od istorije, preko bibliografije do novih ilustracija. Tiraž je bio svega 300 primeraka i progutan je u jednom zalogaju. Ove godine, izdavačka kuća "Orfelin" je rešila da tu nepravdu ispravi i objavi potpuno redizajnirano, novo, treće izdanje Nekronomikona. Iako je izgubilo šarenolikost drugog (masne strane u boji i slike). to nikako ne utiče na kvalitet. Knjiga ima 25 priča (četiri nove), sa posebno urađenim korekturama prevoda i posebno urađenim ilustracijama, specijalno za ovu knjigu. Dakle.....sa ovom knjigom od skoro 600 strana, približavamo se kompletnom opusu Lavkraftovih najbitnijih priča prevedenih na našem jeziku, kao i novu analizu samog njegovog stvaralaštva, beleški o pričama, istorije Nekronomikona i
pogovora "Izvan ovog univerzuma". Za sve one koji nisu "ukačili" neko prethodno izdanje, kao i nove pratioce "kulta Lavkrafta", ovo je biblija kosmičke strave koju ne smete zaobići.

Tek nakon što sam ubacio ovu poslednju sliku, shvatih da sam totalno zanemario "Glas anđela". Trenutno sam previše izmoren da bih pisao o njemu, tako da ću ga ubaciti u sledeću nabavku knjiga. To bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma. Da li smo postavili granicu finansijskih mogućnosti. Da. Da li smo tu granicu ispoštovali. Ne. Da li ćemo kukati i sledeće godine ovako. Da. Da li ćemo se opametiti i ne praviti iste greške ponovo. Ne. Da li ćemo kupovati ista izdanja sa šarenijim omotom. Da. Da li ćemo prestati da uludo trošimo pare koje posle moramo da vraćamo. Ne. Hvala, to bi bilo sve za večeras, ja sam bio vaš vodič kroz ovo putovanje. Vidimo se ubrzo, a dotle....

Ne plašite se čitanja.

Polaris - Poslednji grad

Lako je uništiti svet. Mnogo lakše nego što izgleda. Bilo da je prirodna katastrofa, poplava, globalno zagrevanje, smrzavanje, izumiranje biljaka, bilo da je invazija zombija, rat, ljudska destrukcija, pobuna mašina ili jednostavno bolest, rezultat je apokaliptičan sa tragičnim ishodom. Ono što nije lako je biti svež Bog u novonastalom svetu....bar što se književnog dela tiče. Potrebno je na zgarištu stare napraviti novu, funkcionalnu civilizaciju od onoga što je ostalo. Obzirom na to da sam imao prilike da uporedim popriličan broj "ponovnih začetaka sveta" i post-apokaliptičnih rađanja, izuzetno mi je zanimljivo da vidim kako se pisci nose sa svojim idejama ponovnog početka. "Polaris" je upravo to. Umotan u ukrasni papir utopijskog društva, krije distopiju koja je nažalost jedino što je ljudskom rodu preostalo. Iako je ovaj vid tema obrađivan bezbroj puta, Snežana je uspela da mu da svoj lični pećat originalnosti.


Snežana Kanački, rođena je 1987. godine u Beogradu. Imala je sreću da svira gitaru u pank bendovima, obogaljenim lošim pevačima, kao i da objavi svoj prvenac za izdavačku kuću "Nova poetika". Nije imala sreću sa iskustvom u rijaliti programima, šundom i kičem, što je značajno uticalo na prodaju i reklamu njenog prvenca, a kao neko ko pokušava da se ozbiljno bavi pisanjem u Srbiji, takvi propusti sa njene strane su nedopustivi. Ostaje samo  da se nadamo da će se dozvati pameti i krenuti sistemom veliki brat za brata, drug zadruga.









Haj'mo sad malo ozbiljnosti za promenu, pa da prodremo u unutrašnjost zidova koji okružuju "Polaris". Sama radnja knjige smeštena je u 28-mi vek. Voda je progutala sve, a Noje je ovaj put sa šlaufom i mišićima otplovio u daljinu vičući "Svako za sebe!" Svet koji sada postoji, jedino je sigurno mesto na planeti i nalazi se na toplom Antarktiku, a grad "Polaris" je centar svega. Snežana se jako dobro snalazi u toj ideji "poslednjeg utočišta" i upravo ovde dolazimo do moje gore pomenute tirade o novom početku. Ono što mi se dopalo kao ideja je što Polaris nije samo bunker u koji se ljudski rod šćućurio, već je spomenik nekom svetu koji više ne postoji, a ujedno i riznica novog znanja, što znači da nije sve izgubljeno, već je ljudski rod nastavio dalje. Ne radi se samo o pukom preživljavanju. Trudiću se da ne spojlujem ništa, ali moram da spomenem par detalja. Polaris sam nazvao spomenikom zbog toga što se sastoji od sedam trgova koji simbolizuju sedam potopljenih kontinenata sa svim svojim znamenitostima. Ovde bi takođe bio dobar deo da naglasim istorijske činjenice koje potkrepljuju priču oko nestanka i nastanka, a ima ih taman toliko da ne udave. Sama turneja kroz grad je odlično osmišljena, a deluje kao da uvek ima još stotinu stvari da se doda. Obzirom na to da je Snežana studirala biomedicinsko inženjerstvo, iskoristila je priliku da se poigra i sa terminologijom stvari koje nas tek čekaju za koju godinu ili stotinjak. Volim kada neko uloži trud da objasni kako nešto radi i zašto je nešto tako kako jeste. Recimo proces određivanja posla kojim će se ljudi baviti.

Ideja određivanja posla nije originalna, da se razumemo (Futurama, Gataka....), ali je dobro ukomponovana, a to je ono što ovu knjigu čini dobrom. Kompozicija i način kako je ispričana.
Što se samog žanra tiče, celokupna priča je zamišljena kao futuristički SF, ali nije klasični. Lično, čitajući knjigu, imao sam utisak da me priča vodi od ozbiljne naučne fantastike, samo da bi se brzinom svetlosti pretvorila u LOTR-nalik avanturu sa epskim momentima. Pogotovo me je taj osećaj držao u momentima kada Leo i Viktor krenu u "quest" spašavanja ili priprema odbrane grada od Varguna. Opet, to svakako nije loša stvar. 

Iako u knjizi ima dosta likova, njeni glavni protagonisti su četverac mladića i devojaka od kojih svako ima svoju ličnost. Leo, koji se divi legendama o starom svetu, ali mu nije jasno šta se sa njim dešava od kada počinje da dobija "napade". Viktor, njegov najbolji prijatelj, naizgled opušten, sa jednom ličnom tajnom i za kraj bliznakinje Mirela i Anhela koje vezuje ljubav prema dvojici različitih momaka, a opet neraskidiva sestrinska veza. Na kraju krajeva ipak su naši junaci samo tinejdžeri i to se mora uzeti u obzir. Rade glupe stvari koje rade glupi tinejdžeri, ali u svemu tome ne mogu jedni bez drugih. Ljubav je ipak ono što ljude tera napred i da čine nezamislive stvari.

Ovde dolazim do prvog od moja dva problema sa ovom knjigom, da ne bude kako samo sipam hvalospeve. Prvi problem koji mi je "zapao za oko" je usko povezan sa drugim, a to je neiskorišćen potencijal da se od likova i naizgled sporednih dešavanja napravi čitava saga. Iako na kraju knjige piše "kraj prvog dela" (mali spojl), mislim da je moglo mnogo više da se izmrcvari od samih likova. Zatim da se produbi priča sa tajnim "kultom" u mirnom gradiću gde je tajna da "eto....ponekad neko nestane". Kult momenat, koji je totalno Lavkraftovsko obožavanje haosa (u malčice manjoj meri), brzo pada u senku drugih dešavanja. Bilo bi lepo čuti nešto više o tome, što bi produžilo još više celu misteriju sa Viktorom. Zatim "kraljica"......ko je, šta je, zašto je, kada je......mnogo pitanja. Drugi problem je sam završetak priče. Dolazeći do kraja knjige imao sam utisak da će sve stati na pola i da će sve ostati nerazrešeno do daljeg. Kulminacija je eksplodirala u zadnjim stranicama poput vulkana i sve se nekako prebrzo odigralo. Ali......uvek imamo ono magično ali. Knjiga je nastajala jedanaest godina i samim tim kako je Snežana sazrevala, tako je sazrevalo i njeno pisanje.
Ja na ovom blogu pre svega podržavam ideju, pa onda tek kako je ta ideja sprovedena u delo. Možda je i pogrešno, ali ideja je koren svakog proizvoda. Ova priča vrvi od ideja. Počevši od samog grada, preko svih futurističkih stvari sa kojima se susrećemo. Likova.....profesor Martin (genije i buntovnik), Virlab (simpatični virtuelni bibliotekar, koga ne mogu da zamislim drugačije osim sa uštogljenim jakim britanskim akcentom), sama kreacija Varguna i njihovog posebnog sveta među ljudima. A šta je, dovraga, Vargun? Pa....Vargun je biće koje se nalazi duboko među stranicama ove knjige i čeka da bude otkriveno od vaše strane. Ionako sam previše rekao.

Rekao sam previše, a opet ništa. Poslednji grad je priča koja teče. Nema komplikacija u pisanju, misterija, nerazrešivih zagonetki i razvlačenja oko nepotrebnih stvari. Poslednji grad je pre svega jedna avantura koja koristi ljubav kao pogon da spasi ljudski rod od nadolazeće propasti. Priča o izdaji, strahu, ultimativnoj žrtvi, životu i smrti. Momku koji nosi gen odabranog i lovcima sa planine. Devojci koja je zaljubljena i narodu koji želi da veruje.

Možda ovo nije prvenac ravan Tolkinu, ali je svakako prvenac vredan hvale i knjiga iza koje treba stati svom snagom. Ostanite tu jer je.......

Kraj prvog dela.

Vincent (Vinnie) Paul Abbott 1964 - 2018

      This time i dont want to hear Hellyeah....R.I.P.

Ya see i left my soul by the side of the road,

Somewhere down in Texas,

Where the minister spoke,

Said boy ya better find god,

Cause you're destined for sin

So i did a shot and smiled

With a black-tooth grin!

Heavy new year: Best metal albums of 2017

Eto.....navrši se ova godina i to brže nego što je iko očekivao. E pa hajd'mo da se vratimo i napravimo jedno poređenje šta smo to lepo i korisno uradili za ovih 365 dana. Spisak sa "To do" listom na kojoj su bile želje, buduća životna ostvarenja i motivacioni govori upućeni svojoj unutrašnjoj lenjosti je ostao požuteo i poharan paučinom na mestu na kom sam ga i ostavio negde otprilike u ovo vreme prethodne godine. Na svu sreću nije sve tako crno, neki ljudi su svoju listu za ovu godinu ostvarili i sada ćemo se diviti plodovima njihove kreativnosti i marljivog rada sve dok ne počnemo da ih mrzimo zarad smanjivanja sopstvenih kompleksa (smajli). No, dotle uživaćemo u zaista sjajnim albumima, probranim iz raznih žanrova teškog i malo lakšeg metala. Spremite uši i iskrckajte vratne pršljenove za provod od atmosferičnog metala, preko heavy-ja i powera do headbang-om nabijenog, crnilom obojenog black i death-a. Krećemo od.....

BEAST IN BLACK - BERSERKER

Okej...looks like santa came early this year. Album prvenac i to kakav jebeni prvenac. Beast in Black je projekat nastao 2015. godine kada je gitarista Anton Kabanen raskrstio puteve sa matičnim tadašnjim bendom Battle Beast. Da li zbog preterane orijentisanosti ka muzici koju je do tada radio sa Battle Beast-om, za razliku od nekih muzičara u sličnim situacijama, Anton se nije trudio da pobegne od tog stila. Prihvatio ga je kao svoj i snašao se u njemu više nego odlično. Ne može a da se ne primeti sličnost između ova dva benda počevši od muzike, tekstova, pa do samog omota albuma (radio isti dizajner). Prva pesma koja je najavila album bila je "Blind and frozen" za koju je urađen i spot. To je jedna od onih pesama koju kad čujem, jasno mi je da ću slušati ovaj bend sve dok nas smrt ili demencija ne rastavi. Pesma kao da je proistekla sa zadnjeg Battle Beast albuma koji su zajedno radili "Unholy saviour" ali to je samo početak. Iako album obiluje dobrim aranžmanima, hitičnim refrenima (čitaj "Blind and frozen"), najveće iznenađenje definitivno je vokal grka Janisa Papadopulosa. Norin vokal je fenomenalan i zaista ga je teško kvalitetno zameniti, ali ovo što Janis radi je nerealno. Prva pomisao pri slušanju Blind and frozen pesme je "Gde je žena koja peva ove deonice i zašto non stop prikazuju ovog bradonju"? E pa ispostavilo se da bradonja ima nekoliko "boja" glasa i ne plaši se da ih koristi. Režanje (pesma Beast in black), "ženski falset (Ghost in the rain)" i visinu (Go to hell) na kojoj bi mu većina power pevača dobrano pozavidela su samo neki od momenata koji vas očekuju tokom albuma. Tekstovi i tematika su rađeni po uzoru na manga strip "Berserk" koji je verovatno nešto najbolje što postoji na internetu (o da!), a koji prati život ratnika Gatsa od rođenja preko pomračenja, žrtvovanja i odrastanja uz plaćenike, demone, prijatelje, dobro i zlo (Kompleksnost stripa se jednostavno ne može opisati na brzaka). Beast in black je definitivno nastavak "Unholy saviour"-a, a kome se svideo taj album vrlo neće biti razočaravajuć uz fenomenalnu muziku, produkciju i hitičnost. Nestrpljivo čekamo dalje rezultate rada benda.
Preporuke sa albuma: Beast in Black, Blind and Frozen, Born Again, Crazy, Mad, Insane...

KREATOR - GODS OF VIOLENCE

Moćna nemačka artiljerija pod imenom Kreator se vratila. Neću da kažem "bio je jebeni red", ali bio je jebeni red. Prošla godina je bila izuzetno plodonosna što se tiče trash veterana i donela nam je novi Megadeth, Testament, Metaliku, Death Angel, Sodom, Destruction....stoga bi jedino pravo bilo da se i Kreator oglasi povodom toga, obzirom da ništa manje nisu vredni od gorepomenutih saboraca iz osamdesetih. I bogami jeste.....petogodišnja pauza nam je donela najsvežije izdanje, četrnaesti po redu album pod nazivom "Gods of Violence". Ovo je zvuk koji mom uvetu izuzetno prija. Da se razumemo, nikad nisam bio fan totalno repetitivne muzike, bio to trash, black ili punk. Uvek sam voleo melodiju i pevljivost, a Kreator na novom albumu toga donose i te kako. Klasični brzi trash, agresivni rifovi, poduprti gitarskim temama, koji celom albumu udišu melodiju i naravno Mille-ov fenomenalni vokal koji i dalje nakon decenija ostaje jednako moćan. Poslušajte samo "Totalitarian Terror" ili naslovnu himnu "Gods of Violence" i shvatićete šta je ovaj album zapravo. Možda za nijansu manje (muzički) zanimljivija od ostatka "Satan is Real" sa svojim epskim zadnjim refrenom je upravo zbog Mille-ovog prezentovanja postala jedan od najvećih hitova sa albuma. Takođe, dobar primer za ovo o čemu sam pričao je "World War Now", koja kao da je sklopljena iz dve pesme. Prvi deo je sirov i mosh-pitovski nabojen, dok u drugi upada melodija i provlači se do kraja. Dobro je što živimo u eri hiper-produkcije gde tehnologija radi u korist muzičara. Produkcija ovde je vrlo dobra i Mille-ov vokal znatno dolazi do izražaja. Gitare su upravo onakve kakve i trebaju da budu u ovoj vrsti muzike, sirove i suve ali čuje se svaki rif i piking koji Petrozza i Sami odsviraju, u nekim momentima čak stvarajući Mejdenovski vajb (Army of Storms). Svakako, ništa manje za pohvalu je Ventorovo bubnjarsko umeće. Apsolutna preporuka za sve fanove melodičnog treša, a Kreator još jednom pokazuje zašto i kako velikani stiču status velikana.
Preporuke sa albuma: Gods of Violence, Satan is Real, Totalitarian Terror.....

 STONE SOUR - HYDROGRAD

Nervirao vas Kori Tejlor ili ne, niko ne može osporiti da je prokleto kreativan i bolesno hiperaktivan. Okej, uzevši u obzir da Slipknot ne svira toliko koncerata i nisu preterano studijski aktivni, ostavlja mu malčice mesta da izbacuje albume sa Stone Sour-om, radi svirke sa njima, piše knjige, radi stand-up/akustik svirke i skuplja akcione figurice. Malo.....mogao je da ubaci još i koju tezgu sa strane i kulinarski šou dok osvaja Mont Everest. Šalu na stranu, Stone Sour, kao drugo Korijevo čedo ili prvo, zavisi kako gledate (ipak je SS osnovan pre Slipknot-a), donosi nam "Hydrograd", šesti po redu studijski album. Od kako su se za ozbiljnije reaktivirali, pogotovo od 2010. godine, ne manjka im ni ideja, ni novog materijala. Slipknot je posebna priča i za njega ne važe nikakva pravila izbacivanja materijala. Novi album dolazi onda kad su svi u elementu, kad se ideje svih članova dovoljno skupe i uopšte kad budu hteli da ga rade. SS ostavlja Korija sa mnogo više kreativne slobode i rasterećenja što se samog procesa stvaranja pesama tiče, a to ne znači da je kvalitet lošiji. "Hydrograd" je sam najavio kao "Rock 'n' Roll u svojoj najboljoj formi" i koliko god to pretenciozno zvučalo, nije razočarao. Prethodno dvostruko ostvarenje "House of Gold and Bones" je konceptualna priča koja odiše mrakom i besom, dok ovaj album predstavlja rasterećenje u muzičkom smislu, donoseći nam dozu komercijalnosti i opšte prihvaćenosti zbog svojih temelja stare škole roka, rifova (Kristijan se odlično pokazao), hitičnosti i Korijevog vokala. Počevši od "Taipei Person/Allah Tea", najboljeg primera ultra-hit refrena, preko prvog singla "Fabuless", u kom se blago oseća nit Nu metala, sve do udarničkih poput naslovne "Hydrograd", zatim "Whiplash Pants" ili "Somebody Stole my Eyes". Takođe, album je bogat baladičnim numerama, koje me vratiše u doba "Audio Secrecy" perioda. Krenuvši preko pesama poput "When the Fever Broke", "St. Marie" do možda najboljeg/komercijalnijeg momenta albuma i najbližeg hitovima poput "Through Glass", a to je "Song #3", koja se automatski plasirala kao standardni deo set liste, kako na regularnim, tako i akustičnim izvođenjima. Naravno stvar koja preovladava i SS čini bendom kakav jeste je vokal. Preskočiću hvale o tekstovima pesama i pokušaću da budem objektivan kao što većina ljudi u pogledu sa Korijem nije. Razdvojimo lik i delo. On je jedan od najkompletnijih pevača, a slušajući brojne obrade koje je odradio, zaista se ne dovodi u pitanje pevačka sposobnost i raznovrsnost stilova koju poseduje. Složili se samnom ili ne, pred nama je jedna sjajna hard rok ploča koja pokazuje zašto je SS tu gde jeste.
Preporuke sa albuma: Taipei Person/Allah Tea, Fabuless, Song #3, Hydrograd....

CRADLE OF FILTH - CRYPTORIANA - THE SEDUCTIVNESS OF DECAY

Na tankom smo ledu ovde, rizikujem da izgubim kredibilitet u mnogobrojnim krugovima ljudi koji čitaju ove redove :) Cradle of Filth je jedan od onih bendova za koji sam čuo najviše podeljenih mišljenja među metal publikom. Što zbog stajlinga, koji je uticao i na njihovu fan bazu, što zbog Denijevog vokala, a posebno su ih dušmani dočekali na zub sa "gothic" erom. CoF je za mene jedan sjajan bend. E sad, pre nego što drvlje i kamenje počne da šišti virtuelnim binarnim jedinicama, dozvolite da iznesem argumente. Prva tj. rana faza benda, death metal koji je odskakao od svojih granica i težio ka nečemu drugom, trajao je vrlo kratko ( npr.Total Fucking Darkness). Druga faza je ona na kojoj su stekli svoje fanove i zasluženu slavu, a to je simfonijski black metal i kasnije najviše osporavana, extreme gothic faza, iako im je donela hordu novih fanova (Nymphetamine). Meni lično, najviše je odgovarala ova druga i ne samo zato što su pesme bile dobre, već prvenstveno zbog priča koje je Deni tako maestralno znao da ispriča. Počevši od mitologija, Lavkrafta, satanizma, preko horor priča, do mračne gotske romantike, Deni je pokazao zavidan nivo svestranosti i poetike koji je u to vreme malo koji bend za koji sam ja znao radio na taj način. Poslušajte recimo epsku "Bathory Aria" sa, lično grofici posvećenog, "Cruelty and the Beast" albuma i otprilike ćete steći sliku o onome o čemu pričam. Uprkos armiji muzičara koji su prošli kroz bend tj. bio CoF one man band ili ne, kreativnost je neosporna, a ovde je reč o dvanaestom studijskom albumu "Cryptoriana: The Seductivness Of Decay". Ova ploča je sjajan nastavak prethodnika "Hammer of the Witches" i još više dolazi do isticaja kad se sluša vezano za nju. Pesme su miks najboljeg sa čime se bend godinama hvatao u koštac. Black, melodeath, gothic. trash kombinacija rezultirala je jednim fenomenalnim symphonic black metal albumom koji se komotno može svrstati sa najboljim ostvarenjima iz zlatnog perioda benda. Sagu započinjemo vriskom u "Exquisite Torments Await" i otprilike je u njoj sve jasno. Epski, čak donekle klasično dramski momenti praćeni prepoznatljivim vokalom nastavljaju da se ređaju kroz numere kao "Wester Vespertine", koja je jedan od primera "starog" CoF-a, zatim "You Will Know the Lion by His Claw" i da ne zaboravim predobru "Vengeful Spirit", na kojoj su još jednom ugostili Liv Kristin. Specijalan pomen ljubitelje obrada. Na digipak verziji nalazi se "Alison Hell" od Annihilator-a i vrlo, vrlo je treba poslušati. Sve u svemu, krenite u užitak od skoro sat vremena i osetite mračnu atmosferičnost koju ovaj album stvara svojom teatralnom hororičnošću.
Preporuke sa albuma: Osam pesama.

IMMOLATION - ATONEMENT

Prvo! Immolation su živi dokaz da Rigor Mortis nije samo stanje ukočenosti, čak naprotiv. Drugo Immolation su jedan od onih bendova koji definišu muzički žanr. Kada je reč o death metal sceni, uspeli su da steknu gotovo kultni status. Takođe, uz malo eksperimentisanja zadržali su staru bazu fanova, a stvorili novu u procesu. Nakon četvorogodišnje pauze i vrlo dobrog "Kingdom of Conspiracy", Immolation se vraća na scenu sa desetim studijskim albumom "Atonement". Viđao sam bendove koji već nakon prvenca izgube početnu ideju ali to ovde definitivno nije slučaj. Nakon gotovo trideset godina postojanja Immolation nam poručuju da i te kako imaju šta da kažu. Iako su pretrpeli nedavne izmene u postavi, činjenica je da ovaj bend jesu dva čoveka. Pevač i basista Ros Dolan i gitarista Robert Vigna koji misle kao jedan dijabolični mozak. Pesme su tehničke, nabijene ludačkim rifovima, brze i iako ovo nije ploča koja mnogo odudara od njihovog standardnog muzičkog stila, svakako jeste ploča koja ovaj bend čini esencijom svoje branše i album koji iznova podseća zašto je Immolation tu gde jeste. Surova brutalnost počinje pet sekundi nakon prve odsvirane note uvodnom pesmom "The Distorting Light" sa manijakalnim rifovima koji kao da stvaraju vertigo efekat u glavi i Rosovog vokala, čiji me duboki growl u momentima podseća na Krisa Barnsa iz "Six Feet Under". Vigna maestralno prelazi sa sporijeg na brži tempo, a u nekim pesmama kao što su "Rise the Heretics" ili "When the Jackals Come" može se čuti izraženiji black metal piking u pozadini. Takođe, ne mogu a da ne pomenem bas i bubanj mašineriju. Najbolji primer tehnikalija koje izvode možda bi bila "Destructive Currents" ili "Thrown in the Fire" sa svojim stoner momentima. Sve u svemu ovo je album koji se ne sme zaobići i svakako jedno od najvažnijih izdanja death metal scene ove godine.
Preporuke sa albuma: The Distorting Light, Destructive Currents, Rise the Heretics.....

THE FERRYMEN - THE FERRYMEN

Opa, evo nama nove supergrupe.....ili možda je bolje novog superprojekta, pošto još nisu imali vremena da postanu valjana grupa dalje od studijskog angažmana. Ferrymen je jedan sjajan projekat sastavljen od poznatih članova svetske metal scene. Magnus Karlson, čovek koji se bavi svime pomalo vezano za muziku, od sviranja bukvalno svega do komponovanja i produciranja. Multi-talentovan lik, koji trenutno svira gitaru u bendu "Primal Fear", a ukoliko se ne varam gotovo sve pesme na ovom albumu su njegovih ruku delo. Zatim, tu je Roni Romero, mladi čileanski pevač. koji nam je pažnju privukao radom u bendu "Lords of Black", a sada ga možete gledati u ulozi pevača i nimalo lakoj zameni legendarnog Dia u velikom "Rainbow"-u. Poslednji član je ludi bubnjar Majk Terana, koji je verovatno u ovom momentu sarađivao sa svim muzičarima na svetu i čije sviranje zaista nema potrebe objašnjavati. Ujedno težak poduhvat i zbog udaljenosti i zbog prezauzetosti da se sva trojica spoje kako bi radili lajv nastupe. A koja vrsta muzike je Ferrymen uopšte? Okarakterisao bih ga kao melodični metal koji blago koketira sa powerom. Ono što ga udaljuje od klasičnog powera je definitivno vokal, koji nije standardni high-pitch clean (Hammerfall, Edguy, Stratovarius...). Vokal je kombinacija tri Ronija. Poprilično je hrapav i podseća na Dia u kolaboraciji sa Pretty Maids-om u momentima, a od toga veće pohvale nema. Akcenat je dat na bubanj i gitaru tj. rifove, a klavijatura služi kao pozadinski instrument čisto da upotpuni ceo ugođaj i ovaj album učini još boljim. Aranžmani su besprekorni i čini se da Magnus ima svoj recept za perfektnu ploču koji koristi vrlo uvežbano. Tu je brzina, tu je šredovanje kad zatreba, tu je akustika i melodija da atmosferu učini laganom, tu su dobri rifovi i sjajan vokal. Činjenica je da album ne puca od komercijalnih hitova za svačije uši, ali svakako ovo je jedan od albuma koji će "leći" svim ljubiteljima dobrog heavy zvuka. Za kraj posebna pohvala za omot. Pokazali su kako se to radi. Definitivno jedno od boljih iznenađenja ove godine. 

Preporuke sa albuma: Ferryman, Still Standing Up, Welcome To My Show, End of the road....

BATTLE BEAST - BRINGER OF PAIN

Zanimljivo je da se i Battle Beast i Beast in Black nalaze na ovoj listi, uzevši u obzir zajedničku istoriju... ali svakako ne bez zasluga. Komentari za prethodni album "Unholy Saviour" su, kao i za ovaj podeljeni i to sa zadovoljstvom primećujem u korist pozitivne kritike. Evo kako ja to vidim. BB sviraju čist heavy metal, nabijen hitićnošću, sa ženskim vokalom. Ipak...nije ni to baš tako jednostavno. Napredovali su u svakom pogledu. Od muzike do produkcije, što je eskaliralo na "Unholy Savior"-u, koji je svakako naj-hevi ostvarenje benda. Nakon tog albuma imao sam ogromna očekivanja što se tiče dalje produktivnosti. "Bringer of Pain" me je uhvatio nespremnog iz više razloga. Prvo....heavy zvuk kojem su težili još od prvog albuma je smanjen, Heavy metal je spustio tonalitet u hard rock, a celokupan zvuk je poprimio malo drugačiju, blažu nijansu. Da li je to dobrim delom posledica odlaska Antona iz benda tj. manjak njegovog doprinosa ili je samo bend hteo da uradi nešto drugačije, ne znam. U svakom slučaju eksperiment je uspeo, a pred nama je jedna hitična hard rok ploča. Prvo što mora da se istakne, a što svakom ko ovaj bend voli predstavlja osamdeset posto užitka je vokal. Nora je moderna metal Valkira čiji poderani vokal baca u senku popriličan broj muških pevača, a tu svakako nije reč samo o studijskom pevanju. Pesma koja otvara album je ona koja će odrediti vaš odnos prema ovom albumu. Svi gemovi albuma kreću redno. Čim čujete sam početak "Straight to the Heart", znaćete o čemu se radi, a hit refreni će vam se uvući nepovratno u glavu na pesmama kao "Familliar Hell" ili "Bastard Son of Odin". Album varira od brzih poput naslovne "Bringer of Pain" do laganih "Lost in Wars" ili fantastične "Far from Heaven". Svakako album koji pokazuje zašto je Battle Beast bend koji samo grabi uzlaznom putanjom.
Preporuke sa albuma: Straight to the Heart, Beyond the Burning Skies, Familliar Hell, Bringer....

DIMMU BORGIR - FORCES OF THE NORTHERN NIGHT (LIVE)

Pošto se među zidinama "Mračne tvrđave" ne dešava gotovo ništa već godinama, prinuđen sam da stavim lajv album, kad već regularan ko zna kad i dal' ćemo dočekati. Mada, ruku na srce, momci najavljuju naveliko rad na novom materijalu, a i neki nastupi su već zakazani (tipa Hellfest), tako da ipak ima nade. O ovom izdanju neću preterano da tupim jer sam sve već rekao ovde. Jedino što mogu da dam je stoprocentna preporuka za dobar užitak. Zavalite se, pustite HD i slušajte norvešku crnu mašineriju sa simfonijskim orkestrom u pozadini.
Preporuke sa albuma: Samo redno....

WITH OUR ARMS TO THE SUN - ORENDA

Odakle početi.....uh. "Orenda" je jedna čudna tvorevina. Bar za mene koji nisam navikao na ovakav zvuk. "With Our Arms to the Sun" je bend nastao 2012. godine i poprilično mi je promaklo sve što su do sad uradili (dva albuma "The Trilogy" i "Far Away Wonder"). Ovaj album, međutim, sam iz nepoznatog razloga preslušao i iz još nepoznatijeg razloga mi je u datom momentu prijao. Što se mene lično tiče, ovo nije nešto za svaki dan. Što uopšte ne znači da je loše. Kako bih opisao ovu kreaciju četverca iz Arizone? Kombinacija Tool-a, Mastodona i Opeth-a bi bila možda najpribližniji opis svega što se na ovoj ploči nalazi. E sad, sudeći po reputaciji koju sva tri benda uživaju, ovo ne može nikako biti loše, zar ne? Na vama je da prosudite. "Orenda" kao reč je ime poteklo od plemena Irokeza i predstavlja spititualnu moć koja se nalazi u nasledstvu ljudi i sveta oko nas. Ukratko to je sila koja čini obične ljude da budu specijalniji ukoliko nauče da je "ukrote" iz okoline, pa i iz sebe samih (npr. Šamani). Muzika savršeno odgovara ovom opisu. Slušajući ovaj album zatvorenih očiju (bez uticaja bilo kakve vrste opijata (mogu misliti šta bi tek tad bilo, verovatno bih počeo astralno da se projektujem)), bukvalno krećete u atmosferičnu psihodeliju počevši od teških rifova i besnog vokala (Disdain: Why Am I? ili Homebound: March of the Trees) preko smirujućih, gotovo uspavljujućih, naracijom praćenih "Doorway to Realization" ili "Doorway to Ascension" (Pink Floyd anyone?), dajući svemu neki meditativan, hipno osećaj. "The War: Light the Shadows", recimo, je sjajan primer baladične pesme koja i kad postane tvrđa ostaje u istom opuštajućem ritmu. Ovo je album koji nije za svakoga, ali onom kome se svidi će verovatno biti najbolji na svetu. Momci iz WOATTS bi trebalo da budu zadovoljni. Mission accomplished.
Preporuke sa albuma: The War: Light the Shadows, Doorway to Realization, Homebound....

ENSLAVED - E

Početkom devedesetih godina, sa ekspanzijom black-a iz predela hladne skandinavije, a pogotovo Norveške, izrodila se masa u crno (/belo) obojenih sinova metala. Enslaved je svakako bio jedan od njih, a sada već pionir koji je stekao reputaciju kultnog i vrlo muzički poštovanog benda. Karijeru započevši kao old school, tradicionalni black metal, pogotovo na prvim demoima, znatno su kroz godine eksperimentisali sa zvukom, a za razliku od recimo Opeth-a, nikad se nisu totalno izvukli iz okvira matičnog black-a. Četrnaesti studijski album, jednostavnog naziva "E", ne donosi nam ništa revolucionarno, ali više nego uspešno nastavlja put kojim su krenuli još posle "Axioma Ethica Odini" perioda i iako lično više preferiram "RIITIIR", konačan sud ću doneti tek kad se malo slegne slušanje novog albuma. Od momenta kada su ubacili klavijature, njihov celokupan zvuk pocinje da dobija nove prog elemente, a osetnu psihodeličnu atmosferu na "E" možemo pripisati novom članu, klavijaturisti Hakon Vinje-u. Aranžmani variraju, od furioznih, ka sporim, melanholično ka melodičnim i da budem iskren, obzirom da su pesme poprilično duge, ne bih želeo da se pogube stvaranju što progresivnijih aranžmana. Pesme, same po sebi idu od brzih "Storm Son", preko malo melanholičnije "The River's Mouth", pa do vikinški obojene "Sacred Horse". Čak i doom momenata sa grupnom Pink Flojdovskom mantrom na poslednjoj "Hiindsiight". Za ljubitelje dobrog koncepta, eksperimentalnog prog metala sa black korenima, bacite uvo na novi "E"nslaved.
Preporuke sa albuma: Storm Son, Sacred Horse, Hiindsiight....

E sad. Dolazimo do dela zvanog kratki rezovi iz više razloga. Prvo, jer sam overio od kucanja glavnog teksta, drugo, da ne bih udavio sve one koji su izdržali i do ovde i treće jer ne znam više šta da pričam, a da se ne ponavljam. Dakle.....albumi svakako vredni pomena su:

EXIT EDEN - RHAPSODIES IN BLACK

Mrzite me koliko god, ali ovo zvuči poprilično originalno. U pitanju je album sa obradama poznatih pop i rock hitova ali u totalnom metal maniru. Produkcija je fenomenalna, sami aranžmani su perfektno napisani koketirajući sa klasikom i operom, a ono što ga čini unikatnim jesu četiri pevačice iz četiri različite države sa četiri različita vokala. Sve u svemu jedan od boljih projekata i uspelijih eksperimenata koje sam čuo u poslednjih.....jako dugo.

MORBID ANGEL - KINGDOMS DISDAINED

Ne pamtim da sam video više otvorene mržnje prema nekom albumu nego prethodnom MA "Illud Divinum Insanus". Sa "Kingdoms Disdained", pokazuju da ipak nisu gotovi i da se još toga može očekivati od benda koji je davno stekao kultni status. Vinsente, tvoj je red sad.

PALLBEARER - HEARTLESS

Jedan od najboljih doom metal izdanja ove godine i upravo pokušavam da skapiram zašto više o njemu nisam napisao. Totalno atmosferično ludilo sa posebnim osvrtom na Kembelov vokal, koji je glavni adut albuma. Must hear!

DEAD CROSS - DEAD CROSS

Tradicionalni, stara-škola hardcore album sa metal elementima. Jedini razlog mog razglabanja ovde je onaj ludak od Majk Patona za mikrofonom i akrobacije koje izvodi vrišteći, urlajući, grolujući, skičeći i režeći. Nakon više od trideset snimljenih albuma i skoro pedeset godina života, ne znam šta sam od njega očekivao ali svakako me je uhvatio nespremnog. Čekirajte

OBITUARY - OBITUARY

Death legende sa Floride su ponovo tu sa desetim albumom i upravo je ono što možete očekivati od njih. Brzina, adrenalin i treš vokali su ponovo tu da razbiju uspavanu masu.

Mogao bih da ubacim još gomilu bendova ali bilo bi dobro da ovo privodim kraju. Dakle, tu su i Municipal Waste, Xandria, Mastodon, Tombs, Overkill, Accept, Arch Enemy i još mnogi drugi koje svakako vredi čuti. Recap cele godine.... više nego zadovoljavajuće. Puno novih bendova koje sam sa zadovoljstvom otkrio, dok oni stariji nisu razočarali. Kako lagano prelazimo u sledeću godinu, već cupkamo za najavljenim albumima 2018. 

Strpljenje je vrlina.......ne bih rekao.

Richard Corben - Bloodstar

Zamislite moje ushićenje dok sam kao klinac prelistavajući stare Stripoteke pored Hogara, Asteriksa, Redova Bilija, Taličnog Toma i ostale vesele družine naleteo na užasne, stravom inspirisane vizije Ričarda Korbena. Onakav nightmare-inducing crtež, a pogotovo priča je nešto što je tada totalno oduvalo moj krhki, maleni mozak. Naravno, tek mnogo godina kasnije, saznao sam zašto je on jedan od najboljih ilustratora horora koga je deveta umetnost iznjedrila. Korben možda i nije najbolji crtač koga ćete videti (u smislu viđao sam i bolje....svi smo) ali njegovo poznavanje mračne literature, a pogotovo Lavkrafta i Poa čini ga nenadmašnim i donekle nedostižnim za neke stvari. U "Bladstaru", posao mu je bio olakšan samom činjenicom da je pisac originalne priče sam ubacio Lavkraftovske elemente, a na Korbenu je bilo samo da je dotera i udari svoj pečat prepoznatljivosti.

Kad već pomenusmo Lavkrafta, da stvar bude još zanimljivija, autor ove priče Robert E. Hauard je bio njegov savremenik, veliki poštovalac i ne samo to. Njih dvojica su čak bili poprilično dobri pen-pal prijatelji, što je proizišlo iz Robertovog pisma hvale upućenog "Weird Tales" magazinu za Lavkraftovu priču "Pacovi u zidovima". Ta međusobna diskusija i razmena ideja se takođe odražavala u njihovim pričama (Lovecraft circle). Tačno se može osetiti komešanje međusobnih stilova pisanja između dvojice velikana svog žanra. Robert je svakako širem auditorijumu najpoznatiji kao tvorac legendarnog Konana varvarina, mišićavog sina Simerije čiju snagu ne zna ni (ne)milostivi Krom, a mnogi ga zbog toga smatraju ocem "Sword and sorcery" žanra.
Rođen 1906. godine u Teksasu, gde je proveo veći deo svog naglo završenog života. Veliki ljubitelj knjiga i boksa, maštao je da postane pisac avanturističkih romana, a prvu veću slavu okusio je tek oko svoje 23. godine. Robert je u zaostavštinu ostavio zavidan broj kratkih priča i romana, počevši od detektivskih priča, preko priča o boksu, horora, fantazije, do vestern romana koje je pisao pred kraj života. Nedugo nakon što je napunio trideset godina, juna 1936. godine, njegova majka je utonula u nepovratnu komu usled bolesti, a kada je čuo da se više neće probuditi, Robert je odšetao do svog automobila, izvadio "Kolt automatik" i pucao sebi u glavu. Glasine o njegovom mentalnom stanju su diskutabilne ali sigurno je da se sa tom mišlju nosio već neko vreme sudeći po unapred obavljenim pripremama, počevši od kupovine grobnih mesta za celu porodicu, preko nabavke pištolja do pisanja testamenta sa instrukcijama šta da se radi nakon njegove smrti. Nažalost sa njim su otišle i ko zna kakve nenapisane priče ali makar je za života uspeo da stvori dela po kojima će ga svakako upamtiti.











No, da se vratimo na glavnu temu. Korbena kao umetnika neću (više) pretereano hvaliti, otprilike sam sve rekao u fenomenalnom "Svetu mutanata", a to se nalazi ovde. "Bladstar" je nešto drugo, iako su po mnogo stavki slični. U oba stripa, radnja počiva na post-apokaliptičnom zgarištu civilizacije, ali priče su drugačije, sami likovi, kao i međusobni odnosi među njima. Za početak zamislite priču koja ima elemente epske fantastike u kojoj se ljudi umesto zmajeva bore sa neshvatljivim amorfnim užasima koji ko zna kako su se stvorili na ovom svetu, no doćićemo i do toga. Kao u "Svetu mutanata" i ovde je okruženje surovo i otrovno, a nagon za preživljavanjem je i dalje stavka broj jedan, sa tom razlikom što tamo likovi deluju kao da su digli ruke od svega, tumarajući za hranom i živeći svoj jadni život takav kakav je od danas do sutra. Sa druge strane u "Bladstaru" ljudi imaju želju za ponovnim začetkom koliko-toliko normalne životne zajednice i istorija mora da se napiše ponovo jer prethodna leži zaboravljena u sarkofagu prekrivenom travom i rđom.

Sama priča, po kojoj je "Bladstar" nastao je elementarno povezana sa originalom. Originalna priča Roberta Hauarda nosi naziv "The valley of the worm", objavljena 1934. godine za "Weird tales" magazin. Ukratko, to je priča iz njegovog opusa fantazije, a govori u o junaku Niordu i sukobu između dva plemena. Esira i Pikta. Niord pošteđuje život Gromu, suparničkom ratniku koji postaje njegov nerazdvojni prijatelj. U dolini kamenja i polomljenih, zaboravljenih stubova, čuje se šištavi zvuk stvorenja u naslovu opisanog kao "Crv". E sad....sve je osim standardnog crva (još jedan od Lavkraftovskih momenata). Da bi uspeo da ubije crva, Niordu treba otrov od gigantske zmije. On se farba ratničkim bojama i kreće. U najkraćim mogućim crtama to je suština. Ukoliko želite da pročitate punu priču, može se naći online bez problema. E sad, malo opširnije.....

.... naša priča počinje globalnom katastrofom. Nismo imali baš nikakvu šansu da se odbranimo i nije postojalo mesto gde smo mogli da se sakrijemo. Srećni su oni koji su preživeli. Ako se to može nazvati srećom. Ko zna koliko godina posle sve se zaboravilo. Maniri, lepe reči, religija, tehnologija....ništa nije ostalo. Sa druge strane divlji, animalni instinkti ponovo su se probudili, kao i želja za samoodržavanjem. Čovečanstvo se prisilno vratilo u plemenske zajednice kako bi počelo sve iz početka. Čini se kao da ništa nismo naučili (ako smo nekad nešto i znali) i ponovo se rađa želja za vlašću, rađa se ljubomora, zavist, bes, jednostavno rađa se čovek. To nas, naravno, vodi u nove ratove, osvajanja teritorija, robovlasništvo, progone i nova ubijanja. Istoriju uvek pišu pobednici.

Kao što pomenuh, struktura priče je ista kao u originalu. Korben je ovde malo produbio radnju dodajući emocije svih vrsta. Ljubav momka i devojke, oca i ćerke, kao i najboljeg prijatelja. U njegovoj verziji Grom nam melanholično priča legendu o svom prijatelju Bladstaru (Niord) i tome kako je pobedio crva iz doline. Svi ključni elementi originalne Hauardove priče su tu, borba sa zmijom, sabljozubim tigrom, plemenske borbe i sve to pre suočavanja sa samim crvom. Korben nam u svojoj verziji dočarava život u jednom plemenu. Poglavica Birdag je prestar za vođstvo. Kao novi vođa i naslednik bira se ratnik Loknar, kome samim tim pripada Birdagova ćerka Helva. Naravno, kako to već biva, ona voli Bladstara, a nakon tog saznanja njega na poprilično brutalan način šalju u izgnanstvo ali ne pre nego što je u duelu obogaljio Loknara koji beži osramoćen. Sa Bladstarom u progon odlazi ne samo njegov verni Grom već i Helva. E sad.....mračan deo priče polako se nadvija nad nama. Bladstar i Helva žive, kako se čini u spokoju sve dok se ne pojavljuje misteriozni užas koji Bladstaru oduzima (skoro) sve.


Taj prvi užas je samo glasnik onoga što će tek doći. Glasnik nečeg što je prizvano iz dubina samog pakla da seje smrt prizvanu manijakalnim sviranjem u frulu. Ovo je jedan od onih delova koje sam na početku pomenuo gde pisci dele kreacije i mitove jedni od drugih. Svima koji poznaju Lavkraftov univerzum jasna je referenca na poludelog frulaša, a Hauard nam čak nagoveštava uspavano zlo koje je obožavano od strane malog broja sledbenika. Recimo, direktna povezanost sa Lavkraftom u rečenici: "The Old Ones had long vanished into the limbo from whence they crawled in the black dawn of the universe, but their bestial god and his inhuman slave lived on". Kako je sve ovo Robert Hauard naslikao rečima, Korben je vizuelno dočarao čitaocima. Nakon saznanja ko je poludeli frulaš i šta se desilo sa Helvom, Bladstar se suočava sa samim crvom u ruševinama nekadašnjeg sveta.





Crtački, Korbenov stil je poprilično prepoznatljiv, međutim svoje stripove radi na više načina. Po meni ovo je definitivno vrhunac njegovog umeća. Podelio bih njegove radove na crtačke i one više slikarski orjentisane. Uzmimo za primer Poovu adaptaciju "Kuće na granici" (izdatu kod nas pod "Darkwood"-ovim budnim okom) i obratimo pažnju na stil crteža. Složićete se da je poprilično drugačiji, a opet likovi su isti, figure, pokreti....Nešto što moram da napomenem kao fascinantnu stvar je to koliko Korben fenomenalno barata sa izrazima lica i emocijama prikazanim na svojim likovima. Strah, tuga, bes, sve se vidi u očima, bradi, vratu, usnama i po prvi put sam se kao klinac sa tim susreo kod njega. Dakle.....što se "Kuće" tiče, uz nju imamo i "Bigfoot", "Cage", "Starr the slayer"....koji su rađeni tim više "crtačkim" stilom, gde se tačno vidi svaka linija tuša i senčenje je odrađeno linearno ili u tačkicama. Takođe imamo i ovaj "slikarski" pristup u kome se Korben ističe, a to su "Svet Mutanata", "Den", "Bladstar" ili "Arabian nights", gde se jasno vidi zašto osećam potrebu da ga ovoliko hvalim.

Darkwood je odlično počeo sa Korbenom kod nas. Adaptacije Poa i Lavkrafta u jezovnik ediciji, pa i sam specijal posvećen njemu su izašli u svoj svojoj slavi, a dok čekamo odgovarajuća izdanja za priče poput "Bladstara", dunite prašinu sa ukoričenih stripoteka i bacite se na čitanje. Garantujem ne-razočarenje i dobro potrošeno vreme.