"Voleo bih da pišem kao on". Izjava, sama po sebi ne odaje ništa sporno. Kompliment autoru. Međutim, pisca ne vodi samo mašta ili osećaj... priču uz to grade sećanja i proživljeno. Nažalost, ista ta sećanja proživljenog ne nose uvek lepe uspomene. U ovom slučaju, pakao je bio itekako stvaran, a Boris je Vergilije koji nas kroz njega vodi, sa pričama kao nivoima i narastajućim stupnjevima strave kako koja nadolazi.
U posveti ove knjige, Boris mi je napisao: "Za mene je horor oduvek bio u atmosferi, ambijentu. Nadam se da sam ga bar donekle uspeo dočarati". To bi otprilike bila suština njegovog stila pisanja. I kao virtuelni odgovor... Da. Itekako. Pošto sam dobrano kasnio sa čitanjem zbirki, prva priča kojoj sam se potpuno posvetio, bila je "Bela tama", objavljena u fanzinu "Crnoslovlje". Po mom mišljenju ta priča je ono u čemu Boris briljira. Ratne priče, prožete jezom, hladnoćom i mrakom. Miniskulni čovek, suočen sa sopstvenom nebitnošću usred teskobnog okruženja, a u zagrljaju same smrti.
Nesreća je što se stvarnost i fikcija prepliću, a jedno je inicirano drugim. Za razliku od fikcije, stvarnost u ratu nema prepravku i nema undo. Polako ulazimo u zimu. Na obronke Grabeža i dnevnik jednog "vojnika". Navodnici su tu jer vojska to nije. Armija su mobilisani momci sa pokojom dlakom, sveže izniklom ispod donje usne. Najveći horor u ovoj priči je upravo ta jeziva stvarnost u koju su gurnuti protiv svoje volje. Zbunjeni, uplašeni i nesnađeni, ginuli su od ruku identično uplašenih i zbunjenih klinaca sa druge strane rova. Horor je grabež, a smrt je samo jedna od faza. Čak nije najgora. Hladnoća, umor, bolest, glad i ranjavanje su sve sadističke predigre u ratu.
Ovde nema metafizičkog horora, pipaka koji vire sa one strane realnosti ili neopisivog kosmičkog užasa. "Dnevnik sa Grabeža" je strava realnosti. Lični horor ljudi koji su imali tu nesreću da se zadese na pogrešnom mestu čistom kockom mesta rođenja. Kroz dnevnik, Boris nas vodi kroz misli mladića koji se bori sa sobom, strahovima, zimom, željama i snovima. Neprijatelja čak i ne mrzi, jer ne zna zašto bi ga trebao mrzeti.
"... Ovo je bio rat koji su zakuvali odrasli. Oni sa četrdeset, pedeset, šezdeset godina, koji nisu umeli dase dogovore i obezbede nam svima normalan život..."
Priča broj dva odskače iz okvira zbirke, što ne znači da je kvalitet slabiji. "Crna ptica" iliti "Crni Sotir" bi mogla da se okarakteriše kao klasična folklorna vampirska pripovetka. Međutim, kao i svaka Borisova, ima unikatnu notu. Naš glavni protagonista je usamljenik, samo-izgnanik koji obitava u simbiozi sa prirodom i pre svega - pticama. Nakon brutalnog pira podstaknutog ratom, primalni nagon za osvetom nadjačava sve ostalo. Pa čak i život. Erik Drejven, u filmu je imao jednu sudbinu, dok ih Sotir ima više. Smrt je nekada samo početak... čak i više puta.
Ovde je naglašen donekle bajkovit momenat, koji sadrži sve potrebne elemente elementarne pripovetke. Život, smrt, osvetu, dva krvna neprijatelja sa dve različite strane. Jeza i horor polako rastu u odnosu na prvu priču u zbirci.
"Smrt i Staretina" je priča koja je po narativu najsličnija "Dnevniku sa Grabeža". Čak bi se mogla smestiti u neki od poglavlja. Priča prati vojnika koji kreće u spasilačku misiju i ostaje "odsečen" sa ranjenikom. Po prvi put, ovde se pojavljuju metafizički momenti, a da nisu čiste halucinacije izazvane strahom ili okolinom. Takođe, kako raste jeza, raste i sveopšti haos rata.
Otprilike, ovu priču možemo posmatrati kao ostavljanje jednog tereta iza sebe. Pobede sopstvenih demona i pomirenje sa jednim strašnim sećanjem.
"...Došlo mi je da zaurlam gore u nebo i da Ga pitam "Zašto si ovo dozvolio? Zašto? Gde si bio kada se sve ovo dogodilo? Zašto nisi sprečio ove pokvarene besmisene smrti? S kojim pravom si sebi uzeo slobodu da ne reaguješ"?
Priča broj četiri pod imenom "Grmečke kiše" je najbrutalnija u ovoj zbirci. Po narativu, telesnom hororu, a donekle i psihološkom opisu protagoniste. Rat zapravo nikada nije završen. I onaj ko je preživeo telom, psiha mu je zauvek oštećena usled proživljenog užasa. Boban je slomljen čovek. Psihički, emocionalno, finansijski... izdan od sveta, ponižen od države. Preživljava kockajući se, a nemilosrdnost sveta se ogleda u uterivačima dugova. Nekom rat uzme sve, a nekom donese mnogo... uostalom, zato se i ratuje, zar ne?
Takođe, ovde je ubačeno poprilično SF momenata, koje protagonista projektuje prema neprijateljima. Ja sam ovo shvatio kao način da svoj PTSP (PTSD) Boban izleči tako što će svojim mučiteljima uraditi sve ono što ne može, a o čemu je maštao svih onih besanih noći.
Dve priče koje zatvaraju zbirku "Noćna straža" i "Vojnik" možemo posmatrati kao dve vezane. Praktično, događaji su dvestotinak metara udaljenosti, ispričani iz vizure dva čoveka. Jedan je imao sreće, ako se to srećom može nazvati, dok drugi...
"Noćna straža", je priča koja je meni najviše legla i za koju smatram da je najslojevitija u zbirci. Ljubav majke i sina, oca koji mašta o detetu kog nikad neće upoznati. Trošnost ljudskog tela i korišćenje istog za zabavu. Metafizički horor, kojim je ova priča natopljena je fenomenalno sklopljen u jednu celinu. Ovde moram napraviti paralelu sa pomenutom "Belom tamom" jer taj prelazak na "onaj svet" je toliko efektivno predstavljen... prosto, gotovo nemarno, a opet atmosferično i jezivo.
Ko nije upoznat sa Borisovim pisanjem, preporučio bih mu bilo koju priču kratke forme. Ne treba mnogo da čitalac shvati kako pred sobom ima zrelog pisca koji ima i ume dosta toga da kaže. Ova zbirka... mozaik narastajuće strave je odličan početak i najbolja moguća preporuka za kišno, prohladno vreme, dok napolju miriše mrak.
"... Oni su mrtvi, ne možeš im pomoći, ne gledaj ih, izludećeš, izgubićeš razum. Koncentriši se, pomozi onima koji su još živi..."
