Sajam knjiga 2024 - Nove nabavke u trezoru haosa

Ovogodišnji sajam knjiga rastužio me je bar na tri stavke. Prvo... završen je. Drugo... ovo je poslednji sajam na svima poznatoj lokaciji (dogodine ko zna gde i ko zna kad) I treće.. sad već ustaljene, ali nikad prežaljene, surove stvarnosti sentimentalnog pogleda na pregrade novčanika. Zapravo, ta stega oko srca se skuplja jer pregrade, koje su nekad bile privremeni dom za šarene papiriće sa likovima znamenitih Srba, sada samo pregrade ispunjene neostvarenim željama, nadolazećom zimom i obrocima sačinjenim od sendviča sa više hleba nego priloga.

No... nema kukanja (iako svaki post o sajmu počinje kukanjem), ovo je igra u koju smo svi svesno ušli. Kolekcionarski gen nije nešto što sam birao, ali nije ni nešto od čega sam se branio... naprotiv, lepo sam ga uhranio. Na slici 1 su par pred-sajamskih nabavki i nekoliko interesantnih stvari uzetih prvog dana. Naime... volim prvi dan sajma. Želim da verujem da je najbolja ponuda tada i da se može lepih stvari ugrabiti u hali 4. Osamdeset posto vremena proveo sam u antikvarnom delu, lutavši po holu, plašivši gospodu. Pa, aj'mo redom.

Pred-sajamski ulov - Dan 0

Rječnik simbola - Kao neko ko voli sve vezano za okultizam, misticizam, simboliku, parapsihologiju i slična štiva, ova enciklopedija mi je bila na radaru već neko vreme. Uspešno sam izgubio licitaciju na Limundu, ali se niotkuda pojavio gotovo neprimetno oštećen primerak i 500 dinara sam brže potegao iz džepa nego Jul Briner revolver. 

Kako sam podnaslov kaže: Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi... 

Detaljan osvrt možda... nekad.

Damir Pavić Septic - Ex Inferis - Dan pred sajam knjiga, imali smo tu čast da se zateknemo na Festivalu srpskog podzemlja u novosadskoj "Fabrici". Događaj je bio posvećen subotičkom umetniku Septic-u, a sa braćom iz "Crnoslovlja", mislim da smo mu odali počast kakvu je zaslužio. "Ex inferis" je, koliko je meni poznato, jedina knjiga koja je sakupila njegove radove i objavila u štampanoj formi. Opet... nažalost, neke slike su lošije rezolucije, a crno-bela varijanta oduzima na Damirovoj kreativnosti.Više bih voleo da je u koloru. Pored svega toga, ipak, zbirka radova za koju smatram da se mora imati.

116 strana stripova i ilustracija.

Kad već spommenuh "Crnoslovlje", specijal (koji je trebao biti drugačiji, ali to je već druga horor priča) uz znoj (bio), suze (skoro) i krv (zamalo), je ugledao svetlost dana, urađen isključivo za FSP. U njemu, možete naći dve horor priče. "Smrt slobodno hoda ove noći", Save Bogića i "Ceremonija", Lazara Vukovića. 

Takođe, tu je i iscrpan izveštaj sa "Slaughter festa", direktno iz pera Milana Kovačevića. Zatim muzičke preporuke od misteriozne stranice "Recenzije iz pakla" i za kraj, intervju sa Milanom Rakićem, verovatno najzaslužnijim čovekom za gledanje skoro svih bendova koji nisu iz Srbije.

Naslovnica i unutrašnjost su obogaćeni upravo Damirovim ilustracijama i crtežima. Do jubilarnog, petog broja, uživajte u ovom specijalu.

Milan Milojević - Crni leptir - Prvenac perspektivnog aleksinačkog pisca ugledao je svetlost dana neposredno pred sajam. Za ovu zbirku sam bio posebno euforičan, jer usled malog, ličnog doprinosa, a samo pozitivnih reči hvale za Milanovo pisanje, jedva sam dočekao da mi padne šaka. Tek sam je započeo i nakon prve tri priče mogu reći da je pred nama jedna izvrsna, jezom obojena, hororična smeša folklora, ruralnog verovanja i ljudske brutalnosti, pomešanih sa onostranim faktorima, koji se pojavljuju samo da bi sejali smrt i patnju. 

Imao sam tu čast da upoznam autora (pretposlednjeg dana sajma) i po ko zna koju put mogu da potvrdim... Pisci horora su totalna suprotnost svojim književnim (ne)delima... u najboljem mogućem smislu. Obratite pažnju na ovu knjigu, a detaljan rivju, vrlo uskoro na blogu.

Sajamski ulov - Dan 1

Ovog izdavača zaista nema potrebe posebno predstavljati. Možete da se ne slažete sa načinom izdavanja, izborom pisaca ili čime god, ali morate imati poštovanja za ovoliki trud. Tri knjige su izašle za ovaj sajam i to: 

Klajv Barker - Knjige krvi tom 2 - Sa ovom zbirkom (velikog, Nekronomikon formata), završen je opus barkerovog najboljeg dela. Ovo je novo, obogaćeno izdanje, a Bobove ilustracije, zamenile su Ivicine. Kao i naredne dve... must have.

Hauard F. Lavkraft - Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda - Dekster je doživeo više formi kod nas. Počevši od Behemota, Bigza, preko Logosa i Tabernakla, dolazimo do najkompletnije verzije sa svim potrebnim fusnotama, dodatcima i pogovorom. Upravo onako kako ovaj roman zaslužuje.

Dafne Di Morije - Ne gledaj sada - E, zbog knjiga poput ove, Orfelin je vredan poštovanja. Po prvi put na našem jeziku, sedam priča strave i jeze, dolaze u pažljivo odabranoj zbirci.

Ovo je, ako se ne varam, 36-ta knjiga u ediciji strave (malo li je?). Ne bih ulazio u dublje detalje o knjigama jer je Gul (D. Ognjanović) na svom blogu već rekao sve što treba da se kaže o njima. Tako da, ko nije upućen, sa par klikova, prebacite se na "The cult of ghoul" i vidite da li je ovo vaša "šoljica čaja".

Miljan Ristić - Smrtonosne i opasne knjige

Kad već spomenuh gos'n Gula, sledeća knjiga dolazi direktno iz njegove preporuke sa bloga (iskreno, nisam znao da je izašla). Takođe, kad već spomenuh šoljicu čaja, ova je upravo po mom ukusu. 

U izdanju Presinga, "Smrtonosne i opasne knjige" su baš to što naslov predstavlja. Koliko pisana reč može biti "štetna"? Svi ste svedoci šta "novinarstvo" može da napravi od reputacije čoveka. Zamislite sad knjige koje utiču na čitav svet, narod, masu... religijske, magijske, ratne, opskurne, zabranjivane, spaljivane, cenzurisane... Miljan je obradio preko sto naslova u ovoj knjizi i jedva čekam da zaronim u ovu, pa može se reći studiju koja po sadržaju datira stotinama godina unazad.

Mladen Milosavljević - Naprata - Mladen me je sa "Jezavom" kupio za sva vremena, a "Večna kuća" je to mišljenje samo zacementirala. Mladen ima vrlo izražen smisao za ruralnu, folklornu jezu i vrlo duboko poznavanje starih, narodnih običaja, predanja, mitova i legendi. Moje viđenje ova dva romana možete videti ovde i ovde, dok "Naprata" stiže čim završim "Crnog Leptira".

Prvo otelotvorenje "Naprate" došlo je u vidu filma od sat vremena čak deceniju pre ove knjige. Pod Mladenovom režiserskom palicom, demon iz vode je izronio, a film u celosti možete pogledati na Youtube-u.

Na istom štandu, gde sam prijatno proćaskao sa uvek raspoloženim Mladenom, pogled mi je privuklo nešto drugo. Gramofonska ploča. Kao i većina kolekcionara, nisam ograničen na hoardovanje jedne celine, već tu mora biti i muzika, pokoja ploča, disk, kasete, pa onda je tanka linija do znački, salveta, numizmatike, Titove memorabilije, kartona i kamenja... uh... Elem... dugo sam razmišljao da li je "Boja izvan svemira" meni lično najbolja Lavkraftova priča. Nisam odlučio, ali je tu negde. "Žir" nam donosi audio dramu u trajanju od oko 40ak minuta fino ispresovanu u prozirni vinil. Ono malo test probe koje sam na štandu čuo, zaintrigiralo me je... kiša, bat konjskih kopita, atmosfera... sve kako treba. Jedini (na oko) minus je kvalitet samog omota. No... za prvo izdanje, neću da kukam. Želim da im ovo bude prvo od. 

                                                                Sajamski ulov - Dan 2

Pingvin - Nebitan čovek - Što bi rekla ona reklama... "Svetsko, a naše". Stevana Subića ne treba predstavljati, njegova dela govore više od hiljadu reči. Svojim brašpenom, uklesao je svoje ime u aleju velikana svetske devete umetnosti, a njegova dela imali smo prilike da vidimo na stranicama Konana, Zagonetača i Lavkraftovštine"Treći dan" u izdanju "Veselog četvrtka". 

"Pingvin" je fenomenalno izdanje "Čarobne knjige", gde imamo dve verzije nebitnog čoveka. Kolor i crno belu. Istoimena serija je trenutno vrlo visoko kotirana, tako da je vreme za izbacivanje stripa odlično. Kao što naslov sugestira, pratimo priču lika, koji od neprimetnog prokletnika dolazi u sam vrh kriminala Gotama i postaje jedan od ikona-negativaca.

Tardi - Ledeni Demon - Priznanje #1. Demona nisam čitao (zabezeknuti smajli). Otprilike znam o čemu se radi, ali me je specifičnost crteža iz nekog razloga odbila. Kao "Vrana"... koliko god legendarna priča bila, nešto me ne vuče tom izdanju. No... nakon mnogo pohvala od ljudi za koje smatram da imaju kredibilitet, morao sam da pokleknem. Verujem da nisam pogrešio i da će ova Žil Vernovska, natprirodna, snegom prekrivena fikcija biti zaista dobra avantura.

Kaza - Arhe & Lejla - Priznanje #2. Nisam pojma imao šta je ovo, dok nisam video najavu na sajtu. Za razliku od gore-pomenutog "Ledenog demona", pažnju mi je privukao izuzetno specifično-fenomenalan crtež. Ima tragova Kordeja, ranijeg Bilala, ali stil je većinom nepogrešivo Mebijusovski. Ovo je jedno od onih izdanja u koje jedva čekam da uronim i vidim da li je unutrašnjost ukusna kao što na oko deluje.

Kolin Vilson - Misterije - Iz istog razloga kao i "Rječnik simbola", ovaj dvojac mi je bio na radaru već neko vreme. No, obzirom da nije raritet, nije mi ni bilo prehitno sa kupovinom. Sada je prilika bila dobra, cena dobra... sadržaj dobar. 

U principu, ovo nisu klasične misterije tipa "Gde nestaju avioni u Bermudskom trouglu?". Ovo je studija koja se fokusira na okultno, paranormalno i natprirodno, a prezentuje stvarne slučajeve i tekstove. poprilično detaljno dokumentovane. Sastoji se od četiri poglavlja, a sadržina je: 

Duhovi, sablasti i klatna, Džinovi i veštice, Staza zmajeva, Bezvremena zona, Koliko mojih ja postoji, Silazak u nesvesno, Evolucija, Velika tajna, Druge dimenzije, Oni drugi svetovi, Ponovno otkriće magije...

Znak Sagite - Znak sagite je krenuo sa objavljivanjem davne 1993. godine i uz nekad malu, nekad veću pauzu, dođosmo do 27 broja... nije loše. Skoro pa jedna godišnje i preko 6000 stranica domaćih priča, stranih autora, studija, recenzija, festivala, ilustracija, stripova, tematskih brojeva... Prolazeći kroz prethodne brojeve, uhvatila me je nostalgija i morao sam popuniti rupu u biblioteci. Uz cene koje su se volšebno menjale, došli smo do razumnog dogovora, koji je obojici odgovarao. Posebna pohvala za par poslednjih brojeva, koji su urađeni poprilično kvalitetno i neštedljivo. 27-mica je posebno "masna".

Žive Rane - Slomen i Kidis - Autobiografija Entonija Kidisa nije nešto što me je interesovalo na prvu loptu. Nisam preveliki fan RHCP-a, međutim, ova knjiga mi je bila "uvaljena" u ruke i  na nagovor sam je pročitao davno, još u prvom "Alnari" izdanju. Ne pamtim sve detalje, ali onaj dobar deo kojeg se sećam mi je bio izuzetan.

Naravno... nemoguće je utvrditi tačan procenat istine u svim ovim "rock and roll superstar" biografijama, bez da sam u njegovoj koži, ali svakako, lud život, luda psiha i lude šanse, koje su ga iz pakla droge i samog dna koje je zbog nje dotakao, vratile u normalu su zaista avantura vredna čitanja. 

Za svega 300 dinara i skoro neprimetno "oštećen" primerak, ova knjiga je iz samog grotla "Vulkana" pošla put Žarkova.

Sve u svemu, rame iščašeno, pare potrošene, wanted lista za kupovinu se nije smanjila. Nisam video sve ljude koje sam želeo  (jbg... život), nisam dočekao Subićev crtež (jbg...vreme), ali sam sreo poprilčan broj dragih lica, a upoznao i neka nova. Jedan od razloga zašto volim sajam je taj što smo svi tu u potrazi za istim ciljem, pa ljude iz različitih sfera mogu videti sve na jednom mestu. Ostalo je još ponešto od knjiga, stripova, ali nema žurbe...

Yog - "O sreći" (Crnoslovlje 2024)

 

Kompromis – Definisan kao prihvatanje nečeg nižeg od onoga što želimo. U specifičnom procesu nastanka ove knjige, ta definicija pada u vodu. Činjenica da sam draft ovog rivjua napisao pre skoro godinu dana, jasno znači da prihvatanje nižeg nije bila opcija. Posle niza odbijanja, nerviranja, loših primeraka, nerviranja, neumitnog odmicanja vremena… i nerviranja, pred nama je sveže odštampano, u fizičkoj formi otelotvoreno, belo na crnom odštampano… novo specijalno izdanje Crnoslovlja, jednostavno nazvano “O sreći”.

Kao neko ko se svojski trudi da prati ovu bujicu dešavanja na alternativnoj sceni Srbije, bila ona underground, strip, film, muzika ili književnost, trudim se da sve ono što je najbolje, obznanim na Vault of chaos blogu, kako bi moje impresije preneo, a delo približio što većem broju ljudi. Naravno, usled nedostatka vremena, istrgnutim kolotečinom dvanaestočasovnih smena, sijaset tema stoji započeto i čeka svojih pet/šezdeset minuta. „Crnoslovlje“ i sve što je vezano za projekat je nešto na šta tih pet minuta mora biti instant iznjedreno. Broj četiri se još puši usled svežine, a specijal "O sreći" je tu za dezert. Pa, da zagrizemo.

Šta simbolizuje sreću? Šarenilo, smeh, boje, igra, deca... Od prve stranice, jasno je da je sreća ovde nema šta da traži.

„Vreme je gnusna i podmukla sila... vreme leči sve... Smrt je lek. Uvek i jedino, samo smrt“.

„O sreći“ se sastoji iz tri priče. Iako se mogu svrstati u horor, pisane su kao životne drame. Na posletku, šta deli dramu od horora i histerije? Samo stupanj iste. Tanka je linija koja stupnjeve deli, nikad željena, ali dostižna u treptaju oka. Da li je Yog sa ovom zbirkom pesimista? Depresivac? Ja bih rekao surovo-iskreni nihilista realizma. Da pojasnim... Podsvesno, čovek je programiran na neke akcije i reakcije. Kada nešto eksplodira, čučnućemo iza zaklona, kada nešto pukne, pokrićemo uši... sve zarad zaštite one komforne sigurnosti u kojoj se naš um nalazi. Nova, neplanirana razmišljanja, donose nove probleme, novi problemi, nov stres... Kada je komfor narušen, okreće se glava. Ne svesno... ali tako je. Kada je prosjak previše glasan (pusti ga, lud je), kada čovek leži na ulici (pomoćiće mu neko, ja sad žurim), kada trojica biju jednog (ne mogu da se mešam, to je između njih)... Yog ne okreće glavu. Ova zbirka satkana je od boli i surove stvarnosti, koja sa sobom vuče najdublje, iskonske strahove svakog čoveka. Horor leži u tome, što ti strahovi mogu da se dese svakome, svakog momenta.

Kod Yoga, sreća je prisutna... ali samo kao privju. Kod njega, sreća je vrcava, zavodljiva kurva koja pruži nadu i snove, a zatim iste pretvori u nekroznu poparu tuge i beznađa. Vera u ono „biće bolje“, tešenje sa „moglo je i gore“ i čvrsto odbijanje prihvatanja da je to čist kurac. Neće i nije. Protagonisti ovih priča su od budućnosti satkani, od sadašnjosti slomljeni i od prošlosti sakati.

Dve od ovih priča su već bile objavljivane ranije. A ono što sam tada napisao i dalje stoji. Kada gledate horor film, gde slinavi vanzemaljac istopi čoveka, Kruger po deseti put biva zapaljen ili predator otkine pokoji ud, to u nekom momentu postaje banalno... međutim, kada čujete da je nečije dete uzeo pakao narkomanije, banalnost nestaje, a oni čvorovi u stomaku se još više zatežu jer svi znamo nekoga, direktno ili indirektno ko je taj užas prošao u stvarnom životu. Gledati horor filmove je jedno, a gledati šok sajtove gde ljudska bića rade drugim ljudskim bićima samo ono što ljudi mogu... to je totalno druga priča. I upravo tu se zatvaramo u balon komfora i bežimo ka blaženom neznanju.

„... u nekim ubistvima i Bog uživa...“

Ove tri priče su nitima povezane u jedninu, ali se sastoje od istih sastojaka. Osveta. Želja za ispravljanjem nepravde, a odmah uz nju i moralno-psihološka dilema. Zavaravanje – Biće bolje. Nikad očiglednija laž koju smo sami sebi uputili i naravno... smrt u svim svojim oblicima. No, o tome posle. Možda najveći strah čoveka... smrt deteta. Ova tema se provlači kroz sve tri priče i u sve tri ima različit efekat, a samim tim i posledice. U prvoj priči, brutalni gubitak deteta je okidač za razaranje ne samo porodičnih vrednosti, nego života, psihe i tela. Totalna devastacija oba roditelja. Opet... nedovoljan motiv za osvetu, usled slabosti, ali više nego dovoljno za prihvatanje smrti. Sa druge strane, u drugoj priči, smrt nije toliko bitna, koliko osveta. Gubitak deteta ovde je okidač koji čoveka pretvara u mašinu koja preživljava nemoguće samo da bi oko bilo uzeto za oko. Interesantan momenat je da osvetu vrši upravo onaj koji je ceo svoj život obeležen predrasudama i skrivenom podsmehu. Pogotovo predrasudama prema deci. U priči broj tri imamo obe varijante, gde je gubitak deteta predstavljen kao razor svega. Porodice, odnosa, psihe, a sa druge strane protagonista nema kome da se osveti, jer krivac je onaj u ogledalu. Stoga, smrt je poželjna, ali agonija mora da traje kako bi kazna bila što duža. Ova priča je nabolji primer kako vreme ne leči sve, samo razvlači sećanja.

Pisane u višegodišnjem razmaku, u pričama se vidi onaj isti, unikatan stil autora, ali i napredak. Bez ulepšavanja, opisnih prideva ili nepotrebne poetike, pisanje je jednostavno i dolazi direktno iz glave protagoniste. Upravo ta suvoća pisanja tragediji daje dublji značaj i crninu. Ovo uopšte ne znači da je samo pisanje prosto, naprotiv. Psihologija kojom Yog zadire u umove stradalnika je jeziva. Drami i stravi na težni dodaje i činjenica da je Yog sve priče pisao pod tadašnjim mentalnim stanjem, adekvatnim za iste. Nema ničeg strašnijeg od horora sa kojim se možete poistovetiti.

„O sreći“ je zapravo o prihvatanju i pomirenju. Prihvatanju sudbine, daljeg života, pomirenju sa samim sobom i sa prošlošću. Ultimativno prihvatanje je prihvatanje smrti kao kraja. Vreme nudi nastavak agonije, smrt nudi njen završetak. Smrt svesti, tela, ubistvo iz osvete, isterivanje pravde, doseg zaborava ili samoubistvo... sve je to neki vid kraja. A kad pomenusmo pravdu...

„Njene natečene oči su mi govorile da joj je jedan od loših dana, ali suvi obrazi da nije od onih najgorih“

Yog je veliki borac za pravdu, a nažalost, svi znamo kako pravda u ovoj zemlji funkcioniše. Stoga... u ove tri priče, pravde nema. Iskonski, nagomilani bes, Yog ispoljava na crnim stranicama ove zbirke. Pravda je, kao i sreća, negde tu, na dohvat ruke. I taman kada ispružimo šaku da je dohvatimo, neko dođe i oduzme je, šutnuvši nas usput u međunožje ojačanim Dr. Martens čizmama.

Ova zbirka je u neku ruku specijal i sastoji se od tri priče u kojima možete pročitati sve ono čega se plašite, a niste ni svesni. Takođe, svaka od priča, praćena je osvrtom od horor pisca i urednika Dejana Sklizovića, zatim sociologa i pisca Nemanje Rajaka i mladog horor pisca i recenzenta Milana Kovačevića. Pored svega toga, svaka priča nam, direktno iz Yogove glave, donosi pisanu istoriju, kako je i zašto nastala, pod kojim uslovima i mentalnim sklopom. Takođe, Yog priča o inspiraciji, stvarnim događajima i likovima koji su ga inspirisali na dobar ili (pretežno) loš način.

„Blagi talasi depresije su se javljali posle plutanja morem mogućnosti, nasuprot obale realnosti“

Za kraj, par reči (samo par, za sve ostalo, moraćete da čitate) o samim pričama. „Od boli satkan“. Prva priča nastala u trilogiji i u njoj bukvalno tuga isparava. Ova priča je nešto najbolje što sam od Yoga pročitao i predstavlja totalni sunovrat bezbrižnosti. Tragedija u kojoj se čak i smrt podsmeva nadi.

„Od pacova sakat“ druga je priča i poput prve prikazuje čoveka koji je temeljno uništen od korumpiranog sistema, pogrešnog mesta u pogrešno vreme, izdan od prijatelja, izdan od rođaka... za sve ono za šta se borio, nestalo je u trenu. No... biće pravde, dok je i njega.

„Od smrti slomljen“ je poslednja priča napisana u ovoj trilogiji i jedno je od Yogovih najslojevitijih dela. U ovoj priči imamo sve. Od sreće, rata, bola, beznađa, samokažnjavanja... sve do blažene smrti. Psihološki aspekt, možda je u ovoj priči najjači. Yog je ovde predstavio kako se stvara depresija. Kako kompleksi roditelja od deteta prave izopštenika. Kako smrt stvara depresiju, kako čovek gleda psihičku sunovrat sopstvenog deteta i naivno misli da odlaskom će „sve biti bolje“. Kako vidi promašen život koji je proveo i život koji je mogao da provede.

„Danas si u parku, juče si u kući, a sutra ko zna gde si“

„O sreći“ je zbirka o preispitivanju samoga sebe. Drama, tragedija, horor i strah od budućnosti. Sreća lako dođe u ruke, ali još lakše iscuri kroz prste. Pročitajte ovu crnu zbirku i uverite se.

P.S. Zbirka je ručno numerisana i limitirana na 100 primeraka. Ukoliko vam se ono što se u njoj nalazi ne svidi, procedura je sledeća. Da biste dobili povrat novca, obavezno je dokumentovati i poslati snimak uništavanja zbirke. Uništavanje mora biti sto procentno i numerički broj zbirke izbrisan sa lica zemlje.

Damir Pavić Septik 1969 - 2024

Polomljen, nadrndan i večito umoran, razmišljao sam samo o toplini kreveta. Vest koju sam video prilikom ulaska na FB, odagnala mi je sve misli i prebacila u neko stanje psihičkog limba. Status o tome da smo izgubili jednog velikog umetnika, subotičanina, čoveka, pankera... u celosti Septika i dalje mi ne dopire do mozga. 

Nije trebalo da bude ovako. "Znali" smo se samo preko poruka, a svaka prilika za lično upoznavanje, sa moje strane bila je odložena prokletim obavezama posla.

"Doćiću na FSP sledeće godine, tad ćemo se videti". Da sam samo znao da sledeće godine neće biti...

Vrlo lako je u životu udovoljiti sebi. Putovati preko kontinenata, jesti u najboljim restoranima, sunčati se na peskovitim plažama egzotičnih zemalja, uživati u zanosnim ženama i to je to u suštini. Ko ima više mogućnosti, uživanja su bolja. Međutim, hedonizam prekida smrt, čoveka prekida zaborav, a zaostavština ostaje dok se sve ne pretvotri u prah. Damir je za pola veka na ovoj zemlji iza sebe ostavio impozantnu arhivu i bojama naslikao legendu o sebi. A to je nešto što ne može svako.

Počevši sa fanzinima, preko ilustracija i slika, omota albuma pank i metal muzičara sve do samostalnih izložbi, od davnih osamdesetih, njegovi radovi su sveprisutni na underground sceni. Lično, imao sam tu privilegiju da se moje ime, uz njegovo, nađe među stranicama fanzina "Crnoslovlje". Velike planove, prekinuo je prerani odlazak. Ovih par reči je najmanje što mogu da učinim i nadam se da će njegov lik i delo da dopru do onih koji za njega nisu znali, samim tim za nijansu povećati već ogromnog Damira.

Nisi otišao zauvek... to ti je valjda jasno. Samo si prekinuo davno započet projekat "Insomnia". Odmori se i nađi inspiraciju. Šta je godina naspram večnosti? Samo trenutak. Tako da... sačekaj nas, vidimo se za nekoliko trenutaka.

Neka ti je večna slava.

2024 - Crnoslovlje (je) Mrtvo

Desilo se upravo onako kako su rekli da će biti. 2024-ta je godina. Trebalo bi da je hladno, ali iz nekog razloga nije. Nema dece da se sankaju, igraju u snegu... nema zimske čarolije. Kada je vest stigla do mene, dugo sam ćutao. Delom zbog toga što sam ostao nem usled novonastalog šoka, delom jer sam sam kod kuće, pa vokalna priča i nema mnogo smisla. Ostaje pitanje - kao kad drvo padne u pustoj šumi. Ako nikoga nema da čuje, da li se zapravo i dogodilo? Međutim... poruka u četu bila je jasna. Sahrana počinje, a ja moram da održim reč. Dok sabiram misli, sabiram i sećanja. Ovde nema ni vetra... čudno. Obično na groblju mrzne i kad je toplo. Posmatram okupljene... jadne budale. Neka su blagosloveni. Tu i tamo poneka suza, poneki glasni uzdah... iz dubine i pokoji suzdržan smeh. Mali kovčeg stiže, a dva rakijom zadojena pomoćnika spremno prihvataju užad. Šteta... tuga je neopisiva. Tek je napunilo četiri. Gledam u natpis, a osmeh sete mi zatitra na usnama.

Crnoslovlje (je) mrtvo. I dok poslednje ostatke mlađanog čeda spuštamo u raku, tamni pesnik nad njom stoji, ni sam ne znajući kome nariče. Strune na njegovoj crnoj violini vibriraju pod lakim pritiskom jagodica, izbacujući svoju tužbalicu teskobe... U vazduhu, pored uskovitlane prozaičnosti, mogla se čuti samo melodija obojena gorčinom... Samo zvuk... 

Tekeli-li, tekeli-li

Dragi moji! Hvala što ste se okupili u ovolikom broju da ispratimo ovo izdanje kako dolikuje. Pre svega, želim da se zahvalim za kompletnu organizaciju i vizuelnu sliku ovoga što gledate. Umetnik, po prvi put, nije Andrej Strahov. Ne brinite, on je Crnosloven, jednako kao vi ili ja i njegovi radovi će biti sveprisutni, ali sada smo dobili, specijalno za ovaj povod, originalne ilustracije direktno od Džeremija Famira iz Češke. Poklon koji se ne odbija. Poklon, a i još jedna od granica koja je blago pomerena u kratkom životu Crnoslovlja. Sada, želeo bih da pozovem raspopa Yoga da kaže koju reč i otvori ovaj događaj.

Nakon uvoda i kratke introdukcije, koja je, nadam se pojasnila neke stvari, pred narod, izašao je Boris Mišić, poprilično iskusan pisac, koji ume i ima šta da kaže. Boris nam je ispričao priču nazvanu „Bela tama“. Mistično-metafizičku horor priču, ispričanu direktno iz usijanih vojnih rovova. Lično, vrlo sam intrigiran ratnim temama. Jasno je da rat je horor i tu nema mnogo da se kaže. Međutim... u ratu je sve dozvoljeno, a kreativan pisac stvara kreativne krajeve. Metak nije jedini način da se pređe „na onu stranu“. Boris u ovoj priči eksplozijom pomera granice realnosti kakvu poznajemo. Otkriva nam delić onoga šta nas čeka izvan ovog života i da li je „to“ što se sa one strane nalazi bolje nego ovo u čemu smo trenutno? Izuzetno dobro ispričana priča koja odiše hladnom atmosferom jeze.

Nakon Borisa, Nišlija Dušan Stojmenović se zakašljava, okrzne pogledom svakog od prisutnih i počinje. Pisac specifičnih priča, specifičnog stila. Sa njegovim delima, upoznao sam se relativno skoro. Krenuo sam u čitanje zbirke „Izlaz i druge priče“ i poprilično sam iznenađen kvalitetom iste. U momentima podseća na Ransoma Rigsa, u momentima iz fantazije prelazi u satiru, ali svaka je obojena mrakom i teškim osećanjima iz dubine čovekove duše... što nije čudno, jer je Dušan diplomirani sociolog i pedagog. Priča „Dolazi nam Vrag u posetu“, upravo je najbolji primer ovoga što sam pomenuo. „Vrag“ u ovom slučaju je vrlo romantičan... neki bi čak rekli beznadežno zaljubljen. Ova priča je ljubavno pismo Džeka Trboseka, a beznadežnost ima rešenje. Sve dok je čovek uporan, ljubav nije jednostrana. Osećanja možda i jesu, ali telo je zajedničko i ko ima pravo da svoje zadrži samo za sebe? Ovde ćete otkriti zašto je Dušan majstor psihološke gradacije perverzne opsesivnosti i do kog nivoa gradacija može da ode.

Napravićemo malu pauzu. Poslužite se svi prisutni, pored dve beline, najbelje na sahrani su ipak vanilice. A nakon „Bele tame“ dolazi nam „Bela kapela“, priča koju će nam ispričati Nenad Mitrović. Nenad je odveć prekaljen pripovedač, kome ne treba posebno predstavljanje. „Kapela“ je priča koja se savršeno uklapa u univerzum Crnoslovlja. Ne samo zato što je horor, već zato što je beskompromisna brutalnost u kojoj cenzuri nema mesta. Ovo je slojevita priča, krimi karaktera sa vrlo poremećenim negativcem. Zapravo... kao što u prvoj priči, zadovoljstvo stiže nakon života, u drugoj zadovoljstvo je telesno, u ovoj zadovoljstvo je čist receptor koji ga stvara. A za razliku od druge priče, ovaj Džek Trbosek seče zadovoljstvo i uzima ga samo za sebe. Imao sam priliku da čitam Nenadove priče i ranije i mogu reći da je u njegovim pričama kvalitet konstanta koja se ne menja. Kao što rekoh... vrlo brutalno i vrlo oštro.

Kao i pre svake sahrane, izobličeno, unakaženo lice, šminkom će pokriti veštak i učiniti ga ponovo lepim za poslednji (s)provod. Džeremi je uredio ovo koje sad gledamo, ali mnoga druga u(ne)redio je čovek, koji jednom nogom naveliko gazi u legendu scenografije i šminke... Miroslav Lakobrija. Svoja iskustva, doživljaje i razmišljanja, podelio je sa, već dobro znanom nesebičnošću kroz razgovor vođen sa Yogom. 

Kako je Crnoslovlje multi-umetnički fanzin, od starta je bio orijentisan od priča, preko ilustracija, do muzike i filma. Već ste u prethodnim brojevima imali prilike da čitate strip, specijalno za Crnoslovlje napravlljen, pa da ne odskačemo od postavljenih standarda. „Lovecraftum“ je delo na koje sam posebno ponosan, jer je prvi strip koji sam u celosti nacrtao i prvi koji je zvanično objavljen. Stil je mešavina tuša i malo digitale, ali u suštini, ispunio je moja očekivanja. Mali omaž velikom piscu.

Mustafa Musa Sejdinović sada je ustao, držeći praznu plastičnu čašu rakije, duboko uzdahnuo, uzeo reč i istresao svoje frustracije u jednoj dobroj, gnevnoj, novogodišnjoj antirecenziji.

Naravno, ne bi bilo kompletno da nema muzike. I kako drugačije ispratiti povorku nego sa doom-death metalom. „The bloody earth“ je bend iz Niša, aktivan od sredine devedesetih. Iako iza sebe imaju samo dva albuma, trenutno su u procesu stvaranja trećeg. Za one koji ih ne znaju, bend je počasni gost fanzina i svi koji kupe Crnoslovlje Box, dobijaju promo disk, urađen za ovu priliku, a muziku premijerno možete čuti na YT linku, jednim klikom ovde. Naravno (još jedared), majica sa radom Strahova, friško je odštampana i čeka ljudsku veličinu koja će je nositi. I tako... 

...došlo je vreme... užad se izvlači ispod sanduka, dok se drvo sjedinjuje sa zemljom. Teški uzdasi se prolamaju prostorom. Poneki jecaj leti ka nebu... kletva upućena samom kreatoru. Sveštenik otresa svetu vodicu, a istom pogođeni tamni pesnik se vrišteći baca na zemlju, držeći se za lice. I dok se svi pitamo koji mu je kurac, drugo pitanje se nameće... odakle se sveštenik stvorio ovde i šta, dovraga, radi? Nema crnog metala i nema blasfemičnih misli. Koliko on zna.

I dok grumenje crnice bubnji po poklopcu kovčega, tužbalica para vazduh. Tamni pesnik leleče u nepostojećoj agoniji, a muzika je sve tiša. U brdima samo odjekuje... 

Vječnaja pamjat... vječnaja pamjat.... vječna ja pa a a a amjaaat...