Heavy new year: Best metal albums of 2017

Eto.....navrši se ova godina i to brže nego što je iko očekivao. E pa hajd'mo da se vratimo i napravimo jedno poređenje šta smo to lepo i korisno uradili za ovih 365 dana. Spisak sa "To do" listom na kojoj su bile želje, buduća životna ostvarenja i motivacioni govori upućeni svojoj unutrašnjoj lenjosti je ostao požuteo i poharan paučinom na mestu na kom sam ga i ostavio negde otprilike u ovo vreme prethodne godine. Na svu sreću nije sve tako crno, neki ljudi su svoju listu za ovu godinu ostvarili i sada ćemo se diviti plodovima njihove kreativnosti i marljivog rada sve dok ne počnemo da ih mrzimo zarad smanjivanja sopstvenih kompleksa (smajli). No, dotle uživaćemo u zaista sjajnim albumima, probranim iz raznih žanrova teškog i malo lakšeg metala. Spremite uši i iskrckajte vratne pršljenove za provod od atmosferičnog metala, preko heavy-ja i powera do headbang-om nabijenog, crnilom obojenog black i death-a. Krećemo od.....

BEAST IN BLACK - BERSERKER

Okej...looks like santa came early this year. Album prvenac i to kakav jebeni prvenac. Beast in Black je projekat nastao 2015. godine kada je gitarista Anton Kabanen raskrstio puteve sa matičnim tadašnjim bendom Battle Beast. Da li zbog preterane orijentisanosti ka muzici koju je do tada radio sa Battle Beast-om, za razliku od nekih muzičara u sličnim situacijama, Anton se nije trudio da pobegne od tog stila. Prihvatio ga je kao svoj i snašao se u njemu više nego odlično. Ne može a da se ne primeti sličnost između ova dva benda počevši od muzike, tekstova, pa do samog omota albuma (radio isti dizajner). Prva pesma koja je najavila album bila je "Blind and frozen" za koju je urađen i spot. To je jedna od onih pesama koju kad čujem, jasno mi je da ću slušati ovaj bend sve dok nas smrt ili demencija ne rastavi. Pesma kao da je proistekla sa zadnjeg Battle Beast albuma koji su zajedno radili "Unholy saviour" ali to je samo početak. Iako album obiluje dobrim aranžmanima, hitičnim refrenima (čitaj "Blind and frozen"), najveće iznenađenje definitivno je vokal grka Janisa Papadopulosa. Norin vokal je fenomenalan i zaista ga je teško kvalitetno zameniti, ali ovo što Janis radi je nerealno. Prva pomisao pri slušanju Blind and frozen pesme je "Gde je žena koja peva ove deonice i zašto non stop prikazuju ovog bradonju"? E pa ispostavilo se da bradonja ima nekoliko "boja" glasa i ne plaši se da ih koristi. Režanje (pesma Beast in black), "ženski falset (Ghost in the rain)" i visinu (Go to hell) na kojoj bi mu većina power pevača dobrano pozavidela su samo neki od momenata koji vas očekuju tokom albuma. Tekstovi i tematika su rađeni po uzoru na manga strip "Berserk" koji je verovatno nešto najbolje što postoji na internetu (o da!), a koji prati život ratnika Gatsa od rođenja preko pomračenja, žrtvovanja i odrastanja uz plaćenike, demone, prijatelje, dobro i zlo (Kompleksnost stripa se jednostavno ne može opisati na brzaka). Beast in black je definitivno nastavak "Unholy saviour"-a, a kome se svideo taj album vrlo neće biti razočaravajuć uz fenomenalnu muziku, produkciju i hitičnost. Nestrpljivo čekamo dalje rezultate rada benda.
Preporuke sa albuma: Beast in Black, Blind and Frozen, Born Again, Crazy, Mad, Insane...

KREATOR - GODS OF VIOLENCE

Moćna nemačka artiljerija pod imenom Kreator se vratila. Neću da kažem "bio je jebeni red", ali bio je jebeni red. Prošla godina je bila izuzetno plodonosna što se tiče trash veterana i donela nam je novi Megadeth, Testament, Metaliku, Death Angel, Sodom, Destruction....stoga bi jedino pravo bilo da se i Kreator oglasi povodom toga, obzirom da ništa manje nisu vredni od gorepomenutih saboraca iz osamdesetih. I bogami jeste.....petogodišnja pauza nam je donela najsvežije izdanje, četrnaesti po redu album pod nazivom "Gods of Violence". Ovo je zvuk koji mom uvetu izuzetno prija. Da se razumemo, nikad nisam bio fan totalno repetitivne muzike, bio to trash, black ili punk. Uvek sam voleo melodiju i pevljivost, a Kreator na novom albumu toga donose i te kako. Klasični brzi trash, agresivni rifovi, poduprti gitarskim temama, koji celom albumu udišu melodiju i naravno Mille-ov fenomenalni vokal koji i dalje nakon decenija ostaje jednako moćan. Poslušajte samo "Totalitarian Terror" ili naslovnu himnu "Gods of Violence" i shvatićete šta je ovaj album zapravo. Možda za nijansu manje (muzički) zanimljivija od ostatka "Satan is Real" sa svojim epskim zadnjim refrenom je upravo zbog Mille-ovog prezentovanja postala jedan od najvećih hitova sa albuma. Takođe, dobar primer za ovo o čemu sam pričao je "World War Now", koja kao da je sklopljena iz dve pesme. Prvi deo je sirov i mosh-pitovski nabojen, dok u drugi upada melodija i provlači se do kraja. Dobro je što živimo u eri hiper-produkcije gde tehnologija radi u korist muzičara. Produkcija ovde je vrlo dobra i Mille-ov vokal znatno dolazi do izražaja. Gitare su upravo onakve kakve i trebaju da budu u ovoj vrsti muzike, sirove i suve ali čuje se svaki rif i piking koji Petrozza i Sami odsviraju, u nekim momentima čak stvarajući Mejdenovski vajb (Army of Storms). Svakako, ništa manje za pohvalu je Ventorovo bubnjarsko umeće. Apsolutna preporuka za sve fanove melodičnog treša, a Kreator još jednom pokazuje zašto i kako velikani stiču status velikana.
Preporuke sa albuma: Gods of Violence, Satan is Real, Totalitarian Terror.....

 STONE SOUR - HYDROGRAD

Nervirao vas Kori Tejlor ili ne, niko ne može osporiti da je prokleto kreativan i bolesno hiperaktivan. Okej, uzevši u obzir da Slipknot ne svira toliko koncerata i nisu preterano studijski aktivni, ostavlja mu malčice mesta da izbacuje albume sa Stone Sour-om, radi svirke sa njima, piše knjige, radi stand-up/akustik svirke i skuplja akcione figurice. Malo.....mogao je da ubaci još i koju tezgu sa strane i kulinarski šou dok osvaja Mont Everest. Šalu na stranu, Stone Sour, kao drugo Korijevo čedo ili prvo, zavisi kako gledate (ipak je SS osnovan pre Slipknot-a), donosi nam "Hydrograd", šesti po redu studijski album. Od kako su se za ozbiljnije reaktivirali, pogotovo od 2010. godine, ne manjka im ni ideja, ni novog materijala. Slipknot je posebna priča i za njega ne važe nikakva pravila izbacivanja materijala. Novi album dolazi onda kad su svi u elementu, kad se ideje svih članova dovoljno skupe i uopšte kad budu hteli da ga rade. SS ostavlja Korija sa mnogo više kreativne slobode i rasterećenja što se samog procesa stvaranja pesama tiče, a to ne znači da je kvalitet lošiji. "Hydrograd" je sam najavio kao "Rock 'n' Roll u svojoj najboljoj formi" i koliko god to pretenciozno zvučalo, nije razočarao. Prethodno dvostruko ostvarenje "House of Gold and Bones" je konceptualna priča koja odiše mrakom i besom, dok ovaj album predstavlja rasterećenje u muzičkom smislu, donoseći nam dozu komercijalnosti i opšte prihvaćenosti zbog svojih temelja stare škole roka, rifova (Kristijan se odlično pokazao), hitičnosti i Korijevog vokala. Počevši od "Taipei Person/Allah Tea", najboljeg primera ultra-hit refrena, preko prvog singla "Fabuless", u kom se blago oseća nit Nu metala, sve do udarničkih poput naslovne "Hydrograd", zatim "Whiplash Pants" ili "Somebody Stole my Eyes". Takođe, album je bogat baladičnim numerama, koje me vratiše u doba "Audio Secrecy" perioda. Krenuvši preko pesama poput "When the Fever Broke", "St. Marie" do možda najboljeg/komercijalnijeg momenta albuma i najbližeg hitovima poput "Through Glass", a to je "Song #3", koja se automatski plasirala kao standardni deo set liste, kako na regularnim, tako i akustičnim izvođenjima. Naravno stvar koja preovladava i SS čini bendom kakav jeste je vokal. Preskočiću hvale o tekstovima pesama i pokušaću da budem objektivan kao što većina ljudi u pogledu sa Korijem nije. Razdvojimo lik i delo. On je jedan od najkompletnijih pevača, a slušajući brojne obrade koje je odradio, zaista se ne dovodi u pitanje pevačka sposobnost i raznovrsnost stilova koju poseduje. Složili se samnom ili ne, pred nama je jedna sjajna hard rok ploča koja pokazuje zašto je SS tu gde jeste.
Preporuke sa albuma: Taipei Person/Allah Tea, Fabuless, Song #3, Hydrograd....

CRADLE OF FILTH - CRYPTORIANA - THE SEDUCTIVNESS OF DECAY

Na tankom smo ledu ovde, rizikujem da izgubim kredibilitet u mnogobrojnim krugovima ljudi koji čitaju ove redove :) Cradle of Filth je jedan od onih bendova za koji sam čuo najviše podeljenih mišljenja među metal publikom. Što zbog stajlinga, koji je uticao i na njihovu fan bazu, što zbog Denijevog vokala, a posebno su ih dušmani dočekali na zub sa "gothic" erom. CoF je za mene jedan sjajan bend. E sad, pre nego što drvlje i kamenje počne da šišti virtuelnim binarnim jedinicama, dozvolite da iznesem argumente. Prva tj. rana faza benda, death metal koji je odskakao od svojih granica i težio ka nečemu drugom, trajao je vrlo kratko ( npr.Total Fucking Darkness). Druga faza je ona na kojoj su stekli svoje fanove i zasluženu slavu, a to je simfonijski black metal i kasnije najviše osporavana, extreme gothic faza, iako im je donela hordu novih fanova (Nymphetamine). Meni lično, najviše je odgovarala ova druga i ne samo zato što su pesme bile dobre, već prvenstveno zbog priča koje je Deni tako maestralno znao da ispriča. Počevši od mitologija, Lavkrafta, satanizma, preko horor priča, do mračne gotske romantike, Deni je pokazao zavidan nivo svestranosti i poetike koji je u to vreme malo koji bend za koji sam ja znao radio na taj način. Poslušajte recimo epsku "Bathory Aria" sa, lično grofici posvećenog, "Cruelty and the Beast" albuma i otprilike ćete steći sliku o onome o čemu pričam. Uprkos armiji muzičara koji su prošli kroz bend tj. bio CoF one man band ili ne, kreativnost je neosporna, a ovde je reč o dvanaestom studijskom albumu "Cryptoriana: The Seductivness Of Decay". Ova ploča je sjajan nastavak prethodnika "Hammer of the Witches" i još više dolazi do isticaja kad se sluša vezano za nju. Pesme su miks najboljeg sa čime se bend godinama hvatao u koštac. Black, melodeath, gothic. trash kombinacija rezultirala je jednim fenomenalnim symphonic black metal albumom koji se komotno može svrstati sa najboljim ostvarenjima iz zlatnog perioda benda. Sagu započinjemo vriskom u "Exquisite Torments Await" i otprilike je u njoj sve jasno. Epski, čak donekle klasično dramski momenti praćeni prepoznatljivim vokalom nastavljaju da se ređaju kroz numere kao "Wester Vespertine", koja je jedan od primera "starog" CoF-a, zatim "You Will Know the Lion by His Claw" i da ne zaboravim predobru "Vengeful Spirit", na kojoj su još jednom ugostili Liv Kristin. Specijalan pomen ljubitelje obrada. Na digipak verziji nalazi se "Alison Hell" od Annihilator-a i vrlo, vrlo je treba poslušati. Sve u svemu, krenite u užitak od skoro sat vremena i osetite mračnu atmosferičnost koju ovaj album stvara svojom teatralnom hororičnošću.
Preporuke sa albuma: Osam pesama.

IMMOLATION - ATONEMENT

Prvo! Immolation su živi dokaz da Rigor Mortis nije samo stanje ukočenosti, čak naprotiv. Drugo Immolation su jedan od onih bendova koji definišu muzički žanr. Kada je reč o death metal sceni, uspeli su da steknu gotovo kultni status. Takođe, uz malo eksperimentisanja zadržali su staru bazu fanova, a stvorili novu u procesu. Nakon četvorogodišnje pauze i vrlo dobrog "Kingdom of Conspiracy", Immolation se vraća na scenu sa desetim studijskim albumom "Atonement". Viđao sam bendove koji već nakon prvenca izgube početnu ideju ali to ovde definitivno nije slučaj. Nakon gotovo trideset godina postojanja Immolation nam poručuju da i te kako imaju šta da kažu. Iako su pretrpeli nedavne izmene u postavi, činjenica je da ovaj bend jesu dva čoveka. Pevač i basista Ros Dolan i gitarista Robert Vigna koji misle kao jedan dijabolični mozak. Pesme su tehničke, nabijene ludačkim rifovima, brze i iako ovo nije ploča koja mnogo odudara od njihovog standardnog muzičkog stila, svakako jeste ploča koja ovaj bend čini esencijom svoje branše i album koji iznova podseća zašto je Immolation tu gde jeste. Surova brutalnost počinje pet sekundi nakon prve odsvirane note uvodnom pesmom "The Distorting Light" sa manijakalnim rifovima koji kao da stvaraju vertigo efekat u glavi i Rosovog vokala, čiji me duboki growl u momentima podseća na Krisa Barnsa iz "Six Feet Under". Vigna maestralno prelazi sa sporijeg na brži tempo, a u nekim pesmama kao što su "Rise the Heretics" ili "When the Jackals Come" može se čuti izraženiji black metal piking u pozadini. Takođe, ne mogu a da ne pomenem bas i bubanj mašineriju. Najbolji primer tehnikalija koje izvode možda bi bila "Destructive Currents" ili "Thrown in the Fire" sa svojim stoner momentima. Sve u svemu ovo je album koji se ne sme zaobići i svakako jedno od najvažnijih izdanja death metal scene ove godine.
Preporuke sa albuma: The Distorting Light, Destructive Currents, Rise the Heretics.....

THE FERRYMEN - THE FERRYMEN

Opa, evo nama nove supergrupe.....ili možda je bolje novog superprojekta, pošto još nisu imali vremena da postanu valjana grupa dalje od studijskog angažmana. Ferrymen je jedan sjajan projekat sastavljen od poznatih članova svetske metal scene. Magnus Karlson, čovek koji se bavi svime pomalo vezano za muziku, od sviranja bukvalno svega do komponovanja i produciranja. Multi-talentovan lik, koji trenutno svira gitaru u bendu "Primal Fear", a ukoliko se ne varam gotovo sve pesme na ovom albumu su njegovih ruku delo. Zatim, tu je Roni Romero, mladi čileanski pevač. koji nam je pažnju privukao radom u bendu "Lords of Black", a sada ga možete gledati u ulozi pevača i nimalo lakoj zameni legendarnog Dia u velikom "Rainbow"-u. Poslednji član je ludi bubnjar Majk Terana, koji je verovatno u ovom momentu sarađivao sa svim muzičarima na svetu i čije sviranje zaista nema potrebe objašnjavati. Ujedno težak poduhvat i zbog udaljenosti i zbog prezauzetosti da se sva trojica spoje kako bi radili lajv nastupe. A koja vrsta muzike je Ferrymen uopšte? Okarakterisao bih ga kao melodični metal koji blago koketira sa powerom. Ono što ga udaljuje od klasičnog powera je definitivno vokal, koji nije standardni high-pitch clean (Hammerfall, Edguy, Stratovarius...). Vokal je kombinacija tri Ronija. Poprilično je hrapav i podseća na Dia u kolaboraciji sa Pretty Maids-om u momentima, a od toga veće pohvale nema. Akcenat je dat na bubanj i gitaru tj. rifove, a klavijatura služi kao pozadinski instrument čisto da upotpuni ceo ugođaj i ovaj album učini još boljim. Aranžmani su besprekorni i čini se da Magnus ima svoj recept za perfektnu ploču koji koristi vrlo uvežbano. Tu je brzina, tu je šredovanje kad zatreba, tu je akustika i melodija da atmosferu učini laganom, tu su dobri rifovi i sjajan vokal. Činjenica je da album ne puca od komercijalnih hitova za svačije uši, ali svakako ovo je jedan od albuma koji će "leći" svim ljubiteljima dobrog heavy zvuka. Za kraj posebna pohvala za omot. Pokazali su kako se to radi. Definitivno jedno od boljih iznenađenja ove godine. 

Preporuke sa albuma: Ferryman, Still Standing Up, Welcome To My Show, End of the road....

BATTLE BEAST - BRINGER OF PAIN

Zanimljivo je da se i Battle Beast i Beast in Black nalaze na ovoj listi, uzevši u obzir zajedničku istoriju... ali svakako ne bez zasluga. Komentari za prethodni album "Unholy Saviour" su, kao i za ovaj podeljeni i to sa zadovoljstvom primećujem u korist pozitivne kritike. Evo kako ja to vidim. BB sviraju čist heavy metal, nabijen hitićnošću, sa ženskim vokalom. Ipak...nije ni to baš tako jednostavno. Napredovali su u svakom pogledu. Od muzike do produkcije, što je eskaliralo na "Unholy Savior"-u, koji je svakako naj-hevi ostvarenje benda. Nakon tog albuma imao sam ogromna očekivanja što se tiče dalje produktivnosti. "Bringer of Pain" me je uhvatio nespremnog iz više razloga. Prvo....heavy zvuk kojem su težili još od prvog albuma je smanjen, Heavy metal je spustio tonalitet u hard rock, a celokupan zvuk je poprimio malo drugačiju, blažu nijansu. Da li je to dobrim delom posledica odlaska Antona iz benda tj. manjak njegovog doprinosa ili je samo bend hteo da uradi nešto drugačije, ne znam. U svakom slučaju eksperiment je uspeo, a pred nama je jedna hitična hard rok ploča. Prvo što mora da se istakne, a što svakom ko ovaj bend voli predstavlja osamdeset posto užitka je vokal. Nora je moderna metal Valkira čiji poderani vokal baca u senku popriličan broj muških pevača, a tu svakako nije reč samo o studijskom pevanju. Pesma koja otvara album je ona koja će odrediti vaš odnos prema ovom albumu. Svi gemovi albuma kreću redno. Čim čujete sam početak "Straight to the Heart", znaćete o čemu se radi, a hit refreni će vam se uvući nepovratno u glavu na pesmama kao "Familliar Hell" ili "Bastard Son of Odin". Album varira od brzih poput naslovne "Bringer of Pain" do laganih "Lost in Wars" ili fantastične "Far from Heaven". Svakako album koji pokazuje zašto je Battle Beast bend koji samo grabi uzlaznom putanjom.
Preporuke sa albuma: Straight to the Heart, Beyond the Burning Skies, Familliar Hell, Bringer....

DIMMU BORGIR - FORCES OF THE NORTHERN NIGHT (LIVE)

Pošto se među zidinama "Mračne tvrđave" ne dešava gotovo ništa već godinama, prinuđen sam da stavim lajv album, kad već regularan ko zna kad i dal' ćemo dočekati. Mada, ruku na srce, momci najavljuju naveliko rad na novom materijalu, a i neki nastupi su već zakazani (tipa Hellfest), tako da ipak ima nade. O ovom izdanju neću preterano da tupim jer sam sve već rekao ovde. Jedino što mogu da dam je stoprocentna preporuka za dobar užitak. Zavalite se, pustite HD i slušajte norvešku crnu mašineriju sa simfonijskim orkestrom u pozadini.
Preporuke sa albuma: Samo redno....

WITH OUR ARMS TO THE SUN - ORENDA

Odakle početi.....uh. "Orenda" je jedna čudna tvorevina. Bar za mene koji nisam navikao na ovakav zvuk. "With Our Arms to the Sun" je bend nastao 2012. godine i poprilično mi je promaklo sve što su do sad uradili (dva albuma "The Trilogy" i "Far Away Wonder"). Ovaj album, međutim, sam iz nepoznatog razloga preslušao i iz još nepoznatijeg razloga mi je u datom momentu prijao. Što se mene lično tiče, ovo nije nešto za svaki dan. Što uopšte ne znači da je loše. Kako bih opisao ovu kreaciju četverca iz Arizone? Kombinacija Tool-a, Mastodona i Opeth-a bi bila možda najpribližniji opis svega što se na ovoj ploči nalazi. E sad, sudeći po reputaciji koju sva tri benda uživaju, ovo ne može nikako biti loše, zar ne? Na vama je da prosudite. "Orenda" kao reč je ime poteklo od plemena Irokeza i predstavlja spititualnu moć koja se nalazi u nasledstvu ljudi i sveta oko nas. Ukratko to je sila koja čini obične ljude da budu specijalniji ukoliko nauče da je "ukrote" iz okoline, pa i iz sebe samih (npr. Šamani). Muzika savršeno odgovara ovom opisu. Slušajući ovaj album zatvorenih očiju (bez uticaja bilo kakve vrste opijata (mogu misliti šta bi tek tad bilo, verovatno bih počeo astralno da se projektujem)), bukvalno krećete u atmosferičnu psihodeliju počevši od teških rifova i besnog vokala (Disdain: Why Am I? ili Homebound: March of the Trees) preko smirujućih, gotovo uspavljujućih, naracijom praćenih "Doorway to Realization" ili "Doorway to Ascension" (Pink Floyd anyone?), dajući svemu neki meditativan, hipno osećaj. "The War: Light the Shadows", recimo, je sjajan primer baladične pesme koja i kad postane tvrđa ostaje u istom opuštajućem ritmu. Ovo je album koji nije za svakoga, ali onom kome se svidi će verovatno biti najbolji na svetu. Momci iz WOATTS bi trebalo da budu zadovoljni. Mission accomplished.
Preporuke sa albuma: The War: Light the Shadows, Doorway to Realization, Homebound....

ENSLAVED - E

Početkom devedesetih godina, sa ekspanzijom black-a iz predela hladne skandinavije, a pogotovo Norveške, izrodila se masa u crno (/belo) obojenih sinova metala. Enslaved je svakako bio jedan od njih, a sada već pionir koji je stekao reputaciju kultnog i vrlo muzički poštovanog benda. Karijeru započevši kao old school, tradicionalni black metal, pogotovo na prvim demoima, znatno su kroz godine eksperimentisali sa zvukom, a za razliku od recimo Opeth-a, nikad se nisu totalno izvukli iz okvira matičnog black-a. Četrnaesti studijski album, jednostavnog naziva "E", ne donosi nam ništa revolucionarno, ali više nego uspešno nastavlja put kojim su krenuli još posle "Axioma Ethica Odini" perioda i iako lično više preferiram "RIITIIR", konačan sud ću doneti tek kad se malo slegne slušanje novog albuma. Od momenta kada su ubacili klavijature, njihov celokupan zvuk pocinje da dobija nove prog elemente, a osetnu psihodeličnu atmosferu na "E" možemo pripisati novom članu, klavijaturisti Hakon Vinje-u. Aranžmani variraju, od furioznih, ka sporim, melanholično ka melodičnim i da budem iskren, obzirom da su pesme poprilično duge, ne bih želeo da se pogube stvaranju što progresivnijih aranžmana. Pesme, same po sebi idu od brzih "Storm Son", preko malo melanholičnije "The River's Mouth", pa do vikinški obojene "Sacred Horse". Čak i doom momenata sa grupnom Pink Flojdovskom mantrom na poslednjoj "Hiindsiight". Za ljubitelje dobrog koncepta, eksperimentalnog prog metala sa black korenima, bacite uvo na novi "E"nslaved.
Preporuke sa albuma: Storm Son, Sacred Horse, Hiindsiight....

E sad. Dolazimo do dela zvanog kratki rezovi iz više razloga. Prvo, jer sam overio od kucanja glavnog teksta, drugo, da ne bih udavio sve one koji su izdržali i do ovde i treće jer ne znam više šta da pričam, a da se ne ponavljam. Dakle.....albumi svakako vredni pomena su:

EXIT EDEN - RHAPSODIES IN BLACK

Mrzite me koliko god, ali ovo zvuči poprilično originalno. U pitanju je album sa obradama poznatih pop i rock hitova ali u totalnom metal maniru. Produkcija je fenomenalna, sami aranžmani su perfektno napisani koketirajući sa klasikom i operom, a ono što ga čini unikatnim jesu četiri pevačice iz četiri različite države sa četiri različita vokala. Sve u svemu jedan od boljih projekata i uspelijih eksperimenata koje sam čuo u poslednjih.....jako dugo.

MORBID ANGEL - KINGDOMS DISDAINED

Ne pamtim da sam video više otvorene mržnje prema nekom albumu nego prethodnom MA "Illud Divinum Insanus". Sa "Kingdoms Disdained", pokazuju da ipak nisu gotovi i da se još toga može očekivati od benda koji je davno stekao kultni status. Vinsente, tvoj je red sad.

PALLBEARER - HEARTLESS

Jedan od najboljih doom metal izdanja ove godine i upravo pokušavam da skapiram zašto više o njemu nisam napisao. Totalno atmosferično ludilo sa posebnim osvrtom na Kembelov vokal, koji je glavni adut albuma. Must hear!

DEAD CROSS - DEAD CROSS

Tradicionalni, stara-škola hardcore album sa metal elementima. Jedini razlog mog razglabanja ovde je onaj ludak od Majk Patona za mikrofonom i akrobacije koje izvodi vrišteći, urlajući, grolujući, skičeći i režeći. Nakon više od trideset snimljenih albuma i skoro pedeset godina života, ne znam šta sam od njega očekivao ali svakako me je uhvatio nespremnog. Čekirajte

OBITUARY - OBITUARY

Death legende sa Floride su ponovo tu sa desetim albumom i upravo je ono što možete očekivati od njih. Brzina, adrenalin i treš vokali su ponovo tu da razbiju uspavanu masu.

Mogao bih da ubacim još gomilu bendova ali bilo bi dobro da ovo privodim kraju. Dakle, tu su i Municipal Waste, Xandria, Mastodon, Tombs, Overkill, Accept, Arch Enemy i još mnogi drugi koje svakako vredi čuti. Recap cele godine.... više nego zadovoljavajuće. Puno novih bendova koje sam sa zadovoljstvom otkrio, dok oni stariji nisu razočarali. Kako lagano prelazimo u sledeću godinu, već cupkamo za najavljenim albumima 2018. 

Strpljenje je vrlina.......ne bih rekao.

Richard Corben - Bloodstar

Zamislite moje ushićenje dok sam kao klinac prelistavajući stare Stripoteke pored Hogara, Asteriksa, Redova Bilija, Taličnog Toma i ostale vesele družine naleteo na užasne, stravom inspirisane vizije Ričarda Korbena. Onakav nightmare-inducing crtež, a pogotovo priča je nešto što je tada totalno oduvalo moj krhki, maleni mozak. Naravno, tek mnogo godina kasnije, saznao sam zašto je on jedan od najboljih ilustratora horora koga je deveta umetnost iznjedrila. Korben možda i nije najbolji crtač koga ćete videti (u smislu viđao sam i bolje....svi smo) ali njegovo poznavanje mračne literature, a pogotovo Lavkrafta i Poa čini ga nenadmašnim i donekle nedostižnim za neke stvari. U "Bladstaru", posao mu je bio olakšan samom činjenicom da je pisac originalne priče sam ubacio Lavkraftovske elemente, a na Korbenu je bilo samo da je dotera i udari svoj pečat prepoznatljivosti.

Kad već pomenusmo Lavkrafta, da stvar bude još zanimljivija, autor ove priče Robert E. Hauard je bio njegov savremenik, veliki poštovalac i ne samo to. Njih dvojica su čak bili poprilično dobri pen-pal prijatelji, što je proizišlo iz Robertovog pisma hvale upućenog "Weird Tales" magazinu za Lavkraftovu priču "Pacovi u zidovima". Ta međusobna diskusija i razmena ideja se takođe odražavala u njihovim pričama (Lovecraft circle). Tačno se može osetiti komešanje međusobnih stilova pisanja između dvojice velikana svog žanra. Robert je svakako širem auditorijumu najpoznatiji kao tvorac legendarnog Konana varvarina, mišićavog sina Simerije čiju snagu ne zna ni (ne)milostivi Krom, a mnogi ga zbog toga smatraju ocem "Sword and sorcery" žanra.
Rođen 1906. godine u Teksasu, gde je proveo veći deo svog naglo završenog života. Veliki ljubitelj knjiga i boksa, maštao je da postane pisac avanturističkih romana, a prvu veću slavu okusio je tek oko svoje 23. godine. Robert je u zaostavštinu ostavio zavidan broj kratkih priča i romana, počevši od detektivskih priča, preko priča o boksu, horora, fantazije, do vestern romana koje je pisao pred kraj života. Nedugo nakon što je napunio trideset godina, juna 1936. godine, njegova majka je utonula u nepovratnu komu usled bolesti, a kada je čuo da se više neće probuditi, Robert je odšetao do svog automobila, izvadio "Kolt automatik" i pucao sebi u glavu. Glasine o njegovom mentalnom stanju su diskutabilne ali sigurno je da se sa tom mišlju nosio već neko vreme sudeći po unapred obavljenim pripremama, počevši od kupovine grobnih mesta za celu porodicu, preko nabavke pištolja do pisanja testamenta sa instrukcijama šta da se radi nakon njegove smrti. Nažalost sa njim su otišle i ko zna kakve nenapisane priče ali makar je za života uspeo da stvori dela po kojima će ga svakako upamtiti.











No, da se vratimo na glavnu temu. Korbena kao umetnika neću (više) pretereano hvaliti, otprilike sam sve rekao u fenomenalnom "Svetu mutanata", a to se nalazi ovde. "Bladstar" je nešto drugo, iako su po mnogo stavki slični. U oba stripa, radnja počiva na post-apokaliptičnom zgarištu civilizacije, ali priče su drugačije, sami likovi, kao i međusobni odnosi među njima. Za početak zamislite priču koja ima elemente epske fantastike u kojoj se ljudi umesto zmajeva bore sa neshvatljivim amorfnim užasima koji ko zna kako su se stvorili na ovom svetu, no doćićemo i do toga. Kao u "Svetu mutanata" i ovde je okruženje surovo i otrovno, a nagon za preživljavanjem je i dalje stavka broj jedan, sa tom razlikom što tamo likovi deluju kao da su digli ruke od svega, tumarajući za hranom i živeći svoj jadni život takav kakav je od danas do sutra. Sa druge strane u "Bladstaru" ljudi imaju želju za ponovnim začetkom koliko-toliko normalne životne zajednice i istorija mora da se napiše ponovo jer prethodna leži zaboravljena u sarkofagu prekrivenom travom i rđom.

Sama priča, po kojoj je "Bladstar" nastao je elementarno povezana sa originalom. Originalna priča Roberta Hauarda nosi naziv "The valley of the worm", objavljena 1934. godine za "Weird tales" magazin. Ukratko, to je priča iz njegovog opusa fantazije, a govori u o junaku Niordu i sukobu između dva plemena. Esira i Pikta. Niord pošteđuje život Gromu, suparničkom ratniku koji postaje njegov nerazdvojni prijatelj. U dolini kamenja i polomljenih, zaboravljenih stubova, čuje se šištavi zvuk stvorenja u naslovu opisanog kao "Crv". E sad....sve je osim standardnog crva (još jedan od Lavkraftovskih momenata). Da bi uspeo da ubije crva, Niordu treba otrov od gigantske zmije. On se farba ratničkim bojama i kreće. U najkraćim mogućim crtama to je suština. Ukoliko želite da pročitate punu priču, može se naći online bez problema. E sad, malo opširnije.....

.... naša priča počinje globalnom katastrofom. Nismo imali baš nikakvu šansu da se odbranimo i nije postojalo mesto gde smo mogli da se sakrijemo. Srećni su oni koji su preživeli. Ako se to može nazvati srećom. Ko zna koliko godina posle sve se zaboravilo. Maniri, lepe reči, religija, tehnologija....ništa nije ostalo. Sa druge strane divlji, animalni instinkti ponovo su se probudili, kao i želja za samoodržavanjem. Čovečanstvo se prisilno vratilo u plemenske zajednice kako bi počelo sve iz početka. Čini se kao da ništa nismo naučili (ako smo nekad nešto i znali) i ponovo se rađa želja za vlašću, rađa se ljubomora, zavist, bes, jednostavno rađa se čovek. To nas, naravno, vodi u nove ratove, osvajanja teritorija, robovlasništvo, progone i nova ubijanja. Istoriju uvek pišu pobednici.

Kao što pomenuh, struktura priče je ista kao u originalu. Korben je ovde malo produbio radnju dodajući emocije svih vrsta. Ljubav momka i devojke, oca i ćerke, kao i najboljeg prijatelja. U njegovoj verziji Grom nam melanholično priča legendu o svom prijatelju Bladstaru (Niord) i tome kako je pobedio crva iz doline. Svi ključni elementi originalne Hauardove priče su tu, borba sa zmijom, sabljozubim tigrom, plemenske borbe i sve to pre suočavanja sa samim crvom. Korben nam u svojoj verziji dočarava život u jednom plemenu. Poglavica Birdag je prestar za vođstvo. Kao novi vođa i naslednik bira se ratnik Loknar, kome samim tim pripada Birdagova ćerka Helva. Naravno, kako to već biva, ona voli Bladstara, a nakon tog saznanja njega na poprilično brutalan način šalju u izgnanstvo ali ne pre nego što je u duelu obogaljio Loknara koji beži osramoćen. Sa Bladstarom u progon odlazi ne samo njegov verni Grom već i Helva. E sad.....mračan deo priče polako se nadvija nad nama. Bladstar i Helva žive, kako se čini u spokoju sve dok se ne pojavljuje misteriozni užas koji Bladstaru oduzima (skoro) sve.


Taj prvi užas je samo glasnik onoga što će tek doći. Glasnik nečeg što je prizvano iz dubina samog pakla da seje smrt prizvanu manijakalnim sviranjem u frulu. Ovo je jedan od onih delova koje sam na početku pomenuo gde pisci dele kreacije i mitove jedni od drugih. Svima koji poznaju Lavkraftov univerzum jasna je referenca na poludelog frulaša, a Hauard nam čak nagoveštava uspavano zlo koje je obožavano od strane malog broja sledbenika. Recimo, direktna povezanost sa Lavkraftom u rečenici: "The Old Ones had long vanished into the limbo from whence they crawled in the black dawn of the universe, but their bestial god and his inhuman slave lived on". Kako je sve ovo Robert Hauard naslikao rečima, Korben je vizuelno dočarao čitaocima. Nakon saznanja ko je poludeli frulaš i šta se desilo sa Helvom, Bladstar se suočava sa samim crvom u ruševinama nekadašnjeg sveta.





Crtački, Korbenov stil je poprilično prepoznatljiv, međutim svoje stripove radi na više načina. Po meni ovo je definitivno vrhunac njegovog umeća. Podelio bih njegove radove na crtačke i one više slikarski orjentisane. Uzmimo za primer Poovu adaptaciju "Kuće na granici" (izdatu kod nas pod "Darkwood"-ovim budnim okom) i obratimo pažnju na stil crteža. Složićete se da je poprilično drugačiji, a opet likovi su isti, figure, pokreti....Nešto što moram da napomenem kao fascinantnu stvar je to koliko Korben fenomenalno barata sa izrazima lica i emocijama prikazanim na svojim likovima. Strah, tuga, bes, sve se vidi u očima, bradi, vratu, usnama i po prvi put sam se kao klinac sa tim susreo kod njega. Dakle.....što se "Kuće" tiče, uz nju imamo i "Bigfoot", "Cage", "Starr the slayer"....koji su rađeni tim više "crtačkim" stilom, gde se tačno vidi svaka linija tuša i senčenje je odrađeno linearno ili u tačkicama. Takođe imamo i ovaj "slikarski" pristup u kome se Korben ističe, a to su "Svet Mutanata", "Den", "Bladstar" ili "Arabian nights", gde se jasno vidi zašto osećam potrebu da ga ovoliko hvalim.

Darkwood je odlično počeo sa Korbenom kod nas. Adaptacije Poa i Lavkrafta u jezovnik ediciji, pa i sam specijal posvećen njemu su izašli u svoj svojoj slavi, a dok čekamo odgovarajuća izdanja za priče poput "Bladstara", dunite prašinu sa ukoričenih stripoteka i bacite se na čitanje. Garantujem ne-razočarenje i dobro potrošeno vreme.

Malcolm Mitchell Young 1953 - 2017

For those about to rock.......we salute you! R.I.P. 

Heavy decibels are playing on my guitar

We got vibrations coming up from the floor

We're just listening to the rock that's giving too much noise

Are you deaf, you want to hear some more

We're just talkin' about the future

Forget about the past

It'll always be with us

It's never gonna die, never gonna die

Rock 'n' roll ain't noise pollution

Chaos writes itself #3 - "Marama kao krv crvena"

Prolog:

Starac je bio na kolenima i plakao, a ja nisam osetio ništa. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Sećam se....

Još se sećam mog dečijeg oduševljenja kada sam od oca za svoj šesti rođendan dobio komplet plastičnih vojnika. Mojoj sreći ne beše kraja. Satima sam se igrao sa njima, pravivši im skloništa, kopavši zamršenu mrežu rovova, postavljavši kamenje i veštačko žbunje radi boljeg kamufliranja svojih trupa. Razvijao sam borbene taktike i crtao šeme sa pozicijama svih svojih vojnika. Imao sam posvećenost i predanost na kojoj bi mi pozavideli i profesionalni igrači šaha. Ležeći mitraljesci bi bili na prvim linijama fronta, dok bi im leđa čuvali oni u čučećem položaju sa zoljama na ramenima. U brdima, zemljom pokriveni, ležali bi snajperisti kao poslednja linija odbrane zajedno sa mnom. A ja? Ja sam zamišljao da sam general. Čak sam isekao od kartona kapu koju sam obojio i šarene činove koji su krasili moje grudi. Nisam popuštao svojoj vojsci. Nijedan dobar general to ne radi. Bili smo nepobedivi. Sve do katastrofe.



Video sam na televiziji efekte lažne eksplozije sa barutom i shvatio da je to upravo ono što mom imaginarnom ratu treba. Posuo sam sav barut koji sam našao u očevoj garaži, okupio vojsku na gomilu i zapalio šibicu. Trebalo je da bude veličanstveno. U neku ruku i jeste bilo. Razneo sam dobar deo svoje čete, ostavivši im samo nagorele patrljke od udova, glava i pušaka. Otac je bio van sebe od besa, a ja sam pod bolnim udarcima kaiša jecao crvenog lica. Istina, nije me mnogo bilo briga za udarce, moja vojska je bila ono što ne mogu da prežalim. Izneverio sam ih.
Iako su od tog nemilog događaja prošle godine, moja ljubav prema armiji i vojnom životu samo je bila jača. Sa dvanaest godina znao sam ime i broj svakog tenka, oznaku gotovo svakog borbenog aviona koji je ikad poleteo u bici. Znao sam čak i imena svih poznatijih i manje poznatih vojskovođa i generala. Može se reći da sam bio opsednut time dok su ostala deca gubila vreme igrajući fudbal i slične igre. Ustvari, mislim da me nikad nisu volela. Delom iz prostog razloga što nisam umeo da gubim. Ne u sportu, već u igrama rata. Bilo da smo bili kauboji protiv indijanaca, bilo da puzimo po rovovima, koristeči vatromet radi boljih efekata, bilo da jurišamo u osvajanje bunkera na brdu, ja sam bio predvodnik. Nisam dao da mi se govori šta da radim, a želeo sam da bude po mom. Poraz nije dolazio u obzir, što se poprilično često završavalo rascepanim usnama i raskrvavljenim nosevima zbog mojih izliva besa. Konačno, to je dovelo do moje totalne izopštenosti iz društva. Bio sam izgnanik. Dezerter protiv svoje volje. Nisam mario. Bilo je bitno pobediti i ostati živ.

Kada sam navršio petnaestu, dobio sam najlepši poklon koji neko može dobiti. Autentičnu vojnu uniformu sa sjajnom dugmadi, epoletama i maramom oko vrata, crvenom kao krv. Nije bilo jutra da sam se probudio, a prvo ne pogledao nju. Iako mi je bila velika, nije mi padalo na pamet da je obučem. Sama pomisao na to da se pocepa ili isprlja me je užasavala. Marljivo sam je čistio od prašine, polirao dugmad i ispravljao naboranu tkaninu. Otišao sam dotle da sam ukrao lutku iz butika, obukao je u uniformu i postavio kao čuvara iza svog kreveta. Izgledala je nestvarno. A onda, pre nego što sam shvatio, desio se stvaran život oko mene. Pogodio me je kao grom i dok sam se osvrnuo, imaginarni rat se pretvorio u realan. Srce je počelo da mi lupa toliko da sam mislio da ću dobiti napad panike. Ne od straha, da se razumemo, već od uzbuđenja. Konačno.....desilo se nešto što mom celokupnom životu daje smisao. Kao da sam se čitavo detinjstvo pripremao za ono što će uslediti. Ako smo svi rođeni sa nekom svrhom, moja je bila to. Da branim bližnje i otadžbinu. Nikada svog oca nisam video bešnjeg nego tad kada sam mu saopštio odluku da idem u dobrovoljce. Mislio sam da će se ugušiti od urlanja i uz par šamara povukao sam se u svoju sobu duboko razočaran u njegov kukavičluk. On. Čovek na koga sam se ugledao. Još iste noći sam se spakovao, uzeo nešto para iz porodične ušteđevine i pobegao u noć. Iz poštovanja, uniformu sam ostavio tamo gde jeste. Salutirao sam lutki-vojniku i otišao dok je crvena marama boje krvi drhtala na tihom povetarcu.

Za godine me niko nije ni pitao. Sve se desilo toliko brzo da sam i dalje zbunjen načinom kako je sve ispalo. Jednog momenta bio sam dečak sa nepunih sedamnaest godina, pobegao od kuće, a sledećeg čovek sa nepunih sedamnaest u uniformi, vozeći se u nepoznatom pravcu. Može se reći da sam napredovao brzo. Moja urođena ljubav prema vojsci me je vodila poput mašine. Isticao sam se u gotovo svakoj disciplini, a komad drveta koji sam nosio kao dete se pretvorio u komad drveta koji seje smrt. Prvi put kada sam ubio čoveka nisam celu noć zaspao. Tresao sam se i grlio pušku. Rekli su mi da je to od straha i da će proći. Nisu bili u pravu. Nije od straha i nije prošlo. Svaka sledeća smrt je bila sve lakša. Smatrao sam da treba da nestanu sa lica zemlje oni koji ugrožavaju moju bezbednost i bezbednost moje zemlje. Jednostavno je bilo sve to. Ako ja ne pucam prvi, umirem. Davno je prestala da bude dečija igra. Nije me grizla savest i nije me bilo briga za moral. Napadnut sam, logično je da se branim.

U vremenu koje je usledilo postao sam senka samog sebe. Vratio sam se u doba kad sam bio mali i nisam hteo da dozvolim da me iko pobedi. Takmičio sam se protiv vremena i protiv sebe. Ubijao sam poput divlje životinje. Manjak sna i višak adrenalina su me pretvorili u čudovište koje nije biralo plen. Muškarci, žene, starci, ponekad deca. Posebno sam voleo ubijanje nožem i znao sam sve vitalne tačke u čovekovom telu. Nož je najhladnije oružje i ujedno najličnije. Zadnjih meseci gotovo da nisam spavao.....nije mi bilo bitno gde smo, sve dok može da se puca. Mislim da sam juče napunio osamnaest godina. Nikog nije bilo da mi čestita. Pomislio sam na porodicu. Gde li su oni? Da li su pobegli negde kao išutirani drumski psi ili su ostali da hrabro brane svoju imovinu? Nisam znao.

Jedne olujne noći iz delirijuma me je probudio prasak. Vrlo moguće da sam uspeo da zaspim u kamionu, više ne znam ni sam. Eksplozija nedaleko od nas je nagoveštavala neprijatelja. Nisam znao gde smo i nisam znao koliko je prošlo od mog zadnjeg boravišta. Skočio sam po pušku i krenuo u trk do najbližeg zaklona. Nebo i zemlja su se pretvorili u jedno, kao i zvuci oko mene. Nisam razlikovao udare groma od udara granata. Dobovanje kiše o cerade kamiona se pretvaralo u rafal mitraljeza. Bljesci eksplozija su bolno delovali na moja ionako preosetljiva čula. Gotovo slep, bauljao sam po blatu, tu i tamo zastajući da se sakrijem od nadolazeće opasnosti. Osim glasova koji su u daljini vikali neke nerazumljive reči, nisam nikog video. Kroz mrak i kišu. razaznao sam ostatke malog sela i siluete koje su proletale na sve strane. Skinuo sam par njih bez problema i omamljen, teško dišući stao uz prozor kuće koja se držala najbolje od svih. U glavi mi je pulsiralo i bilo mi je muka. Taman sam se spremao da potrčim kad mi je srce stalo. Čuo sam glasove. Poput duha sam prošao kroz vrata stare kuće i našao se lice u lice sa oronulim starcem. Kada me je video iskolačio je oči, pao na kolena i počeo da plače. Pokušao je nešto da kaže, ali za neprijatelje nema milosti. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Epilog:

Ušao sam u malu mračnu sobu i posmatrao. Udario je grom, čini mi se jači od svih prethodnih i obasjao okolinu u kojoj sam se nalazio. Uniformisana prilika je stajala predamnom. Zavrištao sam od užasa koji me je istog momenta obuzeo i počeo nekontrolisano da plačem. Plač je prešao u histeričan smeh koji je odzvanjao i gubio se negde u golim brdima. Tog trenutka sam shvatio sve.....oronuli starac......udar groma. Izvadio sam svoj ispolirani nož i uperio ga ka sebi. Prestao sam da se smejem i gledao u vojnika predamnom. Njegov izraz lica nije nagoveštavao ništa. Lutka obučena u uniformu je stajala sa, sjajnijom nego ikad, oko vrata maramom, kao krv crvenom.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2017

Ah, it's that time of the year again. Ukratko, ovako stoje stvari. Potrošio sam pare koje sam namenio za sajam, potrošio sam pare koje sam ostavio za ostatak meseca (hrana i ostale nebitne stvari), potom sam se pozajmio da bih imao za ostatak meseca (opet) i  na kraju potrošio i to na sajmu. Ne.....okej sam, što pitate? Malo sam gladan. I ostala mi je još koja knjiga na spisku. No, (delimičnu) šalu na stranu, pa da vidimo kakvih dobara nam je doneo ovogodišnji 62. sajam knjiga i da li je vredelo otići na isti?

Dan nulti: Priprema i obećanja samom sebi


Kao i svi posetioci ove manifestacije, spiskovi se prave danima, nedeljama, a zavisno od najava i mesecima unapred. Ti spiskovi su uvek realni, dobro izbalansirani, uvek u sklopu mogućnosti našeg novčanika i pre svega u njima se nalazi samo ono što nam isključivo treba i samo ono najhitnije. E sad.... sve bi to bilo okej da iz svake binarne nule i jedinice koju sam na ovom blogu upravo iskucao, ne kipi sarkazam. Upali smo u još jednu zamku sopstvene megalomanije. Ali, kada su knjige u pitanju, kapiram da je gledanje kroz prste poprilično prihvatljivo. Što se sa(mog) spiska tiče, imao sam unapred određenih par must have stvari, a to su: King - Salemovo, Ligoti - Pisar tame, Karizi - Noć mi te uzima, Asimov - Nemezis, Lavkraft - Kadat, Sirli Dzekson, Bredberi....Svakako, malo detaljnije o tome kad dođe red.

Dan prvi: Pogažena obećanja i prekoračen limit

Preskočio sam ono što sam već znao da ću kupiti, suzbio želju da to što pre imam kod sebe i prevladao je zdrav razum u smislu da sam shvatio kako je teže nostiti veću kilažu pri dugom hodanju nego ići praznih ruku. Bloody ingenious if you ask me. Ostavio sam to za kraj i odmah se zaputio u drugu dimenziju sajma zvanu antikvarni deo. Prošle godine za dlaku mi je izbeglo, sada već naveliko rasprodato, Alnarijevo izdanje Stivena Kinga i bio sam poprilično zadovoljan kada sam zgrabio taj jedan primerak Salemovog koji sam uspeo da opazim. Cijena.....prava sitnica. Dobro, ne baš, ali više nego fer s obzirom na retkost, Otprilike bi to bila puna prodajna kao u vreme kad se pojavila. Salemovo je druga po redu Kingova objavljena knjiga, odmah posle "Keri" i spada u njegov zlatni period. Prati povratak pisca Bena u gradić Jeru(Salem) u Mejnu, koji postaje sve osim običnog gradića. Niz smti, novonastale ljubavi i novonastalih vampira. Uz pomoć par ljudi, kao i oca Kalahana koji je svoje iskupljenje mnogo kasnije dočekao u mračnoj kuli, tražiće izlaz iz ludila u kom su se zatekli.

Sledeće tri knjige nisu baš standardno-regularan deo sajamske nabavke, ali utrčala mi je kombinacija gotovo istovremeno da plaćam u ratama preko Vulkana i naviknut da presipam iz šupljeg u prazno oberučke prihvatih tu opciju. Ipak, složićemo se, manje je bolno dati isti iznos podeljen na 10, nego odjednom. Groblje kućnih ljubimaca, po meni, predstavlja vrh Kingovog pisanja i definitivno jedna od top tri njegove priče (iako ne znam koje bi druge dve bile) u kojoj je pokazao sve što ume. Šta sve ljubav i tuga mogu da naprave od ljudi koji ne mogu da se pomire sa smrću voljene osobe. Po legendi, ako se životinja sahrani na starom indijanskom groblju može se vratiti iz mrtvih. Njihovoj sreći nema kraja kada se preminuli mačak ponovo pojavi na vratima. Ali....malo čudniji nego ranije. Niko ne obraća preterano pažnju dok ne pogine dečak. Tu kreće pravo pitanje morala i vraćanje đavola iz raja kroz zemlju. 
Kabinet smrti ili u originalu "Everything's eventual" je zbirka od 14 kratkih priča nastalih u periodu od 1994 do 2001. godine. Neki kažu da je Stiven najbolji kao pisac kratkih priča i ja jedva čekam da "overim" ovu zbirku. Pogotovo sam se nameračio na "Sestrice iz Elurije" koja je deo sage o mračnoj kuli.
Za kraj, od Kinga imamo još "Noćnu smenu", takođe zborku kratkih priča, objavljenu još davne 1978. godine. Iako su neke od ovih priča objavljivane kod nas, čak i ekranzovane, ovo je sjajna prilika da se nabavi sve u jednom. Pa da počnemo....ništa nije onakvo kakvim se čini.

E, sad stvari postaju ozniljnije i dolazimo do možda glavnog razloga mog pohoda na sajam. Tomas Ligoti, kod nas prvi put svetlost dana ugledao sa izdanjem "Nedovršeni posao" (Booka), a sad ga je Dejan Ognjanović pod okriljem izdavačke kuće "Orfelin" konačno predstavio kako dolikuje. Za sve ljubitelje horora ovo je ona vrsta štiva koja unapred postaje kultna i pre nego što izađe. Zbirka sadrži 13 košmarnih priča koje će vam se uvući u svest i ostati tamo da dišu, s vremena na vreme podsećajući da su uvek tu. Ligoti, koji trenutno važi za možda najboljeg živog pisca horora nema barijera i nema milosti. Možda zato što mu užas ni malo nije stran, a samo postojanje za njega predstavlja največi teret. U poređenju sa njim, Po je bio jedan veseli čikica. Pored samih priča, ova knjiga je i mini enciklopedija samog Ligotija i njegovog pisanja, sa sve predgovorom, vrlo detaljnom i opširnom biografijom i kao šlag na torti, Ligotijev esej " Utehe u užasu". Sve to, upakovano u artwork fenomenalnog Ivice Stevanovića, koji ne može, a da ne privuče pažnju. Obavezno must have!



Moja poseta Paladinovom štandu unutar Makarta bi se komotno mogla nazvati "U znaku Skrobonje". Otprilike ovo je sve što sam propustio prethodne godine. I isto što sam rekao onda važi i sada. Po zaista neverovatno niskim cenama od 250 dinara po knjizi jednostavno ne postoji razlog da ne uzmete bar neku od Paladinovih izdanja (Herbert, Mekdonald, Skrobonja....) Dakle.....Idemo redom. "Poklade" je zbirka od sedam priča koje su se pojavljivale po antologijama Paladina, sad objedinjene sa pogovorom od strane književnog kritičara Vase Pavkovića. Priče koje se u ovoj knjizi nalaze su: Poklade, Marta, Prekrasna kada svane zora, Ašurova noć, Hrid. Do poslednjeg, Projekt: Sunce
 ili Anka, ubica vampira.
"Beli šum" - Antologija priča o televiziji je zbirka domaćih autora koja se sastoji od 20 priča i sve dodatne informacije o njoj možete pronaći na klikom na ovaj link.
"U znaku vampirice" je zbirka ženskih priča o krvopijama. Muška verzija "U znaku vampira", sastoji se od 19 priča, napisanih za tu priliku, a zbirka lepšeg pola nam donosi 13 priča različitih stilova i načina pisanja.

Prošle godine, na sajmu knjiga uzeo sam tri knjige italijanskog krimi pisca Donata Karizija. Tako su ga bar meni ovlaš opisali. Desilo se da je to bio jedan od boljih poteza koje sam napravio, a te tri knjige sam progutao, ostavši da se zbunjeno češem po glavi sa pitanjem "Šta se dovraga upravo dogodilo"? Karizi uopšte nije krimi pisac. Njegov stil najsličniji je Den Braunu jer se stalno nešto dešava, nema palamuđenja, opisivanja, razvlačenja, akcija samo teče. Proslavljen bestselerom "Šaptač", napravio je, sada već kod nas zavidnu zbirku od šest knjiga, koje su međusobno povezane smrću, okrutnošću, brutalnošću, suzama ali i likovima koji se kroz sve knjige provlače. Ono što Karizi bez problema radi je predstavlja svu brutalnost sveta od koje mi okrećemo glavu. Njegove knjige nisu horor, ali imaju mnogo horor elemenata, a ono što ih čini još gorim jeste činjenica da je smrt duga i bolna, a stiže one koji je nisu zaslužili. Takođe, Karizi je majstor zapleta. Garantujem da taman kada pomislite da ste prokljuvili priču, ubicu ili rešenje, verujte mi da niste. Kraj nas pogađa kao aperkat u bradu i nakon preklapanja zadnje korice, zaista nismo sigurni čemu smo upravo prisustvovali. Najnovije ostvarenje kod nas odštampano je "Gospodar senki", a najpravičnije bi bilo da Donatu dam poseban osvrt kakav zaslužuje jer me odavno neki pisac ovako nije oduševio.

Dan drugi: Povlačenje

Za razliku od prošle godine, gde su stripovi bili kao stvoreni za moj ukus, ove je bilo poprilično slabašno. Kad kažem slabašno, to znači da sam se silom naterao da se otuđim od stvari koje ne smem ni da pomislim da počnem da skupljam. Možda bi to bio najbolji mogući opis. Međtim, Darkvudova akcija me je bacila u duboko razmišljanje, a cela stvar je dostigla ključnu tačku onog momenta kada sam uzeo izdanja u ruke.











Svako ko je iole upućen u svet stripa zna za ovo ime. Alan (madafaking) Mur. Nekad je dovoljno reći samo ime autora i ništa više. Pomenuću samo neke stvari koje je ovaj nerealan lik stvorio. Naravno, pored stvorenja. V kao Vendeta, Nadzirači (Watchmen), Iz pakla, Betmen: ubistveni vic, Liga izuzetnih džentlmena, sve do najnovijeg ostvarenja od kojeg nerd u meni drhti, jednostavnog naziva "Providens" (znate ko je rođen tamo zar ne)? Ovih pet tvrdokoričenih giganata su glavni razlog moje trenutne finansijske osakaćenosti, ali ujedno osakaćenost koja bi bez popusta bila veća za 40 posto. Poseban osvrt na ova izdanja drugom prilikom, za sada će još neko vreme morati da čame na polici dok se ne izborim sa morem drugih, već započetih stvari.

Kada je došao red na herojsko povlačenje, u poslednjem momentu nabasah na štand McMillan-a, na koji sam totalno zaboravio. Na ovu knjigu sam bacio oko još odavno, ali mi je uvek bilo nešto preče. Širli Džekson je bila američka spisateljica, rođena 1916. godine, a njena specijalnost bila je misterija i horor. Naravno, evolucija horora se drastično menjala tokom godina. Toliko drastično da će se nekom stare horor priče činiti smešnim ili čak banalnim. Ali ne zaboravite da evolucija nikad nije skakala deset koraka unapred. Bez njih, ko zna kakve bi ove današnje bile. "Oduvek smo živele u zamku" je njena poslednja priča, napisana 1962, godine, svega tri godine pre njene smrti. Sam opis knjige glasi: 

Ovaj jezoviti roman vodi čitaoce duboko u lavirint mračne psihologije. To je uznemirujuća priča o preostalim članovima porodice Blekvud koji žive izolovano na svom imanju nadomak sela i izbegavaju gotovo svaki kontakt s meštanima. Strašan događaj iz prošlosti dodatno je pojačao međusobnu mržnju između Blekvudovih i većine meštana s kojima su i ranije bili u lošim odnosima. Meriket, Konstans i njihov stric Džulijan žive zatvoreni u svom naizgled idilićnom svetu, ali dolazak jednog rođaka preti da unese razornu promenu u njihove živote.

Otprilike to bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma i nabavke na istom. Sad kreće proces refinansiranja i čitanja. Poprilično sam dobro obezbeđen za zimu koja sledi, jedino što bi moj hedonizam doteralo do vrha je neki pucketavi kamin, ali nemojmo preterivati. I ovo je više nego dovoljno. Naravno......ostalo je još mnogo toga nedokupljenog, nepročitanog, a verovatno i mnogo toga za šta i ne znam (Volšebnik, Makondov Lavkraft, određene Kroulijeve knjige....). No, tako i treba da bude, ipak mora postojati određena doza uzbuđenja i hajpa pri svakom novom sajmu. Tako da, poruka ista kao i uvek......ne plašite se čitanja.

Goran Skrobonja - Nakot

Iako sam trenutno u haosu (mo'š misliti) i zapetljan u otprilike šest započetih tema, što nove muzike, što romana, stripova, repriziranje ove knjige me je nateralo da započnem i sedmu. Zaista ne znam zašto mi je toliko trebalo da na blogu ovakve tematike tek sad spomenem Skrobonju, ali nepravda će biti ispravljena koliko već odmah. I nema boljeg načina da se krene od početka nego rođenjem. A u ovoj priči rođenje jeste novi početak. Početak za jedne, kraj za druge. Ali.....

... Pre nego što pređemo na temu, Goran Skrobonja iza sebe ima poprilično zavidnu bibliografiju,  kao i obiman broj priča od kojih prva datira, ako se dobro sećam, još iz 1987. godine. Njegovo pisanje širilo se preko "Sirijusa", "Alefa", "Tamnog vilajeta", "Emitora" and so on, sve do "Fraktala". Verovatno najpoznatija njegova dela jesu "Nakot", "Vojnici Korota ili knjiga čuda", "Čovek koji je ubio Teslu", "Sva Teslina deca", kao i nekoliko zbirki priča "Tihi gradovi", "Šilom u čelo", "Beli šum", "Od šapata do vriska"....





Prvobitno napisan davne 1992. godine, roman "Nakot" premijeru je imao u "Emitoru", a svoje prvo fizičko izdanje doživeo je dve godine kasnije pod okriljem izdavačke kuće "Znak Sagite". Ako je verovati statistici, odštampano je samo 300 primeraka prvog izdanja i teško da se do nje može doći preko web prodavnica, ali tu je drugo, obogaćeno izdanje  "Paladina" iz 2011. godine. Za sve one koji su propustili prvo, ovo je obavezna lektira za sve ljubitelje dobrog horora sa sf elementima, a sa popustima koje Makart trenutno daje, jednostavno nema izgovora da se ova knjiga ne nađe na vašim policama što pre. A šta dobijamo u ovoj knjizi čija cena je trenutno ispod skuplje pakle cigareta? Unapred, mali spojler alert. Kao i uvek, ništa previše otkrivajuće, ali tu i tamo moram po nešto da uporedim.









Sam početak knjige udara kao gvozdena pesnica u stomak, brutalnim ubijanjem bespomoćne bebice i već nakon prve stranice, počećete da razmišljate o moralu i preispitivanju da li da uopšte nastavite sa čitanjem iste. E, tu imamo dve stvari. Prvo....razbijanje tabu tema. Da bi se izbegli klišei i monotonije, toga mora biti u svakom žanru, a pogotovo u hororu. Goran bez problema ovde piše o onome o čemu mnogi ne bi smeli, iako su možda i razmišljali u tom pravcu. Sve zarad sprečavanja javne osude kritike i čitalaca (Vidi ga bolesnik, o čemu piše....a ti beše čitaš horor?). Druga stvar, možda još bitnija je da, priučeni čitalačkim iskustvom mističnih početaka, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Tako da (wo)man up i čitajte šta pisac ima da vam kaže.












Što se stila pisanja tiče roman bih okarakterisao kao horor-triler, sa elementima SF-a (Znači plus, plus i plus). O radnji nešto kasnije. U predstavljanju romana, sam Goran (kao veliki ljubitelj i poznavalac horora) naglašava da je pisao pod enormim uticajem Stivena Kinga, a ispalo je da više liči na Džejmsa Herberta. Po meni, to je spoj oba, a po tome kako sam autor posmatra na njih, rekao bih da je to uspeh. Meni lično, za oko su zapali Kingovski detalji kojima je znao da naglašava kraj određenog pasusa u stilu "Sve sam rekao - ništa nisam rekao". Klasičan primer toga je prošlost našeg anti-junaka Aleksijevića a.k.a Stevana gde na kraju jednog dela kaže "...Sledeći put Stevan je Uroša video u avgustu i ubio ga je kao psa". Izgleda kao mini spojler, a ustvari je upravo nabijanje neizvesnosti. Šta se, dovraga, desilo u avgustu? Zašto ga je ubio? Kako ga je ubio? Male stvari koje stvaraju radoznalost i ne daju vam da ispuštate knjigu iz ruku.


Nešto što i King i Herbert imaju zajedničku je ubacivanje naizgled nebitnih likova koji su tu samo jedan pasus, stranu ili svega par rečenica, a tu su da njihova (obično brutalna) sudbina doprinese celokupnoj atmosferi romana, u ovom slučaju kolektivnom strahu koji lebdi nad čitavom pričom. Recimo u Herbertovom naslovu "Magla", imamo kompletnu pandemiju i haos izazvanu mističnom žućkastom maglom, koja ljude tera da rade nezamislive stvari jedni drugima. Nešto slično paklu na zemlji. E tu, pored glavnih junaka knjige, kojih naravno mora biti, imamo i dobar broj likova nebitnih za razvoj priče, a čiji maštoviti prekidi života samo još više doprinose opisu masovnog ludila. Kod Gorana, primeri za to su: Vojislav Ivanovic (firmaš sa ubitačnom glavoboljom), Anka (koja nosi sopstveni grešni nakot), Gabrijela, koja lebdi u ljubavnim razmišljanjima, Senad, koji lebdi u obećanjima drugih, pa čak i kraj Krnjevića, kralja videa.
Naravno, uvek moramo imati i neke likove koji će nam ostati u sećanju provlačeći se kroz ceo roman.




Glavni protagonisti Nakota su Nemanja i Jasna, kao dobri likovi, koji se bore da čovečanstvo spasu od crne sudbine koja se nad njim nadvila i Aleksijević, loš lik, koji se bori da čovečanstvo spasi od crne sudbine koja se nad njim nadvila. Hmm....ovde nešto ne zvuči kako treba. Idemo ponovo. Nemanja i Jasna možda jesu dobri junaci u pokušaju, ali lik Aleksijevića je do te mere maestralno odrađen, da čitalac ne može kroz gnušanje njegovim postupcima ipak u određenoj meri da navija za njega. Njegov lik je urađen vrlo slojevito i sa puno pažnje, a opet obavijen određenom dozom misticizma. Ne znamo da li je zaostao, glup, samo lud ili jednostavno sebičan u svom nagonu za preživljavanjem. Možda kompilacija svega. Ipak, koliko god on ne osećao ništa prema ovom svetu i ljudima, trudi se da ga spasi. Slažem se da je i to deo zadovoljavanja bolesnih potreba, ali učinio je više nego 95 procenata ostatka populacije. Dok se Nemanja i Jasna bore na svoj način, Aleksijević nam demonstrira svoj.

Takođe, ovde bi bilo dobro da nagasim skokove kroz vreme i prebacivanje iz starog u novo. To su stvari koje romanu razbijaju monotoniju i repetitivnost. Počevši od ruralne prošlosti Stevana (Aleksijevića), nabijene zabrađenim, gerilskim, partizansko-četničkim avanturama, preko spoznavanja sadašnjosti u kojoj se nova pretnja rađa svakim minutom, do ne toliko daleke budućnosti koja nam pruža sve osim jedne stvari. Kada je Džejms Kameron polovinom osamdesetih predstavio svoju viziju apokalipse koja će doći, on nam je ostavio tu jednu stvar koju Goran nije. Tračak nade za čovečanstvo. Ta nada, na momente prisutna, otišla je isto tako brutalno kao sam Aleksijević, a nas ostavlja da se pitamo. Šta će biti dalje sa nama? Koliko će nas ostati i da li će nas ostati?

Ovo sam verovatno trebao da napišem na početku, ali onda bi vas mrzelo da čitate do kraja. Koja je priča iza romana "Nakot", čemu ubijanje beba i kakve to veze ima sa prošlošću jednog seljaka i sadašnjosti poludelog penzionera u rampage mod-u? Naravno da neću otkriti mnogo, ali......nakon srećne nove godine u Beogradu rađaju se nove bebe i dok mirno spavaju u porodilištu pomišljamo kako nema lepše stvari od povećanja nataliteta na tako lep način. Međutim. Stariji ljudi umiru sa novim rađanjem. Ravnoteža u kosmosu? Majke se sve više brinu za bebe, toliko da ih ne interesuje ništa drugo. Majčinski instinkt prerasta u fanatizam teških razmera. Bebe, same po sebi nisu kako treba, a svega šačica ljudi to počinje da uviđa. Kreće borba od nekoliko ljudi protiv čitavog nakota, kroz nepravdu, uzbudljivo istraživanje i napetu jurnjavu, vodiće vas kroz Beograd sa grudvom od neizvesnosti u grudima, a ta grudva rašće do samog kraja.

Iako je pisan pre četvrt veka, čitajući ga, ni jednog momenta nemate utisak da je zastareo. I dalje je svež i vrlo lako se može smestiti u ovo vreme. Dok razmišljamo o tome da li ćemo ikada dočekati nastavak (Rise and fall of godfather Vlasta:), uz sve moguće preporuke, uzmite knjigu, zaronite u novo rođenje i uverite se zašto "Nakot" zavređuje da se nađe u samom vrhu srpskog horora.

Masters of Rock 2017

Kada je stigao koverat adresiran iz Češke, sadržine dva malena parčeta papira, tad je postalo ozbiljno, a odbrojavanje je moglo da počne. Za Masters of Rock kombinaciju smo saznali sasvim slučajno, putem prijatelja, vrsnih poznavaoca muzike, a kasnije i saputnika u truckanju preko stotina kilometara ravnica i polja kukuruza do malenog mesta zvanog Vizovice.

Smešten u srcu Češke, festival je četvorodnevan, a glavni akcenat dat je heavy i power bendovima što me, iako nije nužno moj žanr, nije sprečilo da maksimalno uživam u celokupnom spektaklu. Tri benda bila su okidač koji je utemeljio moju (čitaj našu) odluku da krenemo put Ćeške i to:

3. Battle Beast - Relativno mlad bend koji grabi uzlaznom putanjom i nakon poslednja dva fenomenalna albuma (i Norinog veštičjeg-heavy-metalnog vokala) je svakako bend na koji treba usmeriti svu pažnju.

2. Pretty Maids - Veterani heavy metal scene čija prisutnost datira još od sredine osamdesetih i posle skoro 15 albuma svakako su ugravirali svoj status u aleji metal velikana. Plus, ovaj koncert je jedinstvena prilika da ih čujemo uživo, jer zbog premalog broja nastupa veoma su mizerne šanse da ćemo ih ikada ugostiti u Srbiji.





1. Sabaton - Mislim da su ovde bilo kakve reči suvišne, uzevši u obzir da meni i mom kumu Sabaton predstavlja ono što je Dimitriju Vojnovu predstavljao Tito u filmu. Da stvar bude još bolja, ovaj koncert najavljen je sa podrškom Zlinskog filharmonijskog orkestra i tu je naš fanatizam prerastao u psihozu, dodatno pojačanu Joakimovom izjavom o specijalnoj set-listi i pesmama koje nikada nisu svirali uživo.

Od aprila odbrojavanje je proletelo brzinom svetlosti i već 11. jula došlo je do momenta "Vežite se polećemo, Pišonja reče Žugi" Iz užarenog Beograda smo krenuli oko 21h uveče, prvim vozom Beograd-Budimpešta. Olakšavajuća okolnost je ta što smo putovali u sauni zvanoj spavača kola, pa je ta etapa puta prošla poprilično brzo. Ovde je pravo vreme da napomenem vrlo poznatu činjenicu, a to je koliko je bitno putovati sa normalnim ljudima. Dva brata, koja su već bila tamo i bez čije organizacije puta bi se toliko izgubili da bi se najverovatnije vratili kroz vreme, su bili najbolje moguče društvo za ovakvo putovanje.

Budimpeštu smo zatekli tek probuđenu i od svih znamenitosti videli smo samo enormni espreso u
obližnjem "Starbaksu" dok smo čekali sledeći voz koji je dva sata kasnije krenuo putem Otrokovica (Šire regije Zlina, mesta u kom smo odseli). Kako je voz iz klimavog prešao u klimatizovan, tako je i naše raspoloženje prešlo iz razdraženog u nadraženo i to iz više razloga. Mahom zbog činjenice da konačno pobegosmo negde iz Beograda, koji je svojom kolotečinom moj život u zadnje vreme pretvorio u "Dan Mrmota". Sam put do Otrokovica je bio druga duža faza, a od tad je sve išlo vrlo ubrzano. Treći, lokalni voz nas je doveo u Zlin 12. jula, dan pred početak festivala, što nam je ostavilo celo popodne da se smestimo i pripremimo za ono što nas čeka.

     

Zlin kao gradić je totalni kontrast prebučnom i pretrpanom Beogradu, čiju melanholičnu tišinu razbija samo kliktanje uličnih semafora. Gotovo da smo bili preneraženi mirnoćom kojom Zlin odiše, pogotovo što se u večernjim satima pretvara u grad duhova. A sutradan.....

Dan 1.

Zlin je od Vizovica udaljen nekih 15ak kilometara iliti 20ak minuta lokalnim vozom i prvo što nas je sačekalo na železničkoj stanici tog popodneva beše horda veselih metalaca. Po prvi put u tom momentu do mene je dopro mentalitet Češke metal publike. Nije bilo vike, dreke, prosipanja piva, guranja ili horskog pripitog pevanja samo njima poznatih refrena. Svi su mirno pričali i pijuckali svoje pivo, a ta atmosfera se kasnije prenela i na festival. No, doćićemo i do toga.





Druga stvar koja nas je sačekala posle horde metalaca je nepregledna kolona horde metalaca koja čeka u redu za festivalsku narukvicu. Jebiga, prvi dan je, neki se rituali moraju istrpeti. Dok je polovina ekipe žurila na Sicilijanski "Elvenking", mi koji ne znamo ni jednu njihovu pesmu smo ostali da tumaramo po festivalskoj zoni gledajući gde je šta.

    

MoR je podeljen na više delova.

1. Par velikih šatora sa stolovima koji su služili kao javno odmaralište, menza i mesto gde je pivo nepresušno za predah između bendova,
2. Glavna bina, herojski nazvana "Ronnie James Dio" (Bravo!), okružena sa par tribina, od kojih je jedna za invalide i ljude sa specijalnim potrebama (Bravo x 2)
3. "Sokak" sa štandovima za prodaju svih mogućih metal aksesoara, majica, diskova, prstenja and so on....
4. Manja bina za koju sam čuo da postoji, ali je nisam video niti znam gde se nalazila
5. Prokleti Bandži Džamp
6. Hrana. Štandovi sa hranom su mirisna aura oko festivala (ne računajući auru Toi-Toi-ja), a u ponudi je bilo svega, od prženog do kuvanog, gulaša do bramboraka i prosto je greh ravnodušno prolaziti pored njih.

    

Kako smo se fizički i psihički spremili da ovo bude jedan dug i najudarniji dan, konačno je došao red i na dugo očekivani "Battle Beast". Rezultat? Ništa manje od očekivanog. Svirka na najvišem nivou, a Nora je briljirala. Majkl Felps bi se posramio od činjenice koliko ova žena ima snage u plućima. Što se pesama tiče, najveći deo bio je sa novog albuma, ali mi to nije smetalo obzirom da su izabrali najbolje sa njega (Straight to the heart, Bringer of pain, Familiar hell, King for a day, Far from heaven....), a mesta je ostalo samo za par standardnih hitova "Black ninja", Out of control", "Let it roar" i "Touch in the night". Naravno da je uvek moglo jos, ali za prvi utisak nemam ama bas nikakvih zamerki.








Nakon njih usledilo je prvo prijatno iznenađenje festivala pod imenom "Death angel". Totalno neupućen u njihov opus poprilično sam ostao oduševljen usviranošću i Markovim vokalnim sposobnostima. Atmosfera je počela poprilično da se zagreva ovde sa mosh pit-ovima, ali o tome malo kasnije.
Dok se "Stratovarius" spremao da preuzme štafetu naša volja beše jaka ali telo je počelo da odbija saradnju. Još skoro dva sata do Sabatonovog nastupa, a ja već ne mogu da stojim na nogama. Međutim, nastup prolazi sjajno i iako nisam preveliki fan, drago mi je da sam prisustvovao ovom nastupu i ugođaj je mogao biti bolji samo da su mi odsvirali "Eagleheart".
U polusatnoj pauzi koja je nastupila, noge su mi nefunkcionalna masa i kako bismo zadržali poziciju u gužvi, menjamo se sedeći na podu, uzimajući svaki prekopotrebni atom snage.


Onog momenta kada je počeo "March to war", umor je potisnut, a adrenalin je preuzeo njegovu ulogu. Kroz hladni vazduh Češke se prolomilo "We are Sabaton and this is Ghost division", a naše noge su ponovo imale svrhu. Nerealno, a opet nekako standardno dobra svirka, nosila je hit za hitom sa aranžmanima specijalno napravljenim za orkestar. "Art of war", "Carolus Rex", "Last stand", "Sparta", ponovo vraćene "Attero dominatus" , "Coat of arms" i "Panzerkampf", nikad u ovoj varijanti odsvirana "Final solution", neizbežne "Far from the fame" i "Primo victoria" i za kraj, da upotpuni događaj, kao najveće iznenađenje, nikad pre odsvirana "Wehrmacht".



Ošamućeni. što od dobre svirke, što od celodnevnog stajanja na suncu, svoje živote dugujemo neverovatnom čoveku, isto tako neverovatnom ljubitelju Sabatona, koji je specijalno zbog ovog koncerta došao iz Nemačke. Da nije bilo njegove nesebične ponude da nas vrati kolima do Zlina, možda bi ona mala bina bila nazvana po nama, žrtvama umora festivala. "Pain", uz svu dobru volju smo iz tih razloga morali da zaobiđemo. Pitere Tartgrene, ako čitaš ove reči (a usput si naučio srpski)....izvini brale. Sledeći put.

Dan 2.

Drugi dan festivala se ispostavio kao najslabiji (nama) muzički i iskoristili smo ga da zavidamo rane, odmorimo se i skupimo snagu sa sledeći dan. Ukačili smo deo domaćih miljenika "Dymytry", psy-core metal benda koji je imao sjajnu prođu kod publike, a isto važi i za "Bohemian metal rhapsody", koji su nastupali sledeći. Jedini bend koji smo u celosti pogledali beše "Epica" i baš me je zanimalo kako zvuče. Predvođeni lepom Simon, odradili su zaista odličan posao, ali i pored toga moram biti objektivan, jednostavno not my cup of tea. "Sepultura" u ovoj varijanti i postavi me nije preterano zanimala, a posramljeno priznajem da nisam znao ni jednu pesmu "Running Wild"-a. Jedino mi je žao propuštanja "Moonspel"-a, ali počinjao je prekasno i zaista nam se nije čekalo još 5 sati (sa sve dolaskom voza) samo zbog njega. Feranando......brale....sledeći put. Izvini.

Dan 3.

Okrepljeni i raspoloženi, dan treći na festivalu nas je dočekao nešto posle podneva, kako bi poslušali nemački "Equilibrium", usput zakačivši simpatični folk-metal ansambl pod imenom "Trollfest". Drugo i treće iznenađenje došli su totalno iz vedra neba. Prvo u bukvalnom smislu i to u vidu provale oblaka koja nas je brutalno naterala da se skupimo u već pretrpanim šatorima, ostavivši one najhrabrije da ispoštuju festival kako dolikuje. Želeo bih da napomenem da je ovo jedini dan kad sam odlučio da obujem starke......da, bravo. Elem, drugo iznenađenje je bilo daleko bolje i došlo je u vidu benda "Almanac", koji se ispostavio kao pravo otkrovenje u muzičkom smislu i sa uživanjem smo ispratili završetak nastupa kada je kiša malo popustila.



Sve se drastično promenilo nabolje kada su na scenu stupili Danci "Pretty maids". Vođeni Ronijevim vokalom kojem bi pozavideli i mladi pevači i Kenovom harizmom i sviračkim umećem, ovo je bio best of hitova. "Kingmaker". "Back to back". "Rodeo", "Pandemonium", "Little drops of heaven", "Future world", "Love games"..... što bi se reklo. da je bolje ne bi valjalo, a mi smo se uverili zašto uživaju status metal veterana. Nakon toga, iz pristojne razdaljine uživali smo uz slušanje (a bogami i gledanje) "Delain"-a, sa specijalnim gostom Marcom iz  benda "Nightwish". Ovo je za razliku od Epike, mnogo više prijalo mom krhkom uvetu. Kad već pomenuh metal veterane, kao jedni od zvezda večeri, na bini se pojavio veliki "Saxon" i oprašio svirku kao da su u najboljim godinama života. Mada....za svirku nema najboljih godina. Iako nisam čuo, meni iščekivani "Killing ground", svirka dostojna pravih profesionalaca svog zanata. E, sad dolazi momenat za kojim najviše žalim, a to je propuštanje "Kreator"-a. Nakon par odlsušanih pesama jednoglasno smo se složili da je taksi realnija varijanta od upale pluća (nakon kiše, uveče je postalo strahovito hladno). Tako da... Mille......brale.....jebiga.



Dan 4.

Očekivali smo da ovaj dan bude slabiji, kao i drugi, ali smo se prevarili u našu korist. Što se samih bendova tiče, biću brz.
Rage - Imam totalnu crnu rupu u sećanju za ovaj bend. My mind is blank.
Lacuna Coil - Jedini problem sa njima je što Kristina ne zna za moje postojanje i ne čuje moje vapaje za njom u tužnim, samotnim noćima.  Sjajan nastup, sjajan asylum stage look i naravno odlična usviranost. Posebna pohvala za Andreu za sjajno obavljen posao. Kristina standardno odlična.
Dee Snider - E, tu smo. Ovo je definitivno bilo najveće iznenađenje festivala (za nas koji ga nismo gledali ranije) Znali smo da je šoumen, ali način na koji je raspalio masu je dostojan svakog divljenja. Naterao je (uz  poneku pretnju) svakog prisutnog čoveka da skače i luduje. Posebno me je oduševio njegov profesionalizam na bini jer pored opasnih problema sa tonom, nije pravio dramu oko toga, već je odradio posao maestralno. "The kid's are back", "The price" (fuck yeah!), "We're not gonna take it", epsko izvođenje "I wanna rock", kao par novih pesama i obrada tipa "Outshined". posvećena pevaču "Soundgarden"-a, je bilo i više nego dovoljno da se pitamo "Šta se, dovraga, upravo desilo"?
Edguy - Školski primer dobrog power metala i dobre usviranosti. Iako sam više fan "poderanih" vokala (tipa Dee Snider), Ed je raspalio masu i držao je tako do kraja nastupa.
Vince Neil - Neka ostane na tome da sam uzdržan po pitanju Vinsa, samo iz poštovanja prema ljudima koji ga vole.



Za kraj, samo bih napomenuo par stvari koje su po mom mišljenju vredne hvale i manje vredne hvale.

Plusevi:

Organizacija. Celokupna organizacija je obavljena na tako vrhunskom nivou, počevši od postavke festivala, do obezbeđenja, koga je bilo enormno malo. Naviknuti na kojekakve "Beer festove", navikli smo da sve vrvi od policije i preterano nadrkanih momaka iz obezbeđenja. Ovde toga nije bilo. Napomena da se ni jedan incident ili neprijatnost nije dogodila za svo vreme dok smo bili tamo. Nismo videli ni jednu svađu ili koškanje. Druga bitna stvar je tajming bendova. Onako kako je pisalo u rasporedu, tako se i dešavalo. Bendovi su završavali u minut i u minut tačno počinjali, što je, složićete se, za naše uslove nepojmljivo.

















Publika i međusobno poštovanje. Ovo je druga stvar koja je totalno nepojmljiva. Nije bilo guranja, polivanja pivom, neartikulisanog urlanja u stanju delirijum tremensa. Ljudi su stajali i uživali u bendovima koje vole. Posle svakog benda dolazilo je do "smene" publike. Svi bi odlazili u šator na osveženje, a oni iz šatora do bine na spektakl, tako da ko je hteo da priđe blizu bini i uživa, mogao je stići do drugog, trećeg reda u svakom momentu. Da ne pominjem grupno-složnu pomoć kad se neko saplete prilikom mosh pita. Još jedna stvar koja je jako bitna je raznovrsnost publike. Bilo je bračnih parova u kasnim šezdesetim, možda i starijih, pa do onih sa bebama sa slušalicama. Sve generacije na jednom mestu, održani zajedno muzikom.


Masters of Rock cafe. Naš grad, iako je neuporedivo veći od Zlina, nema ništa slično ovome. Sjajan detalj koji služi kao mini muzej uspomena na sve muzičare koji su prošli kroz Zlin i Vizovice tokom godina kako festival postoji. Eden za sve kolekcionare memorabilija.





  

Minusi:

Ovo što ću navesti je toliko sekundarno, da gotovo uopšte nije uticalo na naš provod tamo.



Hrana. Jedini problem su bile male porcije, a prevelike cene, jer ako jedete kao ja i možete da pojedete slona u stanju neuračunljivosti od gladi, slona ćete i platiti. Jeste prevelika raznovrsnost, ali za naš standard i za naše plate (Nemcima je svejedno), nismo mogli da se zamislimo da svaki dan ostavljamo po otprilike 2000 dinara za jelo.

Vremenski uslovi. Ovo je nešto što nema veze sa festivalom i što niko ne bira, ali pominjem ga kao deo iskustva, Tokom dana vreme je bilo sjajno, u nekim momentima čak i pretoplo, ali kad padne mrak, temperatura drastično pada i bez duksa u rancu ne bih preporučio bilo kakvo dalje ostajanje.

Ozvučenje. Da li su naše uši tokom godina slušanja muzike prestale da registruju određene frekvencije, to ne znam, ali da je kompletan zvuk mogao biti malo glasniji i moćniji, mogao je. Uvek smo. čak i onda kada smo bili do same bine, imali utisak kao da može još malo glasnije, a da ne pominjem eksperimentisanje prvih par pesama dok se ton ne ustali.





Engleski jezik. E ovo je već neoprostivo. Ja razumem ne poznavanje jezika. Sve je okej. Ali da nikog (Nikog!), ne interesuje čak ni poznavanje elementarnih izraza za opštu komunikaciju to ne mogu da shvatim. Važi za sve konobare, šankere, prodavce i recepcionere u domu gde smo odseli. Taj problem je počeo u mađarskoj, a nastavio se kroz ceo festival. Problemi su toliko drastični bili da nismo mogli da naručimo čiste peškire jer žena nije znala šta je to "towel" ili konobarica koja ne zna šta je "drafted beer". No dobro, gestikulacija je majka snalaženja, tako da nismo mnogo propatili zbog toga.

Sve u svemu jedno nezaboravno iskustvo sa novostečenim prijateljima koje će, nadam se, biti tek prvo, a narukvica sa MoR-a, samo jedna u nizu. I za kraj..... NFAIEG.