Goran Skrobonja - Nakot

Iako sam trenutno u haosu (mo'š misliti) i zapetljan u otprilike šest započetih tema, što nove muzike, što romana, stripova, repriziranje ove knjige me je nateralo da započnem i sedmu. Zaista ne znam zašto mi je toliko trebalo da na blogu ovakve tematike tek sad spomenem Skrobonju, ali nepravda će biti ispravljena koliko već odmah. I nema boljeg načina da se krene od početka nego rođenjem. A u ovoj priči rođenje jeste novi početak. Početak za jedne, kraj za druge. Ali.....

... Pre nego što pređemo na temu, Goran Skrobonja iza sebe ima poprilično zavidnu bibliografiju,  kao i obiman broj priča od kojih prva datira, ako se dobro sećam, još iz 1987. godine. Njegovo pisanje širilo se preko "Sirijusa", "Alefa", "Tamnog vilajeta", "Emitora" and so on, sve do "Fraktala". Verovatno najpoznatija njegova dela jesu "Nakot", "Vojnici Korota ili knjiga čuda", "Čovek koji je ubio Teslu", "Sva Teslina deca", kao i nekoliko zbirki priča "Tihi gradovi", "Šilom u čelo", "Beli šum", "Od šapata do vriska"....





Prvobitno napisan davne 1992. godine, roman "Nakot" premijeru je imao u "Emitoru", a svoje prvo fizičko izdanje doživeo je dve godine kasnije pod okriljem izdavačke kuće "Znak Sagite". Ako je verovati statistici, odštampano je samo 300 primeraka prvog izdanja i teško da se do nje može doći preko web prodavnica, ali tu je drugo, obogaćeno izdanje  "Paladina" iz 2011. godine. Za sve one koji su propustili prvo, ovo je obavezna lektira za sve ljubitelje dobrog horora sa sf elementima, a sa popustima koje Makart trenutno daje, jednostavno nema izgovora da se ova knjiga ne nađe na vašim policama što pre. A šta dobijamo u ovoj knjizi čija cena je trenutno ispod skuplje pakle cigareta? Unapred, mali spojler alert. Kao i uvek, ništa previše otkrivajuće, ali tu i tamo moram po nešto da uporedim.









Sam početak knjige udara kao gvozdena pesnica u stomak, brutalnim ubijanjem bespomoćne bebice i već nakon prve stranice, počećete da razmišljate o moralu i preispitivanju da li da uopšte nastavite sa čitanjem iste. E, tu imamo dve stvari. Prvo....razbijanje tabu tema. Da bi se izbegli klišei i monotonije, toga mora biti u svakom žanru, a pogotovo u hororu. Goran bez problema ovde piše o onome o čemu mnogi ne bi smeli, iako su možda i razmišljali u tom pravcu. Sve zarad sprečavanja javne osude kritike i čitalaca (Vidi ga bolesnik, o čemu piše....a ti beše čitaš horor?). Druga stvar, možda još bitnija je da, priučeni čitalačkim iskustvom mističnih početaka, ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Tako da (wo)man up i čitajte šta pisac ima da vam kaže.












Što se stila pisanja tiče roman bih okarakterisao kao horor-triler, sa elementima SF-a (Znači plus, plus i plus). O radnji nešto kasnije. U predstavljanju romana, sam Goran (kao veliki ljubitelj i poznavalac horora) naglašava da je pisao pod enormim uticajem Stivena Kinga, a ispalo je da više liči na Džejmsa Herberta. Po meni, to je spoj oba, a po tome kako sam autor posmatra na njih, rekao bih da je to uspeh. Meni lično, za oko su zapali Kingovski detalji kojima je znao da naglašava kraj određenog pasusa u stilu "Sve sam rekao - ništa nisam rekao". Klasičan primer toga je prošlost našeg anti-junaka Aleksijevića a.k.a Stevana gde na kraju jednog dela kaže "...Sledeći put Stevan je Uroša video u avgustu i ubio ga je kao psa". Izgleda kao mini spojler, a ustvari je upravo nabijanje neizvesnosti. Šta se, dovraga, desilo u avgustu? Zašto ga je ubio? Kako ga je ubio? Male stvari koje stvaraju radoznalost i ne daju vam da ispuštate knjigu iz ruku.


Nešto što i King i Herbert imaju zajedničku je ubacivanje naizgled nebitnih likova koji su tu samo jedan pasus, stranu ili svega par rečenica, a tu su da njihova (obično brutalna) sudbina doprinese celokupnoj atmosferi romana, u ovom slučaju kolektivnom strahu koji lebdi nad čitavom pričom. Recimo u Herbertovom naslovu "Magla", imamo kompletnu pandemiju i haos izazvanu mističnom žućkastom maglom, koja ljude tera da rade nezamislive stvari jedni drugima. Nešto slično paklu na zemlji. E tu, pored glavnih junaka knjige, kojih naravno mora biti, imamo i dobar broj likova nebitnih za razvoj priče, a čiji maštoviti prekidi života samo još više doprinose opisu masovnog ludila. Kod Gorana, primeri za to su: Vojislav Ivanovic (firmaš sa ubitačnom glavoboljom), Anka (koja nosi sopstveni grešni nakot), Gabrijela, koja lebdi u ljubavnim razmišljanjima, Senad, koji lebdi u obećanjima drugih, pa čak i kraj Krnjevića, kralja videa.
Naravno, uvek moramo imati i neke likove koji će nam ostati u sećanju provlačeći se kroz ceo roman.




Glavni protagonisti Nakota su Nemanja i Jasna, kao dobri likovi, koji se bore da čovečanstvo spasu od crne sudbine koja se nad njim nadvila i Aleksijević, loš lik, koji se bori da čovečanstvo spasi od crne sudbine koja se nad njim nadvila. Hmm....ovde nešto ne zvuči kako treba. Idemo ponovo. Nemanja i Jasna možda jesu dobri junaci u pokušaju, ali lik Aleksijevića je do te mere maestralno odrađen, da čitalac ne može kroz gnušanje njegovim postupcima ipak u određenoj meri da navija za njega. Njegov lik je urađen vrlo slojevito i sa puno pažnje, a opet obavijen određenom dozom misticizma. Ne znamo da li je zaostao, glup, samo lud ili jednostavno sebičan u svom nagonu za preživljavanjem. Možda kompilacija svega. Ipak, koliko god on ne osećao ništa prema ovom svetu i ljudima, trudi se da ga spasi. Slažem se da je i to deo zadovoljavanja bolesnih potreba, ali učinio je više nego 95 procenata ostatka populacije. Dok se Nemanja i Jasna bore na svoj način, Aleksijević nam demonstrira svoj.

Takođe, ovde bi bilo dobro da nagasim skokove kroz vreme i prebacivanje iz starog u novo. To su stvari koje romanu razbijaju monotoniju i repetitivnost. Počevši od ruralne prošlosti Stevana (Aleksijevića), nabijene zabrađenim, gerilskim, partizansko-četničkim avanturama, preko spoznavanja sadašnjosti u kojoj se nova pretnja rađa svakim minutom, do ne toliko daleke budućnosti koja nam pruža sve osim jedne stvari. Kada je Džejms Kameron polovinom osamdesetih predstavio svoju viziju apokalipse koja će doći, on nam je ostavio tu jednu stvar koju Goran nije. Tračak nade za čovečanstvo. Ta nada, na momente prisutna, otišla je isto tako brutalno kao sam Aleksijević, a nas ostavlja da se pitamo. Šta će biti dalje sa nama? Koliko će nas ostati i da li će nas ostati?

Ovo sam verovatno trebao da napišem na početku, ali onda bi vas mrzelo da čitate do kraja. Koja je priča iza romana "Nakot", čemu ubijanje beba i kakve to veze ima sa prošlošću jednog seljaka i sadašnjosti poludelog penzionera u rampage mod-u? Naravno da neću otkriti mnogo, ali......nakon srećne nove godine u Beogradu rađaju se nove bebe i dok mirno spavaju u porodilištu pomišljamo kako nema lepše stvari od povećanja nataliteta na tako lep način. Međutim. Stariji ljudi umiru sa novim rađanjem. Ravnoteža u kosmosu? Majke se sve više brinu za bebe, toliko da ih ne interesuje ništa drugo. Majčinski instinkt prerasta u fanatizam teških razmera. Bebe, same po sebi nisu kako treba, a svega šačica ljudi to počinje da uviđa. Kreće borba od nekoliko ljudi protiv čitavog nakota, kroz nepravdu, uzbudljivo istraživanje i napetu jurnjavu, vodiće vas kroz Beograd sa grudvom od neizvesnosti u grudima, a ta grudva rašće do samog kraja.

Iako je pisan pre četvrt veka, čitajući ga, ni jednog momenta nemate utisak da je zastareo. I dalje je svež i vrlo lako se može smestiti u ovo vreme. Dok razmišljamo o tome da li ćemo ikada dočekati nastavak (Rise and fall of godfather Vlasta:), uz sve moguće preporuke, uzmite knjigu, zaronite u novo rođenje i uverite se zašto "Nakot" zavređuje da se nađe u samom vrhu srpskog horora.