Mladen Milosavljević - Večna Kuća

 

Znate onaj osećaj kad pogledate prvu sezonu fenomenalne serije koja vam rasplamsa maštu, zagolica i zaintrigira um, a onda kad je najbolje... kraj do daljeg. Tu dolazi neizbežan očaj jer treba sačekati godinu – dve do druge sezone i nastavka. Imao sam sreće da taj očaj izbegnem sopstvenim nemanjem vremena. Tek što su mi se slegli utisci o sveže pročitanoj „Jezavi“ ,a oduševljenje bilo na vrhuncu, izašla je i „Večna kuća“. Sve i da sam čekao tih par godina, čekanje bi bilo vredno. Tada nisam znao, ali sada znam da je ovo ta „druga sezona“. Mladen se opet pokazao kao izvrstan domaćin i pripovedač. Uz prepoznatljiv osmeh, dočekao nas je sa čašicom zlatne, domaće rakije, hladnom vodom što teče podno Livata i uveo nas u prostrani dom Kostadinovića. Seli smo, on je otpio gutljaj i krenuo u priču. Non stop se meškoljim jer, kao da odozgo čujem škripanje stare naslonjače. Što je čudno, obzirom da znam da gore nema nikoga. Hmm...

E sad... da pojasnim sve ovo. Onome ko nije čitao „Jezavu“, „Večna kuća“ će biti samo priča za sebe. Što u suštini i jeste. Međutim... ko jeste, videće povezane niti, protkane kroz ceo „univerzum“ Mladenove kreacije.  Inzmut u vidu Livata, Jezava u koritu Miskatonika, a umesto ribolikih maloumnih ribara, obitavaju seljaci, čiji život i sudbine su obeležene naravima njih samih. Te naravi čine akcije, akcije za posledice imaju krojenje budućnosti. Nažalost... tragedija se mnogo lakše kleše od sreće, jer za sreću čovek treba da se potrudi.

„Večna kuća“ je deo univerzuma „Jezave“, jer u njoj pratimo dešavanja u krugu jedne porodice. Naravno, kroz priču vidimo fragmente onoga što se u „Jezavi“ već dogodilo, isprepletana vremena, isprepletane sudbine generacija. Udatih, oženjenih, zavađenih, zaljubljenih, povezanih silom ili krvlju.

Ovu knjigu sam praktično pročitao dva puta. Čitao sam je u povratku iz noćne smene i pažnja mi je bila na nuli. Sve sam posle morao da dočitavam, kako bih povezao dešavanja. Kao neko, ko bi sopstveni stil pisanja opisao kao haotičan ili sa memento-like scenosledima, sad vidim kako je to. Ovde imamo preplet iz prvog u treće lice, iz mrtvih u žive, iz prošlosti u sadašnjost, stoga, vrlo je bitno čitati sa razumevanjem. Takođe, sam stil izražavanja varira od toga da li je pisano iz pera naratora, da li je pisano iz ugla demografske psihologije Livaćana ili jednostavno iz glave seljaka, njegovim prostim izražavanjem. Ovo je knjiga koja, pored toga što čitaoca vuče da čita dalje, jednostavno teče. Namerno sam napravio paralelu sa serijom, jer scenski, stiče se utisak kao da gledate stari film o životima ljudi koje ne znate, a saosećate sa njihovim sudbinama.

„Kuća“ je sazdana od više priča. Neke su duže, neke kraće, ali svaka čini jednu ciglu u izgradnji „Čuvarnice“. Priča prati sudbinu jedne porodice, a počinje sahranom. Glava kuće, Miodrag je umro i naizgled tu nema ničeg čudnog. Uz svetlost lojanica, tiho se priča, tiho se pije. Zaplet kreće kada ubrzo nakon toga unuk, nazvan po dedi, počinje da oseća „simptome“ bolesti koji ga vezuju za kuću. Što se više udaljava od njenog praga, tako kreće da kopni. Majka je očajna i uradila bi sve da ga izleči. Otac je naizgled nezainteresovan, izgubljen u svojim mislima i nelagodom kojom stara očeva kuća odiše. Ono što u svojoj brizi ne vidi, jeste da kuća utiče ne samo na njega, već na sve. Ne vidi da je dečakovo stanje daleko ozbiljnije nego što iko može zamisliti i ne vidi tajne sa kojima pokojnik umire. Tajne koje lebde nad čitavim Livatom, ne samo pod njhovim krovom. Ne vidi da dečak skoro pa više nije tu.

Kroz priče saznajemo neke od tih tajni. Saznajemo zašto ljudi čine stvari koje čine.  Saznajemo istoriju večne kuće i koliko duša je učestvovalo u njenom utemeljavanju. Pored stila pisanja i rečnika direktno iz suvih grla Livaćana, ova knjiga interesantna je i po tome što obiluje mitovima i pričama koje niste mogli čuti nigde.

Kako se bira savršen položaj za gradnju? Koji su rituali za odabir zemlje? Da li je ta zemlja podobna za uzgoj odojčadi ili će ukućane stići sudbina „Groblja kućnih ljubimaca“ južne Srbije? Kakva je odmazda neimara za loš tretman ili lošu reč? Da li treba uzimati tuđe, želeti više ili imati manje? Mladen poprilično dobro vlada ruralnim mentalitetom. Iako su likovi fiktivni, nije teško uvideti sličnost među stvarnima koje poznajemo lično. Kao što pomenuh gore, sudbine ljudi kroje se za šaku ponosa, šaku kovanica, jednu litru bliže cirozi, jednostavno, zao jezik ili zao pogled.

U suštini, ovo je folklorna fantastika sa elementima strave. Ti elementi strave su vezivno tkivo koje ovaj roman čini onim što jeste. Tragične sudbine, kako se čini, su konstanta kojom je proklet Mladenov svet. Protagonista romana, arhitekta je sopstvene sreće i, kako ćete videti, nesreće. Da li može duša da se nanese mistrijom i ostane večno među hladnim zidovima jeste ključno pitanje. Na čitaocu je da to otkrije. Takođe, kažu da krv nije voda. U ovoj knjizi, definitivno nije, jer... voda nema ukus. Krv ima.

Uđite u predvorje „Večne kuće“ i otkrijte misterije ispod natrulih dasaka. Kako se kreću senke i kako život može visiti o koncu. Bukvalno....

 

Kim Jung Gi 1975 - 2022

 

Uzimam za primer sebe... Želim da nacrtam tenk. Desno od mene je papir, levo monitor sa slikom tenka. Pogledao sam u monitor, okrenuo glavu ka papiru, krenuo da vučem prve linije i shvatio da se sećam da tenk ima veliku cev i gusenice. To je to. Prošlo je čitavih 30 sekundi, a ja sam već krenuo da crtam kormilo. Tužno, slažem se... Ali, dve stvari su još tužnije. 

Prva. Juče je neko od mojih virtuelnih prijatelja napisao "RIP Kim" u statusu. Naivno, otišao sam na google, nasmejano tražeći uzrok smrti nasmejanog diktatora. Ni na kraj pameti mi nije bio Kim o kome sad pišem. A to nas dovodi do druge stvari. 

Ono što je daleko tužnije od mog pamćenja zlatne ribice je činjenica da smo juče izgubili jednog od najvećih umetničkih umova današnjice. Srčani udar je odneo jednog od najuticajnijih i najkreativnijih individua u svetu crtanja. Apsolutno sam svestan da postoji mnogo umetnika hiperrealizma ili jednostavno čarobnjaka devete umetnosti, ali Kim je bio posebno genijalan. Ovaj moj uvod sa tenkom nije slučajan. Iako je napisan sa dozom humora, vrlo je tačan. Dok sam ja u stanju da zapamtim izgled kocke i iz glave mogu da je ponovim na papiru, Kim gorepomenuti tenk nakon 10 godina može ponoviti na papiru u svakom svom varu, svakoj sklopci, detalju, matici ili šrafu. 

Upravo to je bilo ono što je ovog čarobnjaka pretvorilo u živu legendu. Fotografsko pamćenje i abnormalan osećaj za postavku i perspektivu. Dok su neki sumnjali u njega, neki nisu uopšte verovali, Kim je bio više nego voljan da svoje umeće predstavi svetu. Nasmejan, vazda pričljiv i opušten poput nekoga ko treba da popije koktel pored mora, kretao je na posao. Crteži, počevši od skečbuk papira do onih preko celog zida su najbolji pokazatelj njegovog talenta. Vrlo brzo, postao je atrakcija i predmet divljenja. 

Zahvaljujući dobu u kome živimo, svi u svojim džepovima nose kamere, a Kimov kanal "Super ani" na Youtube-u ima popriličan broj zabeleženih artističkih akrobacija koje je izvodio na kojekakvim Comic con-ovima i konvencijama. Zato, moja preporuka. Nećete se pokajati. Kim je za života objavio, ako se ne varam, 6 skečbukova sa preko 4500 stranica čiste imaginacije u kojima nije prezao ni od čega. Crtao je od super heroja i stripova, preko scena iz svog života i okoline do čiste erotike i seksa.

Na kanalu, videćete kako se snalazio u prostoru sa svojom vernom "paint-brush" olovkom i diviti se kako njegov mozak funkcioniše. Kako od jednog detalja krenu da se sklapaju slike i mozaik na kraju od naizgled haosa, postaje perfektna simetrija jedne scene. O da... bitna stvar. Kim je sve radio "na keca", bez pomoćnih linija, referenci, brisanja ili obične olovke. Samo bi krenuo, onako kako je to u glavi vizuelizovao i bum... par sati kasnije od beline imate sto karaktera sa svim svojim ekspresijama i zadatim poslovima.

Veliki Džim Li, za njega je rekao da je jedan od najbojih, a to priznanje, složićete se, nije mala stvar. Koga interesuje, postoji vrlo interesantan "duel" između njih dvojice u crtanju. Ne obraćajte pažnju na infantilnog voditelja / moderatora, nego uživajte u kreacijama.

Zbogom legendo. Prerano si otišao.

Mladen Milosavljević - Jezava

 

Kad sam bio mali, odrasli su pored svih ostalih sredstava za dobrobit moje sigurnosti, koristili i onaj najefikasniji... strah. Naravno da to tada nisam znao i da sam od tih priča zamišljao kojekakve karakondžule koje iz mraka vrebaju decu koja su neposlušna. Ipak... reč odraslih je nešto što mora biti istina, zar ne? Kako god, kroz istoriju se ta strategija pokazala vrlo uspešna. Od nasmejanog, punačkog dekice, koji deli poklone deci koja su bila dobra, preko baba jaga, pa sve do skandinavskog vladara snova koji deci sipa pesak u oči ako ne spavaju. Još gore... taj folklorni sijaset aveti, nesrećne sudbine čine još nesrećnijim kada se navodno dogode nekome koga smo poznavali u stvarnom životu. Taj neko ko je nestao, obogaljio se ili umro, biće ovekovečen aurom nesreće usled neposlušnosti zarad dobrobita odojčadi. 

Ruralni predeli prednjače u strašnim legendama, jer u nedostatku televizije ili interneta, reč mudrih staraca bila je zakon i jedino "provereno" verovanje. "Znaš li slepog Savu? E pa, oslepeo je jer je pogledao u bunar". Istina je da je siroti Sava oslepeo jer je pijan punio patrone za dvocevku, ali misija uspela. Detetu više neće pasti na pamet da  priđe strašnoj, mračnoj rupi.

No, da se vratim strahu i zašto mi je blizak. Nedaleko od moje kuće u selu, bila je  oronula, napuštena kuća, koja je ,jasno, privlačila našu dečiju znatiželju. Usled bojazni da se nešto ne obruši, potencijalnih zmija ili raznih povreda, rečeno nam je da tamo živi izvesni "bradonja" koji izlazi samo noću, a preko dana tu spava. Naravno da me je ta misterija još više morila i naravno da mi nije padalo na pamet da odlazim tamo sam. Poput operski raspevane žabe u crtanom filmu, taman kada bi se bradonja "pojavio" i neko od starijih ga "video", zamakao bi u šumu momenta kada bih usplahireno dotrčao da ga vidim. Baš nisam imao sreće.

Godinama kasnije, kada sam konačno ušao u to famozno zdanje, našao sam samo rastinje, propalu drvenariju i potencijalno izvrnuće zglobova. Vrlo bedno razrešenje decenijske misterije.

E sad... kakve veze ima sve ovo sa zbirkom priča "Jezava"? Upravo u odabiru horora, načinu, stilu pisanja, kao i njenim predstavljanjem čitaocima. Mladen je odabrao nama najbliži, folklorni, iskonski strah, baziran na mitovima i legendama, koje smo u nekoj varijanti verovatno čuli u određenom momentu života.

E sad#2 Ova knjiga je folklorna fantastika sa elementima strave, a ne horor u osnovi. Da pojasnim.

Jezava je ime koje najbolje opisuje atmosferu ove knjige. "Jeza" jeste ono što nas čeka između stranica, ali... ako ste očekivali torturu, gore, snaf ili bilo kakav vid brutalnosti, onda ovo nije za vas. Ova knjiga je zbir stradalnika, čije nesrećne sudbine su uz čašicu ljute šljivovice zapisane nad kamenim postoljem "zapisa". Tragedija je ovde neminovna i iako dolazi u bajkovitom obliku, ne nosi ništa manje brutalnu sudbinu od sudbina kakve su nam predočili bajkovita braća Grim. Imena uklesana u kamenu su jedno, ali način na koji je meso postalo epitaf, nešto sasvim drugo.

Ova knjiga pored toga što je zbirka priča, zbirka je i folklornih mitova i legendi. Po meni je povest, sazdana od dvanaest povezanih priča od kojih svaka može fukncionisati kao priča za sebe. Kao što pomenuh, jedan od najvećih kvaliteta ove knjige je način pisanja i odabir izražavanja. Moram napomenuti ovde, da je Mladen dplomirani antropolog/etnolog i ovo delo se u neku ruku može smatratio njegovom studijom i ličnom kolekcijom mitova koje je tokom godina sakupljao u pravom Vuko-Karadžićevskom duhu, koje je, kao takve, spojio u svoj univerzum što utječe u Dunav pod Smederevom.

Jezava je reka koja teče jugom Srbije, a njeno korito othranilo je mnoge generacije meštana, ali i pohranilo mnoge mračne tajne, koji su ti isti meštani želeli da u njoj udave. Svih dvanaest priča su isprepletane, a povezanost likova je prisutna direktnim potomstvom, sećanjem, pomenom ili samo legendom na tragediju. Zbog ovoga rekoh da je ovo povest. Crna istorija jednog mesta, u kojoj je svako imao svoju mračnu tajnu i svoju zlu auru. 

Način pisanja - tačnije jezik kojim je dijalog vođen je originalni, seoski jezik, pisan direktno iz glave ubogog, prostodušnog seljaka. Ovde se primećuje Mladenovo poznavanje materije, jer, čitajući ovo, stiče se utisak kao da priču slušate direktno od predaka, dok uz svetlo lojanice, čekate da prestane kiša. Najbolji primer je u tursko-srpskom dijalogu, kojim Mladen maestralno vlada. Neću otkrivati ništa, na vama je da zavirite međ' trošne kuće podno Jezave.

Takođe, osim jezika i samog razmišljanja seljaka, postupci su im jednako naivni i očajni... tj. ljudski. Svi smo mi vrlo svesni da nada umire poslednja i učinili bismo nezamislive stvari zarad nekih ciljeva. Ozdravljenja, ljubavi, života. Jedino o čemu ne razmišljamo jesu posledice tih akcija. Sada... te posledice su čistilište. Smrt u nekim slučajevima ni izbliza nije najgora stvar koja čoveka može zadesiti. Hladan tok Jezave zna da smrt je samo početak večnosti. A bivstvovanje u njoj, bira sam čovek. Nekada, neke stvari samo trebamo pustiti...  bar dok nam se ne ponudi alternativa.

U ovoj knjizi vas očekuju kleve, ljubav, zaveti, prokletstva, izdaja, pohlepa... ili jednostavno "pogrešno vreme na pogrešnom mestu". Knjigu otvara priča o starom radio voditelju, koji ima emisiju "Priče iz starog mlina". On se vraća u svoje rodno mesto, samo da bi otkrio da mu je sve ono što je voleo, brutalno oduzeto zarad koristi. Tu kreće i priča o Jezavi. Preko starog voditelja, prelazimo u narednih jedanaest priča, gde ćete se pitati "Kakve sad ovo veze ima sa prethodnom?", samo da bi vas jedno ime ili pomen određene lokacije vratilo u kolosek priče. Imaćemo posla sa napratama, omajama, zduhaćima i svim vragovima za koje niste čuli. Videćete da i Srbija krije svoje Ktulue, samo se malo drugačije zovu i ambicije im nisu toliko globalne.

Uz izuzetan ambijent, bitno je naglasiti da se i nivo jeze eksponencijalno povećava. Kulminacija onostranog dostiže svoj vrhunac i ovde vidimo na šta je sve čovek sposoban. Nije ovde reč o ugnjetavanju seljaka, kako se na prvi pogled čini, već šta radimo jedni drugima i zarad čega. Vremenski, knjiga je razbacana iz sadašnjosti u prošlost. Likovi i njihove sudbine se prepliću iz kolena u koleno, sa tek toliko vremenskog intervala da ih ne zaboravimo.

Ovo je jedna izvrsno izvedena mešavina narodskih strašnih priča, sa istorijskom potporom i određenom dozom fantastike, a sve to kako bi se napravio mali svet, koji se vrti oko jedne reke. 

Znam da sam jako malo rekao oko same radnje priča. Razmišljao sam se da dam kratak sinopsis svake, ali mislim da bi to bilo previše. Ovo je priča koja teče. Kada knjigu uzmete u ruke, svaka priča će vas, poput posebne bajke, voditi kroz svoju naraciju i kroz bolno razrešenje, preći u sledeću. 

Ukoliko i dalje imate pitanja ili nedoumice, prilažem YT link, gde možete čuti maestralno pročitanu radio dramu jedne od priča, nazvane "Zduhać". Tu ćete videti sve ovo o čemu sam pisao, a koga zainteresuje, knjigu može poručiti direktno od Mladena, kao i preko "Bedem" (kliknite ovde) izdavaštva koji je pokrenuo sa svojom boljom, lepšom i pametnijom polovinom.

Naravno, ukoliko vam se svidi "Jezava", Mladen je autor i romana "Kal Juga", kao i dečije poeme "Olalije", koja se takođe vrti oko folklornih priča, koje Mladen u ovoj formi čuva od zaborava.

Knjiga o lavirintu

 

Od kako sam pročitao "Gideon Falls" (impresije možete videti ovde), i čuo sve najbolje za "Royal City", par rečenica na poleđini su me instant ubedile da posegnem za novčanikom. 

Reči kažu sledeće: " Usamljeni građevinski inspektor koji još uvek tuguje zbog gubitka svoje ćerke koja je volela lavirinte jedne noći prima tajanstveni poziv od devojčice koja tvrdi da je njegova ćerka i da je izgubljena u centru lavirinta. Ubeđen da mu je ćerka živa, on kreće u potragu za njom lavirintom ulica fantazmagoričnog grada, rizikujući sve, pa čak i da potpuno izgubi sebe".

To je bilo nakon par rečenica, dok, nakon čitanja, jasno mi je bilo zašto Džef Lemir svoje ime ispisuje zlatnim slovima u bulevaru zvezda devete umetnosti. 

E sad... ne mogu, a da ne budem kompletno iskren. Ono što me je odbilo, u prvom prelistavanju je poprilično prost i prozaičan crtež. Šta čini dobar strip? Priča i crtež. Naravno, tu spadaju i kadrovi, izbor stila, boja... ali suštinski to su dve stvari. Ja sam neko ko zarad jedne, umanjuje vrednost druge vrlo nesvesno. Recimo... Kvalitet crteža u odnosu na priču "Tehnoočeva" ili maestralnost priče u odnosu na bolan crtež "Sendmena". Naravno, svako ima svoja merila i standarde i ja to poštujem. U ovom delu, početno nezadovoljstvo jednostavnošću crteža je iščilela, a da to nisam ni primetio. 

U jednom momentu, uzeo sam svesku, a u sledećem je spustio... na kraju priče. Davno mi se nije desilo da mi nešto toliko drži pažnju i toliko drži u neizvesnosti prema onome što bi moglo doći. Vrednost teksta, ovde je učinila da samo posmatram slike, razmišljajući o onome što čitam. Slike su postale nebitne. Lemir me je maltene naveo da navijam, zajedno sa protagonistom u svojoj potrazi, iako sam morao znati da od toga nema ništa. Dakle... da pojasnim.

Sinopsis koji sam gore naveo, a koji se nalazi na poleđini stripa je u suštini sve. Kratko i jasno. Međutim... priča je previše slojevita da bi bilo samo "kratko i jasno". Glavni protagonista ovog stripa je depresivni građevinski insprektor, koji ne može da prestane da sanja / misli na ćerku koje više nema. Šta joj se desilo? Da li je umrla, oteta, izgubljena? Ne znamo. Par indikacija je u nekoliko tabli gde se prikazuje u bolničkom krevetu, ali ništa više od toga. Znamo samo da je više nema. Tačnije, vezuje sećanje za njen crveni džemper koji je najviše volela. Iz nekog razloga, njeno lice je bledo. Sve ostalo je u jačem sećanju. On tumara kroz život, upravo onako kako bi tumarao čovek koji je izgubio sve, grčevito se držeći za to malo sećanja na ono što ga je poslednje činilo srećnim.

Pravi zaplet dolazi u vidu poziva u sred noći gde neko ko se predstavlja kao njegova ćerka mu poručuje da požuri da je nađe i da je u lavirintu. Ovde dolazi gorepomenuta slojevitost priče. Ko, zapravo, pronalazi koga. Ko spašava čiju dušu i čije oslobađanje od izjedanja čuva Minotaur u sredini lavirinta? Njegova ćerka je bila opsednuta lavirintima. Uvek je rešavala svaki lavirint iz prve, bez greške... koji lavirint nije rešila? 

Glavni junak naše priče (Vil), slomljeni otac nalazi nov smisao života. Ubeđen je da ako reši misteriju ovog lavirinta naćiće i nju. Na tavanu, među kutijama njenih stvari, nalazi nedovršeni lavirint, koji kad stavi preko mape grada, dobija krajnji cilj. Ovo je priča o čoveku koji je zbog sećanja, spreman da prođe kroz zid zarad nade u koju bi želeo da veruje svim srcem. 

Slojevitost dolazi u vidu analize onoga što je bitno i iluzije onoga što čovek želi. Vil se ovde nalazi između prekida starog i mentalne nemogućnosti da počne novi život. Komšinica mu pokazuje naklonost kakvu godinama nije imao, utočište i pažnju, dok on, samo želi da otkrije šta misteriozni pozivi znače. Da li krenuti novi život i odbaciti sećanja. To je zapravo rešenje onoga što minotaur čuva. Vendi, njegova ćerka i on će u jednom momentu zaista biti sjedinjeni. Vil će naći poslednju tačku lavirinta i doista će proći kroz zid, ali tamo će naći samo način kako da se pravilno oprosti. Kako da nastavi i kako da zaboravi. Momenta kada se rastane sa njom, ona ponovo počinje da bledi, kao i u početku. Samo, ovog puta on je srećniji. Ispunjen. Ako bih morao da izvedem zaključak ove priče, to bi bilo - Kako da neke stvari pustimo i nastavimo dalje.

Crtež... Iako zaista nije po mom ukusu, ovaj monohromatski, bledi akvarel, sa haotičnim linijama, zaista uspeva da uhvati emocije likova. Propadanje i depresiju Vila, sav čemer okoline, ali i toplinu. Monohromatika nam daje mogućnost da se istakne nešto bitno. Recimo... crvena nit džempera koja se kroz table provlači, zaista deluje kao da pratimo hemijsku olovku kroz zavojite hodnike lavirinta. Takođe, boja je ubačena u sećanja. Sećanja su lepa, stoga, tu je i boja. Kada se vrati monohromatika, vraća se i tuga.

Iako mi ovo nije u rangu sa Lemirovim najboljim delima, nema sumnje da je kreator u usponu i jedan od najboljih u biznisu. Sposobnost da prenese čistu emociju u priču i uhvati ono "stvarno" iz života svih nas je njegov najveći adut. Videćemo kuda će nas odvesti dalje.

2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.

CRNOSLOVLJE 2 - Nastavak

 

Da je ovo godina literarnog horora, u to nema sumnje. Nešto što je delovalo poprilično daleko i nedostižno, uobličilo se u svoj svojoj strahoti brzinom svetlosti. Neke stvari su tu, pred nama, a na neke ćemo sačekati još samo malo. No, do tada Zbirka priča "Divlja kapela", svoj fizički oblik ugledala je nedavno, a odmah za njom i Besan 4, regionalna zbirka horor autora  (o kojoj poseban post ide uskoro). Najnovije "Crnoslovlje" je predstavnik andergraunda u svim njegovim mračnim oblicima, a "Vragovesti" su na putu. Za njih, kao i za "Kapelu", poseban osvrt, čim završim sa Besanom.

Ne mogu dovoljno da iskažem nezadovoljstvo manjkom vremena i viškom posla. Dva faktora, koja su me sprečila da prisustvujem promociji Crnoslovlja i jednako friškog Besana 4, održanoj u nedelju na tajnoj lokaciji u Novom sadu. Ipak... u svemu ima i nešto dobro, a moje zadovoljstvo je da vam na ovom blogu predstavim najnovije ostvarenje iz kuhinje novosadsko-subotičkog tria. Jedini andergraund fanzin posvećen hororu upravo je dobio drugi deo. "Crnoslovlje" #2: Nastavak -  je izašlo iz štampe i putem "Sokola" doletelo u moje ruke. 

Sa jednako luksuznim promo box-om, ovaj fanzin polako iz istog prelazi u knjižicu. Obim se utrostručio u odnosu na prvi broj, a sadržaj postaje raznovrsniji. Nekoliko umetnosti se spajaju u jedno crno delo. Horor priče, recenzije, poezija, artwork, strip i intervju. No, poznajući kreativne umove tvoraca ove sjajne abominacije, prave stvari su tek u začeću.

Crnoslovlje #2: Nastavak - donosi pet priča. Ovaj put, na moje lično zadovoljstvo, tri priče su od Daniela Tikvickog, jednog od 33% Crnih i 100 % Librariona, i iako su minijature, vrlo je jasno šta je pisac hteo da keže. Za horor je dovoljna jedna sekunda, jedan rez, jedan pucanj, jedan metak... jedna grozna smrt, a za dobrog pripovedača i jedna rečenica. Nakon uvodne reči, Daniel fanzin otvara sa "Čista duša jedne muve" kratkom pričom u kojoj se život, sažaljenje, tuga, oproštaj i smrt sreću u jednoj stranici.

Potom, dolazimo do jedne od dve duže priče. Sa prvom, pod nazivom "Vražja boginja Kali" debituje sociolog Nemanja Rajak, koji nam približava agoniju i brutalnost rata iz perspektive nekolicine dezertera. U priči, strah ubrzo zamenjuje glad, a kukavičluk zamenjuje perverzija i animalni poriv. Hladnoću spira krv, a prijateljstvo spira metak. Dokle glad može da ide i do koje tačke prestaje čovek, a počinje životinja? Rajak je lepo dočarao, ubacivši taj "stvarni" momenat nečega što se vrlo lako moglo desiti i van mašte pisca. 

"Pečen" je druga minijatura Tikvickog i, ovaj put, je samo uvod u priču. Naizgled Svini Tod-ovska priča počinje ispovešću lika koji je voleo miris sprženog mesa. Možda i previše. Nakon duge terapije, on je novi čovek, ali ga poseta misteriozne devojke vraća u ponore iz kojih se tako mukotrpno uspeo i svojom isprženom kožom ponovo aktivira ugašene porive.

"Exto", iz pera Ivana Nešića, druga je duža priča i donosi interesantan pogled na "pohlepu". Protagonista je Robert. Čovek koji se bavi preprodajom, a čiji morali i načela su gurnuti u blato zarad bilo kakvog profita. Ubrzo, čovek primećuje misteriozno @ koje ga svuda prati i kreće u spiralu ludila, gde u matriksu devete umetnosti upoznaje "novog" sebe. Dok jedan raste, drugi rapidno propada. Pohlepa je čudna stvar.

Poslednja Danielova minijatura nazvana "Plodova voda i kreč" je nešto drugačije. Bajkovita legenda o sakatim krojačima je priča koja me je neodoljivo podsetila na priče Ransoma Rigsa. Izuzetna ideja i priča o potrošnim ljudima koji su tu da rade, rađaju se i umiru? Jedina moja zamerka nakon čitanja je što hoću još. Još razrade, još priče.

Nakon nekoliko pesama mračne poezije dolazimo do intervjua sa Danijelom Vizijem. Čovekom koji je zadužen za stvaranje dve vrste umetnosti. Stripa i piva. Ovde, na nekoliko stranica, možete saznati sve planove, ideje, impresije, kao i šta je "Memento Mori", šta je "Post mortem" i koje pivo je najbolje u ovim vrućim danima.

A kad smo već kod stripa, ovde imate sneak peak u scenario i nekoliko tabli za delo nazvano 8MM. Vizijeva vizija i Tarabićev crtež, kreiraju brutalno snaf delo, koje služi kao savršen trejler za sve one koji razmišljaju da li da kupe "Memento mori" ili "Post Mortem". Nakon ovih kadrova, dileme više nema.

Kao i u prvom broju, glupo bi bilo proći bez antirecenzije, a za ovu, Milan je, poprilično stručno i krvoločno napravio disekciju naveliko hvaljenog "Northman"-a. Svi znate njegove recenzije preko stranice "Recenzije iz pakla". Ova je upravo to. Namerno upotrebih izraz "krvoločno", jer, oni koji su uz box imali sreću da dobiju "Krvolok - Demo", sada mogu pored horor reči, čuti i horor vokal Milana Kovačevića u svom prajmu, pre otiska u literarne vode.

I za kraj, nešto što i sam jedva čekam. Najava za "Vragovesti" sa sinopsisom svake priče koju u sebi nosi.

Naravno. Ne mogu, a da ne pomenem vizuelni dvojac ovog broja, a to su: Nenadmašivi mistik iz Ukrajine, čiji morbidni radovi krase prvi broj - Andrei Strachov, koji je ovde doneo čak tri slike. Za box, majicu i sam fanzin. Naravno, kome se sviđaju ovi dijabolični kolaži, može ih kupiti direktno preko stranice "strachovart". 

Uz njega, nekoliko ilustracija donosi nam i fenomenalni Damir Pavić - Septic. Sa svojim Đunđi Ito-vskim morbidnim radovima, obogatio je unutrašnjost fanzina i dao mu taj dodatni horor, andergraund šmek.

Za ovaj broj... toliko. Malo li je?

Vragovesti - Milan Kovačević

 

Vreme je da se slavi. A kako to odveć na svakoj slavi biva, posle predjela ide svinjetina. U ovom slučaju, predjelo sam poslužio na ovom linku, a glavno jelo je trenutno u finalnoj fazi pripreme. Raskomadana krtina je dobila svoj slani sloj krckave kožure, a ukus ćete osetiti vrlo uskoro. Samo treba da se servira. Dakle....kao neko ko je imao tu privilegiju i od starta bio blisko upoznat sa celokupnom idejom, predstavljanje ovog dela mi je zadovoljstvo do te mere, kao da je ono lično moje. 

Ukoliko barem malo pratite dešavanja u horor svetu online, bile to knjige ili filmovi, ime na koje ste u jednom momentu morali naleteti, svakako je Milan Kovačević. Kako slikovito opisati njegovo stvaralaštvo? Milan je pisac koji je duže vreme sedeo u sobi spuštenih venecijanera, pokušavajući da motornu testeru vrati u funkciju stavljajući ulje i oštreći zupce lanca, a momenta kada je to uradio novosadski masakr motornom testerom je krenuo takvom silinom da bi mu sam Hooper pozavideo na brutalnosti. Od zbirke "Besan", preko AVKF-a, Crnoslovlja, saradnje sa Librarionom, prešao je granice kontinenata i došao do izdavačke kuće "The Hive" (Priču na engleskom možete pročitati online u knjizi Trail XIII - The Path to Perdition). Poenta rečenog je da je više ljudi prepoznalo kvalitet i potencijal onoga što Milan piše. Ultimativna kreacija horora i lični Nekronomikon sopstvenih priča dolazi nam u tvrdokoričenom vidu, a Vault of Chaos ima posebnu čast da predstavi njegovu prvu samostalnu zbirku nazvanu "Vragovesti". A kakve komade mesa nam ova disekcija donosi i da li će nam stvoriti neprijatnosti u žuči? Iskreno se nadam. Ali... u najboljem mogućem smislu.

Neka ovaj dan počne horoskopski, a danas je...

"Dan svinje"

Delo koji otvara ovu zbirku, meni simbolično, jer je sa ovom pričom sve počelo. Simboličnom iz još jednog razloga... Sam uvod u ovu priču, način izražavanja i razmišljanja je ključni momenat kada ćete shvatiti da li je ova knjiga za vas ili ne. Ligotijevsko-mizantropski stil, narativno vođen iz ruralnog mesta zabačene Srbije je savršeno otvaranje za masakr koji će uslediti. Ovde moram napomenuti kako smatram da svako može da napiše masakr. Ljudi su kao drva, udariš ih sekirom i oni padnu. To je lakši deo. Teži deo je masakr pretvoriti u atmosferu. Smrad sukrvice, znoja i suza uplesti u niti okoline i čitaoca uvesti u mesto gde se smrt iz literarnog oblika pretvara u realni. Upravo to je glavni adut ove priče. Realnost. Možda ne realnost svih nas, ali svakako krvava realnost seoskih običaja, čiju realnost su deca imala priliku da iskuse od malih nogu. Smrt je jednako brutalna za sve, a posle dana svinje, smanjujemo krike samo na momenat, oblizujemo usne i idemo na...

"Šapat suvih usana"

Inkarnacija čoveka koji se budi u bolničkoj sobi, tela razorenog nesrećom. Čovaka koji ne zna zašto je, šta je... ali vidi ga. Vidi njegovo otelotvorenje u bolničkoj sobi, kako sa osmehom stoji pored njegovog kreveta... plaši ga se, ali nije siguran ko je on tačno i zašto je došao. Da li se čovek u zavojima kaje zbog toga što je uradio, koja je simbolika poslednje cigarete dok pred streljačkim vodom stoji vezanih očiju i koji posao ostaje da se završi posle svega? Ovde su odgovori na neka od pitanja. No, jedno je sigurno. Ne možeš pobeći od onoga što jesi. Repertiraćemo pištolj i sa osmehom na suvim usnama preći u...

"Deratizacija pacovskog konglomerata"

Kad već spomenusmo Tomasa Ligotija i njegovo shvatanje ovog truležnog sveta, ova priča je upravo to. Deratizacija onih koji su kanceri u kancelarijama, nekrozno tkivo u sistemu piramidalne hijerarhije vlasti... kao i onih koji su sitni točkovi mehanizma, koji ne shvataju da bi bez njihovog okretanja mehanizam stao. Stoga, zarad postojanja u takvom sistemu, oni se okreću i okreću, dok na kraju prestanu jer u njima više nema života. U ovoj priči, protagonista sa osmehom Hoakima Feniksa uzima stvar u svoje ruke. Ovaj točkić se okreće po svojim pravilima. A plodovi njegovog dela su...

"Plodovi crnog semena"

Evo priče koju nisam čitao. I pored ovog trejlera koji upravo pišem, hteo sam da je ostavim samom sebi kao faktor iznenađenja. Čisto da, kada uzmem u ruke fizičko izdanje, iznova se oduševim nečim novim. Stoga, zadovoljite se sa ostalih sedam, ova će biti specijal. Pustite me da imam svoje iznenađenje, a ja vas puštam...

"Pustite nas da umremo"

Sada zadiremo u teren koji toliko volim, ne zato što sam mizantrop, već zato što nismo za bolje. Post-apokalipsa iz ugla jednog od "preživelih". Doduše, ovde nema uvoda, nema razrade, nema tragedije, nema opšteg, sinhronizovanog vriska nacije koja umire u vatrama ragnaroka. Priča koja se dešava trenutno, dešava se posle kraja. Sve je gotovo, zaraza je napredovala, mrtvi su živi, a živi su mrtvi. Protagonista sa sobom nosi sećanja, nosi tračak nade i nosi spas u glavama čaura. Prava post apokalipsa za moju dušu... 

"Jedenje duše"

Da li se ljudi ikada mire sa svojom neizbežnom sudbinom? Da li se uopšte mire sa činjenicom da na kraju ovog našeg otrcanog životnog puta stoji iskežena kreatura sa bledim očnjacima. Dama zvana smrt. Neko se sa njom nosi lako, neko pokušava da beži... dok... neko je njen lični izaslanik. Ova priča iz oba ugla daje odgovor na ovo pitanje. Smrt daje i smrt uzima. Kako um tako i tela...

"Tela naših spasitelja"

Ne znam da li bih se usudio da kažem najzrelija, ali svakako najslojevitija priča u ovoj zbirci. Ova je pisana pod samim uticajem očeva strave. Lavkrafta i Poa. Pipci njihove nakaradne mašte pužu svuda oko ove ideje. Poput Stokerovog Drakule, radnja je smeštena u veliku kuću, čiji domaćin je naizgled čudan. Sprema se nešto zlokobno... Odvratan miris nadolazećeg slavlja svi osećamo u nozdrvama, ali neizvesnost je sveprisutna. Krešendo dolazi u obliku krvi. Za razliku od Lavkrafta, ovde horor nije "neviđen" očima čitalaca, horor je na tacni i horor je pozdravljen aplauzom. Pažljivom kontrolom gostiju, odabranik mora biti kvalitetan...

"Kontrola kvaliteta"

Opet, simbolično na kraju dolazimo do kontrole kvaliteta. Ja sam svoj sud već dao, sad je red na vas. Međutim, u kontroli kvaliteta, pored ličnog suda, dolazimo do Barkerovskog opisa jednog od glavnih smrtnih grehova... Proždrljivost. Ruku na srce, da li je zapravo proždrljivost greh ili je stvar samo u kvalitetu istog? Što opet, povlači pitanje, da li greh može biti kvalitetan. Da li su sveci u obliku mršavih pasa ili debelih svinja? Da li je oreol greha pečat na masnoj koži odsečenog mesa? Saznaćete.

Naravno da mi je jasno da se ova recenzija sastoji više od pitanja nego odgovora, kao i da ništa nisam otkrio ni rekao pametno. Međutim... površno sam zašao u svaku od tema i do izlaska zbirke, to vam je to. Kako napraviti trejler sazdan od reči? Nadam se da sam uspeo da vam zagolicam maštu do te mere da ćete poželeti ovu knjigu u svojim rukama momenta kad izađe.Sama knjiga će biti u tvrdom povezu i za nijansu većeg formata od standardnog. Takođe, nekoliko umetnika potrudilo se da forzec, kao i slika za svaku priču, knjizi daju poseban pečat i poseban identitet.

PAŽNJA!!! Milan ima popriličan broj pratilaca i ljudi koji su ovu knjigu več poručili. Dakle....budite brzi jer kada ovaj tiraž ode, to je to. Doštampavanja više neće biti.

Velike stvari su na pomolu, a ovo definitivno nisu bile "Poslednje reči pisca".

The Vanishing of Ethan Carter - Lavkraftovska šetnja kroz šumu.

 

Zvono je zazvonilo i počela je druga runda između mene i Korone. Pored kašlja, dobio sam vremena čak i da odigram video igru dužu od standardne par Quake 3 partije. "Vanishing of Ethan Carter" imam na radaru jako dugo, prvenstveno zbog njene atmosferičnosti i povezanosti priče sa vrlo mi obožavanim H. P. Lovecraft-om. Igra je svetlost dana ugledala, sada već davne 2014-te godine, razvijena i izdata od strane poljske kuće "The Astronauts". Od tada, igra je primila sjajne kritike od korisnika i do sada, prodato je preko milion primeraka širom sveta, čak je 2015-te odnela nagradu kao najbolja inovativna igra od strane "British academy games awards" (BAFTA).

VOEC je u suštini horor avantura, point and click stila sa vrlo malo mehanike i poprilično jednostavnim načinom igranja. Horor se, doduše, ovde svodi na sećanja, pisma, raskrinkavanje priče... i poprilično detektivskog posla. Nema toliko gore momenata, šikljanja krvi i iznutrica, ali zato glavna karta na koju su kreatori ove igre pucali je atmosfera. I mogu vam reći da su uspeli u tome. Iako je igra open world, na moju veliku žalost, postoje limiti. Open world se prostire do određenih granica, stoga usled grafike, igra prosto vuče da se otisnemo u nepoznato, ali... kao i u pričama gorepomenutog gos'n Lavkrafta, nepoznato ostaje nepoznato, a dometi su u našoj mašti. No, igrač ima više izbora kojim putem da krene i, iako su svi praktično spojeni, neminovno je vraćanje nazad radi provere da li smo nešto propustili ili prevideli određeni artefakt. Tako da, lutanja ima poprilično. Kao što rekoh... gameplay je vrlo jednostavan. Toliko da se sve svodi na par komandi. Pronađi predmet, stavi ga na pripadajuće mesto, tine poveži redosled događaja u jednu celinu i sklopi celokupnu priču. Zvuči pre-jednostavno, slažem se, ali, kao što rekoh, atmosfera je takva da prosto vuče istraživanju. O samoj grafici nešto kasnije. Priča kaže sledeće:

Glavni protagonista je istraživač paranormalnog, Pol Prospero, koji dolazi da istraži nestanak dvanaestogodišnjeg Itana Kartera, čije je pismo prethodno dobio. Itan je, nehotice otvorio nešto... vrata koja nije smeo i neko zlo van ovog realma je zaposelo celu njegovu porodicu. Sada.....jedini cilj njegove poludele porodice je probuditi to zlo, koje nazivaju "Spavač", a mali Itan je postao žrtveno jagnje posesivnoj majci, bratu siledžiji i pokornom, nemoćnom ocu. Naravno, tu su i ostali članovi porodice, čije smrti su samo "prolazna stvar" u procesu buđenja uspavanog boga. Protero, kako se čini je jedina nada ta dečakov spas i otkrivanje misterije "Nestanka Itana Kartera", posebno što ima specijalan "dar" i vizije onoga što je prethodilo smrti žrtve. Rasplet dolazi kada istraživajući sve priče i vizije, Protero shvata da je samo produkt mašte nesrećnog Itana i tad dolazi do pitanja - da li bi stvari bile drugačije da je Prospero ranije stigao i otkrio Itanovu kućnu samicu koju je sam napravio, pokušavajući da se sakrije od porodice. Neću otkrivati previše, na vama je da saznate šta je u toj "samici" Prospero našao i u kakvom stanju.

E sad. Glavni adut i ovo što igru čini specijalitetom. Grafika. Predeli i krajolik u kojim se krećemo je prokleto predivan. Zalasci sunca, šuma, jezera, pećine... sve izgleda nestvarno dobro. Da ovu igru mogu probati u VR modu, verovatno bi me alergija na polen trajno osakatila. Iako ima svega par gigabajta, deluje kao da je daleko ispred svog vremena i komotno može da parira igrama današnjice. Činjenica da ima par gigabajta, umesto standardnih par desetina, koliko nove igre sadrže, upravo jesu razlozi ograničenog kretanja i jednostavne mehanike. Garantujem vam da ćete se zadržavati gledajući teksturu hrastova iz zoom-a, mahovinu na stenama, talasanje vode ili pomeranje svake travke usled dejstva vetra. Gomila detalja, koji odvlače pažnju, poput svetlosti koja prodire između grana ili žbunova koji se njišu i jesu ono što igru čini dužom. Sve to je upotpunjeno blagom ambijentalnom muzikom, koja zaista deluje kao relax terapija dok se šetate kroz šumu. Naravno, ambijentalnost se menja u jezovitost kako priča postaje napetija. I pored svega ovoga...

Raznovrsnost nivoa nije prevelika i veći deo je tumaranje po prirodi, ali su se dizajneri potrudili da nam unesu malo živosti. Seoce na priobalju i istraživanje kuća unutar njega, brana, rudnik, njegovi hodnici i podzemne pećine su otvoreni za istraživanje, gde poseban naglasak hororu dajem na nivo u pećinama. Upokojeni čuvari su čisto podsećanje na "Call of Cthulhu: Dark corners of the earth" i žao mi je što nema više takvih momenata u igri.

Jedina zamerka koju bih imao je, pored kratkog gameplay-a (otprilike dva sata) je povremena sporost. Igrač ima dve brzine kretanja, regularan hod i nešto brže trčanje. Hod je u početku prihvatljiv, jer je sve novo i sunčano, ali brzo postane monoton, stoga ćete prst držati na dugmetu za trčanje i nikada ga nećete pustiti. Čak i to je u određenim momentima sporo, jer, ukoliko ste nestrpljivi, poput mene i shvatite da ste zaboravili item na drugoj strani mape, potrebno je nekoliko minuta hoda, za koje ponekad vrlo nemam živaca jer želim da priču nastavim tog momenta. 

Takođe, naviknut na pucačine, svakog momenta se nadam da će protagonista izvući mač, pištolj ili rocket launcher. Nažalost, toga ovde nema, jer nije potrebno. Doduše, saznao sam da postoji secret rifle negde u kamenjaru plićaka, ali sam bio previše lenj da je tražim. Svakako, ti razlozi su toliko minorni da skoro nisu vredni pomena i nimalo ne utiču na kvalitet samog doživljaja ove igre.

Nažalost, sve što je lepo mora imati kraj, stoga "Astronauts" je poprilično zamro po pitanju novih izdanja, ali... nova nada se ipak rodila. Najnovije ostvarenje, pod imenom "Witchfire" je FPS pucačina sa najboljim sklopom svega u ovoj recenziji navedenog. Grafike, detalja, prirode, čudovišta, onostranog horora i, konačno, kontrole igrača da oružjem natera zlo da krvari. Izlazak je najavljen za ovu godinu, a svi palčevi su stisnuti u nadi da gameplay ostane blizu onakvog kakvim ga je teaser predstavio.

Moj savet. Prepustite se pejzažu i otkrivajte priču. To će biti vrlo dobro utrošenih par sati.

Gideon Falls - Šta se krije u crnom ambaru?

 

Ko ne veruje u čuda, krajnje bi vreme bilo da počne. Izdavač "300 čuda" nam posle, sada naveliko kultnog" Helboja, donosi "Gideon Falls", ostvarenje koje po mišljenju mnogih zaslužuje da se nađe u samom vrhu devete umetnosti. Ovo fenomenalno delo, donosi nam dvojac, Lemir i Sorentino, koji su svoju reputaciju zacementirali u radovima poput "Old Man Logan" i "Green Arrow". Džef Lemir, koji je zadužen za scenario i kreativni je mozak iza sveta Gideona je izgradio lepu reputaciju i zaradio još lepše poštovanje u svetu stripa. Trenutno, aktivna je serija "Sweet tooth" o avanturama malog rogonje, rađena po njegovoj kreaciji. 

Elemm da se vratimo na temu.....šta je Gideon Falls? 

Gideon Falls je koktel horora, misterije i naučne fantastike.....i na kraju krajeva samo "običan grad". A takav koktel zaista ne može da bude loš. Cela priča se sastoji od 27 brojeva, koji bi kod nas, ako se ne varam trebali da izađu u 4 ili 5 svesaka. Prve dve, možete poručiti putem njihove FB stranice ili uzeti lično u bolje snabdevenim striparnicama. Treća je trenutno u razvoju. No.....ono što svaki strip čini malim umetničkim delom jeste priča i crtež. Svako ko je pratio moje pisanje, zna da mi je prvenstveno ideja bitna, pa tek onda na drugom mestu izvedba. Poštujem onoga ko misli obrnuto. Prvo, par reči o samoj radnji, pa onda o Sorentinovoj umetnosti.

Šta da kažem, a da ne odam previše? Zaista ću se truditi da ne spojlujem priču, jer, najgore je kad vam neko razreši deo misterije u ostvarenju koje je samo po sebi misterija. Takođe, kod nas su izašla svega dva dela, koja sadrže možda trećinu priče. Dakle......radnja Gideona počinje u istoimenom gradu i prati opsesivnog čoveka po imenu Norton, koji kad nije kod psihijatra, svoju opsesiju nalazi u đubretu. Ali......ne bilo kakvom đubretu. Norton, koji se kao devetogodišnjak pojavio na ulicama Gideona, ne seća se ničega osim svog imena. Njegova potreba da ispuni svrhu sopsvenog postojanja je neobjašnjiv poriv koji ga vuče ka đubretu da nađe deliće slagalice. Sitne komadiće drveta, eksere.......slagalice koju on od malena viđa u snovima. Deliće crnog ambara. Ne zna šta zapravo ambar predstavlja, ali oseća da je u njemu nešto zlo i izopačeno.

Paralelno sa njegovom pričom, pratimo i starog katoličkog pastora koji dolazi u ruralni deo Gideona kao zamena nastradalom prethodniku. Tu kreće paralela između mladog Nortona i pastora Frenka, a jedino što ih spaja jeste priviđanje crnog ambara, ludačke nasmejane figure koja u njemu obitava........i smrt koja sve to pomno prati. Ruralni i urbani deo su naizgled dve totalno zasebne realnosti, ali su povezane mnogo bliže nego što to naizgled deluje. Za sada. Kako priča odmiče, saznajemo da postoji još ljudi koji znaju ili naslućuju postojanje crnog ambara. Neki više, neki manje, neki tek postaju vernici, a neki ljudi iz senke su poprilično dobro upućeni u pakao koji je u njemu pohranjen. Pitanja je i previše? Ko je Norton zapravo? Šta se desilo prethodnom pastoru i zašto je Frenk tu gde jeste? Ko još zna za ambar? Da li su oni na neki način povezani? Da li je Norton totalno lud? Činjenica je da ljudi brutalno umiru, a odgovora trenutno nema.

Cela priča oko Gideona možda nije sto posto originalna, ali je vraški dobro sprovedena u delo. Imamo isprepletane realnosti, vremena i likove. Vrlo prosto, cela priča se može posmatrati kao borba odabranog tima ljudi protiv zla kako bi spasli celu planetu od zaraze istim. Međutim, nije baš toliko prosto. Recimo da postoji Morfeus, bišop dobra, koji zna šta se krije u Matriksu. Ostatak planete i "normalnih" ljudi je totalno neupućen i slep za ono sa čime se oni susreću. Samo što, za razliku od junaka pomenute franšize, protagonisti, zastupnici dobra u Gideonu su na smrt prestrašeni, jer ne znaju sa čime se suočavaju i poput svakog normalnog ljudskog bića, odbijaju da prihvate košmar kao nešto što se njima događa. 

Jedan čovek, ekscentrični genije, davnih dana, rovareći po vremenu i onome što ljudima nije namenjeno da vide, nabasao je na dimenziju iz koje ga je nešto pogledalo i uzelo mu razum, totalno ga zaposevši. Tada, rodio se i "crni ambar" u kome se nalazi sadašnjost, prošlost, paralela, budućnost, apokalipsa sa svim svojim odvratnim nožicama i smrt sa ludačkim osmehom. Smrt je zarazna i smrt je prelazna. Lemir je fenomenalno skrojio priču tako da sa svakim brojem donosi nešto novo i svojim završetkom tera čitaoca u iščekivanje sledećeg broja. Kao da je sa namerom pravio da bude scenario za buduću seriju, a ako sam dobro saznao, prava za ekranizaciju su već otkupljena. Koncept vremena, likova, kao i njihove povezanosti u istom univerzumu može biti vrlo konfuzan, ali na kraju svi delovi slagalice dođu na svoje i stoga je bitno ispratiti sve, bez preskakanja. Pored farme, grada, ovde imamo prošlost sa gotskim elementima, budućnost sa SF, steampunk prizvukom, kao i post-apokaliptično, tribalno utočište ljudi, koji su na svojoj koži osetili ukus poraza.

Naravno, kao i u svakoj priči gde više ljudi deli istu sudbinu i ovde su zastupljeni međuljudski odnosi. Ljubav, nada, tuga, žrtva......sve je tu. Ali, opet.....nije toliko isforsirano, ipak je u prvom planu razrešenje misterije zla i borbe protiv istog. Ne sumnjam da će se to radikalno promeniti prilikom ekranizacije Gideona, ali u stripu, emocije su sveprisutne, ali ispadoše sekundarne jer priča vuče i tera protagoniste samo ka jednom cilju, ne dajući im vremena da se i sami oporave od šoka. A cilje je zaustaviti zlo i ludilo.

Ono što ovaj stip čini specifičnim je Sorentinov crtež. Apsolutno razumem zašto se nekome ne sviđa pristup. Kao u "Ludnici Arkam", za koju sam čuo iznenađujuće podeljena mišljenja i ovde mi je crtež sjajan. Haotičan, mračan.....baš onakav kakav treba da bude. Sorentino eksperimentiše sa tablama, pa imamo okrenute table, reprezentujući paralelnost dimenzija, iseckane, nabacane sličice, ali sve je zarad toga kako se priča odvija. Kao što Lemir vodi tekstom, Sorentino pokušava da prati kadriranjem. U njihovoj verziji "Starca Logana", možete videti isti primer eksperimentisanja kadrovima. Crtež je 80 posto istog stila, ali u momentima varira. Unutar košmara postaje haotičniji, kao da je crtan u strahu, a unutar ambara prelazi u šareniji, Mebijusovski stil, kako bi jednu realnost odvojio od druge. Originalne, crno bele table, deluju kao škola Frenka Milera, ali boja mu dodaje potpuno nov smisao. U nekim momentima, dobija čak i monohromatski prizvuk. Ne znam koliko sam ljubitelj digitalne boje u ovom ruhu, da je crtež drugačiji, možda se i ne bi toliko "primila", ali uzevši u obzir detalje samog tuša, ova kombinacija funkcioniše sasvim okej.

Gotovo da je nemoguće izmisliti nešto novo. Pogotovo u svetu digitalizacije gde je svaka ideja, svaki crtež, svaka misao, na drugoj strani sveta za svega par sekundi. Međutim, samo dobra ideja ne garantuje dobar proizvod. Moraju se poklopiti sve kockice. Gideon možda nije ultimativno delo devete umetnosti, ali delo, koje svakako morate imati na svojim policama.

 

CRNOSLOVLJE - Magazin iz podzemlja broj jedan

 

Kako se i ova godina vrlo strmoglavo pripremila za počinak, hororu, koji je postao njen nerazdvojni saputnik, se ne nazire kraj. U to ime, mala grupa entuzijasta i ljubitelja istog je odlučila da ujedini svoja znanja i veštine i pomenuti horor reinkarnišu u novi oblik. Odlučili su da horor svakodnevnog postojanja u svetu kakav jeste, prebace u književni oblik i time nas uvuku u njihov literarni, imaginarni strah. Taj novi oblik postanka, dobio je i ime, kršten u pravom maniru podzemlja. Crnoslovlje.

Pre nego što predstavim samo izdanje, red je da predstavim kreativni trojac koji je stvorio ovo (ne)delo.

Gospodin Yog, iz čije glave je potekla ova celokupna ideja, vrlo je iskusan horordžija, strastveni ljubitelj jezive pisane reči i kolekcionar onoga što se nalazi u nama svima. Priča gospodina Yog-a je moj prvi susret sa njegovim spisateljskim umećem i crnilom koje je vrlo umešno predstavio, no.....o tome malo kasnije..... 

Gospodin broj dva, sugrađanin gospodina Yog-a, samim tim savršen saučesnik u zločinu je "kriv" za priču broj dva. Svi oni koji prate ovaj blog, imali su prilike da se sa njegovim prvencem upoznaju ovde. Reč je o Milanu Kovačeviću, a o potentnosti njegovog pisanja ćete tek čitati i to ne samo ovde. Rečima zagriženih kladioničara. imam fiks da se u skoroj budućnosti sprema nešto opako sa njegove strane, a sve svoje pare iz buđelara stavite na kvalitet i odličnu dozu literarne strave. Dobitak je zagarantovan.

Gospodin broj tri. Nikad umorni, vazda entuzijastični i verovatno najveći zaljubljenik u svaki vid skrivene umetnosti koji podzemlje može da donese. Daniel Tikvicki je poznat široj masi po svojoj izdavačkoj kući "Librarion", specijalizovanu za DIY izdanja. Kako muzička, tako i u formi fanzina satkanih od intervjua, priloga, priča, poezije...... Jedini logični sled događaja je da upravo on bude kum ovom ostvarenju. Moj jedini žal, vezan za prvi broj je što nema njegove pisane reči, ali polako........čedo je još mlado.

A od čega je Crnoslovlje sazdano? Slova.....da. Ali šta ih čini crnim. Idemo redom.

Yog nam donosi priču broj jedan. Vrlo efektivno nazvana „Od pacova sakat“ je, kao što gore pomenuh moje prvo suočavanje sa njegovim stilom pisanja. Sam početak mi je delovao vrlo prosečno, ali to je zato što i to jeste......ni u kakvom slučaju prosečnog kvaliteta, nego pisan prosečno, bez upotrebe bespotrebnih opisnih prideva, šarenolikih „teških“ reči ili gubljenja u sintagmama. Kod njega nema onoga „šta je pisac hteo da kaže“ ili „svaki čitalac razume onako kako zamisli“. Ne. Kod Yog-a, svaka reč je izgovorena jezikom ulice, jezikom naroda. Baš onako kako je čujemo svakog dana u svakodnevnom razgovoru. Kod njega dijalog ne vode Šekspir i Po, već Zemo 1 i Zemo 2 koji se savršeno dobro razumeju u svom narodskom izražavanju. Kao Bukovski, to što u duši, to i na jeziku. A da se razumemo........horor življenja najbolje dočara čovek koji ga je prošao. Što nas dovodi do glavnog pitanja. 

Koji je horor najbolniji? Onaj realni, svakodnevni, koji može da se desi svakom? Čega je realnije plašiti se? Bolesti ili vanzemaljaca? Pripite propalice koju vidite kako mumla nerazgovetne reči dok u mraku ide ka vama sa ludačkim pogledom ili Godzile? Sigurnog straha od smrti dok avion u kom ste počne da ispušta čudne zvuke dok polako ponire ili zombija? Mislim da je odgovor jasan. 

Yog nam ovde prikazuje sav taj horor, koji ni jedan čovek ne treba da doživi. Karma, koja je sve adute ispucala na leđima paora. Jedna greška i kraj. Jedna greška i nastradali su dužni, nedužni, pasivni, aktivni, kao i oni kojima šansa nikada nije data. U ovoj priči proćićete kroz spektar emocija čiji krešendo dostiže vrhunac kakav niste mogli očekivati. Sažaljenje raste u bes, bes u tugu, a tuga u nevericu. Takođe, autor nam ovde daje odgovore na dva ključna pitanja.

Da li postoji sudbina gora od smrti?

Da li vredi svetiti se i da li je osveta ispravna i adekvatna?

A kad smo kod osvete, stiže priča broj dva, koja se zove "Šapat suvih usana".

Literarni stil, koji sam opisivao u prvoj priči, ovde uzima zaokret od 180 stepeni. Ako je prva priča bila prepričana jezikom svakodnevnice, ovde imamo izobilje izraza, prideva i opisa samog stanja u umu  psihotičnog čoveka, koji ni sam nije svestan šta mu se dešava. Milan, sa svakim svojim delom, pokazuje nov nivo stasalosti. Ova priča deluje kao direktan omaž velikom Tomasu Ligotiju, ali ispričanu na drugačiji način. Poput samog Ligotija, Milan jako dobro shvata i uviđa sve imperfekcije ovog trulog sveta, sve odvratnosti još truljeg sistema i ne plaši se da nam ih predstavi. Jako je teško dočarati mentalni sklop određene osobe, njegove frustracije, nedostatke i um u krhkom, bolesnom stanju. Nakon čitanja ove priče i opisa samog postojanja protagoniste, verujem da neće biti osobe koja se u nekom spektru neće poistovetiti sa njegovim duboko ukorenjenim besom. To nije samo bes prema društvu. To je razočaranje za onim što je bilo u mehuru dečačke bezazlenosti i naglo se rasplinulo u eksploziji odrastanja. Razočarenje za time, a bes pri realizaciji da je sve bilo obmana. Laž nakon što se maska blaženog života skinula. Ultimativna izdaja od svih. Protagonista ove priče rešava da, kao i u prethodnoj osvetu uzme u svoje ruke. Pitanje je kako? Da li je ona opravdana? 

Da li je on samo Džoker koji samo želi da završi nedovršeni posao? Na vama je da otkrijete.

Priča broj tri, nazvana "Kontaminopolis" je nastala specijalno za ovaj fanzin. Obzirom da je autor potpisnik ovih redova, nije na meni da pričam o kvalitetu iste. To će uraditi neko drugi. Priča poreklo vodi iz sad već stare situacije koja nas okružuje. Sve je propalo. Sve što smo gradili je nestalo, a čovek se poput izgladnele hijene bori za egzistenciju. Apokalipsa je došla kao prijatelj koga ste tek upoznali. Sa rukom preko ramena, platio vam je piće u kafani i uveravao vas da sje sve u redu i da ima rešenje za sve probleme. A onda vam je zabio nož u jetru, momenta kako ste se okrenuli. Čovek je sebičan i čovek ne želi smrt. Preživljavanje je opcija po svaku cenu. Svaki dan je još jedan korak ka nadi. Ovde se radi o smrti zarad lepšeg života. Samo čijeg? 

Nakon horor priča, dolazimo do pričanja o hororu. I to sa legendom vojvođanske underground muzičke scene Norbertom Đerijem, koga znate po bendovima "dreDDup" i "Ashen Epitaph". U ovom intervjuu, sa Đerijem, Yog priča o hororu, death metalu, stripovima, stranim i mladim autorima, kao i u uskoj povezanosti ove dve umetnosti. Muzike i horora. Šta mu je kroz život bila inspiracija za muziku. Koji su pisci i režiseri horora uticali na njega, koji ne toliko. Ovo je još jedan stadijum, koji će, nadam se ostati konstanta u Crnoslovlju i samo se proširiti još više.

Za kraj imamo jednu sjajnu recenziju. Koliko je preporuka.....pa, pročitajte.

Crnoslovlje je DIY magazin. I baš kao takav, nema izdavača, nema lektora, nema ograničenja. Sve što je rađeno. rađeno je iz entuzijazma i ljubavi. Sve ovo, apsolutno ne znači da nije paženo na svaki detalj.Yog se ovom prilikom potrudio da nam donese eksploziju u svakom smislu. Sam magazin ima ograničen broj izdanja u kutiji, sa nalepnicama, majicom........plus još nedno iznenađenje koje je do sad verovatno već uvrilo. Vizuelni identitet, fenomenalno je odradio Andrei Strachov. Njegove kreacije i kreature možete pogledati na stranici Strachovart.

 Svoj primerak možete poručiti preko oficijelne FB stranice i sami se uveriti u početni kvalitet. Imajte na umu........ovo je tek početak. Pilot epizoda. Sve što dolazi može biti samo bolje.......i crnje.