Od kako sam pročitao "Gideon Falls" (impresije možete videti ovde), i čuo sve najbolje za "Royal City", par rečenica na poleđini su me instant ubedile da posegnem za novčanikom.
Reči kažu sledeće: " Usamljeni građevinski inspektor koji još uvek tuguje zbog gubitka svoje ćerke koja je volela lavirinte jedne noći prima tajanstveni poziv od devojčice koja tvrdi da je njegova ćerka i da je izgubljena u centru lavirinta. Ubeđen da mu je ćerka živa, on kreće u potragu za njom lavirintom ulica fantazmagoričnog grada, rizikujući sve, pa čak i da potpuno izgubi sebe".
To je bilo nakon par rečenica, dok, nakon čitanja, jasno mi je bilo zašto Džef Lemir svoje ime ispisuje zlatnim slovima u bulevaru zvezda devete umetnosti.
E sad... ne mogu, a da ne budem kompletno iskren. Ono što me je odbilo, u prvom prelistavanju je poprilično prost i prozaičan crtež. Šta čini dobar strip? Priča i crtež. Naravno, tu spadaju i kadrovi, izbor stila, boja... ali suštinski to su dve stvari. Ja sam neko ko zarad jedne, umanjuje vrednost druge vrlo nesvesno. Recimo... Kvalitet crteža u odnosu na priču "Tehnoočeva" ili maestralnost priče u odnosu na bolan crtež "Sendmena". Naravno, svako ima svoja merila i standarde i ja to poštujem. U ovom delu, početno nezadovoljstvo jednostavnošću crteža je iščilela, a da to nisam ni primetio.
U jednom momentu, uzeo sam svesku, a u sledećem je spustio... na kraju priče. Davno mi se nije desilo da mi nešto toliko drži pažnju i toliko drži u neizvesnosti prema onome što bi moglo doći. Vrednost teksta, ovde je učinila da samo posmatram slike, razmišljajući o onome što čitam. Slike su postale nebitne. Lemir me je maltene naveo da navijam, zajedno sa protagonistom u svojoj potrazi, iako sam morao znati da od toga nema ništa. Dakle... da pojasnim.
Sinopsis koji sam gore naveo, a koji se nalazi na poleđini stripa je u suštini sve. Kratko i jasno. Međutim... priča je previše slojevita da bi bilo samo "kratko i jasno". Glavni protagonista ovog stripa je depresivni građevinski insprektor, koji ne može da prestane da sanja / misli na ćerku koje više nema. Šta joj se desilo? Da li je umrla, oteta, izgubljena? Ne znamo. Par indikacija je u nekoliko tabli gde se prikazuje u bolničkom krevetu, ali ništa više od toga. Znamo samo da je više nema. Tačnije, vezuje sećanje za njen crveni džemper koji je najviše volela. Iz nekog razloga, njeno lice je bledo. Sve ostalo je u jačem sećanju. On tumara kroz život, upravo onako kako bi tumarao čovek koji je izgubio sve, grčevito se držeći za to malo sećanja na ono što ga je poslednje činilo srećnim.
Pravi zaplet dolazi u vidu poziva u sred noći gde neko ko se predstavlja kao njegova ćerka mu poručuje da požuri da je nađe i da je u lavirintu. Ovde dolazi gorepomenuta slojevitost priče. Ko, zapravo, pronalazi koga. Ko spašava čiju dušu i čije oslobađanje od izjedanja čuva Minotaur u sredini lavirinta? Njegova ćerka je bila opsednuta lavirintima. Uvek je rešavala svaki lavirint iz prve, bez greške... koji lavirint nije rešila?
Glavni junak naše priče (Vil), slomljeni otac nalazi nov smisao života. Ubeđen je da ako reši misteriju ovog lavirinta naćiće i nju. Na tavanu, među kutijama njenih stvari, nalazi nedovršeni lavirint, koji kad stavi preko mape grada, dobija krajnji cilj. Ovo je priča o čoveku koji je zbog sećanja, spreman da prođe kroz zid zarad nade u koju bi želeo da veruje svim srcem.
Slojevitost dolazi u vidu analize onoga što je bitno i iluzije onoga što čovek želi. Vil se ovde nalazi između prekida starog i mentalne nemogućnosti da počne novi život. Komšinica mu pokazuje naklonost kakvu godinama nije imao, utočište i pažnju, dok on, samo želi da otkrije šta misteriozni pozivi znače. Da li krenuti novi život i odbaciti sećanja. To je zapravo rešenje onoga što minotaur čuva. Vendi, njegova ćerka i on će u jednom momentu zaista biti sjedinjeni. Vil će naći poslednju tačku lavirinta i doista će proći kroz zid, ali tamo će naći samo način kako da se pravilno oprosti. Kako da nastavi i kako da zaboravi. Momenta kada se rastane sa njom, ona ponovo počinje da bledi, kao i u početku. Samo, ovog puta on je srećniji. Ispunjen. Ako bih morao da izvedem zaključak ove priče, to bi bilo - Kako da neke stvari pustimo i nastavimo dalje.
Crtež... Iako zaista nije po mom ukusu, ovaj monohromatski, bledi akvarel, sa haotičnim linijama, zaista uspeva da uhvati emocije likova. Propadanje i depresiju Vila, sav čemer okoline, ali i toplinu. Monohromatika nam daje mogućnost da se istakne nešto bitno. Recimo... crvena nit džempera koja se kroz table provlači, zaista deluje kao da pratimo hemijsku olovku kroz zavojite hodnike lavirinta. Takođe, boja je ubačena u sećanja. Sećanja su lepa, stoga, tu je i boja. Kada se vrati monohromatika, vraća se i tuga.
Iako mi ovo nije u rangu sa Lemirovim najboljim delima, nema sumnje da je kreator u usponu i jedan od najboljih u biznisu. Sposobnost da prenese čistu emociju u priču i uhvati ono "stvarno" iz života svih nas je njegov najveći adut. Videćemo kuda će nas odvesti dalje.
