2551.01

 

Evo nečega što ne mogu da objasnim. Raditi recenziju je prosto neizvodljivo nekome ko nije pogledao ovaj film. 

- "Koji je žanr"?

- "Horor"

- "O čemu se radi"?

- "Nemam pojma"

- "Kako nemaš pojma? Pa jel dobar film"?

- "Odličan"

- "Kako onda ne znaš o čemu se radi"?

- "Paaaa... ima lik, koji iz nekog razloga čuva dete, dok drugi pokušavaju da mu otmu dete i svi su potrošni i svi su deformisani i valjda je pod zemljom..."

- "Čekaj, ne kapiram"

- "Znam, ni ja".

- "A što mi ga preporučuješ"?

- "Odličan je, bolestan i tripozan"

- "Hoće li mi se svideti"?

- "Uhhh..."

- "Zajebavaš me"?

- "Taman posla"

- "Znači, gledaću film i ništa mi neće biti jasno"?

- "E, ali tu je dobra vest... ovo je samo prvi deo od najavljena tri".

No, šalu na stranu, ali ne pamtim kada sam poslednji put pogledao nešto čiji naziv je tačnije opisivao sam sadržaj. Bez uvlačenja, bez tizera, bez mistike. Pod punim nazivom "2551.01: A horror nightmare", ovaj film je upravo to. Čista epileptična noćna mora. Otprilike bih mogao da recenziju završim ovde, jer to je to. Doduše, noćna mora je sama po sebi horor, ali... u kom smislu? Ovo je čisto ludilo, haos i pakao upakovan u stroboskopsku distopiju podzemlja.

Dok sam ga gledao, utisci su mi se smenjivali kao na traci. Od miksa Apex Twin / Prodigy elektronskog metal ludila, preko UT-a, do neke dijabolične mešavine Mad God-a i Eraserhead-a. Sve to i još nešto. A šta je 2551.01 zapravo? Pa, jednostavno... poštanski broj Austrije. 

U vrlo kratkom vremenskom intervalu sam reprizirao "Mad God" i prvi put pogledao ovo. Verovatno zbog toga sam podsvesno pravio paralele između filmova. U oba prisutni su haos, ludilo, distopija i najbitnije... beznađe. Priča je toliko plitka, da zapleta gotovo nema. Jedan od nakaznih kreatura ovog ubogog sveta, nosi dete u zamotuljku, svo vreme pokušavajući da ga zaštiti od same okoline. Zašto, kako, čije je dete, koji je krajnji cilj... ništa od toga nam nije objašnjeno. Svet u kome se nalazimo je neka mešavina kanalizacije i atomskog skloništa u kome obitavaju nakazni ljudi, kod kojih se ne zna da li je maska stvarna ili su zaista deformisani. Postoji neki vid "policije" koji vrši batinanja, mučenja i odvodi ljude u "samice", kao i neki vid "doktora", ali sve je toliko površno da za sada možemo samo da nagađamo šta je čija uloga u ovoj post apokalipsi. Upravo zato i ima ovoliko navodnika jer... sve može biti, a ne mora da znači.

Takođe, cela priča me je podsetila na strip "UT", gde maskirani. misteriozni čovek ima ulogu kao staratelj i čuvar u nekom vidu prokletog sveta.  Film počinje epileptično-haotičnim anti-režimskim revoltom, gde uz Slayer like muziku, vidimo napušteno dete i našeg protagonistu koji ga spašava. Nedugo potom, iz metala, prelazimo u atmosferični crno-beli film Čaplinovskih momenata. Fascinantno mi je koliko je Norbert uspeo da u jednom momentu stvori totalnu boleštinu apstrakcije, samo da bi je sledećeg sekunda pretvorio u skeč Čarli Čaplina sa prenaglašenim, komičnim efektima, da bi opet, sve preokrenuo u spiralu čistog užasa sa scenama prisilnog felacia, kasapljenja svinjskog fetusa ili paprikaša kanibalizma. Sada je dobar momenat da naglasim... ovo i jeste pank, horor, kolaž - iskrivljena slika Čaplinovog filma "Dete" (1921). Ko je upoznat sa ranijim radovima Norberta, zna da mu je to stil. Editovanje i disekcija filmova, na samo njemu košmaran način. Kadriranje, editovanje u kombinaciji sa muzičkim varijacijama od elektro, metal, preko do cirkuskih, noire veselih tonova, do čiste atmosferične jeze je ono što Fafenbihlera odvaja i ističe od ostalih.

Kad već pomenuh paprikaš... miks muzike, atmosfere, kadrova i maski... Scena gde "kanibali" ručaju je sjajan primer savršeno umobolne režije i postavke. Ujedno prenaglašene maske, sa skoro komičnim ekspresijama bi samo sa drugačijom muzikom dobile sasvim novi smisao. Ovde, sve je horor. Sve je iživljavanje i empatija je nepoznata reč. To najbolje možemo videti gde "ljudi", naizgled "porodično" ručaju, a ritual ulaska u prostoriju je iživljavanje na figuri sklupčanoj na podu prostorije, umotanoj u ćebe. Ova scena odiše atmosferom "Teksaškog masakra" ili Rob Zombijeve želje da napravi sličnu scenu disfunkcionalne porodice ogrezle u ludilo. 

Još jedna stvar, a vezana je za "Mad God" je da, kao i tamo, ljudi su nebitni. Ljudi su potrošni i samo su meso, hrana ili jednostavno predmet sadističke zanimacije drugima. Iako je "God" pakao, gde ljudski rod nema nikakvu šansu (i savršeno su svesni toga), ovde makar protagonista pokazuje tu trunku interesovanja. Za razliku od okoline gde, gorepomenuti doktori i policija, svoju ulogu obavljaju revnosno, kao da je radnja smeštena u futuristički koncentracioni logor. E sad, koji je krajnji cilj... videćemo. Fafenbahler obećava još dva nastavka, a ja aplaudiram da ih bude što više, ukoliko nastavi ovim kvalitetom.

Nakon ovog iskustva, otvara se više pitanja, nego što se daje odgovora. Egzistencijalizam ljudskog roda je u sengrupu neke daleke (ili ne toliko daleke) godine 2551, a "svako za sebe" pravilo je jedino održivo zarad preživljavanja. Ko se zatekao na prvom "Slaughter fest"-u u Doljevcu, mogao je ovaj film da pogleda u atmosferi kakva mu dolikuje, a za one koji su to propustili, trenutno na YT postoji cela verzija, tako da... znate šta vam je činiti. Fun fact - Na pomenutom "Slaughter fest"-u, ovaj film je izašao kao pobednik i, ako se ne varam, dobio "Zlatnu macolu" (omaž nekadašnjoj klanici), kao najbolje filmsko ostvarenje. Well fuckin' deserved. 

Drugi deo je u post produkciji... čekamo.