Chaos writes itself #3 - "Marama kao krv crvena"

Prolog:

Starac je bio na kolenima i plakao, a ja nisam osetio ništa. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Sećam se....

Još se sećam mog dečijeg oduševljenja kada sam od oca za svoj šesti rođendan dobio komplet plastičnih vojnika. Mojoj sreći ne beše kraja. Satima sam se igrao sa njima, pravivši im skloništa, kopavši zamršenu mrežu rovova, postavljavši kamenje i veštačko žbunje radi boljeg kamufliranja svojih trupa. Razvijao sam borbene taktike i crtao šeme sa pozicijama svih svojih vojnika. Imao sam posvećenost i predanost na kojoj bi mi pozavideli i profesionalni igrači šaha. Ležeći mitraljesci bi bili na prvim linijama fronta, dok bi im leđa čuvali oni u čučećem položaju sa zoljama na ramenima. U brdima, zemljom pokriveni, ležali bi snajperisti kao poslednja linija odbrane zajedno sa mnom. A ja? Ja sam zamišljao da sam general. Čak sam isekao od kartona kapu koju sam obojio i šarene činove koji su krasili moje grudi. Nisam popuštao svojoj vojsci. Nijedan dobar general to ne radi. Bili smo nepobedivi. Sve do katastrofe.



Video sam na televiziji efekte lažne eksplozije sa barutom i shvatio da je to upravo ono što mom imaginarnom ratu treba. Posuo sam sav barut koji sam našao u očevoj garaži, okupio vojsku na gomilu i zapalio šibicu. Trebalo je da bude veličanstveno. U neku ruku i jeste bilo. Razneo sam dobar deo svoje čete, ostavivši im samo nagorele patrljke od udova, glava i pušaka. Otac je bio van sebe od besa, a ja sam pod bolnim udarcima kaiša jecao crvenog lica. Istina, nije me mnogo bilo briga za udarce, moja vojska je bila ono što ne mogu da prežalim. Izneverio sam ih.
Iako su od tog nemilog događaja prošle godine, moja ljubav prema armiji i vojnom životu samo je bila jača. Sa dvanaest godina znao sam ime i broj svakog tenka, oznaku gotovo svakog borbenog aviona koji je ikad poleteo u bici. Znao sam čak i imena svih poznatijih i manje poznatih vojskovođa i generala. Može se reći da sam bio opsednut time dok su ostala deca gubila vreme igrajući fudbal i slične igre. Ustvari, mislim da me nikad nisu volela. Delom iz prostog razloga što nisam umeo da gubim. Ne u sportu, već u igrama rata. Bilo da smo bili kauboji protiv indijanaca, bilo da puzimo po rovovima, koristeči vatromet radi boljih efekata, bilo da jurišamo u osvajanje bunkera na brdu, ja sam bio predvodnik. Nisam dao da mi se govori šta da radim, a želeo sam da bude po mom. Poraz nije dolazio u obzir, što se poprilično često završavalo rascepanim usnama i raskrvavljenim nosevima zbog mojih izliva besa. Konačno, to je dovelo do moje totalne izopštenosti iz društva. Bio sam izgnanik. Dezerter protiv svoje volje. Nisam mario. Bilo je bitno pobediti i ostati živ.

Kada sam navršio petnaestu, dobio sam najlepši poklon koji neko može dobiti. Autentičnu vojnu uniformu sa sjajnom dugmadi, epoletama i maramom oko vrata, crvenom kao krv. Nije bilo jutra da sam se probudio, a prvo ne pogledao nju. Iako mi je bila velika, nije mi padalo na pamet da je obučem. Sama pomisao na to da se pocepa ili isprlja me je užasavala. Marljivo sam je čistio od prašine, polirao dugmad i ispravljao naboranu tkaninu. Otišao sam dotle da sam ukrao lutku iz butika, obukao je u uniformu i postavio kao čuvara iza svog kreveta. Izgledala je nestvarno. A onda, pre nego što sam shvatio, desio se stvaran život oko mene. Pogodio me je kao grom i dok sam se osvrnuo, imaginarni rat se pretvorio u realan. Srce je počelo da mi lupa toliko da sam mislio da ću dobiti napad panike. Ne od straha, da se razumemo, već od uzbuđenja. Konačno.....desilo se nešto što mom celokupnom životu daje smisao. Kao da sam se čitavo detinjstvo pripremao za ono što će uslediti. Ako smo svi rođeni sa nekom svrhom, moja je bila to. Da branim bližnje i otadžbinu. Nikada svog oca nisam video bešnjeg nego tad kada sam mu saopštio odluku da idem u dobrovoljce. Mislio sam da će se ugušiti od urlanja i uz par šamara povukao sam se u svoju sobu duboko razočaran u njegov kukavičluk. On. Čovek na koga sam se ugledao. Još iste noći sam se spakovao, uzeo nešto para iz porodične ušteđevine i pobegao u noć. Iz poštovanja, uniformu sam ostavio tamo gde jeste. Salutirao sam lutki-vojniku i otišao dok je crvena marama boje krvi drhtala na tihom povetarcu.

Za godine me niko nije ni pitao. Sve se desilo toliko brzo da sam i dalje zbunjen načinom kako je sve ispalo. Jednog momenta bio sam dečak sa nepunih sedamnaest godina, pobegao od kuće, a sledećeg čovek sa nepunih sedamnaest u uniformi, vozeći se u nepoznatom pravcu. Može se reći da sam napredovao brzo. Moja urođena ljubav prema vojsci me je vodila poput mašine. Isticao sam se u gotovo svakoj disciplini, a komad drveta koji sam nosio kao dete se pretvorio u komad drveta koji seje smrt. Prvi put kada sam ubio čoveka nisam celu noć zaspao. Tresao sam se i grlio pušku. Rekli su mi da je to od straha i da će proći. Nisu bili u pravu. Nije od straha i nije prošlo. Svaka sledeća smrt je bila sve lakša. Smatrao sam da treba da nestanu sa lica zemlje oni koji ugrožavaju moju bezbednost i bezbednost moje zemlje. Jednostavno je bilo sve to. Ako ja ne pucam prvi, umirem. Davno je prestala da bude dečija igra. Nije me grizla savest i nije me bilo briga za moral. Napadnut sam, logično je da se branim.

U vremenu koje je usledilo postao sam senka samog sebe. Vratio sam se u doba kad sam bio mali i nisam hteo da dozvolim da me iko pobedi. Takmičio sam se protiv vremena i protiv sebe. Ubijao sam poput divlje životinje. Manjak sna i višak adrenalina su me pretvorili u čudovište koje nije biralo plen. Muškarci, žene, starci, ponekad deca. Posebno sam voleo ubijanje nožem i znao sam sve vitalne tačke u čovekovom telu. Nož je najhladnije oružje i ujedno najličnije. Zadnjih meseci gotovo da nisam spavao.....nije mi bilo bitno gde smo, sve dok može da se puca. Mislim da sam juče napunio osamnaest godina. Nikog nije bilo da mi čestita. Pomislio sam na porodicu. Gde li su oni? Da li su pobegli negde kao išutirani drumski psi ili su ostali da hrabro brane svoju imovinu? Nisam znao.

Jedne olujne noći iz delirijuma me je probudio prasak. Vrlo moguće da sam uspeo da zaspim u kamionu, više ne znam ni sam. Eksplozija nedaleko od nas je nagoveštavala neprijatelja. Nisam znao gde smo i nisam znao koliko je prošlo od mog zadnjeg boravišta. Skočio sam po pušku i krenuo u trk do najbližeg zaklona. Nebo i zemlja su se pretvorili u jedno, kao i zvuci oko mene. Nisam razlikovao udare groma od udara granata. Dobovanje kiše o cerade kamiona se pretvaralo u rafal mitraljeza. Bljesci eksplozija su bolno delovali na moja ionako preosetljiva čula. Gotovo slep, bauljao sam po blatu, tu i tamo zastajući da se sakrijem od nadolazeće opasnosti. Osim glasova koji su u daljini vikali neke nerazumljive reči, nisam nikog video. Kroz mrak i kišu. razaznao sam ostatke malog sela i siluete koje su proletale na sve strane. Skinuo sam par njih bez problema i omamljen, teško dišući stao uz prozor kuće koja se držala najbolje od svih. U glavi mi je pulsiralo i bilo mi je muka. Taman sam se spremao da potrčim kad mi je srce stalo. Čuo sam glasove. Poput duha sam prošao kroz vrata stare kuće i našao se lice u lice sa oronulim starcem. Kada me je video iskolačio je oči, pao na kolena i počeo da plače. Pokušao je nešto da kaže, ali za neprijatelje nema milosti. Pucao sam mu direktno u čelo i otišao u susednu sobu.

Epilog:

Ušao sam u malu mračnu sobu i posmatrao. Udario je grom, čini mi se jači od svih prethodnih i obasjao okolinu u kojoj sam se nalazio. Uniformisana prilika je stajala predamnom. Zavrištao sam od užasa koji me je istog momenta obuzeo i počeo nekontrolisano da plačem. Plač je prešao u histeričan smeh koji je odzvanjao i gubio se negde u golim brdima. Tog trenutka sam shvatio sve.....oronuli starac......udar groma. Izvadio sam svoj ispolirani nož i uperio ga ka sebi. Prestao sam da se smejem i gledao u vojnika predamnom. Njegov izraz lica nije nagoveštavao ništa. Lutka obučena u uniformu je stajala sa, sjajnijom nego ikad, oko vrata maramom, kao krv crvenom.

Vault of treasure - Sajam knjiga 2017

Ah, it's that time of the year again. Ukratko, ovako stoje stvari. Potrošio sam pare koje sam namenio za sajam, potrošio sam pare koje sam ostavio za ostatak meseca (hrana i ostale nebitne stvari), potom sam se pozajmio da bih imao za ostatak meseca (opet) i  na kraju potrošio i to na sajmu. Ne.....okej sam, što pitate? Malo sam gladan. I ostala mi je još koja knjiga na spisku. No, (delimičnu) šalu na stranu, pa da vidimo kakvih dobara nam je doneo ovogodišnji 62. sajam knjiga i da li je vredelo otići na isti?

Dan nulti: Priprema i obećanja samom sebi


Kao i svi posetioci ove manifestacije, spiskovi se prave danima, nedeljama, a zavisno od najava i mesecima unapred. Ti spiskovi su uvek realni, dobro izbalansirani, uvek u sklopu mogućnosti našeg novčanika i pre svega u njima se nalazi samo ono što nam isključivo treba i samo ono najhitnije. E sad.... sve bi to bilo okej da iz svake binarne nule i jedinice koju sam na ovom blogu upravo iskucao, ne kipi sarkazam. Upali smo u još jednu zamku sopstvene megalomanije. Ali, kada su knjige u pitanju, kapiram da je gledanje kroz prste poprilično prihvatljivo. Što se sa(mog) spiska tiče, imao sam unapred određenih par must have stvari, a to su: King - Salemovo, Ligoti - Pisar tame, Karizi - Noć mi te uzima, Asimov - Nemezis, Lavkraft - Kadat, Sirli Dzekson, Bredberi....Svakako, malo detaljnije o tome kad dođe red.

Dan prvi: Pogažena obećanja i prekoračen limit

Preskočio sam ono što sam već znao da ću kupiti, suzbio želju da to što pre imam kod sebe i prevladao je zdrav razum u smislu da sam shvatio kako je teže nostiti veću kilažu pri dugom hodanju nego ići praznih ruku. Bloody ingenious if you ask me. Ostavio sam to za kraj i odmah se zaputio u drugu dimenziju sajma zvanu antikvarni deo. Prošle godine za dlaku mi je izbeglo, sada već naveliko rasprodato, Alnarijevo izdanje Stivena Kinga i bio sam poprilično zadovoljan kada sam zgrabio taj jedan primerak Salemovog koji sam uspeo da opazim. Cijena.....prava sitnica. Dobro, ne baš, ali više nego fer s obzirom na retkost, Otprilike bi to bila puna prodajna kao u vreme kad se pojavila. Salemovo je druga po redu Kingova objavljena knjiga, odmah posle "Keri" i spada u njegov zlatni period. Prati povratak pisca Bena u gradić Jeru(Salem) u Mejnu, koji postaje sve osim običnog gradića. Niz smti, novonastale ljubavi i novonastalih vampira. Uz pomoć par ljudi, kao i oca Kalahana koji je svoje iskupljenje mnogo kasnije dočekao u mračnoj kuli, tražiće izlaz iz ludila u kom su se zatekli.

Sledeće tri knjige nisu baš standardno-regularan deo sajamske nabavke, ali utrčala mi je kombinacija gotovo istovremeno da plaćam u ratama preko Vulkana i naviknut da presipam iz šupljeg u prazno oberučke prihvatih tu opciju. Ipak, složićemo se, manje je bolno dati isti iznos podeljen na 10, nego odjednom. Groblje kućnih ljubimaca, po meni, predstavlja vrh Kingovog pisanja i definitivno jedna od top tri njegove priče (iako ne znam koje bi druge dve bile) u kojoj je pokazao sve što ume. Šta sve ljubav i tuga mogu da naprave od ljudi koji ne mogu da se pomire sa smrću voljene osobe. Po legendi, ako se životinja sahrani na starom indijanskom groblju može se vratiti iz mrtvih. Njihovoj sreći nema kraja kada se preminuli mačak ponovo pojavi na vratima. Ali....malo čudniji nego ranije. Niko ne obraća preterano pažnju dok ne pogine dečak. Tu kreće pravo pitanje morala i vraćanje đavola iz raja kroz zemlju. 
Kabinet smrti ili u originalu "Everything's eventual" je zbirka od 14 kratkih priča nastalih u periodu od 1994 do 2001. godine. Neki kažu da je Stiven najbolji kao pisac kratkih priča i ja jedva čekam da "overim" ovu zbirku. Pogotovo sam se nameračio na "Sestrice iz Elurije" koja je deo sage o mračnoj kuli.
Za kraj, od Kinga imamo još "Noćnu smenu", takođe zborku kratkih priča, objavljenu još davne 1978. godine. Iako su neke od ovih priča objavljivane kod nas, čak i ekranzovane, ovo je sjajna prilika da se nabavi sve u jednom. Pa da počnemo....ništa nije onakvo kakvim se čini.

E, sad stvari postaju ozniljnije i dolazimo do možda glavnog razloga mog pohoda na sajam. Tomas Ligoti, kod nas prvi put svetlost dana ugledao sa izdanjem "Nedovršeni posao" (Booka), a sad ga je Dejan Ognjanović pod okriljem izdavačke kuće "Orfelin" konačno predstavio kako dolikuje. Za sve ljubitelje horora ovo je ona vrsta štiva koja unapred postaje kultna i pre nego što izađe. Zbirka sadrži 13 košmarnih priča koje će vam se uvući u svest i ostati tamo da dišu, s vremena na vreme podsećajući da su uvek tu. Ligoti, koji trenutno važi za možda najboljeg živog pisca horora nema barijera i nema milosti. Možda zato što mu užas ni malo nije stran, a samo postojanje za njega predstavlja največi teret. U poređenju sa njim, Po je bio jedan veseli čikica. Pored samih priča, ova knjiga je i mini enciklopedija samog Ligotija i njegovog pisanja, sa sve predgovorom, vrlo detaljnom i opširnom biografijom i kao šlag na torti, Ligotijev esej " Utehe u užasu". Sve to, upakovano u artwork fenomenalnog Ivice Stevanovića, koji ne može, a da ne privuče pažnju. Obavezno must have!



Moja poseta Paladinovom štandu unutar Makarta bi se komotno mogla nazvati "U znaku Skrobonje". Otprilike ovo je sve što sam propustio prethodne godine. I isto što sam rekao onda važi i sada. Po zaista neverovatno niskim cenama od 250 dinara po knjizi jednostavno ne postoji razlog da ne uzmete bar neku od Paladinovih izdanja (Herbert, Mekdonald, Skrobonja....) Dakle.....Idemo redom. "Poklade" je zbirka od sedam priča koje su se pojavljivale po antologijama Paladina, sad objedinjene sa pogovorom od strane književnog kritičara Vase Pavkovića. Priče koje se u ovoj knjizi nalaze su: Poklade, Marta, Prekrasna kada svane zora, Ašurova noć, Hrid. Do poslednjeg, Projekt: Sunce
 ili Anka, ubica vampira.
"Beli šum" - Antologija priča o televiziji je zbirka domaćih autora koja se sastoji od 20 priča i sve dodatne informacije o njoj možete pronaći na klikom na ovaj link.
"U znaku vampirice" je zbirka ženskih priča o krvopijama. Muška verzija "U znaku vampira", sastoji se od 19 priča, napisanih za tu priliku, a zbirka lepšeg pola nam donosi 13 priča različitih stilova i načina pisanja.

Prošle godine, na sajmu knjiga uzeo sam tri knjige italijanskog krimi pisca Donata Karizija. Tako su ga bar meni ovlaš opisali. Desilo se da je to bio jedan od boljih poteza koje sam napravio, a te tri knjige sam progutao, ostavši da se zbunjeno češem po glavi sa pitanjem "Šta se dovraga upravo dogodilo"? Karizi uopšte nije krimi pisac. Njegov stil najsličniji je Den Braunu jer se stalno nešto dešava, nema palamuđenja, opisivanja, razvlačenja, akcija samo teče. Proslavljen bestselerom "Šaptač", napravio je, sada već kod nas zavidnu zbirku od šest knjiga, koje su međusobno povezane smrću, okrutnošću, brutalnošću, suzama ali i likovima koji se kroz sve knjige provlače. Ono što Karizi bez problema radi je predstavlja svu brutalnost sveta od koje mi okrećemo glavu. Njegove knjige nisu horor, ali imaju mnogo horor elemenata, a ono što ih čini još gorim jeste činjenica da je smrt duga i bolna, a stiže one koji je nisu zaslužili. Takođe, Karizi je majstor zapleta. Garantujem da taman kada pomislite da ste prokljuvili priču, ubicu ili rešenje, verujte mi da niste. Kraj nas pogađa kao aperkat u bradu i nakon preklapanja zadnje korice, zaista nismo sigurni čemu smo upravo prisustvovali. Najnovije ostvarenje kod nas odštampano je "Gospodar senki", a najpravičnije bi bilo da Donatu dam poseban osvrt kakav zaslužuje jer me odavno neki pisac ovako nije oduševio.

Dan drugi: Povlačenje

Za razliku od prošle godine, gde su stripovi bili kao stvoreni za moj ukus, ove je bilo poprilično slabašno. Kad kažem slabašno, to znači da sam se silom naterao da se otuđim od stvari koje ne smem ni da pomislim da počnem da skupljam. Možda bi to bio najbolji mogući opis. Međtim, Darkvudova akcija me je bacila u duboko razmišljanje, a cela stvar je dostigla ključnu tačku onog momenta kada sam uzeo izdanja u ruke.











Svako ko je iole upućen u svet stripa zna za ovo ime. Alan (madafaking) Mur. Nekad je dovoljno reći samo ime autora i ništa više. Pomenuću samo neke stvari koje je ovaj nerealan lik stvorio. Naravno, pored stvorenja. V kao Vendeta, Nadzirači (Watchmen), Iz pakla, Betmen: ubistveni vic, Liga izuzetnih džentlmena, sve do najnovijeg ostvarenja od kojeg nerd u meni drhti, jednostavnog naziva "Providens" (znate ko je rođen tamo zar ne)? Ovih pet tvrdokoričenih giganata su glavni razlog moje trenutne finansijske osakaćenosti, ali ujedno osakaćenost koja bi bez popusta bila veća za 40 posto. Poseban osvrt na ova izdanja drugom prilikom, za sada će još neko vreme morati da čame na polici dok se ne izborim sa morem drugih, već započetih stvari.

Kada je došao red na herojsko povlačenje, u poslednjem momentu nabasah na štand McMillan-a, na koji sam totalno zaboravio. Na ovu knjigu sam bacio oko još odavno, ali mi je uvek bilo nešto preče. Širli Džekson je bila američka spisateljica, rođena 1916. godine, a njena specijalnost bila je misterija i horor. Naravno, evolucija horora se drastično menjala tokom godina. Toliko drastično da će se nekom stare horor priče činiti smešnim ili čak banalnim. Ali ne zaboravite da evolucija nikad nije skakala deset koraka unapred. Bez njih, ko zna kakve bi ove današnje bile. "Oduvek smo živele u zamku" je njena poslednja priča, napisana 1962, godine, svega tri godine pre njene smrti. Sam opis knjige glasi: 

Ovaj jezoviti roman vodi čitaoce duboko u lavirint mračne psihologije. To je uznemirujuća priča o preostalim članovima porodice Blekvud koji žive izolovano na svom imanju nadomak sela i izbegavaju gotovo svaki kontakt s meštanima. Strašan događaj iz prošlosti dodatno je pojačao međusobnu mržnju između Blekvudovih i većine meštana s kojima su i ranije bili u lošim odnosima. Meriket, Konstans i njihov stric Džulijan žive zatvoreni u svom naizgled idilićnom svetu, ali dolazak jednog rođaka preti da unese razornu promenu u njihove živote.

Otprilike to bi bilo to što se tiče ovogodišnjeg sajma i nabavke na istom. Sad kreće proces refinansiranja i čitanja. Poprilično sam dobro obezbeđen za zimu koja sledi, jedino što bi moj hedonizam doteralo do vrha je neki pucketavi kamin, ali nemojmo preterivati. I ovo je više nego dovoljno. Naravno......ostalo je još mnogo toga nedokupljenog, nepročitanog, a verovatno i mnogo toga za šta i ne znam (Volšebnik, Makondov Lavkraft, određene Kroulijeve knjige....). No, tako i treba da bude, ipak mora postojati određena doza uzbuđenja i hajpa pri svakom novom sajmu. Tako da, poruka ista kao i uvek......ne plašite se čitanja.