Kada bismo spojili umove i ideje Salvadora Dalija i H.R.Giger-a, dobili bismo neku vrstu abnormalnog nadrealizma. Najbliže tome su dosegle slike proistekle iz uma poljskog umetnika Žđislava Beksinjskog. Malo oduzmite Gajgerovu sf/futurističku prepoznatljivost, ostavite Dalijeve boje i iskrivljenu kompoziciju, a ubacite još malo doze beznađa i post-apokaliptičnog mraka i to je to. Rodiće se nešto nalik ovome.
Žđislav Beksinjski rođen je 1929. godine u južnom delu poljske, blizu Karpata u mestu zvanom Sanok. Zanimljivo je da nikada nije imao školu za slikarstvo ili umetnost. Diplomirao je arhitekturu u Krakovu, a potom se vratio u Sanok da bi radio kao nadzornik na gradilištu. Posao koji je posebno mrzeo. Otprilike u to neko vreme, rađa se i razvija njegovo interesovanje za fotografiju, slikarstvo i vajarstvo i u samom startu primećuje se njegova posebnost u tim oblastima. Fotografija je bila njegov prvi način da se izrazi kao umetnik, a već od samih ranijih radova vidi se uvertira u slike koje će kasnije, na platnu, postati njegova lična distopija realizma. Posebno obratiti pažnju na "Sadistički korset".
Tokom ekstremno produktivnog, kreativnog života, Beksinjski je ostavio izvestan broj radova iza sebe. Vukući korene od direktnog uticaja nadrealizma kroz šezdesete godine, do svog ličnog pečata u vidu stila koji je on nazvao "Fantastični period", a koji je trajao skoro do kraja osamdesetih pokušao je da četkicom uhvati fotografije sna. U tom snu nije bilo obasjanih, zelenih livada sa razapetom dugom posle kiše. Ovi snovi se sastoje od raspadanja, pustoši, truljenja, smrti, kostiju i deformisanih figura, smeštenih u pustinju misli koje želimo da što pre zaboravimo.
Kažu da je od ludaka do genija tanka linija. Uzimajući u obzir Salvadora Dalija, ta teorija je tačna sto jedan posto. Beksinjski sa druge strane bio je jedan od retkih izuzetaka. Dok je Dali bio ošinuti ekscentrik od koga se moglo očekivati sve, Beksinjski je bio miran, povučen, pa čak i stidljiv sagovornik sa smislom za humor. Totalna suprotnost njegovim morbidnim kreacijama, nastalim uz zvuke klasične muzike. Prezirao je epitete koje su mu lepili kritičari umetnosti i davao je vrlo malo intervjua. Njegova samokritičnost ga je dovela dotle da je jednom prilikom spalio deo svojih tvorevina u dvorištu porodične kuće. Sva ta otuđenost i asocijalnost navodila je ljude da misle da se radi o poprilično čudnom i morbidnom liku, što je svakako bilo daleko od istine.
Beksinjski nije voleo da razmatra i teoretiše oko motiva i razloga iza svojih slika. Kako je to sam objasnio: "Nemojte me pitati za značenja mojih slika, zato što ih nema ili ih ni sam ne znam. U stvari ne bih ni želeo da znam. Ja samo želim da slikam ono što mi padne na pamet. Neki bi rekli da imam ili premalo ili previše mašte". Vrlo brzo, Beksinjski postaje jedna od vodećih figura u poljskim krugovima slikara, što samo potvrđuje rasprodata izložba u Varšavi 1964. godine. Upravo zvog te odbojnosti prema dubokom analiziranju slika, velika većina dela nema ime zbog toga da ne bi sugerisalo na skriveno značenje slike.
Tokom osamdesetih iako nije napuštao područje u kome je živeo, Beksinjski postaje priznat u francuskoj, a nedugo potom ga primećuju i cene u zapadnoj Evropi, Americi i Japanu. Nakon svoje apstraktne faze nadrealizma, krajem osamdesetih i ranih devedesetih, njegovi radovi dobijaju malo drugačiji oblik. Pojavljuje sve više strukturalna forma, sa "mirnijim" postavkama od svega par boja. Slike nemaju toliko pozadinskih dešavanja i koketiraju između crteža, skice i slike. Akcenat je stavljen na glavne, humanoidne figure, koje dominiraju centrom slike, a koje imaju veći stepen deformiteta u sebi.
Kako su ljudi skloni pretpostavljanju, a pogotovo stvaranju veštačkih priča o onome što ne shvataju, tako su i za Beksinjskog počele da se lepe priče da svoje slike bazira na košmarima, zastrašujućim vizijama pakla i nepojmljivih dimenzija koje potom prenosi u vidu slika. Bilo bi dobro da je tako jednostavno. Tragedije su bile, nažalost, pratilje Besinjskog. 1998. godine, umire mu žena Zofija, da bi samo godinu dana nakon toga, na Božićno veče, njegov sin Tomaš izvršio samoubistvo. Priča se da je još sa šesnaest godina Tomaš pokušao da se otruje pilulama za spavanje.
Ova dva udarca su veoma uticala na Žđislava. Do kraja života nije mogao da se pomiri sa time.
Pred sam kraj života, u drugoj polovini devedesetih, Beksinjski otkriva računare i sve digitalne mogućnosti koje oni donose. Bavio se digitalnom obradom fotografija do iznenadne smrti 2005. godine.
21. februara 2005. godine, Beksinjski je pronađen u svom stanu, mrtav sa sedamnaest ubodnih rana od kojih su, kako se kasnije ispostavilo, dve bile fatalne. Ubica je bio devetnaestogodišnji tinejdžer, sin njegovog prijatelja po imenu Robert Kupiec. Po svemu sudeći, motiv je bio to što je Besinjski odbio da mu pozajmi par stotina zlota (oko sto dolara). Kupiec se izjasnio krivim i osuđen je na 25 godina zatvora. Žđislav Beksinjski je imao sedamdeset pet godina u trenutku smrti.
Da li je ovo vrsta umetnosti koja odgovara vašim poimanjima lepog, to je diskutabilno. Svakako da je Žđislav Beksinjski jedan od najbitnijih kreatora natprirodne, fantastične distopijske nadrealnosti i njegova zaostavština nikako ne sme biti zaboravljena.
