Chaos writes itself #2 - "Draga majko"

Prolog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Draga majko:

Ja, Filip Petrovič, iz četvrtog bataljona – broj pločice 12151920, pišem ti u nadi da će ovo pismo nekad stići do tebe. Pišem ti ove iste redove po ko zna koji put. Ne dobijam tvoje odgovore, mada verujem da je to zato što nas često premeštaju. Ipak, neki moji drugovi su dobili pisma. Čudno je to majko... iako smo se dugo borili rame uz rame, više im se ne sećam imena, a likovi su im mutni, kao u nekoj magli. Plašim se što se ne sećam ni kada sam došao ovde. Da li to sme da bude tako? Da li je to normalno? Ne znam više ni sam. Imam osećaj kao da puzim u beskrajnom rovu. Takođe ne mogu da se setim ni kada smo poslednji put promenili lokaciju. Ovde je toliko depresivno da ne znam odakle da počnem sa pričom. Rovovi su duži nego ikada i utiču na mene poput lavirinta. Ponekad mi deluje kao da trčim kilometrima u sivu maglu i pepeo samo da bih se obreo u novom rovu nepregledne dužine. Sve je tako jednolično oko mene. Pitaću pukovnika kada ga budem video....sigurno da hoću. Kad smo već kod toga, mojih saboraca gotovo da više nema. Ne znam šta se desilo sa njima. Samo znam da sam ih viđao sve manje i sve ređe. Dugo je prošlo od kada sam video nekoga. Kad sad stavim prst na čelo, deluje mi kao čitava večnost. Majko, moram tebi ispričati jer nemam kome. Desilo mi se nešto jako čudno. Pre određenog vremena, ne umem da odredim kad, jedan vojnik me je video i potom isčezao u magli. Mislim da je bio ranjen. Iako je krvario iz glave delovao je tako srećno. Smešio se. O majko, tako sam se bio uplašio. Pre nego što mi je mahnuo, delovalo je kao da se rasplinuo u vazduhu. Nije to jedina čudnovata situacija. Ne pamtim kada sam zadnji put jeo nešto. Imam utisak kao da ne osećam glad. Vodu isto tako, gotovo da i ne pijem. Mada, dobro se držim, nisam smršao puno. Možda sam bolestan, pa zato ne mogu da jedem ili sam prosto izgubio apetit ophrvan užasima kojima sam prisustvovao ovde. Mislim da je to to. Nema drugog objašnjenja.

Evo baš sad, dok ti pišem ovo, sklapam oči i kao da mogu da dodirnem tvoju pitu sa bundevama koja se puši na stočiću pokraj prozora. Zamišljam to sve, a deluje mi kao da sanjam. Sve bih dao da mogu još jednom da osetim daj miris. Ovde sve smrdi. Zemlja, vazduh, rat. Počeh da pušim iz beznađa. Znam.....nemoj me osuđivati, ni ja ga sam ne volim. Muka mi je od njega ali on ponajbolje zamaskira sve što se oko mene dešava. Otupi mi čula dovoljno da ne osetim smrad baruta i krvi, neoprane kože, starih čizama....jednom rečju smrad smrti. Kopam po uspomenama da još jednom osetim miris tvoje pomade od divljih ruža ali ne uspevam nikako. Još jedna u nizu čudnih stvari je da mi više ne smeta ni ovaj odurni smrad što se razliva oko mene. Da li sam se samo toliko navikao da ga ne primećujem više ili su mi jednostavno čula poremećena, ne znam. Malo me je strah od toga, ali verujem da će sve biti bolje kada se vratim kući, popijem šolju bele kafe i lepo naspavam. Nadam se da je tata sredio onaj čamac. Voleo bih da odemo na to pecanje za koje sam uvek smišljao izgovore da ne odem. Oh majko, puno mi nedostajete.

Kako si ti? Nadam se da si dobro i da me se setiš ponekad. Ja, evo, trudim se da te zamislim kako izgledaš sada. Pokušao sam opet da namestim radio prijemnik. Svaki put se nadam da ću konačno uhvatiti frekvenciju. Toliko sam se navikao na prazno krčanje da mi deluje kao da nikada i nije bio namenjen da svira. Par puta mi se učinilo da sam čuo razgovor dok sam okretao dugme za traženje stanica. Pripisao sam to svom izmučenom umu i umornom telu. Patim od strašne nesanice i stalno se trzam kada pokušam da spavam. Sinoć sam opet čuo razgovor na radiju. Šta se to dešava samnom? Delovalo je kao da neko priča sa nekim negde daleko. Glasovi su bili kao iz bunara. Učinilo mi se da sam čuo ime. Miler. Nikada nisam upoznao nikakvog Milera....bar koliko se sećam. Oh majko, kako je mozak čudna stvar.

Bojim se.

Bojim se mraka, a nikada ga se nisam bojao pre. Čak sam ga i voleo donekle. Možda je to neka vrsta kazne.

Majko………ja….ubio sam čoveka.

Stalno mi se vraća pomisao na plavokosog momka, ledeno plavih očiju. Držao je pušku i samo gledao u mene. Jako sam se uplašio. Zažmurio sam i samo čuo prasak. Pao je bez ijednog zvuka. Nesvestan šta radim, video sam svoj prst na orozu. Uzeo sam mu život u treptaju oka. Život za koji je trebalo da napravi porodicu, posao, da ostari, ja sam mu uskratio pokretom prsta. Iako je bio na neprijateljskoj liniji, ništa mi nažao nije uradio. Da li bi me ubio bez razloga? Da li me je mrzeo? Ja njega nisam, zašto bih? Čak ga nisam ni poznavao. Veruj mi da od tada oka nisam sklopio. Nikada se nisam ovako osećao sam. I plašio se....

Pomozi mi. Dođi po mene i povedi me kući sa sobom. Ne želim više da budem ovde. Plašim se. Plašim se jednako kada svane jutro kao i kada padne noć. Dođi po svog sina.

Molim te......                                                                                                           

                                  

                                                                                                                                      Tvoj Filip.

Epilog:

Mala zatvorena soba, belih zidova sa jednim krevetom u sredini je u principu uvek tiha. Jedan simetričan zvuk razbija monotoniju.

Bip.....bip......bip......bip.....bip.....

Dva čoveka u belom stoje nad krevetom.

-     Doktore Miler, kakvo je stanje danas?

-     Nažalost isto, nema od ovog momka ništa. Povreda glave je jednostavno bila preteška.

-     Razumem.

-     On nas nikada neće čuti, čak sam ubeđen da u tom telu nije ostalo apsolutno ništa osim praznine. Iako ga aparati održavaju u životu u njemu nema emocija, nema sećanja. A svakako nema buđenja. 

-     Šta ćemo sad sa njim?

-    Ništa. Majka mu je umrla pre neki dan. On više rođaka nema, a svaki krevet i aparatura su dragoceni. Njemu, nažalost spasa više nema. A i u kakvom bi stanju bio da se probudi iz kome nakon dvadeset godina? Uostalom, ko bi pazio na njega?

-   Dvadeset godina, mora da se šalite ?

-   Ni najmanje....toliko je imao i kada je primljen ovde. Prokleta šteta.

-   A znamo li bar kako se zove?

-   Da, samo sekund...... zove se Filip Petrovič.

AGONY - Welcome to Hell

Za sve one koji su se pitali kuda naša napaćena duša odlazi nakon što napusti ovozemaljsko telo, "Madmind Studio" (The Division, Witcher 3, Sniper: Ghost Warrior...) nam donosi odgovor. Dovraga......ali bukvalno. "Agony" je projekat u razvoju i za sada smo dobili jedan demo čisto da okusimo mrvicu kolača. Da li je to dovoljno? Naravno da nije, ali šta nam drugo preostaje osim da čekamo. Igra je najavljena za ovu godinu i to za PC, PS4 i Xbox One platforme. E sad, šta me je to toliko privuklo da pišem o njoj iako je tek u najavi? Slična stvar kao i za "Scorn". osim što je to naša igra, pa patriotia u meni kliče dok se ponosno busa u grudi. Kod "Agony" pre svega tu je sama originalnost igre i kao kod pomenute "Scorn" nešto do sada novo i unikatno, a opet dovoljno opskurno (čitaj bolesno samo sam ga lepo upakovao da zvuči manje strašno) i kreativno da automatski uđe u "golden listu" trezora haosa.

O gameplay aspektu igre, kao i samoj priči za sad znamo veoma malo. Igra je survival-tip iz prvog lica, a prati izmučenu dušu pokojnika koji luta paklom bez ikakvog sećanja o svojoj prošlosti. Nalazimo se u astralnoj formi koja zaposeda tela ljudi na koje nailazi, pa čak i bezumnih, slabijih demona. Istraživanjem i tumaranjem kroz sodomu i gomoru organskog okruženja shvatamo da postoji izlaz iz pakla, a to zahteva susret sa mističnom Crvenom Boginjom. Ekipa iz "Madmind"-a je bila toliko velikodušna da nam otkrije makar toliko. E sad recite da vas ovo nije zaintrigiralo?





A kako uopšte preživeti u paklu? Sam demo otkriva nam fragment igre. Imamo "jednostavan" zadatak koji glasi: "Zauzmi telo demona okovanog na dnu". E sad. Tu kreće lutanje i tu kreću šokovi. Unapred bih preporučio ljudima koji su slabo tolerantni na boleštine, slabo tolerantni na horor, slabo tolerantni na blicajuće fleševe i jumpscare demone da se manu ove igre. Jednostavno se pretvarajte da ne postoji i nađite zabavu u stotinama drugih bezazlenih igara. Naravno, uvek će biti aktivista i moralista koji će se potruditi da pokvare ugođaj, ali kada su preživeli "Postal", "Hatred", "Manhunt".....preživeće i ovo.....valjda. Kad samo pomislim da je udruženje majki svojevremeno protestvovalo da se zabrane "Beavis & Butthead", dođe mi da zaplačem. Šta bi tek rekle za hodnik prepun ljudskih udova, obešenih, izmučenih jadnika, pa čak i beba (o da....hell is indeed real).

Ako ste ikada zamišljali kako bi sam pakao mogao da izgleda, ovo nije ni nalik tome, a siroti Dante nam definitivno nije pomenuo ovo u svojim krugovima. Detalji i pažnja posvećena svakom "ukrasu" prosto je fascinantna. Svaka prostorija, svaki hodnik, čošak ili rov vrve od strahota koje kao da samo čekaju na vas da budu kompletni. U određenim delovima čak ima i nameštaja koji je krojio Ed Gein lično. Čini se kao da je sve oko nas živo....u nekoj meri. Tela i delovi ljudskih ostataka su svuda. Stalaktiti od istih koji se pomeraju, ljudi koji vire iz zidova, raščerečeni, spaljeni ili jednostavno skupljeni i bezumni čuče u uglu cvileći. Zidovi su sazdani od zuba, mesa i šiljaka, a okruženje je prepuno mističnih svetala, varnica i ambisa bez dna. Atmosfera sama po sebi je totalno psihotična, a kada to kažem, mislim da sto posto odgovara okruženju. U principu je mirno, ponekad se nešto neodređeno čuje, neka vrsta "panične" melodije kao kad treba nešto da se dogodi, ponekad je muk sa jecajima i plačem, a ponekad se čuje pucketanje vatre u kombinaciji batova vaših koraka koji odjekuju krckanjem kostiju. Krećete se kroz nepoznati lavirint napravljen od noćnih mora i sve što čujete je sopstveno disanje. To još više dodaje atmosferi i konstantnom strahu od: "Šta li će sad da se desi?", "Jebote, šta je ono i da li će da me napadne?" ili "Na kakav užas ću sad da naletim iza ćoška?"

Od bilo kakve vrste oružja za sad nismo videli gotovo ništa. Jedino što nam služi za prividnu odbranu (čitaj teranje) sitnih insekata i aveti , nemam pojma kako ćemo se boriti protiv vragova tamničara. Druga bitna stvar vredna pomena je da ovo nije samo igra lutanja. Po svemu sudeći ima poprilično puzzle elemenata u vidu skupljanja svakojakih figura i artefakta, zatim traženja i memorisanja određenih simbola i znakova u cilju progresije u sledeći deo. Umiranje u paklu i da li je to uopšte moguće? Da bi došli do određenih soba, morate proći pored demona neprimećeni. Tu nastupa klasični stealth mode, sveprisutniji u igrama još od prvog "Metal gear"-a. Ukoliko vas demon uhvati i raščereči (a dešavaće se...dosta), jednostavno se vraćamo u duhovnu formu jer, kako kaže sama igra: "U Agoniji, smrt je samo deo tvog putovanja. Iskoristi svoje astralno telo da nađeš slabije kreature pre nego što tvoja duša nestane". Dakle.....čuli ste. Elem, koliko sam shvatio, zaista se može dogoditi neka vrsta smrti u paklu. Ukoliko ne nađete "domaćina" za vašu dušu u određenom vremenskom roku, ona bledi, iščezava i nestaje u ništavilu koje je, kako izgleda, ispod samog pakla. Čini mi se da se isto može desiti ukoliko upadnete u neku od beskrajnih provalija koje su više nego česte. Što bi Ozovci rekli "Follow the yellow brick road", s tim što ovaj naš put nije baš sasvim sazdan od cigala. Ako je "Oz" bio san, "Agony" je najgora noćna mora, bez magičnih cipela koje će nas vratiti nazad u udobnost doma.

Preliminarni termin izlaska igre najavljen je za jun ove godine. Informacije o njoj iz prve ruke možete pratiti preko oficijalne fejsbuk stranice, steam naloga, a obzirom da je ovo projekat manje izdavačke kuće i trenutno bez pokroviteljstva sponzora, finansijsku podršku timu u razvoju celog projekta možete dati preko "Kickstarter"-a na ovom linku.
Sav ovaj opis ne može ni približno da opiše atmosferu igre, tako da za sve zainteresovane bacite pogled na gameplay demo videa sa njihovog oficijelnog kanala, a dok ne izađe kompletna igra dozvolite da se izratim meteorološki:
                                                     
                                                          Čeka nas jedno pakleno leto.



                                                         Official Kickstarter gameplay  

                                                                     Extended trailer

Heavy new year: Best metal albums of 2016

Dok hrabrim koracima gazimo u novu godinu (already fucked up, it will be better in 2018), završi se (konacno) i dvehiljadešesnaesta. Divna jedna godina, puna elana, volje za životom, ispunjenih snova, ispunjenih obećanja, ispunjenih šolja kofeinom i neprospavanih noci. Godina koja je odnela više života nego patent Mihaila Kalašnjikova nije preterano bila milosrdna prema muzičarima širom sveta, a Grim Riper je dobio bonus na platu marljivo radeći prekovremeno sve do nove godine. Međutim gospodin smrt se malčice preračunao. Neki ljudi su ipak uspeli da (p)ostanu besmrtni. Za nas slušaoce, prethodna godina je bila izuzetno plodonosna što se tiče same muzike i samim tim obezbedila odlazak u legendu, kako starijim, tako i novijim muzičarima. A čega sve ima tu? Pregršt albuma, pregršt žanrova, prava poslastica za sve ljubitelje dobre muzike i svi će pronaći makar jedan album koji će spakovati u svoju podsvest i vraćati mu se dokle god je živ.
Za vas sam pripremio mešavinu svega i svačega. Moja selekcija od heavy-ja do death-a. Za svakoga ponešto. Pa da počnemo, shall we?

                                                              SABATON - THE LAST STAND

                                                         

Počinjemo sa mojim favoritom od prošle godine. Sabatonov osmi po redu album neću preterano opisivati samim tim što na ovom blogu možete pročitati najopširniju recenziju koju sam ikada napisao. Link za nju je ovde. Masterpis u najboljem smislu te reči i definitivna preporuka za sve ljubitelje ovakve vrste zvuka. Ipak se ne slažem sa tim da je Sabaton "samo" power metal. Ako i nisu izmislili novi žanr onda makar neka budu "War metal" zasluženom originalnošću.
Preporuke sa albuma: The last stand, Winged Hussars, Last dying breath, Blood of Bannockburn...


                                                                   OPETH - SORCERESS

                                                             

Opeth su jedan od onih bendova za koje se velika većina slaže da nikada nisu snimili loš album. Slagali se vi sa tim ili ne, mora se odati priznanje da je Mikael Akerfeldt jedan ekstremno talentovan lik koji hrabro ulazi u koštac sa eksperimentisanjem i izlazi kao pobednik. Šta nam donosi dvanaesti album, naslednik "Pale Communion"-a? Za početak teške rifove, pod enormnim uticajem prog rock-a, pa čak i malo fusion jazz-a koji su sveprisutni jos od davne 2003. godine nakon sjajnog "Damnation"-a koji je gotovo ceo bio sa clean vokalima. Eh, da, svi patimo malo za Mikaelovim growl vokalom, koji je , kako se čini, uživo bolji nego ikada.... mada, nemojte gubiti nadu. Čarobnica je svakako jedan od albuma koje trebate proveriti. Pesme variraju od teških poput same "Sorceress" ili "Chrystalis", preko Jethro Tull-ovske balade "Will O the Wisp" do sasvim lagane uspavanke "Sorceress 2" ali sve pesme teku ujednačeno stvarajući jednu jako dobro izvedenu celinu. Fanovi Opeth-a koji prate bend možda ne znaju u kom pravcu on ide, ali znaju da to svakako neće biti loše.
Preporuke sa albuma: Sorceress 1 i 2, The Wilde Flowers, Will O the Wisp...


                                                               DYNAZTY - TITANIC MASS

Jebem ti kakvo otkriće!!! Doduše, da preciziram. Možda je bolje reći re-otkriće s obzirom da sam za njih saznao jos 2012. godine kada su učestvovali na švedskom festivalu (ekvivalentu naše Beovizije) sa pesmom "Land of Broken Dreams".  Nažalost nisu se plasirali dalje, a moje interesovanje je splasnulo vrlo brzo nakon što sam čuo par njihovih pesama. Heavy bend sa pop prizvukom ni po čemu se nije razlikovao od mora sličnih izvođača i samim tim nisu me specijalno zainteresovali nečim novim. To se promenilo iz korena kada sam čuo prvih par sekundi udarnog singla "The Human Paradox", ujedno i pesme koja otvara album. Heavy bend sa pop prizvukom nije više heavy...sada je metal u najboljem mogućem smislu. I dalje imaju taj melodični prizvuk, ali distorzija je neuporedivo tvrđa, bubanj i bas sekcija razbijaju, a vokal je agresivniji. Druga stvar koja me je raspametila je kvalitet same produkcije. Ubrzo sam saznao i zašto. Dovoljno je reći "The Abyss" studio i madafaking Piter Tagtgren (Hypocrisy, Pain, Bloodbath). Kidanje se nastavlja kroz udaračke kao što su "Untamer of Your Soul", zatim za nijansu sporija "Roar of the Underdog", melodična "Free Man's Anthem" i baladična " I Want to Live Forever". Ukupno jedanaest pesama koje svom silom napadaju bubne opne. Ne mogu a da ne primetim koliko u momentima neodoljivo podsećaju na bend "Amaranthe" samo bez growl i ženskih vokala. što je svakako samo plus. Ukoliko vam se ovaj album svidi kao i meni...ima još. Momci iz Dynazty tabora su svoju "divlju" stranu otkrili na prethodnom albumu "Renatus" iz 2014. godine, na kom su razradili formulu koju trenutno usavršavaju do perfekcije. Najiskrenija preporuka za sve fanove istinskog heavy metal zvuka sa moćnim vokalom i melodičnim pesmama.
Preporuke sa albuma: The Human Paradox, Untamer of Your Soul, The Beast Inside...


                                                                GHOST  - POPESTAR (EP)

Kada sam prvi put čuo Ghost nisam znao šta da mislim. Imate bendove koji vas u startu odbiju vokalom i znate da ste sa njim raskrstili, a imate i onih koje kada čujete pomislite "Šta ovo bi i zašto za ovo nisam znao ranije". Prvi put sa "Ghost"-om sam se susreo na njihovom drugom albumu "Infestissumam" sa pesmom "Year Zero". Kao i "Ritual"-om sa prethodnog albuma i te dve su me kupile na prvo slušanje, ali za određene pesme mi je trebalo malo više preslušavanja da "uđu u uvo". Novi EP iz 2016. sam dočekao sa velikim interesovanjem i očekivanja su definitivno opravdana. "Popestar" nam donosi pet novih pesama, od kojih su četiri obrade.....znam....polako, čekaćemo album, dosta je za sad jedna. I to kakva! "Square hammer" je momentalno uletela među top 3 pesme koje su ikada snimili sa old-school hamondom, gitarama iz sedamdesetih i catchy as fuck refrenom. Ostatak obrada dolazi nam u maniru njihovog "If You Have Ghosts" izdanja iz 2013. godine.
Sledeća pesma "Nocturnal me". obrada "Echo & the Bunnymen"-a pretvara se od jedne kantri/vestern pesme u mračnu mantru čiji refren ima zadatak da hipnotiše masu i privoli je kultu.
"I Believe" od "Simian Mobile Disco"-a je pretočena u laganu pesmu, sa blagim klavijaturama i deluje kao intro iliti zatišje pred buru. "Missionary Man" je možda najmanje izmenjena pesma u odnosu na "Eurythmics"-ov original. Umesto elektronike tu je heavy distorzija sa Papinim maestralnim Eni Lenoks vokalom da upotpuni ugođaj. I za kraj, prokleto epski ispričana "Bible" koja je Ghost pre Ghost-a, snimljena pre 28 godina od zemljaka "Imperiet".
Preporuke sa albuma: Svih pet


                                                          PRETTY MAIDS - KINGMAKER

Pretty Maids su fenomen. Abnormalnost u najboljem mogućem smislu te reči. Ono što su Judas Priest uradili na svom dvanaestom albumu zvanom "Painkiller", Pretty Maids su uradili na svom dvanaestom albumu zvanom "Pandemonium". Tokom svoje skoro 30 godina duge karijere, imali su sjajnih albuma, prosečnih, pa i onih malo praznjikavih i bezidejnih, ali "Pandemonium" deluje kao album prvenac napaljenih mladića gladnih slave. Ono što je pored samih pesama eksplodiralo na tom albumu je produkcija koja je ne samo njihova najbolja, već jedna od boljih koje sam čuo uopšte i od tada to je ostalo kao standard. "Motherland" je bio ispod nivoa "Pandemonium"-a, ali to se svakako ne sme uzeti za zlo  (postavio sam standarde tog albuma previsoko), dok je "Kingmaker" druga priča. Spot i istoimena pesma "Kingmaker" su najbolji prikaz onoga što album ima da ponudi. Ken Hamer-ovi uvek zanimljivi rifovi i neverovatno dobar i čist ton gitare, odlično isproduciran bubanj i naravno vokalne sposobnosti Ronija Etkinsa. Njegovom glasu godine ne samo što ne mogu ništa, već kao da čine da zvuči još bolje i dok se velika većina pevača trudi da ima više "boja" glasa, Roniju to dođe prirodno. U momentima čujemo njegov čist, baladičan vokal, dok u sledećim reži kao divlja zver. Nešto čime se mnogo mlađi pevači ne mogu pohvaliti. Sjajna "When God Took a Day Off" otvara album i sa svojim introm odgovara priči koju nosi. Drugi video je rađen za pesmu "Face the World" i ona je mirnija, za nijansu čak atipična za Pretty Maids. Tu su brze "Humanize Me" i "King of the Right Here and Now" sa svojim teškim rifovima, "Bull's Eye", koja nas na momente vraća u osamdesete i staru fazu benda pa sve do spuštanja tempa sa laganom, melodičnom "Heaven's Little Devil". Jedanaest pesama sa dva extended bonusa pokazuju da su godine samo broj i da metal nije muzika samo za mlade. "Kingmaker" je primer odličnog heavy metal albuma u kome se vidi da nisu isključivo hitovi sve što je potrebno da bi se napravile sjajne pesme i pokazatelj da u ovom bendu još ima vatre koja gori. Tek ćemo videti šta nam ona donosi.
Preporuke sa albuma: When God Took a Day Off, Kingmaker, Heaven's Little Devil....


                                                      FLESHGOD APOCALYPSE - KING

Evo nama nečega veoma zanimljivog od primorske braće, pravo iz Peruđe. Ko kaže da Italijani imaju samo dobru hranu nije baš sto posto tačno. "Fleshgod Apocalypse" nam donose svoj četvrti album i polako ali sigurno ulaze u aleju velikana death metala. Well fuckin' deserved if you ask me. Album, jednostavnog naziva "King", sastoji se od dvanaest pesama koje čine jednu konceptualnu celinu. Kako muzički, bend isto tako pažnju posvećuje i tekstualnom delu. Album nam po pesmama predstavlja Kralja i sve njegove ljude (kraljica, princeza, lovac, ministar.....). Kralj je sve ono što je dobro i pravično. Jedina pozitivna figura, koja se bori za stabilnost i istinu. Svi ostali predstavljaju strahove i padove koji kolebaju ljudski volju i čine da radimo loše stvari. Oni manipuliraju kraljem zarad svojih interesa i nijednog momenta ne pomišljaju na posledice i kakvog bi to uticaja imalo na ostale ljude. Ovu genijalnost započinjemo epskim introm "Marche Royale" nakon čijih horova, orkestracija i duple pedale sam dobio želju da uzmem koplje, navučem oklop i zaletim se pravo u srce bitke. Kako opisati album u celosti. Ono što je "Ayreon" radio u svom reonu, Fleshgod rade u svom stilu i rade ga perfektno. Bukvalno podseća i zvuči kao death metal opera. Poslušajte pesmu "The Fool" koja je bila jedna od najavnih za album i čućete brze delove sa besnim growl vokalom, sporije delove (kada zatreba u zavisnosti od teksta) sa clean vokalom. Horske orkestracije, koje u momentima podsećaju na "Bal-Sagoth", samo u manjoj meri bukvalno pesmama daju epski zvuk. Sve je, samo ne monotono. "Healing through the War" je za nijansu sporija, gotovo stoner pesma sa ništa manjom agresijom i energijom, furiozna "And the Vulture Beholds" i pesmu koja seče album "Paramour (Die Leidenschaft Bringt Leiden)" koja zvuči totalno drugačije od svega do tad. Čist piano sa vokalom operske pevačice Veronike Bordaćini koja je gostovala u još dve pesme "Syphillis" i "Cold as Perfection" za koju je rađen i sjajan muzički video. Dakle....svima onima koji misle da su death metal i simfonija nespojivi zaista se neću mešati u ukus ali propustiće prokleto remek-delo i jedan od najboljih albuma ne samo prethodne godine. "Salutare il re"
Preporuke sa albuma: Sve!!!


                                 LORDI - MONSTEREOPHONIC (THEATERROR VS. DEMONARCHY)

Tako je! Stavio sam u isti koš Fleshgod Apocalypse, Lamb of God i Lordi. Zašto? Zato što su svi albumi predobri i zato što su Lordi jedan ozbiljno dobar bend. Koga interesuje, detaljno objašnjenje nalazi se ovde. Ukratko, prva četiri njihova albuma su remek-dela i to je apsolutni vrhunac ne samo njihove karijere, već heavy metala uopšte. Sve nakon toga je probrano. Da se razumemo, mnogo je više dobrih stvari nego slabijih, ali ništa ne prilazi blizu genijalnosti prva dva albuma. Monstereophonic je osmi po redu album čudovišnih finaca i dolazi nam iz dva dela. Prvi deo albuma je "normalan" Lordi album sa horor tematikom, a drugi deo je konceptualna priča. Malo sam se pribojavao da je Mr. Lordi ostao bez ideja, ali razuverio me je u to. Ovde imamo jedan sjajan album ali daleko ispod njegovih pravih sposobnosti (Može i mora on to mnogo bolje). Dakle.....album obiluje pravim, old-school rifovima, catchy refrenima i melodičnom synth klavijaturom. Prvi singl "Hug you Hardcore" nam otprilike objašnjava šta da očekujemo. Iako mi je poenta spota i dalje malo nejasna u poređenju sa starim, jedno je sigurno....brka nije dobro prošao. Pesma koja otvara album "Let's Go Slaughter He-Man" je jedna od najhitičnijih na albumu i to je ono što Lordi najbolje radi. Odličan miks klavijature i skoro pop linije pevanja. Kad smo već kod hit refrena "Sick Flick" nam pokazuje kako to treba da zvuči, a "Down With the Devil" ništa ne zaostaje za njom. "Mary is Dead" zvuči kao da je ispala sa albuma "Deadache" sa svojom mračnom atmosferom. Drugi deo albuma je, po meni, slabiji što se hitičnosti tiče ali ni u jednom slučaju nije zanemarljiv. Ovde Lordi pokazuje svoju drugu stranu i sa "Demonarchy" već vidimo koliko heavy oni zapravo mogu da budu što se nastavlja u pesmama poput "Heaven Sent Hell on Earth". Odlično upakovano metal štivo koje je, nadam se, samo uvertira za vraćanje u metal svet na velika vrata. Povratak koji Lordi itekako zaslužuju.
Preporuke sa albuma: Let's Go Slaughter He-Man, Sick Flick, Hug You Hardcore...


                                            METALLICA - HARDWIRED...TO SELF-DESTRUCT

Marljivo sam radio na ovom blogu i bio bi red da zaserem konačno. Od Metalike nisam očekivao ništa što se tiče novog albuma. O maj gad! Blasfemija! On za Bogove metala da kaže tako! Elem, pošto je postalo ustaljeno da svi veliki portali i sajtovi imaju samo reči hvale za velike bendove (ne kažem da tako ne treba), onda mora postojati i određena doza objektivnosti. Teže je, naravno, kada je omiljeni bend u pitanju, ali svakako budimo realni. Dakle....."Death Magnetic" je po meni možda i najslabije njihovo ostvarenje (O maj gaaad, hau kud ju!) iz razloga što me je ostavio apsolutno ravnodušnim i ničim me nije privoleo da mu se vraćam. Sa druge strane prvi singl sa novog albuma "Hardwired" me je oduvao na prvo slušanje. Metallica is back full fucking force....Trash kidanje od početka do kraja. Kao iz starih dobrih dana. Mislio sam ne može bolje. Sledeća koju su izbacili beše "Moth Into Flame".  O da, može bolje. Definitivno moj favorit albuma. Brzi rifovi, brz bubanj, predobre solaže, Džejmsov agresivni vokal plus pevljivi refren i eto recepta za dobru pesmu. Nakon toga došla je treća stvar "Atlas, Rise!" i tu je već moje iznenađenje doživelo ekspanziju. Ponovo vrhunska stvar sa Mejdenovskim refrenom. Zaista neočekivan šok i razvaljene predrasude prema albumu. Šok broj dva je činjenica da su uradili spotove za sve pesme i okačili ih na svom kanalu. Što bi rekao omamljeni klinac sa Youtube-a posle zubarske anestezije "Is this real life"? Ne, zaista ogromno iznenađenje i tako mi je drago da nisam bio u pravu. Među favoritima imamo i "Spit Out the Bone", "Halo on Fire", "Murder One" posvećena sada već besmrtnom kralju Rock'n'Roll-a Lemiju i naravno besmrtnom kralju horora Lavkraft-u "Dream no more". Jedina mana ili da kažem zamerka su aranžmani. Predugo vrtenje identičnih rifova. Verovatno jedan od glavnih razloga zašto mi se prethodni album nije dopao. No, da ne cepidlačimo, već u duhu ovog bloga...."Cthulhu awaken, sanity taken!"
Preporuke sa albuma: Moth Into Flame, Hardwired, Atlas, Rise!, Halo on Fire...


                                                            VEKTOR - TERMINAL REDUX

Jebem ti kakvo otkriće #2!!! Ovaj bend mi je u celosti promakao i zamalo da ne saznam za njega. Ah, kako mi je drago što jesam. Nakon preslušavanja albuma nameće se pitanje zašto, dovraga, ovaj bend nije predvodnik svetske trash metal scene? Mada... nazvati ih trash čudno je samo po sebi. Progressive trash sa uticajima svega i svačega je verovatno najpribližniji opis. Nakon tri demo snimka (albuma) i odlično prihvaćenog "Outer Isolation"-a, treći album "Terminal Redux" ima i te kako šta da pokaže. Već posle pesme koja otvara album "Charging the Void" vidi se da tu nema palamuđenja. Momci sviraju pravi, brzi, tehnički perfektan metal i nema mesta zajebancijama. Ako mislite da ne može brže, razuveriće vas u prvoj sledećoj "Cygnus Terminal" i užitak samo leti kroz "LCD", "Mountains Above the Sun"....pa sve do završne "Recharging the Void". Iako sam rekao "leti", ovih deset pesama traju preko sat vremena. Da da.....tačnije 73 minuta koje uz miks gitara, svemirskih solaža i vokala o kojima ću naknadno pričati prolete neverovatnom brzinom. Vektor je jedan nenormalno usviran bend. Kao "Dream Theater" u svom žanru, tačno znaju ko šta u bendu treba da radi i deluje mi kao da bi mogli da nastupaju sa povezima preko očiju bez problema. Kada sam prvi put čuo Dejvidov vokal prva misao (a vidim da nisam jedini) mi je bila "Death" i pokojni Čak Šuldiner. U momentima toliko zvuči na njega da pomislim kako deo Čaka i dalje živi kroz ove pesme. Jedino odstupanje je u pesmi "Collapse" gde po prvi put čujemo clean vokale u celosti. Nažalost sudbina benda je trenutno neizvesna, obzirom da sam čuo kako su ga napustili svi osim pevača. Po njegovim rečima on nema nameru da stane i iskreno se nadam da ćemo dočekati još neko izdanje Vektora. Ipak....svemir je beskrajan.
Preporuke sa albuma: 73 minuta....

                                                         LAMB OF GOD - THE DUKE (EP)

Za "Lamb of God" važi slična priča kao za "Opeth". Kako se muzika benda menjala, kao i vokal, niko ne može poreći da je Rendi glavni zupčanik koji pokreće LoG mašineriju. Još jedan EP na ovoj listi donosi nam pet pesama od kojih su dve nove, a tri preuzete sa lajv nastupa. E sad, polako.....viđao sam dosta oprečna mišljenja o ovom izdanju, tačnije novim pesmama ali imajući u vidu okolnosti pod kojim je nastao, ne možemo biti totalno objektivni. EP je izdat kao pomen preminulom prijatelju benda Vejnu"The Duke"Fordu (nadimak dobio po Džonu "Vojvodi" Vejnu), koji je 2015. godine izgubio bitku sa leukemijom. Sama naslovna "The Duke" je začuđujuće mirna pesma, koja po svemu odudara od standardnog LoG materijala, gotovo potpuno sa clean vokalima, jakim pratećim i određenim scream momentima. Druga "Culling" je već ono po čemu prepoznajemo bend. Od starta kreće sa nenormalnim Adlerovim ritmom i brzim rifovima, praćena Rendijevim sjajnim miksom growl-a i scream-a. Preostale tri su sa tri lajva. Prva, "Engage The Fear Machine" uživo sa "Bonnaroo"-a i dve sa prošlogodišnjeg albuma "VII: Sturm und Drang". "Still Echoes" sa "Rock um Ring" festivala i "512" (takođe Bonnaroo), koja je nastala u vrlo teškom periodu Rendijevog života. Karakteristično za ceo EP. doduše kao i ostatak diskografije, su sjajni tekstovi, koji su jedan od najjačih aduta benda.
Preporuke sa albuma: Svih pet


                                                     KORN - THE SERENITY OF SUFFERING

Hajp oko novog albuma Korn-a se podigao prilično rano. Prvenstveno Head, pa za njim i ostatak ekipe su vrlo pompezno najavljivali nov album kao povratak korenima, do sad najjaču ploču i praktično vraćanje starom zvuku. Da li su uspeli u tome? Pa, moglo bi se reći. Album Korna mi ovako u celosti nije "legao" još od davne 2003. godine i sjajnog "Take a Look in the Mirror". Tu i tamo bilo je odličnih pesama, ali polako sam gubio interesovanje. Oni su jedan od onih bendova koji su tokom godina razvili svoj unikatni zvuk po kom su postali veoma prepoznatljivi i voleli ih vi ili ne ipak su jedni od pionira, začetnika novog talasa sredinom devedesetih. Prvi singl "Rotting in Vain" je otprilike pokazao o čemu se tu radi i da je kraj zajebanciji (twist, twist). Drugi "Insane" je definitivno zatvorio usta nevernim Tomama i utvrdio da se momci zaista nisu šalili na temu "vraćanja korenima". Od samog starta teški rifovi u kombinaciji sa nezaobilaznim basom drmaju direktno u bubrege dok je Džonatanov vokal posebno dobra priča. Glas mu se godinama tako izgradio da dok peva u momentima zvuči tako umilno, a u momentima urla kao da koristi neki elektronski efekat. Growl vokali kojih ovde svakako ne manjka uz ovakvu muziku daju svemu trunku death metal šmeka. Pesme variraju od gore pomenute dve preko laganije "Take me" za koju je rađen i video, "Everything Falls Apart", kombinacije lagano-melodične pesme koja eskalira u totalnu nervnu devastaciju, pa sve do (meni) naj-očekivanije pesme "A Different World" koja je duet sa frontmenom "Slipknot"-a Kori Tejlorom. Obzirom da mi je Slipknot jedan od top tri benda, u startu nije moglo biti greške.
Ako vam se ikada svidelo nešto od njih nemojte očekivati ribok klasike sa početka karijere već dajte šansu ovoj heavy ploči kada vas pravo raspoloženje pogodi.
Preporuke sa albuma: Insane, Rotting in Vain, A Different World, Everything Falls Apart....


                                                                    INSAHN - ARKTIS

  

Opis ovog albuma treba da se sastoji iz tri reči. Insahn, Emperor, Kraj. Šalu na stranu (iako uopšte i nije daleko od istine) Insahn je uspeo da tokom svoje produktivne karijere napravi od sebe kultnu ličnost gotovo nalik Quorthon-u i sakupi armiju fanova koji će sa ushićenjem čekati na svaki njegov novi projekat. On je oduvek bio muzičar koji je sve radio iz srca, a ne zato što nešto mora ili se od njega očekuje. Mislim da bi trebalo razgraničiti njegov rad u Emperor-u sa solo projektima/albumima. Emperor je zauvek ostao besmrtan kao nešto najbolje što su iznedrile snegom zavejane šume Norveške, a Insahn solo albumi su njegovi lični eksperimenti sazdani od emocija. Dakle....nakon petogodišnje pauze od zadnjeg albuma Emperor-a, izlazi njegov prvi solo album "The Adversary" i do danas gotovo na svake dve godine imamo po jedan. Iako svi vapimo za novim Emperor-om ali bitno je da Insahn radi i stvara. Meni lično njegov svaki album ne leži isto. Pogotovo zavisi od raspoloženja. Prethodni "Das Seelenbrechen" je bio poprilično apstraktan i elsperimentalan u svoj svojoj atmosferičnosti ("See", "M", "Rec"...) i što bi rekli "Not my cup of tea". Sa "Arktis"-om je potpuno druga priča. Kod "Arktis"-a ledena atmosfera teče od početka do kraja albuma i konstantno se oseća. Vidi se da je pažnja posvećena svemu. Od smišljanja gitarskih deonica i rifova, preko aranžmana, pa do samih fotografija čuvenog norveškog istraživača Fridtjof Nansen-a. Uvertira kreće od same "Disassembled", koja zvuči kao da je iz dva dela, gde se aranžman drastično menja. Tu se pojavljuje i prvi gost na albumu Einar Solberg iz benda Leprous koji gostuje još i na poslednjoj pesmi na albumu "Celestial Violence" i sa svojim vokalom udara "kontru" paklenom Insahnovom režanju. Na "My Heart is on the North". čast da deli pesmu dobio je i frontmen "Trivium"-a Matt Heafy, a u "Crooked Red Line" pojavljuje se i Džez virtuoz na saksofonu Jorgen Munkeby iz benda "Shinning".
Sve u svemu "Arktis" nam pokazuje da još mnogo toga Insahn ima u rukavu i da se ne plaši eksperimentisanja,a mi smo tu da ga podržimo dok čekamo "Cara" da se probudi iz zimskog sna.
Preporuke sa albuma: Celestial Violence, My Heart is on the North, Pressure......

                                                             AMON AMARTH - JOMSVIKING

Dok bol za Ragnarom nikako ne jenjava, a želja za Lagertom me baca u totalni očaj (još će mnogo suza poteći hladnim morima Skandinavije), sa severa nam dolazi nešto da bar malo ublaži tugu. Poslednji pravi vikinzi pod nazivom Amon Amarth se vraćaju na scenu sa najnovijim, desetim ostvarenjem pod nazivom "Jomsviking". Naslednik prokleto dobrog "Deceiver of the Gods"-a donosi nam jedanaest novih pesama, zapakovanih u pravu vikinšku bajku. Priča, epski opevana kroz tekstove pesama je zapravo ljubavna. Tragična priča o ljubavi mladog momka prema devojci koja je već obećana. Zbog ubistva, momak beži, ali se zaklinje da će se vratiti i osvetiti, samim tim ispraviti nepravdu i osvojiti devojku nazad. Međutim ova priča nema srećan kraj, a kao što sam pevač benda Johan Heg kaže: "Volim tužne krajeve. Ipak su oni ti koji te najviše pogode". Tako da, u neku ruku, ovo je konceptualni album. A šta nam on još donosi pored toga? Jednostavno ono što Amon Amarth rade od prvog dana i rade to najbolje na svetu. Melodični, vikinški death metal bez previše komplikovanja. Nema preterane tehnikalije i šredovanja, samo odlično smišljeni rifovi, brza pedala, mnogo melodije i navijačko-pevljivi refreni at it's finest. Sagu započinjemo sa brzom "First Kill" i tu otprilike vidimo šta nas čeka do kraja albuma. Kao grmljavina ređaju se "Wanderer", "On a Sea of Blood", "One Against All" i iako tu nema preterane kompleksnosti, uvek me zadive koliko su im gitarske linije sjajno osmišljene i sinhronizovane. "Raise Your Horns" je himna ovog albuma sa refrenom koji će sam Odin pevati jednog dana. Kod Amon Amarth-a nema stajanja. Grmljavina ne prestaje i do samog kraja udara svom silom kroz pesme kao "The Way of Vikings", a tek malo se stišava na momenat u "One Thousand Burning Arrows". Naravno da ne zaboravim i duet "A Dream That Cannot Be", sa kraljicom metala Doro Pesch. Ovde imamo jedan sjajan album koji možda neće doneti ništa novo, ali neće ni najmanje razočarati fanove ovog benda. Amon Amarth se drži dobro proverene i testirane formule i zaslužno ih čekaju rezervisana mesta za stolovima Valhale.
Preporuke sa albuma: Raise Your Horns, The Way of Vikings, First Kill, At Dawn's First Light....


Naravno ovo nije sve što je izašlo prethodne godine, ovo su samo neki od mojih favorita koje sam želeo da podelim sa vama. Ne zaboravimo nove albume bendova Megadeth, Testament, Dark Tranquility, Dream Theater, Primal Fear, Anthrax, Hammerfall, Gojira, DevilDriver, Sodom, Alter Bridge, Abbath i još mnogih drugih kojih ne mogu trenutno da se setim. Svi oni koji slušaju ovu vrstu muzike sigurno već znaju dosta, mada, možda je i za njih nešto od ovoga novost. Ljudi koji ne slušaju rok ili metal  muziku će možda naći poneku pesmu (ili bend) koji će im se svideti. I za kraj....


                                     odbacite predrasude, slušajte ono što vam se sviđa.