SABATON - "The Last Stand" (2016)

Postoji jedna epizoda „South Park“-a kada se Kartmen radije zamrzava i potom greškom budi u budućnosti nego da sačeka dve nedelje za Nintendo Wii. Smejao sam se tada, ali kako je vreme prolazilo sve manje mi je bilo smešno. Sabatonci su najavili album herojski par mesci pre izlaska i to je bilo okej...nisam se loše držao. Od momenta kada sam saznao da će biti pesma o Dragutinu Gavriloviću tu je bio kraj čekanju. Postojale su dve mogućnosti. Da se bacim na posao i napravim vremeplov ili da se odam alkoholizmu. Drhtavim rukama, sa klinike vam kucam ove reči.

Hajd'mo malo ozbiljnosti. Osmi po redu album nenormalno-genijalnih Šveđana je devetnaestog avgusta doživeo svoje predstavljanje svetu. Da li je ispunio očekivanja, da li je pomerio granice, doneo nešto novo ili jednostavno ispao očajan? Iseckaćemo ga na delove i u „sitna crevca“ videti šta se krije unutar mozga poznatijeg  pod imenom Joakim Broden. Pre nego što krenemo da obrađujemo redom pesmu po pesmu, valjalo bi reći nešto o samom konceptu, omotu, istoriji i svemu ostalom što pored samih pesama čini ovaj bend.

2008-me godine izašao je njihov album pod nazivom „The Art of War“ inspirisan mislima vojskovođe Sun – Cua, do danas taj album ostaje (meni) ne samo najbolji njihov album, već najverovatnije top.1 album koji bih poneo na pusto ostrvo. Kažu da ne treba menjati formulu za uspeh, tako da sve što je slično “Art of War”-u, meni je sjajno. E pa, nasuprot velikoj većini recenzija, Sabaton to nije radio. Dakle, da počnemo.

Pod jedan. Stil. Volim da čitam recenzije ljubitelja muzike i kritičara, što ne znači da im verujem jedan posto. Svi smo sami sebi najbolji kritičari. Nekako većina se slaže u tome da je svaki sledeći album Sabatona već unapred čut i da poput AC/DC-ja nemaju mnogo toga novog da ponude svetu. E, pa ja mislim suprotno. Da pođemo redom, a na vama je da li ćete da se složite sa mnom ili nećete. “The Art of War” – Prepun klavijature, album koji im je bio prekretnica u karijeri, a koji deluje kao kompilacija hitova, što opet važi i za njegovu drugu polovinu, album “Coat of Arms”. Sledeći konceptualni album “Carolus Rex” nam donosi pesme epskih razmera sa orkestracijama i harmonijama koje umnogome imaju klasičnih momenata. Nakon toga dolazi “Heroes” u kom je klavijatura smanjena na minimum i iskreno sam se uplašio da je to kraj iste. Na “Last Stand”-u klavijatura se vraća na velika vrata I donosi nam par eksperimenata  o kojima ću pričati naknadno. Stoga, ovo svakako nije “déjà-vu”.

Pod dva. Istorija. Na “Last Stand”-u tekstualno je pokriven najveći vremenski period istorije. Od Termopilske bitke Spartanaca, preko Zulu ratnika,  Širojame u Japanu, preko Prvog i Drugog svetskog rata do Sovjetsko - Avganistanskog rata, imamo period od skoro 2500 godina, što je ogromna promena za razliku od svih prethodnih albuma.

Treće. Koncept. “Art of War” je ceo inspirisan mislima vojskovođe Sun-Cua, “Coat of Arms” je posvećen Drugom svetskom ratu, “Carolus Rex” je konceptualni album koji opisuje celu vladavinu švedskog kralja Karla dvanaestog, dok na “Heroes”, čije ime govori sve, svaka pesma je posvećena poznatom ili manje poznatom heroju u nekom od ratova. “Last Stand” – iliti poslednja odstupnica predstavlja situaciju u kojoj se malobrojna vojna formacija bori protiv daleko nadmoćnije sile, a često i svesno žrtvuje zarad određenog cilja. Na primer svi znamo za film 300 koji govori o herojskom držanju Spartanaca protiv Persijanaca pod vođstvom kralja Leonide, zatim Širojama koja peva o 500 samuraja koji su se odupirali gardi od 30.000 vojnika carske vojske, 150 britanskih vojnika koji su se oduprli napadu od skoro 4000 Zulu ratnika….

Četvrto što vredi pomenuti je omot tj. artwork. Kao i do sada, Sabaton vodi posebnu pažnju o celokupnom izgledu, stajlingu benda, izgledu bine, izdanja, pa tako i vizuelnog dela. Sve čestitke mađaru pod imenom Piter Šalai za još jedno maestralno umetničko delo.

A kakve su pesme? Idemo redom:

1. SPARTA

Kako smo navikli da svaka pesma koja otvara album Sabatona bude najudarnija, Sparta ne razočarava. Defiitivno pesma koja će podići masu na koncertima i naterati nas da ostanemo bez glasa uskličući “SPARTA”……”HELLAS”. Sjajna himna prožeta triolama i navijačko-horskim refrenom.

2. LAST DYING BREATH

Ah, da….Pesma koju je vredelo čekati. Iako smo po njihovim rečima imali pesmu posvećenu Srbima pod nazivom “We Burn”, tekst je bio toliko uopšten da je mogla biti o bilo kome. LDB čak i da je najgora pesma na svetu imaće uvek posebno mesto u mom srcu zato što je opevala herojstvo i junaštvo čoveka koji je posle toliko herojskih podviga skončao nasmrt prebijen od “rodoljuba”. Sramota je da je jedan švedski bend morao da napiše pesmu o majoru Dragutinu Gavriloviću da bi se svi prisetili svog patriotizma. Pesma možda nije “Ghost division”, ali je svakako jedan od bisera albuma, koja je ostala večno kao omaž njegovom besmrtnom govoru motivacije.

3. BLOOD OF BANNOCKBURN

Evo ga prvi (zapravo drugi, pošto je ova pesma izašla kao drugi singl) dokaz da Sabaton nije bend po šablonu. Dakle, imamo veselu pesmu koja po meni dočarava travnata polja Škotske na kojima se toči pivo, ori pesma i igra kolo. Muzički, ona je jedna od top pesama na albumu pogotovo zato što su škotski folk instrument gajde maestralno ukomponovani u melodiju zajedno sa klavijaturom i Hamond organom.

4. DIARY OF AN UNKNOWN SOLDIER

Ovo je intro koji prethodi sledećoj pesmi i verovatno jedan od najbolje urađenih intro-a za neku pesmu. Što se Sabatona i ovog albuma tiče, bez pogovora. Zatvorite oči i slušajte naraciju. Glas nam pripoveda odlomak iz stranice originalnog dnevnika nepoznatog vojnika. Imate osećaj kao da ste u rovu dok oko vas mitraljez nemilosrdno seje semena smrti. U jednom momentu iz čaurama zasutog rova ulazimo u…

5. THE LOST BATTALION

Prvi singl koji je predstavio album beše upravo “Izgubljeni bataljon”. Ovde moram da budem iskren i objektivan, ipak to je i poenta recenzije, zar ne? Pesma je odlična, sa standardnim Sabaton refrenom koji Joakim tako dobro iznosi, ali stvar koja je meni zasmetala beše ta što nakon izuzetno pevljive strofe refren ostaje na istom nivou, tačnije atmosfera se ne diže i “bubanj” ostaje u istom stoner ritmu svo vreme. Međutim kada se uklopi sa “Diary….”, dobijemo jednu  izvanrednu celinu. Ova pesma je prvi razlog zašto Sabaton nije bend koji radi po šablonu, a iza toga stoji činjenica da bubanj ne postoji. Zapravo postoji, ali to nije bubanj. Sabaton je prvi bend u istoriji koji je umesto bubnja iskoristio zvuke rata tj. pucnje. Bas bubanj je mitraljez od 50mm, doboš pištolj od 9mm, a hi-hat koji zamenjuje kontra činelu je zvuk bajoneta, a to svakako jeste revolucionarna stvar, pogotovo kada se radi o ratnim tekstovima.

6. RORKE’S DRIFT

Pesma koja kreće brzo, nastavlja još brže i trese do samog kraja. Ako nešto možemo nazvati Sabaton pesmom, to bi bila ova. Zanimljiva stvar je ta što mi je bridge iliti uvod u refren zanimljiviji od samog refrena. Deo u pesmi kada se višeglasovno čuje “Zulu’s attack….” Je definitivno jedan od najboljih momenata na albumu.

7. THE LAST STAND

Ako je Sparta uz Bannockburn jedan od bisera albuma, ovo bi svakako bio jedan od njih. Pesmu započinjemo zvonima vatikanske crkve, preko ultra pevljive strofe do sjajnog durskog refrena. Priznajem, dok sam u trailer-u za album čuo ovaj refren pomislio sam da će pesma biti jednostavno dobra. Pogrešio sam u najboljem mogućem smislu. Ova pesma je primer još jedne od najjačih strana Sabatona, a to su aranžmani pesama. Svaki deo je na svom mestu i taman kada neki deo preti da se ponovi, dogodi se nešto novo, što pesmi da posebnu dimenziju. Konkretno, ovde je to deo kada kreće pevanje “ Dying for salvation with dedication….”.

8. HILL 3234

Iskreno, ovo mi je jedan od dva slabija momenta na albumu. A kada kažem slabija ne mislim ni u kom slučaju loša, jednostavno slabija u odnosu na ostatak albuma. Pesma sa sjajnim rifom koji zvuči poput grmljavine, koja ima jednu manu, a to je refren. Deluje kao da se sklopio uz strofu i po meni, mogao je biti malo istaknutiji. U svakom slučaju daleko od toga da kvari bilo šta na albumu.

9. SHIROYAMA

Treći singl, izašao neposredno pre albuma. U ovoj pesmi osetio sam ponos Japana, njihove kulture I tradicije. Imao sam utisak kao da je za mene pisana. Nakon prvog preslušavanja svaka sumnja o kvalitetu albuma je bila otklonjena. Znao sam da će biti izuzetan.

10. WINGED HUSSARS

O ovoj pesmi zaista neću preterano trošiti reči. Brat blizanac “Art of War” pesme i nesumnjivo najsvetliji dragulj albuma. Već posle dve sekunde pesma šutira u bubrege i nakon slušanja ostavlja nas dezorijentisanim I zbunjenim…..Šta se dovraga upravo desilo. Ako je ovo “ponavljanje samog sebe” onda daj bože da je svaki album takav.

11. THE LAST BATTLE

Drugi slabiji momenat albuma. Dosta čudna pesma za Sabaton. Poprilično čudne harmonije i melodije, zvuči kao old school rock pesma, koja zaista vuče na pop u određenim momentima. Opet. Nije loša pesma, ali nakon Husara “nema više vremena za bilo šta”.

I to bi bilo to što se “Last Stand”-a tiče. Da li je album koji je zaslužio da uđe u besmrnost i istoriju? Po mom mišljenju već jeste. Napraviti osmi album ovog kvaliteta zaista me tera da pomislim da li je Joakim običan čovek ili je potpisao neku vrstu pakta sa Đavolom.

Nadam se da će ova recenzija naterati nekoga ko nije čuo ceo album da ga presluša od početka do kraja i stvori svoje mišljenje o istom, a naravno u martu bi bilo lepo da se odužimo za odatu počast na “Last dying breath”, kao i za osmi nastup u Srbiji.

Posebna zahvalnica mom kumu, velikom fanu i poznavaocu Sabaton istorije za pomoć na ovoj recenziji.

BATMAN - Whatever happened to the caped crusader #1 (Neil Gaiman, Andy Kubert)

Legenda kaže sledeće: U izdavačku kuću "DC" dolazi gotovo anoninmi, mlađani autor i traži da mu se odobri priča o Betmenu. Kako je Betmen jedan od najpoznatijih super junaka, a ideje mlađanog autora nepoznate i najverovatnije nedovoljno dobre, "uvaljen" mu je heroj koga niko nije hteo da radi pod imenom "Sandman". Gotovo anonimni autor svojim, "verovatno nedovoljno dobrim", idejama, diže "lejm" Sendmena u nebesa i za njega dobija sva moguća priznanja u svetu stripa, fantastike i umetnosti.
Da li je legenda tačna ili ne, ne znam, ali svakako je odlična priča. Ono što jeste tačno je da su Gejmenu rekli "Zadrži ime Sendmen, ali radi sa njim šta god najbolje znas, treba nam novi junak".

O "Gospodaru snova" ću pisati naknadno zato što zaslužuje poseban tretman na ovom blogu, a za sada ću samo napomenuti da je serijal dobio više od 26 "Eisner" nagrada, koje su u devetoj umetnosti ekvivalent za Oskara u filmskoj. Toliko.

Elem, da se vratimo "Mračnom vitezu", ipak je on junak ove naše mračne priče. Kada sam video ime Nil Gejmen u naslovu priče o Betmenu, može se reći da sam doživeo maleni nerdgasm. Najviše iz razloga što sam očekivao da pročitam jednu drugačiju priču o Betmenu. u krajnjem slučaju pšihodeličnu i uvrnuto nepredvidivu. Da li sam bio razočaran? Hell no. Da li je opravdao svoje ideje? Hellyeah. Da li sam bio zbunjen? Definitely. Pre nego što počnem sa detaljnijom analizom stripa mislim da je bitno da napomenem jednu stvar. Trudiću se da ne otkrivam mnogo, ali.....












                                                                     Spoiler alert

Dakle. Priču počinjemo duetskom naracijom nekoga ko nije sto posto siguran šta se oko njega dešava i zašto se nalazi tu gde se nalazi i drugog glasa koji ga navodi do odredišta. Odredište je zapravo zadnji deo neuredne kafane u koji upravo stižu sve gala zvanice. U neobaveznom ćaskanju sa zbunjenim "carboyem", vidimo "Ženu mačku", dobrog, starog, dvoličnog Harvija Denta, vidimo Džokera, komesara Gordona, Kirk Langstrom-a (pravog čoveka šišmiša), Harli Kvin....koje dočekuje, uvek na nivou, uvek sređeni, uvek kulturni batler Alfred.

A šta je cilj ovog neobičnog skupa? Cilj je odavanje pošte preminulom, iliti po naški daća. Pokojnik podjednako zbunjuje čitaoca koliko i jednog od naratora kada istovremeno shvatimo da je on niko drugi do master Brus Vejn lično. Zašto se za najbogatijeg čoveka Gotama daća održava u zadnjem delu raspale kafane, iako je Alfred podelio svoju priču sa prisutnima, tako da identitet i nema neke veze? Izgleda da neke stvari nećemo saznati. No šalu na stranu, ovo svakako odgovara mračnom i samotnom životu koji je vodio čovek poput Betmena.



Ovde se pre početka priče dešavaju dve stvari.
Prvo.... drugi, zbunjeni glas naracije shvata da je zapravo on taj koji leži u kovčegu sa prekrštenim rukama na šišmišu i to nas još više intrigira. Ko ili šta je taj glas?
Drugo, nakon kratkog čavrljanja među prisutnima dolazi vreme da se nešto kaže o pokojniku, a o pokojnicima samo najbolje. Bar tako kažu. E, tu kreće zanimljivi deo.
Svako od govornika ima svoju verziju zbog čega je baš on odgovoran za smrt mračnog viteza.



Prva na scenu stupa Selina, u svetu Gotama poznatija kao "Žena mačka" i njena priča je spoj ostavljene devojčice koja se okreće kriminalu pod maskom mačke. Upravo je Betmen taj koji je zaustavlja i ostavlja njeno srce večno vezanim za misterioznog junaka. Priča žene mačke je priča o ljubavi, romansi i opsesivnosti zaštitničkom figurom, kakvu ona nikada nije imala. Na kraju krajeva jedina stvar koja ubija mračnog viteza je ljubav.

Drugu ispovest nam pripoveda niko drugi do Alfred i to je priča koja Gejmena čini genijem kakav jeste. Ova priča nam prikazuje jednog potpuno drugačijeg Betmena. Slomljenog, depresivnog, opsesivno-manijakalnog i pre svega tužnog. Po spostvenim rečima Alfred je bio glumac u putujućem pozorištu i bio je srećan sa tim. Nakon smrti oca, odlazi da čuva porodicu Vejn sa mlađanim Brusom kao detetom i njih ubrzo usvaja kao novu porodicu. Nažalost tragična smrt odnosi oboje Vejnovih, a to je priča koju svi veoma dobro znamo.
Ono što je nama nepoznato je to što se dešava iza zavese. Brus postaje depresivan, haotičan i opsednut usavršavanjem sebe u fizičkom i mentalnom smislu.
Počinje da se maskira i odlazi u noć kako bi širio dobro, ali kako je i on samo čovek, retko kada uspeva da uhvati loše momke i to ga čini još više rastrojenim. Alfred, opet iz ljubavi prema njemu ne može da ga gleda takvog i smišlja načine da mu pomogne. Na svoju veliku žalost i nalazi jedan. Okuplja stare kolege iz glumačkih dana, daje im kostime i uloge i pretvara ih u fiktivne negativce kojima će se Brus okupirati i tako verovati da čini dobro.
Sam Alfred se žrtvuje zarad svog gospodara i postaje karta koja menja svaku.



Dve stvari su pogubno uticale na viteza noći. Kao i sve što je dobro, to ne može da traje večno. Alfredova maskarada se otkriva i iako je to čin ljubavi, istovremeno je i poražavajuća izdaja.

Druga stvar koja rešava sve je neuračunljivost i psihoza Edija, kome je zapala uloga "Riddler"-a. Niko nije mogao da predpostavi da će se dobroćudni Edi toliko uživeti u ulogu Zagonetača, da će postati on i tako izgubiti granicu između dobrog i lošeg, kao i granicu između normalnog rezonovanja i ludila.

Epilog priče odjekuje praskom.





Ovim se završava prvi od dva broja Gejmenovog viđenja Betmena i ostavlja nas svakako samo ne ravnodušnim. Drugi i završni deo dolazi uskoro na Vault of chaos, a da li će dostići nivo originalnosti prvenca i kako će se završiti...pa videćemo.
Da kažem i pokoju reč o samom grafičkom aspektu. Endijeva umetnost ovde nije neverovatna, ali je svakako sjajna. Iako je možda mogao da proba sa eksperimentom, držao se onoga što najbolje zna i nije omanuo u tome. Kolor je raznovrstan i šaren, ali jako dobro sproveden u delo sa manjim disproporcijama tu i tamo. Svakako, iako je priča mračna, ne bi valjalo da je crno-bela tehnika. U isčekivanju drugog dela jedini zaključak koji možemo iz ovoga da izvučemo je "Nije sve onako kako izgleda".